Mirko Kovač - Cvetanje mase

Photo: Vladimir Dimitrijević

U ne­kim istočnoevropskim zemljama jednopartijske diktature narod je preokrenuo vlastitu sudbinu, čak i po cenu žrta­va. Ti su narodi nastupili razborito, zahtevajući slobode, parlamentarnu demokratiju, evropsko povezivanje. Nešto ranije i našim prostorima prohujali su mitinzi. Jedan je srp­ski politolog, mada čovek sumnjivog morala, tačno rekao da se Jugoslavija uvek razvijala u suprotnom smeni, pa su i ti mitinzi bili posve oprečni onom izlasku evropskih na­roda na političku scenu. To su jedini mitinzi koji nisu izra­žavali potrebu za Evropom, već štaviše eurofobiju! Nisu zahtevali parlamentarnu demokratiju, niti slobodu štampe, već naprotiv gušili svako kritičko mišljenje ako se od­nosilo na njihov nastup i njihovu politiku. Zalagali su se da neki politički šefovi odu, a umesto njih dođu drugi, ali po istom principu i u okviru netaknutog sistema. Nije li to pretvaranje „jednog totalitarizma u drugi?" I najzad, bio je to jedini evropski veliki skup koji je ispred Narodne skup­štine u Beogradu osudio pluralizam i višestranački sistem

Vraćam se jednoj knjizi koju sam davno čitao. Uzimam je u ruke nakon dvadesetak godina. Čitam posvetu i datum; Zagreb, maja 1971. godine i potpis drage osobe. Knjiga se možda odloži za neko vreme, ali se ne zaboravlja. Uvek is­krsne kao drago lice, oplemeni i doda našem životu topli­nu i svetlo, povrati intimu baš onda kad nam je potrebno. Montenj je napisao kako mu se dešavalo da uzme knjigu naizgled novu i nepoznatu, a onda shvati da ju je čitao i išarao i već tada doneo svoj sud o njoj. Ponovni povratak nekoj knjizi nije proveravanje te knjige, već sebe samog. Za mene je knjiga trenutak prisnosti. U poslednje vreme nedostaje mi ta prisnost; knjige su potisnute događajima koji predskazuju katastrofu, zlokobnim kricima mase što se razležu poput ratnih talambasa i najavljuju eru gomila. Knjiga o kojoj je ovde reč zove se Pobuna masa, a napisao ju je španski filozof Hoze Ortega i Gaset. Objavljena je u Španiji 1930. godine, a ja posedujem hrvatsko izdanje (Za­greb, 1941. godine) u prevodu Zlatka Gašparevića. Ovoj knjizi vratio sam se jedne noći, u kasne sate, kada sam osetio jezu od nadolazeće mase koja reži i pokazuje svoje varvarske zube. Strah od gomile sposobne za zločine i ludo­sti već sam iskazao u intervjuima što sam ih dao mnogim listovima, u naivnom uverenju da ću te svoje zebnje preneti i na druge i da jedan glas može uticati na opštu histeriju.

Sada se prisećam davnašnje prepirke s jednim mojim prijateljem, urednikom ugledne izdavačke kuće. Ponudio sam mu Orteginu knjigu verujući da će je uvrstiti u izda­vački plan. Kada smo se našli da porazgovaramo i prija­teljski ćaskamo o filozofiji čudesnog stiliste Ortege, ured­nik se okomio na mene, grdio me što sam pokušao da mu podvalim i što sam mu poturio tu razornu knjigu koju on nije mogao intelektualno da svari. Psovao je Ortegin eliti­zam, te njegova nakaradna shvatanja mase, tu odbojnost prema radničkoj klasi. Čudio se da čitam takvog pisca ko­ji izjednačuje boljševizam i fašizam, a nije bio vidovit i ni­je predvideo uspon „revolucionarne mase", štaviše, bio je neznalica, arogantan tip, a o narodu je pisao uvredljivo, dok je komunizam shvatao pogrešno kao „kolektivnu ha­lucinaciju".

