Ratni dosije: Božidar Vučurević, izjave i transkripti
Kako smo priklještili Dubrovnik
Nekadašnji ratni gradonačelnik Trebinja i jedan od osnivača SDS, Božidar Vučurević, koji je 4. aprila uhapšen na graničnom prelazu Karakaj između Zvornika i Malog Zvornika - od 17. juna se nalazi u Beogradu na privremenoj slobodi, čekajući odluku suda. Ovu pauzu nekadašnji kamiondžija i pjesnik iskoristio je da nacionalno-rodoljubivom tjedniku „Pečatu“ podari veliki, potresni interview. Glavni urednik „Pečata“ je, inače, Milorad Vučelić, nekadašnja SPS zvezda, direktor RTS u njenom najgorem ratnohuškačkom periodu; kurioziteta radi, podsećamo da je Vučelić u vreme SAO-ludila bio "ministar inostranih poslova Srpske autonomne oblasti Istočna Hercegovina", a Vučurević predsednik te političke utvare...
„Hvala svima koji su uz mene bili i ostali kada se brani opstanak i istina srpskog naroda u Republici Srpskoj!“, rekao je već na početku intervjua za „Pečat“ Božidar Vučurević, nekadašnji ratni gradonačelnik Trebinja. Vučurević, koji je i predsednik Udruženja utemeljivača Republike Srpske, izjavio je da se „nada da će u njegovom slučaju istina i pravda na kraju pobediti i da će slobodno šetati rodnim Trebinjem“. Evo nekoliko Vučurevićevih bisera objavljenih u profašističkom „Pečatu“.
POLITIKA ISPRED KAMIONA: Prilikom mog političkog angažovanja od 1990. godine, pa naovamo, najpre sam neke osnovne stvari dogovorio sa samim sobom. A to je najvažnije. Vladati sobom i dogovoriti se sa sobom je najviša vladavina. Znajući da kod nas Srba odavno datira da smo svoje prvake i važne ljude često puta znali odbaciti, a neretko smo im i glave skidali, dogovorio sam se sa sobom kada se raspadao jugoslovenski sistem da sam spreman da se bavim politikom i da budem žrtva.
NIKAD NISAM ČUO ZA VELIKU SRBIJU: Ne iznenađuje me ni ta sramna optužnica hrvatskog Županijskog suda u Dubrovniku, koja je satkana od laži. Bio sam i ostao političar i nisam imao s čim da granatiram Dubrovnik, što mi stavljaju na teret, kao i stvaranje udruženog zločinačkog poduhvata radi nastanka „velike Srbije“ zajedno sa dr Radovanom Karadžićem. Poznavalac sam istorije svog srpskog naroda i niko u istoriji Srba nije radio na stvaranju „velike Srbije“. Nas Srbe optužuju da stvaramo „veliku Srbiju“ kako bi se lakše stvarala „velika Hrvatska“ i ostvarili neki drugi interesi velikih sila na ovim prostorima.
OVAKO MI SE ISTORIJA JAVILA U GLAVI: Rat je u Hercegovini počeo šest meseci pre nego što je počeo u Bosni. Rat u Hercegovini je započela Jugoslovenska narodna armija (JNA), koja je ušla u sukob sa hrvatskim paravojnim formacijama. Taj rat JNA je započela sa razlogom, kako bi se sprečilo delovanje hrvatskih paravojnih formacija protiv nehrvatskog stanovništva. Pri tom, sve vojske ovog sveta postoje sa razlogom da bi branile svoju državu, teritoriju i narod od spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja. To je bila i uloga JNA. Hrvatska je 1991. godine bila u sastavu Jugoslavije i tada su se pojavile hrvatske paravojne formacije na prostoru SFRJ, to jest na teritoriji Hrvatske i BiH. Te hrvatske paravojne formacije su krenule 1991. godine da zauzmu kontrolu nad Prevlakom, pograničnim prelazom sa Crnom Gorom, i da zauzima hercegovačka sela i gradove. Tada su krenule da zauzimaju i neka sela u sastavu trebinjske opštine. Tada je izbio sukob između JNA i hrvatskih paravojski.
