admin « zokster something: "Hvala!
Ali ne baš u svemu!
rave ne misli da arhitektura Albert Speer-a, poezija Gabrielle
D’Anunzzio-a, skulpture Arno Breker-a, mogu imati neku civilizacijsku vrednost.
Umetnici inicijatori i učesnici balkanske klanice, za rave su još ogavniji,
jer su imali primer, kako nacional-socijalističko zlo dolazi, kuda vodi i kako se završava.
- Sent using Google Toolbar"
Monday, May 30, 2011
"JNA i Miloševićeva Srbija 1991.g
admin « zokster something: "JNA i Miloševićeva Srbija 1991.g
Neposredno pre rata u Sloveniji, miljenik većine srpskih generala i novokomponovane intelektualne elite, tada Miloševićev dobošar, Vojislav Šešelj dao je u Ljubljani interviju za RTV Ljubljana i rekao tačno ovo:
“Dokle ćete vi Slovenci da budete seke perse ?
Ako hoćete nezavisnost, pokažite jednom da ste muškarci, udarite po “JNA” armiji, mi Srbi ćemo vam prvi pomoći. Jedva čekamo da vam vidimo ledja”.
Dok je rat u Sloveniji još trajao, prva tenkovska kolona dugačka 100 km iz Beograda kreće autoputem, ka zapadu, pravac na Šešeljeve zacrtane granice, Kavlovac, Kavlobag, Vivovitica……
Tada se JNA samoukinula i kao narodna i kao jugoslovenska, pogazila sopstvenu zakletvu, da bi postala privatno vlasništvo Slobodana Miloševića.
- Sent using Google Toolbar"
Neposredno pre rata u Sloveniji, miljenik većine srpskih generala i novokomponovane intelektualne elite, tada Miloševićev dobošar, Vojislav Šešelj dao je u Ljubljani interviju za RTV Ljubljana i rekao tačno ovo:
“Dokle ćete vi Slovenci da budete seke perse ?
Ako hoćete nezavisnost, pokažite jednom da ste muškarci, udarite po “JNA” armiji, mi Srbi ćemo vam prvi pomoći. Jedva čekamo da vam vidimo ledja”.
Dok je rat u Sloveniji još trajao, prva tenkovska kolona dugačka 100 km iz Beograda kreće autoputem, ka zapadu, pravac na Šešeljeve zacrtane granice, Kavlovac, Kavlobag, Vivovitica……
Tada se JNA samoukinula i kao narodna i kao jugoslovenska, pogazila sopstvenu zakletvu, da bi postala privatno vlasništvo Slobodana Miloševića.
- Sent using Google Toolbar"
Saturday, May 28, 2011
Ostati na pravoj strani - Radio Slobodna Evropa
Ostati na pravoj strani - Radio Slobodna Evropa:
Knjiga Jovana Divjaka
Ostati na pravoj strani
Oštećena zgrada na aerodromu Butmir, Sarajevo, 03. septembar 1992.
27.05.2011
* Presudni su ovo momenti za svakoga od nas, i za naše porodice. I za ovu državu, također.
* ultimativni zahtev za “potpis lojalnosti“ ne sluti na dobro.
*„Naravno da sam ostao. A gde nego u Sarajevu, u Bosni?“
8. april 1992.
Izlazim iz stana nakratko, da kupim novine i hleb. U toku dana posećuju me moje komšije, Muhamed i Kimeta Hadžikapetanović, pa Jelica i Rešad Ćatović. Hoće da čuju moje mišljenje o neveselim događajima.
„Ne trebate se plašiti. Ma, to su samo male čarke. Neće biti rata u Sarajevu!“, tako ih pokušavam umiriti. Kimeta ne prima moje objašnjenje zdravo za gotovo.
„Ljudi sve živo pokupovaše u prodavnici. Šta da radimo?“– pita.
„Proći će ta ludost. Vera i ja ništa nismo kupili“ – kažem da je umirim.
Ne znam da će baš tako proći ta ludost. Eto, jučer, 7. aprila, Srpska skupština okončala je 15. sednicu. Momčilo Krajišnik potpisao dokument o proglašenju nezavisne srpske republike. A Biljana Plavšić i Nikola Koljević napustili Predsedništvo RBiH u kojem su bili članovi od 1990. godine.
Oko 17.45 zvoni telefon.
„Kako si, šta radiš?“ - Prepoznajem glas pukovnika Šibera.
„Ništa osobito! Čitam novine, odmaram se“ – odgovaram.
„Kako porodica? Jesu li svi zdravi?“
„Dobro su! Supruga je još u bolnici, ali biće u redu, nadam se“.
„Da li možeš doći do Štaba?“
»Da, kako ne. Eto me za petnaestak minuta.«
Osećam da se nešto važno dešava u Štabu. Uzbuđen sam. Vrlo brzo sam se spremio i za pola sata bio pred Šiberom. Vidim: i on uzbuđen. Samo što se pozdravismo, otpoče njegov monolog:
„Ovo su sudbonosni, historijski trenuci za Bosnu i Hercegovinu. Dobila je nezavisnost, postala samostalna država i nju treba graditi i braniti. Vidiš, Srbi su napustili Predsjedništvo (Koljević, Plavšić, Krajišnik - nap. autora) i proglasili srpsku Bosnu na Palama. Predsjedništvo je donijelo odluku o formiranju novog Štaba Teritorijalne odbrane RBiH. Njegov zadatak je da organizuje oružani otpor tamo gdje stanovništvo i teritorija budu ugroženi od naoružanih sastava terorističke SDS. Predsjednik Izetbegović me pozvao i ponudio mi mjesto Načelnika Štaba TO RBiH. Odlučno sam odbio ponudu. Tu je dužnost prihvatio komandant Gradskog Štaba TO Sarajevo pukovnik Hasan Efendić. S obzirom da Predsjedništvo želi da se obezbijedi višenacionalni sastav Štaba, ocijenili smo da tebi ponudimo mjesto zamjenika NŠ TO RBiH. Razmisli o prijedlogu. Konsultuj se sa porodicom ili s kim hoćeš. Večeras ili sutra ujutru me izvijesti o odluci. Ja bih želio da nam se priključiš. Moraš shvatiti da su ovo sudbonosni trenuci za našu domovinu.“
Dok je Šiber još govorio, u mojoj glavi je hitro sazrela odluka. Nikog neću i ne moram konsultovati. Iskreno govoreći, ponuda mi je godila. Zamisli, Jovan, a jedan od zamenika komandanta TO! Progovorili su u meni vojnički instinkt i ambicija. Samo učas je sevnula i vragolasta misao kad joj nije mesta, ni vremena: »da ne bude mačku prevelika goveđa glava«?
Kao iz topa sam odgovorio: „Ostajem. Nemam o čemu više da razmišljam. Nema potrebe ikog da konsultujem!“ Šiber, vidljivo obradovan, izda mi odmah zadatak da načinim nekoliko borbenih dokumenata i brzo napusti prostoriju našeg »istorijskog« razgovora.
Izlazim u hodnik gde srećem oficire i građanska lica koja su ranije radili u Republičkom Štabu TO RBiH. Pozvani su u Štab i evo ih, odazvali su se: Franjo Plećko, Abdulah Kajević, Džemo Hot, Sakib Mahmuljin, Rašid Zorlak, Rifet Bilajac, Dževad Jusić, Sakib Selmanović, Husein Paravlić, Velija Katica, Bahrudin Muhić – Bijeli.… Sa svakim se veoma srdačno pozdravljam i sa nekim posebnim, do tada nedoživljenim oduševljenjem.
Ushićen, vraćam se u kancelariju i pišem Naređenje opštinskim štabovima o izuzimanju naoružanja i municije Teritorijalne odbrane koja su smještena u magacinima JNA i Naređenje o preuzimanju mjera zaštite objekata od vitalnog značaja za nesmetano funkcionosanje vlasti BiH (PTT, železnica, elektroprivreda, sredstva informisanja, proizvodna preduzeća, itd. – op. autora).
Bilo je 23.00 sata kada sam se prenuo iz posla. Zar već? - čudio sam se. Negde iz daljine su dopirale eksplozije nepoznatog porekla, sa zastrašujućim detonacijama.
Dosetih se da trebam telefonirati deci. Možda brinu za mene, kao što ja brinem za njih. Dobro je, sve je O.K.
Posao završavam u 23.45. Dosta je za danas uzbuđenja. Sustigao me umor, ali nisam nezadovoljan. Naprotiv, osećam radost zbog prvih obavljenih zadataka u odbrani Bosne i Hercegovine.
9. april 1992.
Okupili smo se u sali broj III, na trećem spratu zgrade Predsedništva, gde je smešten Štab TO BiH. Sakupilo se jutros 46 osoba, od kojih je samo 16 aktivnih oficira. Odsutnih je 43. Za pukovnike Dragoljuba Pavlovića, Stevu Ševu, Branka Vučkovića i Jovu Vukobrata kažu da su negde na hrvatskom ratištu. Nema potpukovnika Vukadinovića, inače komandanta brigade za obezbeđenje Republičkog štaba TO. Sastankom rukovodi pukovnik Hasan Efendić. Odmah daje reč pukovniku Šiberu, a ovaj nam čita: Predsjedništvo je 8. aprila 1992. godine donijelo
Odluku o proglašenju neposrednje ratne opasnosti
Kada je Šiber završio sa čitanjem Odluke, novoimenovani komandant Štaba TO RBiH Hasan Efendić je oštrim vojničkim tonom i veoma precizno izjavio:
„Odlukom Predsjedništva formirano je jezgro Štaba, s osnovnim ciljem da planira, organizuje i realizuje odbranu Republike Bosne i Hercegovine. Dosadašnji Štab na čelu sa generalom Dragom Vukosavljevićem nije ništa uradio na odbrani Bosne i Hecregovine i zbog toga svi oni moraju odgovarati pred narodnim sudom. General Vukosavljević je u utorak, sa 5-6 oficira, napustio prostorije Štaba, ponijevši sa sobom dokumenta kriptozaštite i planove upotrebe TO RBiH i otišao u komandu 2. VO (vojna oblast) kod generala Kukanjca. Sa njim su otišli pukovnici Dragoljub Pavlović i Radivoje Ostojić, potpukovnik Časlav Mihajlović, građanska lica Špiro Pereula i Miro Cabo, pukovnik Marko Mešanović i potpukovnik Časlav Mihajlović (?).… Ovo je izdaja! Za sve one koji su radili protiv RBiH biće formirana tužilaštva, sudovi i postupiće se po zakonu. Na vama je da odlučite ko će ostati u Štabu i boriti se za Republiku BiH, a ko neće može da ide. Šiberu, napravi spisak lica koja ostaju u Štabu. Rok izjašnjavanja je do 14.30, danas" - neumoljivo je završio Hasan.
Pukovnik Šiber je pokušao razjasniti novo stanje stvari.
„Situacija je veoma konfuzna, a tome, posebno, dopirnosi neusaglašenost saveznih i republičkih zakona. Republika Bosna i Hercegovina, kao međunarodno priznata, samostalna država, ima pravo na vlastite zakone, uredbe i propise. Treba regulirati mjesto, ulogu i zadatke TO u odbrani RBiH. Nama se ne smije ponoviti Slovenija i Hrvatska. U svakom slučaju treba izbjegavati konflikte sa JNA. Svi mi treba da ostanemo ljudi. Znamo da ćemo biti proglašeni dezerterima, jer nećemo da se priključimo JNA. Nikome nećemo zamjeriti ako ne ostane u Štabu. Ko ne želi da ostane, neka uzme svoje stvari i neka ide!“ – jasna je Šiberova poruka.
Pukovnik Rifet Bilajac je vrlo emotivno govorio o prilikama u kojima smo se našli.
„Ovo je direktan napad na Bosnu. JNA se miješa u unutrašnje stvari legalne i legitimne Bosne i Hercegovine. Svim silama moramo sačuvati Bosnu. Ne smijemo doživjeti sudbinu Vukovara.“ Govori ubedljivo. Ja sam saglasan sa ovim stavovima. Ali, nisam sa njegovim daljim izlaganjem:
„Upozoravam vas da će neki ostati u Štabu samo da bi rovarili! Ostaće provokatori! Pamet u glavu!“
Evo, Bilajac iznosi prve sumnje u pojedince!
Javljam se za reč i govorim. Pri tom gledam po sali, gde za drugim stolovima sede, jedni naspram drugih, oficiri i građanska lica Republičkog štaba TO. Atmosfera je napeta, glave su pognute, lica izražavaju zabrinutost i dileme. Presudni su ovo momenti za svakoga od nas, i za naše porodice. I za ovu državu, također. Stoga predlažem da se rok za izjašnjavanje o ostanku ili odlasku prolongira do narednog jutra.
"Starešine i civili treba da razgovaraju sa svojim porodicama i prijateljima. Mnogima nije lako da sami odluče o sopstvenoj budućnosti. Što se mene tiče, ja sam odlučio sinoć, kao i onih dvadesetak ljudi koji su jučer bili pozvani u Štab. Pitanje je kako će se odlučiti sada ovih tridesetak koji nisu bili jučer u Štabu. Zašto nisu, ja ne znam! Pred njima hamletovska dilema 'biti ili ne biti' postaje »ostati ili otići".
Sa mojim predlogom se ne slaže pukovnik Efendić. Insistira kategorično na roku kojeg je naznačio u uvodnom govoru:
„Hoću spisak do 14.30 časova!“
To je ultimativni zahtev za potpis lojalnosti. Ovo ne sluti na dobro.
Sastanak je završen. Ljudi se pokunjeno razilaze. Na hodnicima i u kancelarijama mučna atmosfera. Razgovaram sa svojim 'cimerom', pukovnikom Stojanom Ilićem, sa kojim već šest meseci delim istu kancelariju. Vidim i osećam: u velikoj je dilemi! Ne zna ni sam šta da radi. Uveravam ga da je za njega i za porodicu jedino pravo rešenje da ostane u Štabu. U Sarajevu radi i živi više od 20 godina. Ima dve devojčice na studiju, zaposlenu ženu. Ovde je svio svoje 'gnezdo'. Častan je čovek.
Telefonira majci u neko selo pored Prokuplja, u južnoj Srbiji. Dok priča sa njome glas mu podrhtava, a suze se skupljaju u očima. Majka, kao majka, sigurnost vidi u rodnom domu. Savetuje da napusti Sarajevo i vrati se 'kući'. Premda mirne naravi, Stojan je sada napet i nervozan. I gore od toga, veoma je neodlučan. Žao mi ga ljudski, ali ne posustajem u svojoj argumentaciji.
U jednoj od štapskih kancelarija sam naišao na žučnu diskusiju između Predraga Popare, Mladena Dobrića, Milorada Štake i Laze Gogića. Tema je i ovde, a što bi drugo moglo biti, minuli sastanak i zahtev za brz potpis lojalnosti Štabu. Čujem, smeta im i vređa što su ih izdvojili, što ih jučer nisu pozvali u Štab na dogovor, kao nas dvadesetoricu. Ko je njih i zbog čega izabrao? - pitaju se. Šta smo onda mi? - nastavljaju uvređeno. Iako ni sam nemam odgovora na ta pitanja, kažem im da je, u ovoj nejasnoj i složenoj situaciji, ipak, najrealnija odluka – ostati na radu u Štabu i staviti se u odbranu građana i naroda Bosne i Hercegovine.
Podsećam ih na tradicionalni suživot Muslimana, Srba, Hrvata, Jevreja i drugih na ovim lepim prostorima. Iznenadiše me svojim negativnim reakcijama. Ne dele moje mišljenje. Osećam se neprijatno. S tupim osećanjem izgubljenosti, napuštam njihovu kancelariju.
Efendićev ultimativni termin do 14.30 sati za izjašnjavanje je istekao, a Ilić i njih trideset nisu potpisali lojalnost Štabu TO.
U Štabu nas ostaje dvadesetorica onih koji su jučer bili ovamo pozvani. Ostali odlaze kućama. Sutra će doći da se razduže. Razočarano sam se pitao: da li je to baš ovako trebalo da se razreši?
Odlazim supruzi Veri u bolnicu. Zatičem je u krevetu, uplakana je. Čim me ugledala, pita me:
„Šta si odlučio?“
„Ne znam na šta misliš?“ - pravim se da ne razumem pitanje.