Photo: Stock

Ljutio se moj prijatelj i na termine kojima Ortega ba­rata kao što su „čovek-masa", primitivna rulja kao „divlja životinja", masa kao „bezbrojna serija nula", „vođa kao tupoglavac", kao homo vulgaris, narod kao „invazija varvara" itd. Počeli smo da se sporimo o tome da masa i narod nikako nisu jedno te isto. Zastupao sam stajalište da je ma­sa dirigovana i pijana, a narod disciplinovan i razborit. Masa je neautentična, povodljiva; narod je postojan. Masa je stihija, nju na političkoj sceni zapravo čini ta Ortegina „serija nula" sa izrazitim rušilačkim nagonom, gomila begunaca od vlastitog ja! Narod ustaje protiv tiranija, dok ih masa najčešće uspostavlja. Masa je obezglavljena, jer nju pokreću mahom luđaci i neurotičari. Masa izaziva strah, jer je uvek totalitarna i rušilačka, dok se narod zalaže za politiku koja je moguća. Istina, Le Bon tvrdi da može „ce­li narod pod dojmom izvesnih uticaja da postane gomila". Jaspers kaže da „masa krvavim prevratima pretvara jedan totalitarizam u drugi". Samo je takav filozof mogao da na­piše u svojoj autobiografiji o nemačkoj masovnoj zaslepljenosti i histeriji tridesetih godina: „Sve sam više sumnjao u rečenicu Glas naroda, glas Božji, ukoliko taj glas naroda potiče od masa. Nisam mogao a da u duši ne prezirem sve one koje je taj zanos obuzeo." Srpski pisci su već po tradiciji stali na stranu rulje, pa je književnik Milorad Pavić, autor Hazarskog rečnika, mahnitanje rulje po Vojvo­dini i srpskim provincijama podržao izjavom Vox populi, vox Dei; dakle, posve suprotno Jaspcrsu.

Kod Kanetija ima jedno poglavlje o inflaciji i masi. Kaneti smatra da je inflacija potres ravan ratu i da „gomilanje nula" simbolizuje gomilu, a milioni predstavljaju istovre­meno i milione izbezumljenih lica koja se sve više grupišu u bezlično mnoštvo. Tada se obično javljaju vođe koje Or­tega naziva „osrednjim vanvremenim ljudima, bez dugog sećanja, bez istorijske svesti", koji se „ponašaju kao pro­šlost, kao da su deo nekadašnje faune". Brodski veli da bezlični tupi vođa odgovara masama, jer one u njemu vide vlastiti lik. Vođa odmah počne da se frlja brojkama i umnožava masu dodavajući sve više nula kako bi narasla i njegova veličina. On je sjedinjen s masom, preuveličava brojke kako bi se njegov uspon nečim merio. Ali to je na­rastanje praznine, a ti lažni milioni na mitinzima i zborovi­ma nisu ništa drugo do vizuelni simboli inflacije. To gomi­lanje obezvređuje samo sebe. Pojedinac gubi svoj lik. Tako će se, kaže Kaneti, u inflacionoj masi naći ljudi koji se ina­če ne bi međusobno pozdravili. U tom „padu miliona" mnoge su se osobe osramotile. Ako se obezvređeni novac nekad i nadoknadi, kako će se to postići s obrazom.