NIKO NIJE HTEO DA ZAUZME DUBROVNIK, RADOVANA MI: Tadašnja JNA je branila Jugoslaviju i nije izvršila nikakvu agresiju na Hrvatsku, koja tada nije ni postojala kao država. Sasvim je normalno bilo da se regularna vojska obračunava sa paravojnim formacijama na svojoj teritoriji. Te optužbe na račun JNA, koju neću braniti, a nemam ni potrebe, da je krenula da zauzme Dubrovnik su netačne. Da je tada moćna JNA htela da zauzme Dubrovnik to bi uradila za čas posla. Tadašnja JNA je ubrajana među četiri najbolje vojne sile Evrope i imala je sve osim jednog, opredeljenja. JNA da je htela da uđe u Dubrovnik to bi uradila sa 500 tenkova i oklopnih vozila iz pravca Konavla i Herceg Novog i drugih pravaca, i za dva sata bi bila na Stradunu. Međutim JNA se ganjala po brdima oko Dubrovnika sa hrvatskim paravojskama.
TREBINJSKA RATNA SAPUNICA: Sada kada svi pominju ta granatiranja, govori se samo o granatama koje su pale na Dubrovnik, a niko ne pominje ono što se desilo Trebinju. Imam zapisnike i službena dokumenta gde je navedeno da su 72 granate u toku jednog dana od strane hrvatske vojske pale na grad Trebinje. Čak je tada oštećen i centar Trebinja, spomenik Njegošu, bolnica, dečji vrtić i fabrika tekstila „Novoteks“, koja je izgorela. Mislim da nikada ta fabrika i neće biti opravljena. Moji saradnici i ja smo krivi samo zato što smo branili srpsko Trebinje, svoj grad i narod. Nisam znao da se odbrana svog grada i naroda može nazvati ratnim zločinom (...)
+++
Radi ilustracije svesti Božidara Vučurevića, prenosimo delove presretnutih razgovora koje su mesecima pred početak agresije na Dubrovnik i tijekom opsade toga grada, skoro svakodnevno, vodili tadašnji lider SDS-a, haški optuženik za ratne zločine Radovan Karadžić i Božidar Vučurević, tadašnji gradonačelnik Trebinja. Podsetimo, zbog ‘operacije Dubrovnik’ do sada su pred Tribunalom u Haagu osuđeni general JNA Pavle Strugar, admiral Jugoslovenske mornarice Miodrag Jokić, te kapetan Vladimir Kovačević Rambo.
18. JULA 1991.
KARADŽIĆ: Recite mi, molim Vas, kakvo je stanje po Hercegovini?
VUČUREVIĆ: Pa, vidite, ovdje izgleda neki prividni mir, međutim, ja sam juče dobio od jednog oficira bezbjednjaka, donio mi je papir trideset i dva Trebinjca u ovoj nacionalnoj gardi.
VUČUREVIĆ: Da, jeste hrvatskoj, ja je zovem Pavelića garda.
KARADŽIĆ: Hm.
VUČUREVIĆ: Imena već imam, ja mislim da je to provjereno, ja sam za „Glas Trebinja“ koji sjutra izlazi već nešto reko, nisam imena.
KARADŽIĆ: Hm.
VUČUREVIĆ: Ali ja sam kazao da pozovu te svoje da se vrate, ako su zalutali, ako se uopšte može govoriti o lutanju, inače da nećemo biti odgovorni ako se nešto desi njima i njihovim familijama, oni se već dolje obučavaju, ovdje stanuju i tako...
25. SEPTEMBRA 1991.
KARADŽIĆ: Dobro, da vam kažem...
VUČUREVIĆ: Šta?
KARADŽIĆ: Ovi će rezerviste povući u vaš garnizon, jel da?
VUČUREVIĆ: Molim?
KARADŽIĆ: Ovi će rezerviste povući u vaš garnizon. Tako su nešto rekli, da će ih staviti u vaš garnizon, ove Crnogorce?
VUČUREVIĆ: Aha. Danas su mi došli neki iz Bijelog polja dobrovoljci, evo ih tu, pa ćemo ih ujutro obući.