„Pa, sinoć sam gledala TV dnevnik i čula o nekim izmenama u TO? Ništa ne znam o tebi. Šta si odlučio?“
„A što bi ti volela da sam odlučio?“
„Naravno, ono što i sinovi, da ostaješ?“
„Dobro, a šta misliš da sam uradio?“
„Pa, ostao si?“
„Naravno da sam ostao. A gde bi nas osmoro, nego u Sarajevu, u Bosni?“
Vera je histerično zaplakala i mnogo me truda stajalo dok sam je umirio. Mila moja, i u ovako bolesnoj osećam njen ponos i iskrenu radost zbog mojih postupaka.
Vraćam se u Štab i noć provodim sa Šiberom, Mahmuljinom i Zorlakom, radeći na izradi naše Platforme za razgovor sa Saveznim sekretarijatom za narodnu odbranu SRJ. Predsedništvo RBiH je odlučilo da se organizuje susret predsednika Izetbegovića sa generalom Veljkom Kadijevićem, saveznim sekretarom za narodnu odbranu, u što kraćem roku, od koga bi tražili razjašnjenje vojnog angažiranja JNA u BiH i zahtevala transformacija jednog dela JNA u Armiju RBiH.
U Platformu za razgovore unosimo sledeće odrednice:
a) Republika Bosna i Hercegovina je međunarodno priznata država sa sopstvenim ustavom, zakonima i organima vlasti, što i JNA mora poštovati;
b) Tražimo da se državi BiH hitno vrati naoružanje TO koje joj pripada, a koje se trenutno nalazi uskladišteno u magacinima JNA i pod njenom kontrolom, kako bi se naoružale jedinice TO i MUP-a RBiH;
c) Zahtijevamo od JNA da njene jedinice ne napuštaju kasarne i ne vrše bilo kakvo kretanje i premještanje iz jednog u drugi dio Republike BiH bez saglasnosti Republičkog štaba TO i MUP-a;
d) Tražimo i procjenu mogućnosti transformacije JNA u Armiju RBiH, tako da se formiraju rodovske i vidovske (KoV, RV, ARJ) jedinice avijacije, oklopnih i artiljerijskih jedinica, a višak ljudstva pješadije demobiliše.
Osećam da smo uradili dobar posao, da smo napravili upotrebljiv dokument. Ali, iskreno govoreći, ne verujem da će Savezni sekretar za narodnu odbranu uopšte prihvatiti razgovor sa našim Predsedništvom, ceneći dosadašnje ponašanje i odgovornost JNA u raspadu Jugoslavije.
Kao potvrda te slutnje do nas dopiru pojedinačne eksplozije granata oko zgrade Predsedništva. Pre sat vremena se oglasio i PAT (protivavionski top) žestokom vatrom po obližnjoj zgradi Higijenskog zavoda.
Radio Sarajevo izveštava o napadima ekstremista zločinačkog SDS-a na Foču, Višegrad i Zvornik, uz sadejstvo oklopno-mehanizovanih snaga JNA. Na TV ekranu se redaju užasni prizori paljevine, ubijanja, duge kolone izbeglica, užasavajući plač dece.
Spiker uporno ponavlja apele: - Molimo sve sukobljene strane da poštuju prekid vatre!
Ništa mi nije jasno!? Ko su te 'sve strane'? Znam da ni u jednom od tih gradova na Drini nema naoružanih jedinica naše TO, pa mi ti pozivi sa TV ekrana izgledaju čudno.
Skoro je ponoć. Zabrinuti sinovi naizmenično me pozivaju telefonom. Proveravaju jesam li O.K., a ja ih savetujem da se čuvaju, da se drže stana i što manje izlaze napolje.
* Ovde možete pročitati, 1.deo, 2. deo i 3. deo knjige "Ne pucaj".
* ultimativni zahtev za “potpis lojalnosti“ ne sluti na dobro.
*„Naravno da sam ostao. A gde nego u Sarajevu, u Bosni?“
Kako umiriti ljude?
8. april 1992.
Izlazim iz stana nakratko, da kupim novine i hleb. U toku dana posećuju me moje komšije, Muhamed i Kimeta Hadžikapetanović, pa Jelica i Rešad Ćatović. Hoće da čuju moje mišljenje o neveselim događajima.
„Ne trebate se plašiti. Ma, to su samo male čarke. Neće biti rata u Sarajevu!“, tako ih pokušavam umiriti. Kimeta ne prima moje objašnjenje zdravo za gotovo.
„Ljudi sve živo pokupovaše u prodavnici. Šta da radimo?“– pita.
„Proći će ta ludost. Vera i ja ništa nismo kupili“ – kažem da je umirim.
Ne znam da će baš tako proći ta ludost. Eto, jučer, 7. aprila, Srpska skupština okončala je 15. sednicu. Momčilo Krajišnik potpisao dokument o proglašenju nezavisne srpske republike. A Biljana Plavšić i Nikola Koljević napustili Predsedništvo RBiH u kojem su bili članovi od 1990. godine.
Oko 17.45 zvoni telefon.
„Kako si, šta radiš?“ - Prepoznajem glas pukovnika Šibera.
„Ništa osobito! Čitam novine, odmaram se“ – odgovaram.
„Kako porodica? Jesu li svi zdravi?“
„Dobro su! Supruga je još u bolnici, ali biće u redu, nadam se“.
„Da li možeš doći do Štaba?“
»Da, kako ne. Eto me za petnaestak minuta.«
Osećam da se nešto važno dešava u Štabu. Uzbuđen sam. Vrlo brzo sam se spremio i za pola sata bio pred Šiberom. Vidim: i on uzbuđen. Samo što se pozdravismo, otpoče njegov monolog:
„Ovo su sudbonosni, historijski trenuci za Bosnu i Hercegovinu. Dobila je nezavisnost, postala samostalna država i nju treba graditi i braniti. Vidiš, Srbi su napustili Predsjedništvo (Koljević, Plavšić, Krajišnik - nap. autora) i proglasili srpsku Bosnu na Palama. Predsjedništvo je donijelo odluku o formiranju novog Štaba Teritorijalne odbrane RBiH. Njegov zadatak je da organizuje oružani otpor tamo gdje stanovništvo i teritorija budu ugroženi od naoružanih sastava terorističke SDS. Predsjednik Izetbegović me pozvao i ponudio mi mjesto Načelnika Štaba TO RBiH. Odlučno sam odbio ponudu. Tu je dužnost prihvatio komandant Gradskog Štaba TO Sarajevo pukovnik Hasan Efendić. S obzirom da Predsjedništvo želi da se obezbijedi višenacionalni sastav Štaba, ocijenili smo da tebi ponudimo mjesto zamjenika NŠ TO RBiH. Razmisli o prijedlogu. Konsultuj se sa porodicom ili s kim hoćeš. Večeras ili sutra ujutru me izvijesti o odluci. Ja bih želio da nam se priključiš. Moraš shvatiti da su ovo sudbonosni trenuci za našu domovinu.“
Dok je Šiber još govorio, u mojoj glavi je hitro sazrela odluka. Nikog neću i ne moram konsultovati. Iskreno govoreći, ponuda mi je godila. Zamisli, Jovan, a jedan od zamenika komandanta TO! Progovorili su u meni vojnički instinkt i ambicija. Samo učas je sevnula i vragolasta misao kad joj nije mesta, ni vremena: »da ne bude mačku prevelika goveđa glava«?
Kao iz topa sam odgovorio: „Ostajem. Nemam o čemu više da razmišljam. Nema potrebe ikog da konsultujem!“ Šiber, vidljivo obradovan, izda mi odmah zadatak da načinim nekoliko borbenih dokumenata i brzo napusti prostoriju našeg »istorijskog« razgovora.
Izlazim u hodnik gde srećem oficire i građanska lica koja su ranije radili u Republičkom Štabu TO RBiH. Pozvani su u Štab i evo ih, odazvali su se: Franjo Plećko, Abdulah Kajević, Džemo Hot, Sakib Mahmuljin, Rašid Zorlak, Rifet Bilajac, Dževad Jusić, Sakib Selmanović, Husein Paravlić, Velija Katica, Bahrudin Muhić – Bijeli.… Sa svakim se veoma srdačno pozdravljam i sa nekim posebnim, do tada nedoživljenim oduševljenjem.
Ushićen, vraćam se u kancelariju i pišem Naređenje opštinskim štabovima o izuzimanju naoružanja i municije Teritorijalne odbrane koja su smještena u magacinima JNA i Naređenje o preuzimanju mjera zaštite objekata od vitalnog značaja za nesmetano funkcionosanje vlasti BiH (PTT, železnica, elektroprivreda, sredstva informisanja, proizvodna preduzeća, itd. – op. autora).
Bilo je 23.00 sata kada sam se prenuo iz posla. Zar već? - čudio sam se. Negde iz daljine su dopirale eksplozije nepoznatog porekla, sa zastrašujućim detonacijama.
Dosetih se da trebam telefonirati deci. Možda brinu za mene, kao što ja brinem za njih. Dobro je, sve je O.K.
Posao završavam u 23.45. Dosta je za danas uzbuđenja. Sustigao me umor, ali nisam nezadovoljan. Naprotiv, osećam radost zbog prvih obavljenih zadataka u odbrani Bosne i Hercegovine.
9. april 1992.
Okupili smo se u sali broj III, na trećem spratu zgrade Predsedništva, gde je smešten Štab TO BiH. Sakupilo se jutros 46 osoba, od kojih je samo 16 aktivnih oficira. Odsutnih je 43. Za pukovnike Dragoljuba Pavlovića, Stevu Ševu, Branka Vučkovića i Jovu Vukobrata kažu da su negde na hrvatskom ratištu. Nema potpukovnika Vukadinovića, inače komandanta brigade za obezbeđenje Republičkog štaba TO. Sastankom rukovodi pukovnik Hasan Efendić. Odmah daje reč pukovniku Šiberu, a ovaj nam čita: Predsjedništvo je 8. aprila 1992. godine donijelo
Odluku o proglašenju neposrednje ratne opasnosti
Kada je Šiber završio sa čitanjem Odluke, novoimenovani komandant Štaba TO RBiH Hasan Efendić je oštrim vojničkim tonom i veoma precizno izjavio:
„Odlukom Predsjedništva formirano je jezgro Štaba, s osnovnim ciljem da planira, organizuje i realizuje odbranu Republike Bosne i Hercegovine. Dosadašnji Štab na čelu sa generalom Dragom Vukosavljevićem nije ništa uradio na odbrani Bosne i Hecregovine i zbog toga svi oni moraju odgovarati pred narodnim sudom. General Vukosavljević je u utorak, sa 5-6 oficira, napustio prostorije Štaba, ponijevši sa sobom dokumenta kriptozaštite i planove upotrebe TO RBiH i otišao u komandu 2. VO (vojna oblast) kod generala Kukanjca. Sa njim su otišli pukovnici Dragoljub Pavlović i Radivoje Ostojić, potpukovnik Časlav Mihajlović, građanska lica Špiro Pereula i Miro Cabo, pukovnik Marko Mešanović i potpukovnik Časlav Mihajlović (?).… Ovo je izdaja! Za sve one koji su radili protiv RBiH biće formirana tužilaštva, sudovi i postupiće se po zakonu. Na vama je da odlučite ko će ostati u Štabu i boriti se za Republiku BiH, a ko neće može da ide. Šiberu, napravi spisak lica koja ostaju u Štabu. Rok izjašnjavanja je do 14.30, danas" - neumoljivo je završio Hasan.
Pukovnik Šiber je pokušao razjasniti novo stanje stvari.
„Situacija je veoma konfuzna, a tome, posebno, dopirnosi neusaglašenost saveznih i republičkih zakona. Republika Bosna i Hercegovina, kao međunarodno priznata, samostalna država, ima pravo na vlastite zakone, uredbe i propise. Treba regulirati mjesto, ulogu i zadatke TO u odbrani RBiH. Nama se ne smije ponoviti Slovenija i Hrvatska. U svakom slučaju treba izbjegavati konflikte sa JNA. Svi mi treba da ostanemo ljudi. Znamo da ćemo biti proglašeni dezerterima, jer nećemo da se priključimo JNA. Nikome nećemo zamjeriti ako ne ostane u Štabu. Ko ne želi da ostane, neka uzme svoje stvari i neka ide!“ – jasna je Šiberova poruka.
Pukovnik Rifet Bilajac je vrlo emotivno govorio o prilikama u kojima smo se našli.
„Ovo je direktan napad na Bosnu. JNA se miješa u unutrašnje stvari legalne i legitimne Bosne i Hercegovine. Svim silama moramo sačuvati Bosnu. Ne smijemo doživjeti sudbinu Vukovara.“ Govori ubedljivo. Ja sam saglasan sa ovim stavovima. Ali, nisam sa njegovim daljim izlaganjem:
„Upozoravam vas da će neki ostati u Štabu samo da bi rovarili! Ostaće provokatori! Pamet u glavu!“
Evo, Bilajac iznosi prve sumnje u pojedince!
Javljam se za reč i govorim. Pri tom gledam po sali, gde za drugim stolovima sede, jedni naspram drugih, oficiri i građanska lica Republičkog štaba TO. Atmosfera je napeta, glave su pognute, lica izražavaju zabrinutost i dileme. Presudni su ovo momenti za svakoga od nas, i za naše porodice. I za ovu državu, također. Stoga predlažem da se rok za izjašnjavanje o ostanku ili odlasku prolongira do narednog jutra.
"Starešine i civili treba da razgovaraju sa svojim porodicama i prijateljima. Mnogima nije lako da sami odluče o sopstvenoj budućnosti. Što se mene tiče, ja sam odlučio sinoć, kao i onih dvadesetak ljudi koji su jučer bili pozvani u Štab. Pitanje je kako će se odlučiti sada ovih tridesetak koji nisu bili jučer u Štabu. Zašto nisu, ja ne znam! Pred njima hamletovska dilema 'biti ili ne biti' postaje »ostati ili otići".
Sa mojim predlogom se ne slaže pukovnik Efendić. Insistira kategorično na roku kojeg je naznačio u uvodnom govoru:
„Hoću spisak do 14.30 časova!“
To je ultimativni zahtev za potpis lojalnosti. Ovo ne sluti na dobro.
Sastanak je završen. Ljudi se pokunjeno razilaze. Na hodnicima i u kancelarijama mučna atmosfera. Razgovaram sa svojim 'cimerom', pukovnikom Stojanom Ilićem, sa kojim već šest meseci delim istu kancelariju. Vidim i osećam: u velikoj je dilemi! Ne zna ni sam šta da radi. Uveravam ga da je za njega i za porodicu jedino pravo rešenje da ostane u Štabu. U Sarajevu radi i živi više od 20 godina. Ima dve devojčice na studiju, zaposlenu ženu. Ovde je svio svoje 'gnezdo'. Častan je čovek.
Telefonira majci u neko selo pored Prokuplja, u južnoj Srbiji. Dok priča sa njome glas mu podrhtava, a suze se skupljaju u očima. Majka, kao majka, sigurnost vidi u rodnom domu. Savetuje da napusti Sarajevo i vrati se 'kući'. Premda mirne naravi, Stojan je sada napet i nervozan. I gore od toga, veoma je neodlučan. Žao mi ga ljudski, ali ne posustajem u svojoj argumentaciji.
U jednoj od štapskih kancelarija sam naišao na žučnu diskusiju između Predraga Popare, Mladena Dobrića, Milorada Štake i Laze Gogića. Tema je i ovde, a što bi drugo moglo biti, minuli sastanak i zahtev za brz potpis lojalnosti Štabu. Čujem, smeta im i vređa što su ih izdvojili, što ih jučer nisu pozvali u Štab na dogovor, kao nas dvadesetoricu. Ko je njih i zbog čega izabrao? - pitaju se. Šta smo onda mi? - nastavljaju uvređeno. Iako ni sam nemam odgovora na ta pitanja, kažem im da je, u ovoj nejasnoj i složenoj situaciji, ipak, najrealnija odluka – ostati na radu u Štabu i staviti se u odbranu građana i naroda Bosne i Hercegovine.
Podsećam ih na tradicionalni suživot Muslimana, Srba, Hrvata, Jevreja i drugih na ovim lepim prostorima. Iznenadiše me svojim negativnim reakcijama. Ne dele moje mišljenje. Osećam se neprijatno. S tupim osećanjem izgubljenosti, napuštam njihovu kancelariju.