Photo: Stock

I ovo cvetanje srpske mase započelo je s procesom inflacije. To su najpre bili pohodi na stadione i dvorane, na hale sajmišta gde su se održavali masovni koncerti novokomponovane nuizike. Tu je zapravo počela da se uvežbava politička scena na koju će stupiti ta ista publika duhovno odgojena na Knjizi o Milutinu, toj novoj lektiri maloposedničkih slojeva koji su se pripremali za nacional­nu predstavu i povratak u prošlost. Ta publika na estrad­nim mitinzima napajala se i erotikom, a posle ju je samo preusmerila prema novom čoveku, vođi na političkoj estradi. Ali „erotska žudnja zahteva uzvrat", kaže L. Štraus. Ako je pevaljka uzvraćala razgolićenim grudima i butina­ma, onda se i od vođe traži da podigne atmosferu, poka­že snagu i muškost i najavi odrubljivanje glava onima ko­ji ne slede masu. Vođa takođe žudi da ga vole svi njegovi podanici, on se više i ne zanima za ovo ili ono biće, već samo za mnoštvo. Ne usuđujem se dalje da razmatram te odnose, osećam nedostatak kulturnih i socio-psiholoških istraživanja na ovom području, a nisam zadovoljan ni vla­stitim uvidom u literaturu iz ovih oblasti. Montenj je ova­ko rekao: „Često mi se dešavalo da govorim o stvarima kojima su znalci bolje i tačnije ovladali od mene, ali ja ovde izlažem oglede svojih prirodnih, a nikako stečenih sposobnosti. I ko god me bude uhvatio u neznanju, neće mi ništa nažao učiniti."

Photo: EPA/RADE PRELIĆ

Dođe vreme kad „stvari poteku vrtoglavom brzi­nom," rekao bi Ortega. Svedoci smo toga vremena. U ne­kim istočnoevropskim zemljama jednopartijske diktature narod je preokrenuo vlastitu sudbinu, čak i po cenu žrta­va. Ti su narodi nastupili razborito, zahtevajući slobode, parlamentarnu demokratiju, evropsko povezivanje. Nešto ranije i našim prostorima prohujali su mitinzi. Jedan je srp­ski politolog, mada čovek sumnjivog morala, tačno rekao da se Jugoslavija uvek razvijala u suprotnom smeni, pa su i ti mitinzi bili posve oprečni onom izlasku evropskih na­roda na političku scenu. To su jedini mitinzi koji nisu izra­žavali potrebu za Evropom, već štaviše eurofobiju! Nisu zahtevali parlamentarnu demokratiju, niti slobodu štampe, već naprotiv gušili svako kritičko mišljenje ako se od­nosilo na njihov nastup i njihovu politiku. Zalagali su se da neki politički šefovi odu, a umesto njih dođu drugi, ali po istom principu i u okviru netaknutog sistema. Nije li to pretvaranje „jednog totalitarizma u drugi?" I najzad, bio je to jedini evropski veliki skup koji je ispred Narodne skup­štine u Beogradu osudio pluralizam i višestranački sistem. To što je masa urlala hoćemo oružje, dole pluralizam, Slovenci lažu, smrt Šiptarimaitd., govori samo o neverovatnom zaostajanju intelektualnom, moralnom, političkom i svakom drugom. Ako je taj miting predstavljao srpski na­rod, onda je tu pao mit o srpskoj demokratičnosti. Bio je to jedini milionski skup održan u Evropi koji je bio antidemokratski. Tu se tražilo oružje, ali za osvajački i osvetnič­ki rat. Tu su se ispisivale parole vernosti Centralnom ko­mitetu i klicalo kompartiji! Prohujali su mitinzi, ali je ostala mržnja. Dakle, uvek i samo u suprotnom smeru.

Ivo Andrić se bavio političkim spisima Frančeska Gvičardinija, pomno ih je čitao, bili su mu duhovno srod­ni, pa ih je sam i prevodio. Hteo bih da završim jednim lepim zapažanjem Gvičardinija o masi: „Svetina je u stvari isto što i lud čovek, jer je ona čudovište u kome sve vrvi od nereda i zabluda, a njena jalova mišljenja su toliko udaljena od istine, koliko, prema Ptolomeju, ima od Španije do Indije."

(Beograd, 11. januara 1990)

*Prenosimo iz knjige "Bodež u srcu"

e-novine.com - Cvetanje mase