KARADŽIĆ: Aha, dobro.
VUČUREVIĆ: Čujte, ja sam danas imao ponovo...
KARADŽIĆ: Sa Dubrovčanima, je li?
VUČUREVIĆ: Jeste, jeste i došo ovaj iz Sabora. Sad bi oni fino pričali. Ja sam ih ružio. Sad su oni neki...
KARADŽIĆ: Ja, ali im se ne može vjerovat, to je problem.
VUČUREVIĆ: Nema tu šta vjerovat. Doktore, obuli smo se. Ako izujemo čizme ovaj put a državu ne napravimo, ne treba nam nikad više.
KARADŽIĆ: Da, tako je, tako je.
VUČUREVIĆ: Nema priče više. Nikad nas niko mobilisat ovako neće... Mi smo ovdje, doktore, dovoljno mobilisani, ali čekanje ubija...
KARADŽIĆ: Da, jeste, to je, al’ eto vidjećemo šta hoće. Moramo biti strpljivi... Ne trošiti energiju, pa da poslije budemo apatični, nego, što vi kažete, obuveni i usmjereni na jednu stvar koja je pravedna i Bogu ugodna i ljudima ugodna.
KARADŽIĆ: Nema razgovora. To mi nećemo.
26. SEPTEMBRA 1991.
KARADŽIĆ: Ima jedan odred valjevski...
VUČUREVIĆ: Da.
KARADŽIĆ: To je Vuk Drašković, odnosno neko je tu ubacio je neku.. neki crv i neki od njih traže da se vrate, uopšte ne shvataju. Niti im je teško, niti su na položajima, smješteni su u Korpus, ništa im ne fali, ali neki izdajnik, izdajnici... tamo je jer Vuk ima nešto u Valjevu, nekih svojih ljudi...
VUČUREVIĆ: To je valjevski odred, je li?
KARADŽIĆ: Da, da. Ne bi trebalo napadati nikoga u Srbiji, ali samo bi trebalo objasniti im šta je istorijska... i to bi jedino vi mogli, da jedan dobar govor održite njima.
VUČUREVIĆ: Mene samo interesuje đe se oni nalaze da ja njih nađem?
KARADŽIĆ: Kažu u samom garnizonu. Treba im jednostavno reći niste, ljudi, ni gladni, ni žedni, ali shvatite da nam ustaše državu urnišu, hoće da je komadaju i na vas je pala ta istorijska uloga da spasite što veći komad Jugoslavije. Oni kažu, nećemo mi Jugoslaviju, ali kako god ‘oćeš da je zoveš, to je zemlja Srba i drugih koji tu žive.
VUČUREVIĆ: Doktore, više nije u pitanju ni sistem ni ideologija. U pitanju je sukob dva naroda i sporne su granice.
KARADŽIĆ: Jeste. Pitanje je ‘oćemo li mi ostati kratkih rukava.
VUČUREVIĆ: Učiniću ja to odma’, samo ako mi upriliče, a ‘oće, komandant će mi to učiniti...
7. OKTOBAR 1991.
KARADŽIĆ: Kako idu stvari?
VUČUREVIĆ: Pa da vam kažem, stvari idu dobro na frontu.
KARADŽIĆ: Aha.
KARADŽIĆ: Aha.
VUČUREVIĆ: I ovamo, ovaj Osojnik, ovo uporište je blokirano dobro. Prišlo mu se na jedno 800 metara. Snage su nam u Slanom, snage su u Komolcu... Spustili smo se ispod Ivanice dolje, Dubrovnik je ja mislim sjutra veče priklješten. Nego, ne valja ovo što Sovjeti rade, šta ‘vo pričaju...?
KARADŽIĆ: Ništa to.. lupetaju..
VUČUREVIĆ: Pa ja.. Ovaj, što se tiče snaga, ja sam prekjuče išao u Konavle.
KARADŽIĆ: Aha.
VUČUREVIĆ: Došo mi Vojo.
KARADŽIĆ: Aha.