Efendićev ultimativni termin do 14.30 sati za izjašnjavanje je istekao, a Ilić i njih trideset nisu potpisali lojalnost Štabu TO.
U Štabu nas ostaje dvadesetorica onih koji su jučer bili ovamo pozvani. Ostali odlaze kućama. Sutra će doći da se razduže. Razočarano sam se pitao: da li je to baš ovako trebalo da se razreši?
Odlazim supruzi Veri u bolnicu. Zatičem je u krevetu, uplakana je. Čim me ugledala, pita me:
„Šta si odlučio?“
„Ne znam na šta misliš?“ - pravim se da ne razumem pitanje.
„Pa, sinoć sam gledala TV dnevnik i čula o nekim izmenama u TO? Ništa ne znam o tebi. Šta si odlučio?“
„A što bi ti volela da sam odlučio?“
„Naravno, ono što i sinovi, da ostaješ?“
„Dobro, a šta misliš da sam uradio?“
„Pa, ostao si?“
„Naravno da sam ostao. A gde bi nas osmoro, nego u Sarajevu, u Bosni?“
Vera je histerično zaplakala i mnogo me truda stajalo dok sam je umirio. Mila moja, i u ovako bolesnoj osećam njen ponos i iskrenu radost zbog mojih postupaka.
Vraćam se u Štab i noć provodim sa Šiberom, Mahmuljinom i Zorlakom, radeći na izradi naše Platforme za razgovor sa Saveznim sekretarijatom za narodnu odbranu SRJ. Predsedništvo RBiH je odlučilo da se organizuje susret predsednika Izetbegovića sa generalom Veljkom Kadijevićem, saveznim sekretarom za narodnu odbranu, u što kraćem roku, od koga bi tražili razjašnjenje vojnog angažiranja JNA u BiH i zahtevala transformacija jednog dela JNA u Armiju RBiH.
U Platformu za razgovore unosimo sledeće odrednice:
a) Republika Bosna i Hercegovina je međunarodno priznata država sa sopstvenim ustavom, zakonima i organima vlasti, što i JNA mora poštovati;
b) Tražimo da se državi BiH hitno vrati naoružanje TO koje joj pripada, a koje se trenutno nalazi uskladišteno u magacinima JNA i pod njenom kontrolom, kako bi se naoružale jedinice TO i MUP-a RBiH;
c) Zahtijevamo od JNA da njene jedinice ne napuštaju kasarne i ne vrše bilo kakvo kretanje i premještanje iz jednog u drugi dio Republike BiH bez saglasnosti Republičkog štaba TO i MUP-a;
d) Tražimo i procjenu mogućnosti transformacije JNA u Armiju RBiH, tako da se formiraju rodovske i vidovske (KoV, RV, ARJ) jedinice avijacije, oklopnih i artiljerijskih jedinica, a višak ljudstva pješadije demobiliše.
Osećam da smo uradili dobar posao, da smo napravili upotrebljiv dokument. Ali, iskreno govoreći, ne verujem da će Savezni sekretar za narodnu odbranu uopšte prihvatiti razgovor sa našim Predsedništvom, ceneći dosadašnje ponašanje i odgovornost JNA u raspadu Jugoslavije.
Kao potvrda te slutnje do nas dopiru pojedinačne eksplozije granata oko zgrade Predsedništva. Pre sat vremena se oglasio i PAT (protivavionski top) žestokom vatrom po obližnjoj zgradi Higijenskog zavoda.
Radio Sarajevo izveštava o napadima ekstremista zločinačkog SDS-a na Foču, Višegrad i Zvornik, uz sadejstvo oklopno-mehanizovanih snaga JNA. Na TV ekranu se redaju užasni prizori paljevine, ubijanja, duge kolone izbeglica, užasavajući plač dece.
Spiker uporno ponavlja apele: - Molimo sve sukobljene strane da poštuju prekid vatre!
Ništa mi nije jasno!? Ko su te 'sve strane'? Znam da ni u jednom od tih gradova na Drini nema naoružanih jedinica naše TO, pa mi ti pozivi sa TV ekrana izgledaju čudno.
Skoro je ponoć. Zabrinuti sinovi naizmenično me pozivaju telefonom. Proveravaju jesam li O.K., a ja ih savetujem da se čuvaju, da se drže stana i što manje izlaze napolje.
* Ovde možete pročitati, 1.deo, 2. deo i 3. deo knjige "Ne pucaj".
Friday, May 27, 2011
Peščanik - Bosneylandska kvaka 22
Peščanik - Bosneylandska kvaka 22:
| Bosneylandska kvaka 22 |  |  |
| Boris Dežulović | |
| 04.03.2010. | |
|
Cijela je zemlja Bosna sagrađena od priča sakrivenih pod naslagama historije, pa je rastvaranje tih slojeva nalik listanju velike knjige priča. Jedna od njih prostrta je širokim Lijevča poljem između Banjaluke i Bosanske Gradiške, cestom što se sporo valja uz prljavi Vrbas, kroz Laktaše, Topolu i Aleksandrovac, između ružnih novih crkava i benzinskih pumpi, oronulih sivih gazdinstava i ružičastih domaćinskih kuća s bazenima i betonskim labudovima, ružnih novih crkava i benzinskih pumpi, vulkanizerskih radnji, pizzerija rogobatnih naziva i seoskih kladionica, ružnih novih crkava i benzinskih pumpi, mjenjačnica, trgovina, gostionica, svadbenih salona i akva parkova sa plastičnim delfinima, ružnih novih crkava, benzinskih pumpi i drečavih kupleraja, smještenih u čudovišnim čardacima što se danas u Bosni grade kao radioaktivni mutanti Disneyevih dvoraca i nazivaju "motelima". To je Bosneyland, zemlja šarenih atrakcija, prljavih rijeka, ružnih novih crkava i benzinskih pumpi. Našoj je kratkoj historijskoj pameti ovaj komad Bosneylanda poznat ponajviše po mitskoj bici na Lijevča polju, kad su s proljeća 1945. godine na ovoj plodnoj ledini udarili Luburićevi ustaše na Đurišićeve četnike, dok su partizani Koče Popovića na drugoj obali Vrbasa rastezali harmonike i čekali da se gubitnici međusobno poubijaju, pa da ono što preostane od jednih i drugih potjeraju prema Bleiburgu. Uz cestu Bosanska Gradiška - Banjaluka sagrađena su tada dvadeset i dva robusna bunkera naoružana minobacačima, mitraljezima i protuoklopnim topovima, da bi se u noći s 4. na 5. aprila "noć pretvorila u dan", kako će kasnije pisati Mihajlo Minić, a napadom četnika na ta dvadeset dva betonska gnijezda otpočela bitka koju će srpska emigracija kasnije opjevati kao "drugo Kosovo".
Tek kad padne snijeg i pretvori sve u bosanski Fargo, ukazat će se tamo u bijeloj magli Lijevča polja snovita silueta samostana Marjanovac, znak pored puta koji podsjeća da je ovdje bilo života i prije četrdeset pete, da je bilo života prije smrti. Samostan su utemeljile sestre Klanjateljice Krvi Isusove, pridošle iz Austrije nakon okupacije Bosne koncem devetnaestog stoljeća, onih godina kad su dolinu Vrbasa naselili prvi kolonisti iz Njemačke, dvadeset i dvije obitelji iz Šlezije i Saksonije koje su šikaru pretvorili u plodnu zemlju, te utemeljili prva naselja. Malo tko među konobarima, vulkanizerima i trgovcima Aleksandrovca i Topole danas zna da su njihova naselja prije stotinu i trideset godina osnovali Nijemci, da su se tada zvala Rudolfstahl i Windthorst - po austrijskom prijestolonasljedniku Rudolfu i njemačkom političaru Ludwigu Windthorstu, vođi katoličke Centrističke stranke, Zentrumspartei - i da su se ti gradići tako brzo razvijali da se današnja Topola dijelila na Gornji, Srednji i Donji Windthorst, Oberwindthorst, Mittelwindthorst i Unterwindthorst. Šezdeset pet godina nakon dolaska prvih kolonista na tom su putu niknuli grdi ustaški bunkeri, zajedno s njima otišli su odatle i Nijemci, i još šezdeset pet godina kasnije, nakon njihova odlaska, na prohujala vremena Windthorsta podsjeća još samo crkva svetog Ivana Krstitelja u Aleksandrovcu i samostani nanizani niz put od Banjaluke do Gradiške, kao znakovi pored puta, znakovi vremena ondašnjeg i današnjeg: u Marjanovcu, u kojemu su Klanjateljice Krvi Isusove onomad držale dječje vrtiće i škole, danas se liječe narkomani.
Između njih, tom se Bosnom valjaju prljave rijeke čije obale u ove dane, kad vodostaj malo padne, svjetlucaju milijardama šarenih iskri pivskih boca i plastičnih kesa, tužno obješenih o granje suhe šikare kao znakovi pored vode, pa se gazde bogataških vila ograđuju od vodenih deponija instant drvoredima patuljastih čempresa, a vlasnici hotela na prozore s pogledom na rijeku navlače teške zavjese. To je tranzicijska Bosna, zemlja spaljene i beskorisne prošlosti, šarenih atrakcija i prljavih rijeka, Bosneyland ružnih novih crkava i benzinskih pumpi, po dvadeset dvije nanizanih asfaltom što po njoj vijuga baš poput onog balavog traga iz Andrićevih "Znakova pored puta": - Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas će ostati samo pepeo. - Ako! Znaće se bar da smo bili vatra. A iza vas će ostati samo balav trag, kao iza puža.
|
Danas, šezdeset pet godina kasnije, umjesto dvadeset dva betonska bunkera duž ceste Gradiška - Banjaluka nanizale su se točno dvadeset dvije benzinske pumpe, kao Andrićevi "znakovi pored puta", znakovi svog vremena, "sadašnjeg trenutka i jedinog mogućeg života". Dvadeset i dvije pumpe, dvadeset dva bunkera naoružana pištoljima za dizel, super i eurosuper nanizala se u prljavom automobilskom prozoru na jedva četrdeset kilometara džade od Gradiške do Banjaluke, svakodnevno danas udaraju motorizovane divizije na te raskošno osvijetljene benzinske bunkere sa šarenim neonima reklama, "noć se pretvorila u dan" na jedinoj valjda traci asfalta na kugli zemaljskoj gdje vozač ne treba brinuti ima li benzina i hoće li mu automobil ostati bez goriva, jer kad god i gdje god da stane bit će to na benzinskoj pumpi.
U slojevima od šezdeset pet godina čitaju se tako priče rastvorenog Lijevča polja, prostora naših i tuđih nesreća. Naša će sadašnjost, Andrićev "jedini mogući život", na ovih četrdeset kilometara Bosne ostaviti tek čardake motela, betonske benzinske bunkere i ružne nove crkve, kao što cijelim Bosneylandom danas niču još samo zamci zlosretnih ukrajinskih i moldavskih Trnoružica, benzinske pumpe i nakazne nove bogomolje izgrađene novcima lokalnih mafijaša i ratnih zločinaca, sve se natječući koja će biti viša i ružnija - pseudomoderni katolički silosi umjesto dostojanstvenih franjevačkih i austrijskih zvonika, minareti od saudijskog pleksiglasa umjesto tradicionalnih vitkih bosanskih munara, i pseudobizantske fabrike pravoslavlja umjesto skladnih srednjovjekovnih oaza arhitektonskih susreta Istoka i Zapada, skladišta koja se s vertikalama katoličkih i muslimanskih bogodera takmiče smiješnim sedmerokatnim tornjevima, izraslim iz armiranobetonskih kupola kao dimnjaci nekakve željezare.Thursday, May 26, 2011
Peščanik - Šta je to rasizam?
Peščanik - Šta je to rasizam?:
| Šta je to rasizam? | | |
| Cveta Popović | |
| 01.04.2011. | |
| U svom odgovoru Dobrici Ćosiću u NIN-u, Srđa Popović je Ćosića nazvao rasistom. Braneći Ćosića u Pečatu, Milorad Vučelić je Srđu Popovića nazvao rasistom. Ko je tu zaista rasista, i o čemu mi uopšte pričamo? I. Rasistički pogled na svet ljudsku rasu deli po biološkom osnovu i onda tako podeljene grupe – vrednuje. Takav pogled na svet ističe određenu (kvazi)biološku grupu kao superiornu, insistirajući da ona, u odnosu na neke druge narode (shvaćene u biološko-etničkom smislu) poseduje superiorne kvalitete. Ovakvo shvatanje reči rasa napušteno je neposredno posle Drugog svetskog rata kao naučno neosnovani proto-fašizam.[i] Međutim, reči “rasizam” i “rasa” koriste se još uvek u brojnim međunarodnim dokumentima, ali, naravno, bez biologističko-etnološke konotacije. Prema definiciji Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasizma (Evropska komisija za borbu protiv rasizma i netolerancije, ECRI) u preporukama za zakonodvne organe zemalja članica: “Pošto sva ljudska bića pripadaju istoj rasi, ECRI ne prihvata teorije bazirane na postojanju više različitih ljudskih “rasa”. Ipak, u ovim Preporukama, ECRI koristi ovaj termin da bi zaštitio i one ljude koji se generalno i pogrešno svrstavaju kao pripadnici “druge rase” pod okriljem zakonodavstva donetog na osnovu ovih preporuka. “Rasizam” će značiti uverenje da osnov kao što je rasa, boja kože, jezik, vera, nacionalna pripadnost ili nacionalno ili etničko poreklo opravdava prezir prema određenoj osobi ili grupi ljudi, ili ideju o superiornosti određene osobe ili grupe ljudi.” Znači konstatovali smo da termin rasa nema široko prihvaćenu biološku konotaciju, kao i činjenicu da u savremenom shvatanju rasizam obuhvata i napade na grupe ili pojedince za koje napadač smatra da su inferiorne baš zbog pripadnosti specifičnoj etničkoj grupi.[ii] II. Imajući sve ovo u vidu, okrenimo se izjavama Ćosića i Popovića: Dobrica Ćosić: Srđa Popović: G. Vučelić piše da Srđa Popović “Albance i Srbe razdvaja na rasnoj osnovi” što bi ga činilo rasistom. Prema članu 1. teksta Konvencije o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije (Sl. list SFRJ, br. 31/67): “1. U ovoj konvenciji izraz "rasna diskriminacija" [pa shodno tome i “rasista”] odnosi se na svako razlikovanje, isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva koji se zasnivaju na rasi, boji, precima, nacionalnom ili etničkom poreklu, koji imaju za cilj ili za rezultat da naruše ili da kompromituju priznavanje, uživanje ili vršenje, pod jednakim uslovima, prava čoveka i osnovnih sloboda u političkoj, ekonomskoj, socijalnoj i kulturnoj oblasti ili u svakoj drugoj oblasti javnog života.” Na osnovu ove zakonske definicije vidi se da i prema ratifikovanom međunarodnom pravu rasizam može biti uperen, ne samo na biologističko-etnološki definisanu grupu, već na svaku etničku grupu ili nacionalnost, kao što su, na primer, kosovski Albanci. Koncepcija rasizma kojom se koristi g. Vučelić ne odgovara načinu na koji se ta reč koristi u modernom međunarodnom pravu. Ne proizlazi da Srđa Popović naziva Ćosićevu izjavu rasističkom zato što bi Popović smatrao da su kosovski Albanci druga rasa. Upravo suprotno. Ćosić ne drži da je superioran u odnosu na etničku albansku populaciju Kosova po osnovu kulturne ili političke razlike između naroda, što bi se moglo shvatiti kao tipični nacionalizam. Naprotiv, iz formulacija g. Ćosića vidi se da on smatra da je srpski narod superioran po nekom etničkom osnovu koji kosovske Albance identifikuje sa prljavštinom (talogom) i varvarstvom. Ovakvi izlivi gađenja i prezira tipični su za rasističke karakterizacije. Ne kritikuje se kultura, niti politička organizacija, već se izjavljuje gnušanje prema onome što g. Ćosić percipira kao urođenu prirodu Albanaca sa Kosova. III.