VUČUREVIĆ: Došo mi Vojo Šešelj. Pa sam ja onda htio da budu vukovi siti i ovce na broju, da ne poremetim ovdje, a da i njemu ne napravim krivo, jer sam ga ja zvao da ne dolazi na Korita, kad smo ono bili gore na otkrivanju biste... Te onda sam malo s njim otišao do Konavala, tamo je jedna crnogorska jedinica, reko on nije to više nacionalno, neće te smetati. Pa smo obišli pješice Konavle, to je veliki prostor, to je grupa sela...
KARADŽIĆ: Da, da.
VUČUREVIĆ: Desetak sela. Prošli Crnogorci, sve očistili. Mi smo našli samo jednog starog pjanca. Ima stoke puno, ona ‘nako ide nekontrolisano....
KARADŽIĆ: Aha.
VUČUREVIĆ: Tako, ide na frontu dobro. Ja sam s generalom bio maloprije.
KARADŽIĆ: Aha, fino.
VUČUREVIĆ: Nekako otaljavamo, malo sam zvao Jugopetrol danas, sa gorivom je bila muka. Spremili su mi iz Pančeva 25 tona, jedan moj prijatelj, daljni šura je to sredio, došlo nam 25 tona i to bez para. Trebali smo i vojsci da damo. Molio sam danas, zvao Beograd da mi bar jednu cisternu...
KARADŽIĆ: Da, da.
VUČUREVIĆ: Pa i ako je ne platimo, nije važno. Uglavnom, sve će biti dobro ako nas ove igre političke ne zajebu. Ma, neće ja mislim.
KARADŽIĆ: Ma, ne znam, jedino oko Dubrovnika mogu da nas zajebu, da se džaba gine tamo, ali u svakom slučaju od granice crnogorske će morati da se odmaknu, tu nema govora. A Dubrovnik treba spasiti za Jugoslaviju, pa nek bude Republika i gotovo... Dole bi trebalo nać neke građane da odluče to kad se oslobode.
KARADŽIĆ: Ima li stranaca?
VUČUREVIĆ: Ima stranaca, ali većinom, ako ih treba zarobit, biju ih oni.
KARADŽIĆ: Oni ih pobiju, je li?
VUČUREVIĆ: Ima i Nijemaca, ima i Francuza, Kurda...
KARADŽIĆ: Čuvajte to dobro, da se objavi, da se dovedu novinari pa da se slika.
VUČUREVIĆ: Ja. Imamo zarobljenika 132 u Bileću ih hapsimo, tamo đe Moša robijo, velimo neki i oni idu tamo. Fala Bogu to je dobro utvrđen zatvor, ima nešto i u Kumboru.
KARADŽIĆ: Aha.
VUČUREVIĆ: A danas smo, jer Plat, đe ova centrala, u stvari naša...
KARADŽIĆ: Da, da.
VUČUREVIĆ:.. naša 78 posto, a oni se nabili unutar svojih 22 posto. Pa danas, baš kad sam ja bio kod generala, oko dva sata, kad utrča jedan potpukovnik i kaže „muštuluk, izgoreli smo ih“. Pitam kako, kaže lansirali unutra ove dvije mine koje razvijaju veliku temperaturu i kaže nije vala ni miš ostao unutra. E, sad, koliko ih je, znaćemo sjutra, naše snage su u Platu.
13. FEBRUAR 1992.
VUČUREVIĆ: Znate šta se juče desilo?
KARADŽIĆ: Ne znam.
VUČUREVIĆ: Juče sam imao sjednicu Predsjedništva, obzirom da mi teško teško možemo sad, možemo Skupštinu ne stranačku, nego onako Skupštinu aaa dosta je ljudi odsutno, ne možemo kvorum imati. Prošli put smo nekako riješili jedva šezdeset i jedan nabrojali pa smo ovaj (...) koji može da donese odluke i da posle Skupštine licitaciju..., juče smo imali prvi put Predsjedništvo.
KARADŽIĆ: Hm.
KARADŽIĆ: Ma to je Vukov čovjek (Vuk Drašković), tu nema govora, to je ista fela.