Ako se zadržimo na logičkoj strukturi Ćosićeve izjave, možemo zaključiti da autor suprotstavlja dve stvari: s jedne strane imamo “taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana”, a s druge strane “najdemokratskiji, najcivilizovaniji, najprosvećeniji balkanski narod – srpski narod”. Znači, stvaraju se dve suprotstavljene grupe, s jedne strane varvarski, tribalni talog, s druge strane srpski narod. Jedini logičan zaključak bio bi da se ovde porede dva naroda i da je pogrdna kvalifikacija u stvari karakterizacija Albanaca. Reči tribalni i varvarski nemaju mnogo smisla kao karakterizacija jedne vojne grupacije, dok kao rasističke karakterizacije naroda imaju mnogo više smisla. Ipak, hajde da pogledamo u celini citat za koji g. Vučelić tvrdi da se odnosi na OVK, a ne na albanski narod: "Zbio se u lancu istorijskih apsurda, kojima se okončava 20. vek još jedan američko-balkanski apsurd: najdemokratskija država na svetu uzima za glavnog saveznika u ovladavanju Balkanom i razbijanju Srbije – najprimitivniji, plemenski etnos, divlji i krvoločni arnautluk, u kome 26.000 ljudi čeka da bude ubijeno u krvnoj osveti. Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda.” (“Vreme zmija”, str. 211). IV. Izjave o Albancima koje nam mogu pomoći da rasvetlimo pravi stav g. Ćosića o ovom narodu pojavljuju se i na drugim mestima u ovoj knjizi: “Albanci, to balkansko pleme koje u svom postojanju nije ništa vredno stvorilo za svetsku kulturu i civilizaciju, koje se proslavilo veštinom u švercovanju droge, je najslavnija žrtva na planeti: proglašeni su srpskom žrtvom, žrtvom etničkog čišćenja.” (isto, str. 150) “Mi trpimo juriš arhajskog varvarstva Albanaca.” (isto, str. 118) V. Stav g. Ćosića o Albancima i Srbima može se dopuniti Ćosićevim izjavama koje su verovatno Vučeliću bile poznate, pošto su objavljene baš u magazinu “Pečat”, čiji je Vučelić glavni i odgovorni urednik. G. Ćosić u “Pečatu”: “Neprincipijelno, ravnodušno prema istinama Bosanskog rata, galantno, „emancipovano“, prihvatamo džihadsko-fundamentalističke bošnjačke propagandne laži o srpskom genocidu u Bosni i Srebrenici, nesavesno neodgovorno izjednačavamo svoje ratne zločine sa tobožnjim „holokaustom“ nad muslimanima, brojimo i umnožavamo svoje zločine, a prećutkujemo o bošnjačkim i hrvatskim – čime i naše potomke činimo pripadnicima genocidnog naroda ravnog sa nacističkom Nemačkom.” Ovaj citat sadrži nedvosmisleno poricanje genocida nad jednim drugim narodom, bošnjačkim, utvrđenog konačnom presudom Međunarodnog suda pravde u Hagu. Evropski sud za ljudska prava u odluci povodom slučaja Gaurady protiv Francuske zauzeo je sledeće pravno stanovište: “Poricanje zločina protiv čovečnosti jedno je od najozbiljnijih oblika rasne uvrede ... Poricanje ili revidiranje ovakve vrste istorijske činjenice potkopava vrednosti na kojima se zasniva borba proitv rasizma.”[iii] Inače, poricanje genocida je 2008. godine postalo krivično delo u svim državama Evropske unije. Na osnovu Okvirne odluke saveta Evropske unije 2008/913/JHA o borbi protiv rasizma i ksenofobije putem krivičnog prava, sve zemlje članice Evropske unije obavezuju se da ovo delo inkriminišu putem svog krivičnog zakonodavstva. Član 1 ove odluke glasi: “Dela povezana sa rasizmom i ksenofobijom: S obzirom da je naša zemlja trenutno u procesu usklađivanja domaćeg prava sa pravom Evropske unije, možemo očekivati da će ovakva odredba uskoro naći mesto i u našem krivičnom pravu. VI. Konačno, ove citirane rasističke izjave možemo izanalizirati i primenom jednostavnijeg, nama bližeg i opštijeg kriterijuma sadržanog u Krivičnom zakoniku Republike Srbije: “Rasna i druga diskriminacija (1) Ko na osnovu razlike u rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu krši osnovna ljudska prava i slobode zajamčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i ratifikovanim međunarodnim ugovorima od strane Srbije, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. (2) Kaznom iz stava 1 ovog člana kazniće se ko vrši proganjanje organizacija ili pojedinaca zbog njihovog zalaganja za ravnopravnost ljudi. (3) Ko širi ideje o superiornosti jedne rase nad drugom ili propagira rasnu mržnju ili podstiče na rasnu diskriminaciju, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.” Ovim krivičnim delom inkriminisana je rasna i druga diskriminacija. Ako pogledamo tačku 1, koja sadrži definiciju rasne i druge diskriminacije, vidimo da se prvi deo tačke 1 odnosi na rasnu diskriminaciju – “ko na osnovu razlike u rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu” – dok se drugi deo “ili nekom drugom ličnom svojstvu” odnosi na “drugu diskriminaciju” (na primer po osnovi seksualnog opredeljenja, hendikepa itd). Tako da i naš krivični zakon izjednačava diskriminaciju po osnovu etničkog porekla sa rasnom diskriminacijom. Na osnovu svega iznetog, možemo zaključiti da izjava Srđe Popovića samo upućuje na rasističku prirodu izjave Dobrice Ćosića, i bez obzira na neosnovane tvrdnje g. Vučelića, ne sadrži rasističke implikacije, već naprotiv, koristi relevantnu terminologiju na način koji je uobičajen za veliku većinu međunarodnih instrumenata koji se bave pitanjem rasizma. VII. Primenom kako domaćih, tako i međunarodnih nespornih i opšteprihvaćenih kriterijuma i zakonskih odredbi, možemo sasvim mirno zaključiti da su izjave g. Ćosića – rasističke. Pored toga, možemo s lakoćom zaključiti i da je g. Vučelić, kao pravnik, ili svestan ovih činjenica, ili izuzetno loše informisan o pitanjima o kojima piše. Peščanik.net, 01.04.2011. [i] UNESCO – The Race Question izjava Unesco-a od 18. jula 1950: „Naučnici su se saglasili u konstataciji da je čovečanstvo jedinstveno: svi ljudi pripadaju istoj rasi, Homo sapiens, [...] ukratko, termin „rasa“ označava grupu ili populaciju koju karakterišu neke koncentracije (u odnosu na učestalost i raspoređenost naslednih čestica (gena) ili fizičkih karakteristika, koje se pojavljuju, fluktuiraju i često nestaju tokom vremena iz razloga geografske ili kulturne izolacije.“ [ii] Vidi dalje: Durmanska deklaracija Svetske konferencije za brobu protiv rasizma, rasne diskriminacije, ksenofobije i slične netolerancije; Treća decenija za borbu protiv rasizma i rasne diskriminacije OUN; Smernica (Directive) Saveta Evropske unije br 2000/43/EC [iii]Baza podataka Evropskog suda za ljudska prava HUDOC: http://cmiskp.echr.coe.int/tkp197/view.asp?item=1&portal=hbkm&action=html&highlight=garaudy%20%7C%20v%20%7C%20france&sessionid=68847905&skin=hudoc-en |
Pored napada na Popovića, g. Vučelić nastoji da odbrani Ćosića tvrdnjom da se taj citat, izvučen iz konteksta, zapravo odnosi na Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK), a ne na kosovske Albance.Wednesday, May 25, 2011
Pravdanje Srebrenice Jasenovcem civilizacijsko dno - Radio Slobodna Evropa
Pravdanje Srebrenice Jasenovcem civilizacijsko dno - Radio Slobodna Evropa
Pravdanje Srebrenice Jasenovcem civilizacijsko dno
Ruža na grobu žrtve genocida u Srebrenici
25.05.2011
U Banjoj Luci je na Petoj međunarodnoj konferenciji o sistemu ustaških logora smrti Jasenovac, usvojena deklaracija o genocidu počinjenom u tom logoru.
U Deklaraciji se od Republike Hrvatske zahtijeva da odlukom svojih najviših organa prihvati odgovornost za počinjeni genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima tokom Drugog svjetskog rata u NDH, uključujući i područje BiH, te da isplati pravičnu odštetu žrtvama Jasenovca i njihovim potomcima.
Deklaracija, međutim, nije izazvala najviše pažnje jasvnosti, već istup Milorada Dodika, predsjednika Republike Srpske. On je rekao da se zbog Jasenovca dogodila Srebrenica. Istorija, po Dodiku, je takva da se Srebrenica desila na kraju vojnih operacija, te da, iako se radi o velikom zločinu, kako je rekao, to je neuporedivo sa Jasenovcem.
I pored 60 referata o stradanju žena i djece tokom Drugog svjetskog rata u koncentracionom logoru Jasenovac, najviše pažnje privuklo je obraćanje učesnicima konferencije predsjednika RS Milorada Dodika, koji je ustvrdio da je prešućivanje zločina u Jasenovcu odredilo zbivanja 90-ih godina na prostoru Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Jasenovac
„Strah od Jasenovca bio je pokretačka činjenica za modeliranje političkih procesa u procesu raspada bivše Jugoslavije, bar kod jednog naroda. Druga dva naroda, Hrvati i Muslimani toga vremena, su potpuno minimizirali događaje u samom Jasenovcu i time doprinijeli kolektivnom jačanju straha Srba od toga da se on neće ponoviti“, kazao je predsjednik RS.
Dodik je, takođe, kazao da je neprihvatljivo da se svakodnevno minimizira ono što se desilo u Jasenovcu i naglašava ono što se desilo u Srebrenici.
„Činjenica da se Srebrenica desila u okviru završnih vojnih operacija rata na ovim prostorima, u čemu je u osnovi samoj vjerovatno bio i sam Jasenovac, i to što nije bilo jasne istine o samom Jasenovcu. Srebrenica jeste mjesto velikog zločina, ali ona je neuporediva sa Jasenovcem i neuporediva je sa načinom i snagom na koji je taj Jasenovac trajao i uništio ogroman broj ljudi“, rekao je Dodik.
Komentrišući Dodikove ocjene, sociolog Janja Beč – Nojman, ekspert za ratne zločine, istakla je da one ne doprinose vraćanju povjerenja u zemljama u regionu.
"Politički lideri moraju biti vrlo oprezni kod davanja raznih ocena. Ja ne znam da li naši politički lideri imaju ikoga da su izgubili, da li znaju šta znači patnja gubitka najbliskijih. Prema tome, tu treba biti vrlo oprezan. Gospodin Dodik po tome nije poznat, ni po stepenu razumevanja, ni po stepenu znanja situacije, a o empatiji da i ne govorim. Napabirčene emocije, odnosno napabirčene informacije, koje su onda upotrebljavaju je apsolutno kontraproduktivno“, ocjenjuje ona.
Van sfere racionalnog prosuđivanja
Profesor povijesti na zagrebačkom Filozofoskom fakultetu Ivo Goldštajn, inače autor više knjiga o Jasenovcu, kaže:
„Uistinu nemam pravog komentara za čitav niz tvrdnji koje su ovdje izrečene, počev od činjenice da se na neki čudnovat način Srebrenica sada dovodi u vezu sa Jasenovcem, kao eto to je na neki način osveta. Ako ovo društvo ili uopće netko funkcionira na principu osvete, onda je to stvarno civilizacijsko dno.“
Mada su i učesnici konferencije u Banjaluci složili da tačan broj stradalih u Jasenovcu nikada neće biti poznat, prema njihovim pretpostavkama u tom ustaškom logoru stradalo 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma.
Golštajn smatra da su ovi podaci predimenzionirani i kaže da je u Jasenovcu najverovatnije stradalo nešto više od 100.000 ljudi.
„Prema tome, 700.000 srpskih žrtava je ne samo kriva brojka nego i brojka s kojom se manipulira i brojka, naposlijetku, s kojom se išlo u rat, a i sada se podbadaju određene niske strasti u svrhu jedne posebne, pratikularne politike, o kojoj ja nemam dovoljno loših riječi da ju opišem“, kaže Goldštajn.
Iz prošlosti uvijek treba izvlačiti pouke, ali ne na način na koji to čini gospodin Dodik, smatra profesor sociologije na mostarskom Sveučilištu Slavo Kukić.
„Dodiku se, uostalom, ne treba niti čuditi. Ja mislim da je on izašao iz sfere racionalnog prosuđivanja“, smatra Kukić.
U Jasenovcu se desio zločin, ali brojke koje su spominjane na ovom skupu su definitivno uvećane i to ne može biti opravdanje za ono što se desilo u Srebrenici, kaže Kukić.
„Eksploatirati ta događanja da bi se opravdavala događanja i genocid u bosanskohercegovačkom ratu, uzimati ta događanja iz Jasenovca da bi se pravdala Srebrenica, to je naprosto izvan sfere normalnog ljudstva“, poručuje Kukić.
Prema riječima Beč –Nojman, svaki genocid se može uporediti sa drugim i takav pristup ima većina ljudi koji se bavi istraživanjima ratnih zločina i genocida. Međutim, ona dodaje:
„Pošto se ne radi samo o broju žrtava i da li se to desilo na početku ili na kraju vojnih operacija, nego se radi o tome da li je postojala namera da se u potpunosti ili delomično uništi jedna grupa.“
Govoriti o zločinima i genocidu i kada se ne slažemo izuzetno je važno, jer ćutanje omogućava da se takve stvari ponove, zaključuje Beč - Nojman.
U Deklaraciji se od Republike Hrvatske zahtijeva da odlukom svojih najviših organa prihvati odgovornost za počinjeni genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima tokom Drugog svjetskog rata u NDH, uključujući i područje BiH, te da isplati pravičnu odštetu žrtvama Jasenovca i njihovim potomcima.
Deklaracija, međutim, nije izazvala najviše pažnje jasvnosti, već istup Milorada Dodika, predsjednika Republike Srpske. On je rekao da se zbog Jasenovca dogodila Srebrenica. Istorija, po Dodiku, je takva da se Srebrenica desila na kraju vojnih operacija, te da, iako se radi o velikom zločinu, kako je rekao, to je neuporedivo sa Jasenovcem.
I pored 60 referata o stradanju žena i djece tokom Drugog svjetskog rata u koncentracionom logoru Jasenovac, najviše pažnje privuklo je obraćanje učesnicima konferencije predsjednika RS Milorada Dodika, koji je ustvrdio da je prešućivanje zločina u Jasenovcu odredilo zbivanja 90-ih godina na prostoru Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
„Strah od Jasenovca bio je pokretačka činjenica za modeliranje političkih procesa u procesu raspada bivše Jugoslavije, bar kod jednog naroda. Druga dva naroda, Hrvati i Muslimani toga vremena, su potpuno minimizirali događaje u samom Jasenovcu i time doprinijeli kolektivnom jačanju straha Srba od toga da se on neće ponoviti“, kazao je predsjednik RS.
Dodik je, takođe, kazao da je neprihvatljivo da se svakodnevno minimizira ono što se desilo u Jasenovcu i naglašava ono što se desilo u Srebrenici.
„Činjenica da se Srebrenica desila u okviru završnih vojnih operacija rata na ovim prostorima, u čemu je u osnovi samoj vjerovatno bio i sam Jasenovac, i to što nije bilo jasne istine o samom Jasenovcu. Srebrenica jeste mjesto velikog zločina, ali ona je neuporediva sa Jasenovcem i neuporediva je sa načinom i snagom na koji je taj Jasenovac trajao i uništio ogroman broj ljudi“, rekao je Dodik.
Komentrišući Dodikove ocjene, sociolog Janja Beč – Nojman, ekspert za ratne zločine, istakla je da one ne doprinose vraćanju povjerenja u zemljama u regionu.
"Politički lideri moraju biti vrlo oprezni kod davanja raznih ocena. Ja ne znam da li naši politički lideri imaju ikoga da su izgubili, da li znaju šta znači patnja gubitka najbliskijih. Prema tome, tu treba biti vrlo oprezan. Gospodin Dodik po tome nije poznat, ni po stepenu razumevanja, ni po stepenu znanja situacije, a o empatiji da i ne govorim. Napabirčene emocije, odnosno napabirčene informacije, koje su onda upotrebljavaju je apsolutno kontraproduktivno“, ocjenjuje ona.
Van sfere racionalnog prosuđivanja
Profesor povijesti na zagrebačkom Filozofoskom fakultetu Ivo Goldštajn, inače autor više knjiga o Jasenovcu, kaže:
„Uistinu nemam pravog komentara za čitav niz tvrdnji koje su ovdje izrečene, počev od činjenice da se na neki čudnovat način Srebrenica sada dovodi u vezu sa Jasenovcem, kao eto to je na neki način osveta. Ako ovo društvo ili uopće netko funkcionira na principu osvete, onda je to stvarno civilizacijsko dno.“
Mada su i učesnici konferencije u Banjaluci složili da tačan broj stradalih u Jasenovcu nikada neće biti poznat, prema njihovim pretpostavkama u tom ustaškom logoru stradalo 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma.
Golštajn smatra da su ovi podaci predimenzionirani i kaže da je u Jasenovcu najverovatnije stradalo nešto više od 100.000 ljudi.
„Prema tome, 700.000 srpskih žrtava je ne samo kriva brojka nego i brojka s kojom se manipulira i brojka, naposlijetku, s kojom se išlo u rat, a i sada se podbadaju određene niske strasti u svrhu jedne posebne, pratikularne politike, o kojoj ja nemam dovoljno loših riječi da ju opišem“, kaže Goldštajn.
Iz prošlosti uvijek treba izvlačiti pouke, ali ne na način na koji to čini gospodin Dodik, smatra profesor sociologije na mostarskom Sveučilištu Slavo Kukić.
„Dodiku se, uostalom, ne treba niti čuditi. Ja mislim da je on izašao iz sfere racionalnog prosuđivanja“, smatra Kukić.
Kukić: Uzimati ta događanja iz Jasenovca da bi se pravdala Srebrenica, to je naprosto izvan sfere normalnog ljudstva.
U Jasenovcu se desio zločin, ali brojke koje su spominjane na ovom skupu su definitivno uvećane i to ne može biti opravdanje za ono što se desilo u Srebrenici, kaže Kukić.
„Eksploatirati ta događanja da bi se opravdavala događanja i genocid u bosanskohercegovačkom ratu, uzimati ta događanja iz Jasenovca da bi se pravdala Srebrenica, to je naprosto izvan sfere normalnog ljudstva“, poručuje Kukić.
Prema riječima Beč –Nojman, svaki genocid se može uporediti sa drugim i takav pristup ima većina ljudi koji se bavi istraživanjima ratnih zločina i genocida. Međutim, ona dodaje:
„Pošto se ne radi samo o broju žrtava i da li se to desilo na početku ili na kraju vojnih operacija, nego se radi o tome da li je postojala namera da se u potpunosti ili delomično uništi jedna grupa.“
Govoriti o zločinima i genocidu i kada se ne slažemo izuzetno je važno, jer ćutanje omogućava da se takve stvari ponove, zaključuje Beč - Nojman.
e-novine.com - Trijumfalna teorija i katastrofa u praksi
e-novine.com - Trijumfalna teorija i katastrofa u praksi:
Dok su u Zagrebu, na konferenciji „Dekolonizacija“, organizovanoj u sklopu Subversive Film Festivala, najumnije glave današnje ljevice diskutovale o tome što da se radi, samo nekoliko stotina kilometara dalje, u Sarajevu, ljevica je doživjela još jedan težak poraz. Pokušaj Emira Suljagića, ministra obrazovanja u kantonalnoj Vladi, da makar okrzne svemoć vjersko-nacionalne-kapital-oligarhije, završio je porazom: Suljagić je, nakon što je postalo jasno da u odluci da vjeronauka u BiH školama ne ulazi u prosjek ocjena, nema podršku vlastite, nominalno lijeve partije (SDP BiH), podnio ostavku. 
Na festivalu je održan i radno-javni sastanak Svjetskog foruma za alternative. Uvjerljivo najgore izlaganje na Forumu imao sam ja: zapravo sam usred govora prestao govoriti. Ja sam vam, da prostite, malo reakcionaran, i u trenutku sam razumio da bi bilo poštenije i pametnije da samo slušam. WFA nije zajebancija, stvar vode ljudi velikog iskustva, koji ne kupuju ništa što zapadne demokratije prodaju: ni Obamu, ni borbu za ljudska prava, ni anti-korupcijske inicijative, ni samu parlamentarnu demokratiju. Na svom predavanju Samir Amin je rekao: Irak nije bombardovan zato što je imao oružje za masovno uništenje, nego zato što nije imao to oružje. Ta rečenica jasno iscrtava odnos WFA prema kapitalističkoj ideološkoj maski. 
KO JE NEPRIJATELJ: Drugi važan segment rasprave bio je: ko je neprijatelj? Amin je insistirao na tome da su neprijatelji emancipacijskih pokreta američki imperijalizam, izraelska politika i monopolski kapitalizam, odbivši da na listu uvrsti i Kinu. Žižek je pak insistirao na tome da je takav Aminov stav sve samo ne kompleksna teorija, i insistirao na tome da se globalni tokovi više ne mogu tumačiti bez razumijevanja moćnog i štetnog uticaja Kine.
Subversive Film Festival & slučaj Suljagić
Trijumfalna teorija i katastrofa u praksi
Veličina slova: 
Šta smo ove godine naučili od Subversivea, a sta od slučaja Suljagić? Šta od trijumfalne teorije, šta od katastrofe u praksi? Možemo li se složiti barem oko toga da su i političari i kler i javni intelektualci dio vladajuće klase, da su i jedni i drugi i treći dio sistema kojim upravlja istinska moć, ekonomska elita, da niti jedan dio vladajuće klase bez borbe neće predati ono na čemu počiva njegova moć, te da je slučaj Suljagić pokazao kako moć klera, između ostalog, leži u njihovoj sposobnosti da za svoje interese mobilišu mase, po pravilu spremne da proliju krv u borbi protiv vlastitih interesa, da moć političara leži u odsustvu skrupula i ideala (koji ih imaju, ti su ranjivi), da se neuspjeh javnih intelektualaca jasno očituje u činjenici da javnost u 21. vijeku slijedi kler, dok se neuspjeh ljevice očituje u tome da nema tog emancipacijskog projekta niti ideje iz repertoara sloboda-jednakost-bratstvo za koji može mobilisati makar dio populacije koju je Islamska zajednica mobilisala protiv Suljagića a u odbranu svoje moći
SVETI MONOPOL: To je bio poučni, ali nakon svih već pretrpljenih poraza ipak sadistički primjer razlike između visoke teorije i prakse. Jer dok je iz inspirativnih, na trenutke i spektakularnih predavanja Žižeka, Amina, Negrija, Baumana, Harveya, Eagletona, Spivak, čovjek mogao zaključiti kako vrijeme ljevice tek dolazi, mučenje i poniženja na terenu su se nastavila.
Jačina združenog napada koji je Islamska zajednica BiH izvela na Suljagića bila je, prosto, demonstracija sile, jasna opomena što bi se desilo nekome ko bi se, recimo, usudio predložiti uklanjanje vjeronauka iz škola. A što bi tek bilo ako bi se neko usudio istinski i radikalno zasjeći u odnos monopolskog kapitala i vjerskih institucija – u BiH, ili u bilo kojoj od ex-YU država, svejedno? Napokon, što su vjerske institucije, ako ne i same monopolski kapitalisti: pri čemu je zajednički resurs na čiju eksploataciju oni čuvaju monopol ni manje ni više nego sam Bog, sa pratećom Istinom. Njihova je društvena, ekonomska, ako zatreba i vojna moć, otud ogromna, a vjerske su je zajednice više nego voljne preventivno demonstrirati.
Ali joj se, barem ponekad, može stati u kraj. U Crnoj Gori je, recimo, Amfilohije Radović preko svojih sljedbenika („mještani su se samoorganizovali“) pokušao nelegalno izgraditi crkvu na Svetom Stefanu. Vlada je najprije donijela odluku o rušenju, a potom se uplašila vlastite odluke, te je pokušala ne-sprovesti, tako što je sa Srpskom pravoslavnom crkvom ušla u pregovore koji su trebali rezultirati „kompromisom“: odustajanjem od rušenja. SDP Crne Gore je povukao ministre iz Vlade i zaprijetio da će, u slučaju da nelegalna gradnja ne bude srušena, „ići do kraja“ – na rušenje vlade i nove izbore, dakle. Na koncu, vlada je sprovela svoju odluku. I u BiH i u Crnoj Gori, potez vjerskih zajednica imao je isti cilj: pokazati njihovu moć i, ujedno, kako je to formulisao Nerzuk Ćurak, nemoć Republike.
SFF je, hoću reći, eksces, bljesak nade u sveopštem sivilu, i u toliko je ono što Srećko Horvat sa ekipom radi u Zagrebu veća dragocjenost. Gosti festivala jedva da su mogli povjerovati kako je publika brojna i mlada. Zbog toga je doći na SFF postala stvar prestiža za hard-to-get zvijezde intelektualne scene. Što će reći da je Zagreb, time i, sviđalo se to kome ili ne, bivša Jugoslavija, masnim crvenim slovima upisan na mapu, kako su to sami organizatori formulisali, „nove emancipacijske borbe“. Horvat je od SFF-a uspio stvoriti Exit za one koji čitaju, globalno relevantan događaj čiji golemi značaj u ovom trenutku uopšte ne možemo procijeniti.
Bljesak nade u sveopštem sivilu: Srećko Horvat
Istinska zvijezda festivala ponovo je bio Slavoj Žižek, kojem je na predavanje došlo još više ljudi nego prošle godine, tako da bi organizatori za sljedeću trebali razmisliti o zakupu Maksimira. Njegovo predavanje bilo je, kao i uvijek, briljantno, poučno i zabavno. Gdje je Žižek, tu je i speed, pa se tako i pospani doručak u hotelu Astoria pretvorio u neprekidni niz njegovih retoričkih bravura i uvod u savremeni kineski film, da bi sve završilo tako što je Žižek tri prestravljene kineske komunističke aktivistkinje ispitivao o posljednjoj stvari o kojoj žele govoriti: Maovim seksualnim fetišima.
Na koncu svog predavanja u Kinu Europa, Žižek je sutrašnju debatu o značenju Magreba najavio riječima: biće krvi.
I bilo je. Na prošlogodišnjoj debati bilo je jasno da se Žižek i Amin o mnogo čemu s poštovanjem ne slažu. Ove godine se neslaganje pretvorilo u žestoku razmjenu udaraca koja je, nakon što je Žižek ismijao Aminov koncept delinkinga, završila tako što mu je Amin okrenuo leđa pa se u nastavku debate obraćao Harveyu i Baumanu. Žižek je, naravno, nastavio raspravu, i sa Aminom, i sa Mamdouh Habashijem, učesnikom egipatskih demonstracija. Ključ rasprave bio je u sljedećem: da li su zbivanja u Egiptu bila trijumf ljevice, ili su otvorila mogućnost za taj trijumf? Ovo drugo, složili su se učesnici. Tada je Žižek rekao kako tamo gdje postoji potencijal za trijumf ljevice, postoji i potencijal za katastrofu. I u Njemačkoj je tridesetih godina postojao snažan antikapitalistički potencijal, rekao je, i što smo dobili: Hitlera. Stoga treba biti oprezan i aktivan, ne samozadovoljan, upozorio je Žižek.
Dogodine na Maksimiru: Slavoj Žižek
Budući da sam, kako sam u aktu drugarske samokritike već priznao, reakcionaran, nije mi padalo na pamet iz Zagreba se kući vraćati autobusom, pa sam u petak uhvatio posljednji avion za Podgoricu, zbog čega sam propustio predavanja Terry Eagletona i Gayatri Spivak.
Na koncu, pitanje glasi: šta smo ove godine naučili od Subversivea, a sta od slučaja Suljagić? Šta od trijumfalne teorije, šta od katastrofe u praksi? Možemo li se složiti barem oko toga da su i političari i kler i javni intelektualci dio vladajuće klase, da su i jedni i drugi i treći dio sistema kojim upravlja istinska moć, ekonomska elita, da niti jedan dio vladajuće klase bez borbe neće predati ono na čemu počiva njegova moć, te da je slučaj Suljagić pokazao kako moć klera, između ostalog, leži u njihovoj sposobnosti da za svoje interese mobilišu mase, po pravilu spremne da proliju krv u borbi protiv vlastitih interesa, da moć političara leži u odsustvu skrupula i ideala (koji ih imaju, ti su ranjivi), da se neuspjeh javnih intelektualaca jasno očituje u činjenici da javnost u 21. vijeku slijedi kler, dok se neuspjeh ljevice očituje u tome da nema tog emancipacijskog projekta niti ideje iz repertoara sloboda-jednakost-bratstvo za koji može mobilisati makar dio populacije koju je Islamska zajednica mobilisala protiv Suljagića a u odbranu svoje moći? Ako jednom ovdje odnos snaga bude drugačiji, ako se stvari ipak okrenu, biće to, između ostalog, i zato što je potencijal za promjenu uočen, okupljen i mišljen na SFF-u.
* Tekst prenosimo sa Žurnala, uz dozvolu autora
Tuesday, May 24, 2011
Knjiga Jovana Divjaka "Ne pucaj" (2. deo) - Radio Slobodna Evropa
Knjiga Jovana Divjaka "Ne pucaj" (2. deo) - Radio Slobodna Evropa:
Granatiranje Sarajeva tokom opsade, 1992. godina
23.05.2011
* Duboko sam svestan da su te, nažalost ratne godine u Sarajevu, zapravo zvezdani trenuci moga života. Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…
* Vandalskim komandama »Pali!« i »Ruši!«, suprostavio sam vlastitu »Ne pucaj!« u predvečerje 3. maja 1992. godine u Sarajevu, u ulici simboličkog imena - Dobrovoljačka.
* Floskula da istoriju pišu pobednici u ovoj poharanoj zemlji Bosni i Hercegovini ne vredi. Ovde nema pobednika – svi su gubitnici!
Pišem zbog novinara Roja Gatmana, koji je prvi svetu otkrio stradanje Muslimana (Bošnjaka) u srpskim logorima na Manjači, u Keratermu i Omarskoj, kao i zbog Džona Barnsa, novinara New York Times-a, koji je od juna do novembra 1992. godine svakodnevno slao u svet dramatične izveštaje o stradanju građana opkoljenog Sarajeva, a koji nam je bio sugrađanin i sapatnik u tim dramatičnim okolnostima. Iz istih razloga i osećanja činim to i za francuskog filozofa Anri Bernara Levija i njegovog saradnika Žila Hercoga, tih sjajnih i angažiranih ličnosti, koje su uporno objašnjavali neodlučnoj Evropi i svetu karakter i ciljeve rata, ustajući odlučno u odbranu demokratske i nezavisne BiH. Njihov film Bosna je dokumentarno remek-delo o bestijalnosti agresivnih nasrtaja JNA, paravojnih jedinica Arkana, Šešelja, Jovića, Draškovića i drugih četničkih doborovoljaca iz Srbije i Crne Gore na suverenu, međunarodno priznatu Republiku BiH.
Pišem da bih se zahvalio i plejadi svetskih humanista – intelektualaca, političara i umetnika, od Tilmana Cilha, Suzan Zontag, Ota, Pavla Urbana, do Alojza Moka, Simona Vizentala i stotine drugih, hrabrih muškaraca i žena, koji su riskirali svoje živote dolazeći u ratno Sarajevo, da posvedoče svoje humano opredelenje i odbrane ideju Bosne i Hercegovine kao nacionalno, kulturno i religijski raznovrsne, ali zajedničke države njenih naroda Srba, Hrvata, Bošnjaka i svih drugih.
Ratne zabeleške, koje sada pretvaram u knjigu, pravio sam i zbog brojnih hrabrih i visoko profesionalnih filmskih i tv snimatelja, koji su u svet slali informacije sa lica mesta o patnjama i stradanjima građana Sarajeva, ali i cele Bosne i Hercegovine. Među njima su nemerljiv doprinos odbrani građanske Bosne dali Den Dejmond, Kristijana Amanpur, Livije Klingl, ta slavna imena svetskog novinarstva, svojim jasnim i argumentarnim člancima, izjavama, publikacijama o tragičnoj sudbini Bosne i Hercegovine.