VUČUREVIĆ: Reko sam mu ja to, reko, mi sprovodimo politiku Srpske demokratske stranke, ne odbacujemo ni jednu naprednu srpsku stranku, ali ta politika SPO-a protiv armije i zašto smo dali sinove.
(...)
KARADŽIĆ: Je l’ de to su sve ludaci, to su sve...sve ću ja...ja neću da razgovaram više dok mi ne potpiše svako blanko ostavku.
VUČUREVIĆ: Ludak jeste... i ja mislim da bi vi trebali kad napravimo sjednicu Skupštine SAO Hercegovine, na kraju da sazove predsjednik kluba odbornika Srpske demokratske stranke, da sazovemo odbornike i da mi to fino raščistimo. Što može može, što ne može, ne može.
KARADŽIĆ: Jeste, jeste.
VUČUREVIĆ: Ali iz stranke to treba izbaciti.
KARADŽIĆ: Da, da, sigurno.
VUČUREVIĆ: Aha.
VUČUREVIĆ: Ja mislim da je jedini način da mi njih fino o’stranimo, kažemo ne slijede politiku stranke.
KARADŽIĆ: Jes’, tačno.
VUČUREVIĆ: Što bi reko Lenjin, da bi se sjedinili, najprije se moramo revidirati.
KARADŽIĆ: Završićemo mi to, nema problema.
VUČUREVIĆ: Hvala, pa ćemo se sutra dogovoriti.
KARADŽIĆ: Ajd’ prijatno.
VUČUREVIĆ: Živili.
+++
Dubrovčani su latino-Srbi u srpskoj zemlji Travuniji
(Iz obraćanja Božidara Vučurevića na zatvorenoj sjednici Glavnog i Izvršnog odbora SDS u Sarajevu 14. februara 1992. godine)
Mislim da neke dijelove, neke dijelove, upravo one dijelove koje su vojnički osvojili, moramo proglasiti spornom, međunarodno spornom teritorijom iz više razloga i iz više opravdanosti. Prije svega postoji istorijska podloga o ovome kraju (...) Onda i po međunarodnom pravu o izlasku na more, o materijalnim dobrima, jer na tim prostorima što su pripadali Hrvatskoj su velika dobra Srpske autonomne oblasti Hercegovina. (...) Hoću kazati da postoji opravdanost da se ta teritorija priglasi međunarodno spornom teritorijom. To možemo potkrijepiti, kako rekoh istorijskim pokazateljima i po međunarodnom pravu i drugim opravdanostima. Ja ću samo nešto malo o tome. Jer mislim ako to ne učinimo, ako se sporazumimo, a moraćemo se sporazumijevat, postoji velika opasnost da se vojska povuče s tih dijelova i biće sve kasno. Dok je još uvijek naša narodna vojska tamo, ako proglasimo to spornom teritorijom, možemo da pregovaramo jednu godinu, dvije godine ili dvadeset godina, ali imamo pravo da se tamo zadržimo i mislim da je to dobro da učinimo. (...) Ja nešto samo malo osvrnuh se na to. (...) Konavle i Župu, Konavle prvi put u istoriji pominje Konstantin VII oko 950. godine i to u vezi sa srpskom Travunijom. Iako se zna da su Konavli bili naseljeni prije dolaska Slovena u ove krajeve.
Slovenizacija ovih krajeva je izvršena već u VII vijeku. U srednjem vijeku Konavlovska dolina i susjedna brda bili su srpska župa i pripadali su kneževini Travuniji. (...) Da bi bio kraći, o tome je, kakvo je stanovništvo današnjeg Dubrovnika najbolje da citiramo podatke stranih naučnika i istoričara. Aležer (?) profesor slavistike u Parizu, Dubrovni... pardon, profesor slavistike u Parizu piše: „Dubrovnik prima... eksperimentom gostoljubivošću prognane Srbe, jer je dubrovačko stanovništvo slovensko-srpskog porijekla“. A italijanska enciklopedija koja izlazi u Firenci 1867. godine piše: „Dubrovčani su jedini dio srpskog naroda koji se sasvim pred’o zapadno-latinskoj kulturi, dok svi ostali Srbi prigrliše Vizantijsku“.
No comments:
Post a Comment