Dužan sam zabeležiti trajnu zahvalu velikim ljudima s naših južnoslovenskih prostora - Predragu Matvejeviću, Mirku Kovaču, Bogdanu Bogdanoviću, Safetu Zecu, Mersadu Berberu, Radomiru Konstantioviću, Saši Vugdaliću, članovima Beogradskog kruga, beogradskom radio/TV Studiju B, Stjepanu Mesiću, Špegelju, Tomcu, Đuriću, koji su »tamo daleko« od sarajevskog pakla, u belom svetu, uporno ponavljali istinu o agresiji na suvrenu Bosnu i Hercegovinu, o genocidu nad njenim narodima, a naročito nad Bošnjacima, kao i istinu o rušenjima kulturnih i verskih objekata neprocenjive materijalne i istorijske vrednosti, o progonima, izgonima, stratištima nedužnih i nevinih, civila – žena, dece, staraca...
Pišem i zbog svojih drugara i drugarica iz zrenjaninske gimnazije, generacija 1956. godine. Pišem zbog Maje, Saše, Bogdanke, Ksenije, Mišeka, Save, Pere, Veljka, Vlade, Kiša... koji su 1996. godine obeležili 40 godina naše mature, a mene nisu pozvali na proslavu! Hoću da znaju, a knjiga će im pomoći, da ih njihov Jova, sa gimnazijskim nadimkom Đivi, nije ljudski izneverio. Borio se za iste ideale koje smo negovali u našoj gimnaziji – za demokratiju, ravnopravnost, tolerantnost, ljubav, ljudsku sreću …Prosto im je da mi budu sudije, ali pravedno suđenje podrazumeva objektivnost. Ako je ikada dosegnu, njihovog suda o moje tri i po ratne godine neću se nimalo plašiti.
Obavezan sam da ove zapise dam na uvid javnosti i zbog hiljade pitomaca, studenata i oficira i pripadnika TO okruga Mostar i Sarajevo, kojima sam bio učitelj i vaspitač. Jednima, da bih se javno zahvalio, jer su učestvovali na pravoj strani, u odbrani Bosne i Hercegovine, i dostigli najviše činove u Armiji RBiH i visoke funkcije u vlasti, društvenim institucijama i u privredi Bosne i Hercegovine. Ponosan sam na njih i njihovo delo. Ali, i da iskažem svoj javni prezir prema onima koji su pošli za »novim učiteljima«, onima koji su propagirali ideju da se samo oružjem i krvavim delom može preseći Gordijev čvor Bosne i Hercegovine. Danas su oni okruženi majkama u crnom, koje se pitaju gde su im sinovi, za koga i za kakve ideje su ostavili kosti širom Bosne i Hercegovine? Oni, koji su dopustili da ih zlikovci zavedu, prevare, koji su prepustili svoje sudbine u njihove zločinačke ruke, mogu se iskupiti samo spoznajom i priznanjem vlastite krivice i odgovornosti za učinjeno zlo.
Srpski narod je u ovom ratu osramoćen velikosrpskom idejom, planovima i ratnim pokušajima nasilne realizacije ideje o »velikoj Srbiji« i »svim Srbima u jednoj zemlji«, kojeg su provodili genocidom nad Bošnjacima i nemilosrdnom otimačinom bosanskohercegovačkog teritorija. Na prosvećenim Srbima građanske, demokratske provenijencije je težak, ali častan zadatak da skinu ljagu koju su srpskom narodu naneli njegovi vlastiti nacional-šovinisti. Ali, isti takav zadatak stoji i pred bošnjačkim i hrvatskim građanima, da i sami svedu račun sa svojim nacionalistima.
Floskula da istoriju pišu pobednici u ovoj poharanoj zemlji Bosni i Hercegovini ne vredi. Ovde nema pobednika – svi su gubitnici! Pa, ipak, i takvi pišu »pobedničke« istorije! Istoriju ne pišu stručnjaci, istoričari, nego nacionalne stranke i njihovi ostrašćeni »historičari«, po diktatima svojih dnevno–političkih zahteva. I zbog toga mi valja publikovati ovo delo. Ne želim dozvoliti da ta »historija« zamagli činjenice, ostavi pokolenjima lažnu građu i nacionalistička tumačenja koja menjaju smisao i karakter minulog rata. Temeljni istorijski zaključak je da su poražene ideje »Velike Srbije« i »Velike Hrvatske« u troipogodišnjem ratu, ali je istina i to da nije realizovana ideja branilaca o jedinstvenoj Bosni i Hercegovini, državi tri konstitutivna naroda, u njenim međunarodno priznatim granicama. Teši činjenica da, koliko god je sigurno da se nikada neće ostvariti teritorijalne pretenzije susednih zemalja na teritoriju BiH, isto toliko je realno očekivati obnavljanje bosanske državnosti na celoj njenoj teritoriji, uz punu ravnopravnost svih naroda i građana. Možda se to neće desiti u desetinama narednih godina, ali jednom hoće sigurno, kad logika života i ljudskosti ovlada ovim, sada isparcelisanim materijalnim i duhovnim prostorima BiH.
Na pisanje me tera i moja obaveza prema najbližima, članovima moje uže i šire familije, koji su delili sve poteškoće zajedno sa svojiim sugrađanima, Sarajlijama, u ratnom obruču, ali su bili stalno uz mene, fizički, moralno i duhovno, dajući mi potporu u izboru, pri dilemama i u kratkim trenucima malodušnosti, ali i snagu da istrajem, prevladam, oprostim. Veliko i ljudsko hvala supruzi Veri, sinovima Želimiru i Vladimiru, snahama Vesni i Azri, unucima Gregoru i Damiru, unučici Nori, mojoj sestri Nadi. Mislim da sam im bio primeran uzor, a znam – oni su bili meni snažna potpora kada je bilo najteže.
Ovu knjigu treba da objavim i radi mojih bliskih saradnika, kako onih sa kojima sam sarađivao kraće, tako i onih sa kojima je saradnja potrajala duže u vreme ovog surovog rata - Branka, Srđan, Emir, Jasmin, Sakib, Neda, Siniša, Edo.… Svi su oni dali značajan doprinos mom radu u Štabu. Bili smo tim koji pobeđuje!
Konačno, pišem i radi brojnih prijatelja koje sam poznavao pre rata, ali i onih, takođe brojnih, koje sam stekao u ratu. Svi oni su mi bili svakodnevna inspiracija u nastojanju da sačuvam svoj vlastiti ponos, dostojanstvo i moral. Nemerljiva je njihova ljubav, podrška i poštovanje koje su mi pružili! Verujem da su se takva prijateljstva mogla ostvarivati samo u Sarajevu i nigde više na svetu!
Kimeti, Jelici, Cici, Emiru, Kemi, Rešadu, Samiru, Fadili, Abdulahu, Muhamedu. … malom delu pobrojanog komšiluka u Starom gradu, s kojima sam delio deo mog ratnog života, kao i onim zlatarima, obućarima, krojačima, trgovcima, kolporterima, kujundžijama, frizerima, čistačima ulica, slastičarima, konobarima, staklorescima, fotografima, pekarima, limarima, stolarima, imamima, crkvenim dostojnicima.… svom onom divnom svetu koji me, u neljudskom okruženju, toplim pogledom, razumevanjem, poštovanjem i zahvalnošću, darivao i kuražio - sada se i ovom knjigom odužujem.
Srećan sam čovek! Duboko svestan da su te, nažalost ratne godine u Sarajevu, zapravo zvezdani trenuci moga života. Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…
Nije mi bilo lako 1992. godine izvršavati ratne zadatke. Ali, nisam ni slutio da će mi pisanje knjige biti teže i napornije od toga. Pisao sam ja, nije da nisam. Pisao sam ja i apele srpskom narodu da prekine genocid nad bosanskim ljudima, posebno Bošnjacima. Pisao sam 1993. godine engleskoj kraljici i molio je da podigne svoj kraljevski glas protiv ubijanja dece u Bosni i Hercegovini. Pisao sam i narodu Sarajeva iz zatvora Armije BiH u Parsovićima kod Konjica. Napisao sam i svoju ostavku i proteste gospodi Izetbegoviću i generalu Deliću; pisao sam i Srpskom građanskom vijeću i Streljačkom savezu BiH i na mnoge druge adrese. Međutim, ništa mi od svega toga nije padalo teško kao oblikovanje ove knjige, sređivanje zabeleški iz tridesetak sveski, pregled raznovrsnih ličnih i društvenih arhiva: borbenih dokumenata, stotine intervjua, press-klipinga, radio i TV emisija. Preko deset hiljada stranica materijala je prošlo kroz moje ruke ratnika, nenavikle na ovakvu vrstu posla!
Spomenuh već da je ova knjiga moja istina o sudbonosnim događanjima devedesetih godina u Bosni i Hercegovini. Pravo na svoju istinu imaju svi ljudi i akteri tih događanja. Dajem pravo onima koji su do zadnjeg dana, s puškom u ruci, u rovu branili Sarajevo i Bosnu, kao što sam i ja činio, dajem im pravo da prosuđuju, potvrđuju ili osporavaju moje viđenje rata i postratnog doba. Isto pravo dajem majkama, očevima, braći i sestrama, udovicama i ucveljenim devojkama, koje ostadoše bez svojih najbližih. I lekarima, novinarima, vatrogascima, pekarima, apotekarima, umetnicima i drugima koji su samopregorno, bez straha i mane, pomagali herojskom sarajevskom narodu da živi i preživi. Mogu to, prosto im bilo, i majstori od pera, pameti i duše: jedan Izet Sarajlić, Marko Vešović, Avdo Sidran, Safet Plakalo, Dragan Jovičić, Gradimir Gojer, Šemsudin Gegić, Dževad Šabanagić, Šaćiragić, Ademir Kenović, Sabahudin Resić, Zija Dizdarević, Rasim Ćerimagić, akademik Ljubomir Berberović, Arif Tanović, Muhamed Filipović, Boro Bjelobrk.
To pravo pripada i vrlim damama Senadi Kreso, Nermini Kurspahić, Vildani Selimbegović, Arijani Saračević, Ines Fančović, Nadi Đurevskoj, Minki Muftić, Mireli Huković, Duški Jurišić, Halidi Bojadži, Madžidi Pavlović, Suadi Kapić, Amili Omersoftić, Jasni Diklić, Gordani Magaš, Emiri Žmiro, Behireti Šljivić i brojnim drugim dragim ženama Sarajeva.
Svima njima dajem moju ratnu istinu na sud. Njima, ljudima, ali ne i onima koji su klali, ubijali, silovali, sakatili i proterivali žene, decu, stare i nemoćne; onima koji su rušili i palili gradove, sela, spomenike mog bošnjačkog, srpskog i hrvatskog naroda; onima kojima će suditi Hag i dragi Bog za njihova zla dela. Njihov sud ne priznajem.
To pravo oduzimam i onim političarima i generalima koji su nam Bosnu i Hercegovinu sveli na polovinu i četvrtinu teritorija. Bosna je ovo, budale! Nije ona za cenkanje i potkusurivanje. Ko je to činio i čini, stići će ga zaslužen prezir naroda i sud istorije.
Ne tiču me se ni mišljenja nacionalista, šovena, ratnih profitera, tatova, spletkara, travestita, nepismene rulje, izdajica, dezertera, svih onih kojima će suditi vlastita deca, unuci, pokolenja.
»Svaki čovjek na zemlji ima blago koje ga čeka – reče mu njegovo srce. Mi, srdašca, rijetko govorimo, jer ljudi ne žele naći to blago. O njemu govorimo samo maloj djeci. A onda puštamo život da on preuzme na sebe da vodi svakoga prema njegovoj sudbini.«
Ovu sentencu iz knjige »Alkemičar« brazilskog pisca Paola Coelha, najlepše knjige koju sam pročitao nakon rata, doživeo sam kao autentičnu potvrdu svog životnog izbora. Malo ljudi, nažalost, sledi put svog Srca, put autentične Priče, i Sreće… Ja se, na sreću, nisam oglušio na glas svog srca, i ovo je priča o tome, koja, verujem, može pomoći prilježnom čitaocu da stigne do svoje, vlastite, pa tako i do istine o stradanju i opstanku bosanskih naroda i njihove nesrećne domovine.
Prisećam se sa tugom i vremena kada su knjige gorele, što od dušmanskih granata, što od nepodnošljive zime, koja je promrzle ljude terala da ih spaljuju ne bi li se malo ugrejali. Isti osećaj je bio kada se u Fabrici duvana u Sarajevu zbog nedostatka papira duhan motao u stranice školske literature. Dok se telo grejalo, duša se ledila. Nekad manje - kad smo palili Ćosićeve, Draškovićeve, Nogine »tvorevine«, a nekad više - kad su na red došla dela Marksa, Lenjina, Tita, Šekspira, Andrića, Dostojevskog, Krleže, Crnjanskog,… U vremenu kada su »tamo« rušene bogomolje čudesne arhitekture – Aladža džamija, Ferhadija, Saborna crkva… a »ovde« postamenti spomen-bista Andrića, Ćopića, Dizdara, Kulenovića…
Vandalskim komandama »Pali!« i »Ruši!«, suprostavio sam vlastitu »Ne pucaj!« u predvečerje 3. maja 1992. godine u Sarajevu, u ulici simboličkog imena - Dobrovoljačka.
Eto, imao sam, i imam potrebu i obavezu da o svemu ovome progovorim jasno i otvoreno, sa punom ljudskom i profesionalnom odgovornošću. Dosledno pozivu svog vlastitog, detinjeg Srca. I da, odajući počast Rami Biberu, radniku GRAS-a, koji je prvi ubijen 1. marta 1992. godine, na pravdi Boga, od četnika, knjigu posvetim svima znanim i neznanim patriotama Republike Bosne i Hercegovine.
* Prvi deo knjige možete pročitati OVDE, a treći će biti objavljen u sredu 25. maja.
* Vandalskim komandama »Pali!« i »Ruši!«, suprostavio sam vlastitu »Ne pucaj!« u predvečerje 3. maja 1992. godine u Sarajevu, u ulici simboličkog imena - Dobrovoljačka.
* Floskula da istoriju pišu pobednici u ovoj poharanoj zemlji Bosni i Hercegovini ne vredi. Ovde nema pobednika – svi su gubitnici!
Za koga pišem ovu knjigu?
Pišem zbog novinara Roja Gatmana, koji je prvi svetu otkrio stradanje Muslimana (Bošnjaka) u srpskim logorima na Manjači, u Keratermu i Omarskoj, kao i zbog Džona Barnsa, novinara New York Times-a, koji je od juna do novembra 1992. godine svakodnevno slao u svet dramatične izveštaje o stradanju građana opkoljenog Sarajeva, a koji nam je bio sugrađanin i sapatnik u tim dramatičnim okolnostima. Iz istih razloga i osećanja činim to i za francuskog filozofa Anri Bernara Levija i njegovog saradnika Žila Hercoga, tih sjajnih i angažiranih ličnosti, koje su uporno objašnjavali neodlučnoj Evropi i svetu karakter i ciljeve rata, ustajući odlučno u odbranu demokratske i nezavisne BiH. Njihov film Bosna je dokumentarno remek-delo o bestijalnosti agresivnih nasrtaja JNA, paravojnih jedinica Arkana, Šešelja, Jovića, Draškovića i drugih četničkih doborovoljaca iz Srbije i Crne Gore na suverenu, međunarodno priznatu Republiku BiH.
Pišem da bih se zahvalio i plejadi svetskih humanista – intelektualaca, političara i umetnika, od Tilmana Cilha, Suzan Zontag, Ota, Pavla Urbana, do Alojza Moka, Simona Vizentala i stotine drugih, hrabrih muškaraca i žena, koji su riskirali svoje živote dolazeći u ratno Sarajevo, da posvedoče svoje humano opredelenje i odbrane ideju Bosne i Hercegovine kao nacionalno, kulturno i religijski raznovrsne, ali zajedničke države njenih naroda Srba, Hrvata, Bošnjaka i svih drugih.
Ratne zabeleške, koje sada pretvaram u knjigu, pravio sam i zbog brojnih hrabrih i visoko profesionalnih filmskih i tv snimatelja, koji su u svet slali informacije sa lica mesta o patnjama i stradanjima građana Sarajeva, ali i cele Bosne i Hercegovine. Među njima su nemerljiv doprinos odbrani građanske Bosne dali Den Dejmond, Kristijana Amanpur, Livije Klingl, ta slavna imena svetskog novinarstva, svojim jasnim i argumentarnim člancima, izjavama, publikacijama o tragičnoj sudbini Bosne i Hercegovine.
Dužan sam zabeležiti trajnu zahvalu velikim ljudima s naših južnoslovenskih prostora - Predragu Matvejeviću, Mirku Kovaču, Bogdanu Bogdanoviću, Safetu Zecu, Mersadu Berberu, Radomiru Konstantioviću, Saši Vugdaliću, članovima Beogradskog kruga, beogradskom radio/TV Studiju B, Stjepanu Mesiću, Špegelju, Tomcu, Đuriću, koji su »tamo daleko« od sarajevskog pakla, u belom svetu, uporno ponavljali istinu o agresiji na suvrenu Bosnu i Hercegovinu, o genocidu nad njenim narodima, a naročito nad Bošnjacima, kao i istinu o rušenjima kulturnih i verskih objekata neprocenjive materijalne i istorijske vrednosti, o progonima, izgonima, stratištima nedužnih i nevinih, civila – žena, dece, staraca...
Pišem i zbog svojih drugara i drugarica iz zrenjaninske gimnazije, generacija 1956. godine. Pišem zbog Maje, Saše, Bogdanke, Ksenije, Mišeka, Save, Pere, Veljka, Vlade, Kiša... koji su 1996. godine obeležili 40 godina naše mature, a mene nisu pozvali na proslavu! Hoću da znaju, a knjiga će im pomoći, da ih njihov Jova, sa gimnazijskim nadimkom Đivi, nije ljudski izneverio. Borio se za iste ideale koje smo negovali u našoj gimnaziji – za demokratiju, ravnopravnost, tolerantnost, ljubav, ljudsku sreću …Prosto im je da mi budu sudije, ali pravedno suđenje podrazumeva objektivnost. Ako je ikada dosegnu, njihovog suda o moje tri i po ratne godine neću se nimalo plašiti.
Obavezan sam da ove zapise dam na uvid javnosti i zbog hiljade pitomaca, studenata i oficira i pripadnika TO okruga Mostar i Sarajevo, kojima sam bio učitelj i vaspitač. Jednima, da bih se javno zahvalio, jer su učestvovali na pravoj strani, u odbrani Bosne i Hercegovine, i dostigli najviše činove u Armiji RBiH i visoke funkcije u vlasti, društvenim institucijama i u privredi Bosne i Hercegovine. Ponosan sam na njih i njihovo delo. Ali, i da iskažem svoj javni prezir prema onima koji su pošli za »novim učiteljima«, onima koji su propagirali ideju da se samo oružjem i krvavim delom može preseći Gordijev čvor Bosne i Hercegovine. Danas su oni okruženi majkama u crnom, koje se pitaju gde su im sinovi, za koga i za kakve ideje su ostavili kosti širom Bosne i Hercegovine? Oni, koji su dopustili da ih zlikovci zavedu, prevare, koji su prepustili svoje sudbine u njihove zločinačke ruke, mogu se iskupiti samo spoznajom i priznanjem vlastite krivice i odgovornosti za učinjeno zlo.
Srpski narod je u ovom ratu osramoćen velikosrpskom idejom, planovima i ratnim pokušajima nasilne realizacije ideje o »velikoj Srbiji« i »svim Srbima u jednoj zemlji«, kojeg su provodili genocidom nad Bošnjacima i nemilosrdnom otimačinom bosanskohercegovačkog teritorija. Na prosvećenim Srbima građanske, demokratske provenijencije je težak, ali častan zadatak da skinu ljagu koju su srpskom narodu naneli njegovi vlastiti nacional-šovinisti. Ali, isti takav zadatak stoji i pred bošnjačkim i hrvatskim građanima, da i sami svedu račun sa svojim nacionalistima.
Floskula da istoriju pišu pobednici u ovoj poharanoj zemlji Bosni i Hercegovini ne vredi. Ovde nema pobednika – svi su gubitnici! Pa, ipak, i takvi pišu »pobedničke« istorije! Istoriju ne pišu stručnjaci, istoričari, nego nacionalne stranke i njihovi ostrašćeni »historičari«, po diktatima svojih dnevno–političkih zahteva. I zbog toga mi valja publikovati ovo delo. Ne želim dozvoliti da ta »historija« zamagli činjenice, ostavi pokolenjima lažnu građu i nacionalistička tumačenja koja menjaju smisao i karakter minulog rata. Temeljni istorijski zaključak je da su poražene ideje »Velike Srbije« i »Velike Hrvatske« u troipogodišnjem ratu, ali je istina i to da nije realizovana ideja branilaca o jedinstvenoj Bosni i Hercegovini, državi tri konstitutivna naroda, u njenim međunarodno priznatim granicama. Teši činjenica da, koliko god je sigurno da se nikada neće ostvariti teritorijalne pretenzije susednih zemalja na teritoriju BiH, isto toliko je realno očekivati obnavljanje bosanske državnosti na celoj njenoj teritoriji, uz punu ravnopravnost svih naroda i građana. Možda se to neće desiti u desetinama narednih godina, ali jednom hoće sigurno, kad logika života i ljudskosti ovlada ovim, sada isparcelisanim materijalnim i duhovnim prostorima BiH.
Na pisanje me tera i moja obaveza prema najbližima, članovima moje uže i šire familije, koji su delili sve poteškoće zajedno sa svojiim sugrađanima, Sarajlijama, u ratnom obruču, ali su bili stalno uz mene, fizički, moralno i duhovno, dajući mi potporu u izboru, pri dilemama i u kratkim trenucima malodušnosti, ali i snagu da istrajem, prevladam, oprostim. Veliko i ljudsko hvala supruzi Veri, sinovima Želimiru i Vladimiru, snahama Vesni i Azri, unucima Gregoru i Damiru, unučici Nori, mojoj sestri Nadi. Mislim da sam im bio primeran uzor, a znam – oni su bili meni snažna potpora kada je bilo najteže.
Ovu knjigu treba da objavim i radi mojih bliskih saradnika, kako onih sa kojima sam sarađivao kraće, tako i onih sa kojima je saradnja potrajala duže u vreme ovog surovog rata - Branka, Srđan, Emir, Jasmin, Sakib, Neda, Siniša, Edo.… Svi su oni dali značajan doprinos mom radu u Štabu. Bili smo tim koji pobeđuje!
Konačno, pišem i radi brojnih prijatelja koje sam poznavao pre rata, ali i onih, takođe brojnih, koje sam stekao u ratu. Svi oni su mi bili svakodnevna inspiracija u nastojanju da sačuvam svoj vlastiti ponos, dostojanstvo i moral. Nemerljiva je njihova ljubav, podrška i poštovanje koje su mi pružili! Verujem da su se takva prijateljstva mogla ostvarivati samo u Sarajevu i nigde više na svetu!
Kimeti, Jelici, Cici, Emiru, Kemi, Rešadu, Samiru, Fadili, Abdulahu, Muhamedu. … malom delu pobrojanog komšiluka u Starom gradu, s kojima sam delio deo mog ratnog života, kao i onim zlatarima, obućarima, krojačima, trgovcima, kolporterima, kujundžijama, frizerima, čistačima ulica, slastičarima, konobarima, staklorescima, fotografima, pekarima, limarima, stolarima, imamima, crkvenim dostojnicima.… svom onom divnom svetu koji me, u neljudskom okruženju, toplim pogledom, razumevanjem, poštovanjem i zahvalnošću, darivao i kuražio - sada se i ovom knjigom odužujem.
Srećan sam čovek! Duboko svestan da su te, nažalost ratne godine u Sarajevu, zapravo zvezdani trenuci moga života. Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…
Nije mi bilo lako 1992. godine izvršavati ratne zadatke. Ali, nisam ni slutio da će mi pisanje knjige biti teže i napornije od toga. Pisao sam ja, nije da nisam. Pisao sam ja i apele srpskom narodu da prekine genocid nad bosanskim ljudima, posebno Bošnjacima. Pisao sam 1993. godine engleskoj kraljici i molio je da podigne svoj kraljevski glas protiv ubijanja dece u Bosni i Hercegovini. Pisao sam i narodu Sarajeva iz zatvora Armije BiH u Parsovićima kod Konjica. Napisao sam i svoju ostavku i proteste gospodi Izetbegoviću i generalu Deliću; pisao sam i Srpskom građanskom vijeću i Streljačkom savezu BiH i na mnoge druge adrese. Međutim, ništa mi od svega toga nije padalo teško kao oblikovanje ove knjige, sređivanje zabeleški iz tridesetak sveski, pregled raznovrsnih ličnih i društvenih arhiva: borbenih dokumenata, stotine intervjua, press-klipinga, radio i TV emisija. Preko deset hiljada stranica materijala je prošlo kroz moje ruke ratnika, nenavikle na ovakvu vrstu posla!
Spomenuh već da je ova knjiga moja istina o sudbonosnim događanjima devedesetih godina u Bosni i Hercegovini. Pravo na svoju istinu imaju svi ljudi i akteri tih događanja. Dajem pravo onima koji su do zadnjeg dana, s puškom u ruci, u rovu branili Sarajevo i Bosnu, kao što sam i ja činio, dajem im pravo da prosuđuju, potvrđuju ili osporavaju moje viđenje rata i postratnog doba. Isto pravo dajem majkama, očevima, braći i sestrama, udovicama i ucveljenim devojkama, koje ostadoše bez svojih najbližih. I lekarima, novinarima, vatrogascima, pekarima, apotekarima, umetnicima i drugima koji su samopregorno, bez straha i mane, pomagali herojskom sarajevskom narodu da živi i preživi. Mogu to, prosto im bilo, i majstori od pera, pameti i duše: jedan Izet Sarajlić, Marko Vešović, Avdo Sidran, Safet Plakalo, Dragan Jovičić, Gradimir Gojer, Šemsudin Gegić, Dževad Šabanagić, Šaćiragić, Ademir Kenović, Sabahudin Resić, Zija Dizdarević, Rasim Ćerimagić, akademik Ljubomir Berberović, Arif Tanović, Muhamed Filipović, Boro Bjelobrk.
To pravo pripada i vrlim damama Senadi Kreso, Nermini Kurspahić, Vildani Selimbegović, Arijani Saračević, Ines Fančović, Nadi Đurevskoj, Minki Muftić, Mireli Huković, Duški Jurišić, Halidi Bojadži, Madžidi Pavlović, Suadi Kapić, Amili Omersoftić, Jasni Diklić, Gordani Magaš, Emiri Žmiro, Behireti Šljivić i brojnim drugim dragim ženama Sarajeva.
Svima njima dajem moju ratnu istinu na sud. Njima, ljudima, ali ne i onima koji su klali, ubijali, silovali, sakatili i proterivali žene, decu, stare i nemoćne; onima koji su rušili i palili gradove, sela, spomenike mog bošnjačkog, srpskog i hrvatskog naroda; onima kojima će suditi Hag i dragi Bog za njihova zla dela. Njihov sud ne priznajem.
To pravo oduzimam i onim političarima i generalima koji su nam Bosnu i Hercegovinu sveli na polovinu i četvrtinu teritorija. Bosna je ovo, budale! Nije ona za cenkanje i potkusurivanje. Ko je to činio i čini, stići će ga zaslužen prezir naroda i sud istorije.
Ne tiču me se ni mišljenja nacionalista, šovena, ratnih profitera, tatova, spletkara, travestita, nepismene rulje, izdajica, dezertera, svih onih kojima će suditi vlastita deca, unuci, pokolenja.
»Svaki čovjek na zemlji ima blago koje ga čeka – reče mu njegovo srce. Mi, srdašca, rijetko govorimo, jer ljudi ne žele naći to blago. O njemu govorimo samo maloj djeci. A onda puštamo život da on preuzme na sebe da vodi svakoga prema njegovoj sudbini.«
Ovu sentencu iz knjige »Alkemičar« brazilskog pisca Paola Coelha, najlepše knjige koju sam pročitao nakon rata, doživeo sam kao autentičnu potvrdu svog životnog izbora. Malo ljudi, nažalost, sledi put svog Srca, put autentične Priče, i Sreće… Ja se, na sreću, nisam oglušio na glas svog srca, i ovo je priča o tome, koja, verujem, može pomoći prilježnom čitaocu da stigne do svoje, vlastite, pa tako i do istine o stradanju i opstanku bosanskih naroda i njihove nesrećne domovine.
Prisećam se sa tugom i vremena kada su knjige gorele, što od dušmanskih granata, što od nepodnošljive zime, koja je promrzle ljude terala da ih spaljuju ne bi li se malo ugrejali. Isti osećaj je bio kada se u Fabrici duvana u Sarajevu zbog nedostatka papira duhan motao u stranice školske literature. Dok se telo grejalo, duša se ledila. Nekad manje - kad smo palili Ćosićeve, Draškovićeve, Nogine »tvorevine«, a nekad više - kad su na red došla dela Marksa, Lenjina, Tita, Šekspira, Andrića, Dostojevskog, Krleže, Crnjanskog,… U vremenu kada su »tamo« rušene bogomolje čudesne arhitekture – Aladža džamija, Ferhadija, Saborna crkva… a »ovde« postamenti spomen-bista Andrića, Ćopića, Dizdara, Kulenovića…
Vandalskim komandama »Pali!« i »Ruši!«, suprostavio sam vlastitu »Ne pucaj!« u predvečerje 3. maja 1992. godine u Sarajevu, u ulici simboličkog imena - Dobrovoljačka.
Eto, imao sam, i imam potrebu i obavezu da o svemu ovome progovorim jasno i otvoreno, sa punom ljudskom i profesionalnom odgovornošću. Dosledno pozivu svog vlastitog, detinjeg Srca. I da, odajući počast Rami Biberu, radniku GRAS-a, koji je prvi ubijen 1. marta 1992. godine, na pravdi Boga, od četnika, knjigu posvetim svima znanim i neznanim patriotama Republike Bosne i Hercegovine.
* Prvi deo knjige možete pročitati OVDE, a treći će biti objavljen u sredu 25. maja.
Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (96)Srbija, enfant terrible evropskog kontinenta
e-novine.com - Srbija, enfant terrible evropskog kontinenta:
Sve su to ipak visoko profesionalni vojnici, pa se i sam Sedrik Tornberi, šef civilnog dela UNPROFOR-a, svojevremeno divio kako su "plavi" "ubijali" svoj profesionalizam žvakaćom gumom i semenkama dok su kontrolisani od strane neodgovornih i do zuba naoružanih tinejdžera na mnogobrojnim sarajevskim barikadama. 
Posle toga se zahtev dostavlja generalnom sekretaru UN, koji u roku od 15 dana obezbeđuje sazivanje skupštine, a najmanje deset dana unapred mora da obavesti sve zemlje. Postoji i mogućnost hitnog vanrednog zasedanja, koje se saziva samo u izuzetno teškim situacijama po svetski mir i tada je rok 24 časa posle dostavljanja saglasnosti devedeset država. 
"Kao što vam je potpuno poznato, Vlada SR Jugoslavije u nekoliko prilika je tražila od MKCK da jasno izjavi da li postoje ili ne postoje navodni koncentracioni logori na teritoriji SRJ - kaže se u ovom pismu. Čak ni na vanrednom zasedanju Komisije UN za prava čoveka koje je održano četrnaestog i petnaestog avgusta ove godine MKCK nije dao nikakvu izjavu o navodnom postojanju tih logora u SR Jugoslaviji". 
Na drugoj strani okeana, zemlje EZ (ali i sve druge evropske zemlje) još su u težem položaju pred prizorima pokolja u Bosni i Hercegovini koji prete da postanu povod mnogo širim etničkim sukobima i to ne samo u prostorima bivše Istočne Evrope, nego i kod vlastite kuće. Nije teško nrazumeti rastuću nervozu Velike Britanije koja u Severnoj Irskoj već dugi niz godina ne uspeva da reši sukob između katolika i protestanata. Takođe, nije teško razumeti ni Žaka Delora, čoveka koji je tokom svog mandata na položaju predsednika Komisije EZ uspeo da Zapadnu Evropu prevede iz stanja "evropesimizma" u stanje "evrooptimizma" koje sve očigledniji debakl mirovnih napora EZ u Jugoslaviji preti ozbiljno da ugrozi. Konačno, sve masovniji angažman arapskih i drugih islamskih zemalja na "zaštiti evropskih Muslimana" (tj. Muslimana u Bosni i Hercegovini, Sandžaku i Kosovu) kao da nagoveštava jedan mnogo ozbiljniji i dublji sukob koji visi u vazduhu još od trenutka nestanka "sovjetske pretnje". 
Međutim, sprovođenjem izbora za pokrajinsku skupštinu koji su u planu varijanta o ponovnom dolasku na vlast raspuštene skupštine koja kruži među zastrašenim srpskim i crnogorskim stanovništvom bila bi otklonjena, smatra predsednik ovog skupštinskog odbora. "U izjavi gospodina Panića ne vidim nikakvu izdaju ili loše namere, ali treba da se zna da je Kosovo i Metohija teritorijalna autonomija u okviru Srbije a ne konstitutivni element federacije, pa prema tome sve je u rebuličkim rukama", napominje Trajković.
Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (96)
Srbija, enfant terrible evropskog kontinenta
Veličina slova:
Do kraja ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara
Izdanje dnevnog lista "Politika" od 19. avgusta 1992. godine
PUCANO U BRITANSKI AVION, SARAJEVSKI AERODROM ZATVOREN, PA OTVOREN (Sarajevo, 18. avgusta):
UNROFOR je danas zatvorio sarajevski aerodrom pošto je pre podne pucano na britanski vojni transportni avion kada je posle isporuke pomoći uzleteo put Zagreba, javljaju agencije pozivajući se na izjave funkcionera Ujedinjenih nacija koji rade na prihvatu pomoći.
Funkcioner UN je izjavio Rojteru da se incident rasmatra u sedištu organizacije i da može voditi vazdušnom napadu na položaje artiljerije, za koje se sumnja da pripadaju Srbima. Na avion se navodno pucalo sa brda na zapadnom kraju aerodroma.
Napadači su radarom nanišanili avion i verovatno pucali na njega, rekao je taj funkcioner koji nije želeo da se predstavi.
Avion je pokušao da izbegne vatru, objašnjeno je Rojteru, ali je ponovo "naciljan". Posada misli da je na njih pucano 20 mm protiavinskim topom.
Asošijeted pres u svojoj informaciji iz Sarajeva kaže, međutim, da nema potvrde da je na avion pucano.
Asošijeted pres, takođe, napominje da su i ranije radari "nišanili" avione koji dopremaju pomoć, ali se ovo prvi put dogodilo od kad su Ujedinjene nacije donele rezoluciju kojom se dozvoljava upotreba sile za dopremu humanitarne pomoći Bosni i Hercegovini.
Predstavnici UN u Sarajevu kažu, prema Rojteru, da će se u razmatranju odgovora na ovaj incident verovatno razmotriti tri opcije.
One uključuju pratnju lovaca bombardera za buduće humanitarne letove ili precizni, tzv. hiruški vazdušni napad na pozicije 20 milimetarskih topova.
Stariji oficir za vezu pri UNPROFOR-u u Beogradu gospođa Džini Piterson izjavila je juče Tanjugu da je sarajevski aerodrom do daljnjeg zatvoren za avione sa hunmanitarnom pomoći, ali ne i za letove UNPROFOR-a.
Predsednik Predsedništva Srpske Republike dr Radovan Karadžić izjavio je da na britanski avion nije pucala srpska strana. Glavni štab Vojske Srpske Republike saopštio je da je napad na britanski avion smišljena diverzija onih snaga koje zagovaraju vojnu intervenciju u BiH.
***
ČUVAJU MIR TAMO GDE BESNI RAT
Mirovna misija Ujedinjenih nacija, slažu se svi kompetentni sagovornici iz UNPROFOR-a, nikada se u svojoj istoriji nije našla u tako komplikovanoj i dramatičnoj situaciji kakva ju je snašla u Sarajevu.
Grad na Miljacki, prvobitno određen za sedište Štaba UNOPROFOR-a, kako bi se sa "neutralnog terena" dirigovala mirovna misija na hrvatskom ratištu, pretvorio se u međuvremenu u poprište najkrvavijih sukoba na tlu bivše Jugoslavije. "Plave beretke" poslate na zadatak "očuvanja mira" našle su se tako usred vatre na koju, ako se pridržavaju pravila, ne bi smele ni da reaguju.
- Oni nose samo lako naoružanje i dozvoljeno im je da pucaju tek u krajnjem slučaju - ako im je ugrožen život i u samoodbrani, više puta nam je potvrđeno sa najviših mesta misije UNPROFOR-a.
Misija UNOPROFOR-a u međuvremenu je proširena i na Sarajevo, mada su pri tom svi zažmurili pred faktom da se vodi žestoki rat tamo gde "plave beretke" "čuvaju mir". Za prvu pomoć iz sektora UNPAS-a u Sarajevo je poslat kanadski bataljon, a general Luis Mekenzi postavljen je za glavnokomndujućeg ovih snaga.
Nije prošlo ni mesec i po dana, a general Mekenzi se vratio prvo u Njujork, pa natrag u Toronto. Priče o njegovoj tihoj smeni dobile su krila kada je u nekoliko intervjua dao svoje viđenje sa terena. Ono je u bitnim detaljima odstupalo od preovlađujućeg mišljenja u svetskom političkom establišmentu. Mekenzi je gotovo uzrujano pokušao da skrene pažnju javnom mnjenju da je strana vojna intervencija u BiH potpuno promašena opcija.
U kancelariji za vezu UNPROFOR-a u Beogradu tvrde da "Mekenzijev odlazak iz Sarajeva nije nimalo iznenadan".
- Kanadski bataljon otišao je u Daruvar kako je prvobitno i predviđeno planom. Po pravilima mirovne misije glavnokomandujući naših trupa mora biti iz jedne od zemalja odakle su i trupe raspoređene na tom terenu. U Sarajevo su stigla dva bataljona iz Egipta i Ukrajine. Ovih dana za glavnokomandujućeg u sektoru Sarajevo stiže egipatski general Husein Ali Abdul Razek i tu će se sa bataljonima u prvom mandatu zadržati šest meseci. General Mekenzi postavljen je za šefa kopnenih snaga Kanade, što je jako visoka funkcija u njegovoj zemlji, kaže Džini Piterson, stariji oficir za vezu civilnog dela UNPROFOR-a u Beogradu. Egipatski general dolazi sa iskustvom mirovne misije u Angoli, dok se Mekenzi kalio u Gazi, Nikaragvi i na Kipru i tvrdi da bi sve te mržnje zajedno morale biti pomnožene bar sa deset da bi se izmerila mržnja u Sarajevu.
Funkcioneri UNRPROFOR-a u Jugoslaviji čekaju interpretaciju članova rezolucije 770 Saveta bezbednosti o vojnoj intervenciji sa strane. Priznaju da im je položaj delikatan i komplikovan, ako ne i kontradiktoran.
Da li će u slučaju vojne intervencije i "plavi šlemovi" učestvovati u vojnim akcijama iako su poslati da svojim prisustvom, a ne pucanjem spreče sukobe? Ili bi se eventualnim dolaskom neke strane vojne sile njihov mandat automatski okončao? Hoće li nastaviti da obezbeđuju neke novootvorene humanitarne koridore i da li će trupe UNROFOR-a učestvovati u njihovom otvaranju, kao što je bio slučaj sa sarajevskim aerodromom? Sve su to dileme koje, kako tvrdi gospođa Piterson, za sada ne muče mnoge pripadnike "plavih". Visoki oficir za vezu citira delove rezolucije u kojima se prednost daje političkom dogovoru. "Intervencija se predlaže tek kao poslednja i ekstremna mera", kaže gospođa Piterson.
- Nadamo se da do nje neće doći i da će naše trupe uspešno ispuniti svoj mirovni zadatak.
Za sva ostala tumačenja nisu zaduženi ovdašnji funkcioneri UNPROFOR-a već oni koji im šalju depeše iz Njujorka. (Zorana Šuvaković)
***
SPECIJALNO ZASEDANJE GENERALNE SKUPŠTINE O BIH (Njujork, 18. avgusta):
Grupa muslimanskih zemalja u Ujedinjenim nacijama, na osnovu odluke islamske konferencije, pokrenula je danas inicijativu za hitno sazivanje vanrednog zasedanja Generalne skupštine povodom rata u BiH, a i kao podršku bosanskim Muslimanima. Kako saznajemo, iz pouzdanih izvora, ciljevi ovog zasedanja bi bili zaštita teritorijalnog integriteta BiH, zahtev za primenu rezolucije 770 Saveta bezbednosti kojom se omogućava upotreba vojne sile za zaštitu konvoja za dostavljanje humanitarne pomoći i skidanje embarga na uvoz oružja u BiH.
Ambasador Senegala, koji predsedava ovom grupom, obavestio je o inicijativi predsednika Generalne skupštine. Prema pravilima procedure svetske organizacije, za sazivanje vanrednog zasedanja potrebno je da pokretači obezbede saglasnost više od polovine članica UN, što znači da je minimalni broj - devedeset. Islamska grupa ima 48 članica i posmatrača, što je samo malo više od polovine potrebnih glasova.
Nije, za sada jasno, za koju varijantu su se opredelili inicijatori ove akcije. Jedino što smo mogli da saznamo, iz dobro obaveštenih izvora, jeste da je želja muslimanskih zemalja da se skup održi pre londonske konferencije, pominje se ponedeljak kao poželjan dan, što bi moglo da ukazuje da će tražiti hitno zasedanje. Međutim, diplomati na Ist Riveru sumnjaju da će se za tu, veoma retko primenjivanu formu, izjasniti dovoljan broja zemalja članica i da je realnije očekivati specijalno zasedanje kroz deset dana.
Među posmatračima u UN se mogu jutros čuti mišljenja da je ovaj potez islamskih zemalja došao neočekivano, jer se pretpostavljalo da među većinom članica svetske organizacije preovlađuje uverenje da, pre bilo kakvog novog poteza u bosanskoj krizi, treba sačekati londonsku konferenciju, koja se održava sledeće nedelje. Stiče se utisak da bi organizatori nupravo želeli da preduhitre ovaj sastanak i stave učesynike u Londonu pred svršen čin, namećući im, pre nego što su pravi pregovori i počeli, neke zaključke koji, verovatno, neće biti prihvatljivi za sve strane u sukobu. Postavlja se i pitanje da li time Izetbegović unapred izražava nepoverenje prema sastanku na obalama Temze.
Povodom ove inicijative ambasador BiH u UN, Šacirbej održao je konfereniju za štampu na kojoj su bili i predstavnici svih islamskih organizacija u SAD koje predstavljaju oko šest miliona Muslimana, kao i predstavnik Muslimana iz Sandžaka. Doveli su i veoma bolesnog, bivšeg svetskog prvaka u boksu, Muhameda Alija, za koga je rečeno da je došao da bi izrazio podršku bosanskim Muslimanima. On nije mogao da odgovara na pitanja iz zdravstevnih razloga i ovlastio je druge da u njegovo ime daju izjavu podrške. (D. Pešić)
***
DVANAESTORICA ZA POJAČANU KONTROLU (Brisel, 18. avgusta):
"Predlog komisije (o dodatnim administrativnim merama kojima bi se pooštrila kontrola primene embarga protiv Srbije i Crne Gore) nije u celosti prihvaćen", izjavio je danas dežurni portparol izvršne komisije EZ na redovnoj konferenciji za štampu u Briselu. O tom predlogu, kojim bi se, pored ostalog, uvela "trostruka kontrola" za robu koja u tranzitu prolazi preko teritorije Srbije ili Crne Gore, juče je u Briselu raspravljao Komitet stalnih predstavnika evropske "dvanaestorice".
Na današnjoj konferenciji za štampu potvrđeno je da su "dvanaestorica" jedinstveni u oceni da je neophodno pojačati kontrolu, kako bi se onemogućilo kršenje embarga uvedenog krajem maja rezolucijom 757 Saveta bezbednosti UN. Izvesne razlike su, međutim, ispoljene u pogledu metoda kojim bi se to moglo postići. Prema informacijama iz briselskih diplomatskih krugova, neke zemlje su izrazile bojazan da će "zbog restrikcija u tranzitu šteta koju bi mogle pretrpeti ostale republike bivše Jugoslavije i pojedine susedne zemlje daleko nadmašiti korist od striktnije ekonomske blokade Srbije. Zbog toga je predlog komisije vraćen na doradu i dodatna usklađivanja u ekspertskoj radnoj grupi, koja se sastaje danas posle podne.
U briselskim diplomatskim krugovima ne isključuju mogućnost da bi se pitanje pojačane kontrole embarga moglo naći na dnevnom redu sastanka političkih direktora ministarstva inostranih poslova "dvanaestorice", koji će se u četvrtak održati u Londonu.
***
IZOSTAO STAV O LOGORIMA (Ženeva, 18. avgusta):
Jugoslovenska vlada je ponovo zatražila od Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (MKCK) da iznese svoj stav u odnosu na neosnovane tvrdnje o postojanju koncentracionih logora na teritoriji SR Jugoslavije. Taj zahtev je ponovljen u pismu koje je jugoslovenska stalna misija pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi danas uputila predsedniku MKCK Korneliju Somarugi.
Jugoslovenski ambasador pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi Branko Branković, koji je potpisao ovo pismo, podseća gospodina Somarugu da je u svom govoru na tom zasedanju "izrazio želju jugoslovenske vlade da MKCK podnese izveštaj o tome u toku zasedanja. Uprkos tome, takav izveštaj nije prezentiran ni Komisiji niti javnosti".
***
DANSKI BROD SA BOSANSKIM IZBEGLICAMA PREKINUO PUTOVANJE (Bremenhaven, 18. avgusta):
Danske mornaričke vlasti naredile su danas jednom domaćem teretnom brodu, koji je prevozio 335 izbeglica uglavnom žena i dece iz Bosne i Hercegovine, da "iz bezbednosnih razloga", uplovi u najbližu luku.
Kako je saopštila nemačka humanitarna organizacija "Kap anamur", koja je zakupila danski brod, pomenuta naredba zatekla je teretnjak u atlantskim vodama, severno od Lisabona.
Brod je 9. avgusta krenuo iz Splita, a trebalo je u nedelju da stigne u Bremenhaven, na severu Nemačke.
***
ISKAZANA SPREMNOST VOJSKE ZA ODBRANU OTADŽBINE
Predsednik Vlade Savezne Republike Jugoslavije Milan Panić, koji je istovremeno i ministar odbrane, u okviru svojih redovnih aktivnosti, boravio je juče u Generalštabu Vojske Jugoslavije i razgovarao sa general-pukovnikom Životom Panićem i najodgovornijim starešinama Ministarstva odbrane, saopštila je Služba Generalštaba za informisanje.
Načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije i ostale visoke vojne starešine iz Ministarstva odbrane informisali su predsednika vlade o stanju u Vojsci i spremnost njenih pripadnika da po svaku cenu brane nezavisnost i teritorijalni integritet svoje otadžbine.
U dužem razgovoru razmotrena su aktuelna kretanja na međunarodnoj vojno-političkoj sceni i njihov mogući uticaj na bezbednost i odbranu Savezne Republike Jugoslavije, kao i neki problemi oko razvoja i finansiranja Vojske Jugoslavije.
***
GRANICE VOJNE OPERACIJE
Naglo zaoštravanje stava Sjedinjenih Država i zemalja "dvanaestorice" prema građanskom ratu u Bosni i Hercegovini usledilo je pošto su svi zapadni mediji preneli vest o navodnom postojanju srpskih koncentracionih logora za zarobljene Muslimane i Hrvate. Javno mnjenje, koje je izgubilo strpljenje pred svakodnevnim prizorima ljudskih patnji i kome se sistematski rat u Bosni sistematski predstavlja kao posledica "srpske agresije", počinje da vrši sve veći pritisak na svoje vlade da energičnim koracima, ako je potrebno i vojnom intervencijom, okonča ovo krvoproliće. Jednostavna, crno-bela slika rata u kome se sasvim jasno razaznaju "dobri" i "loši", oni koje valja pomoći i oni koje treba kazniti, postala je neizbežna udarna vest u svetskim medijima a time i nsasvim realna politička činjenica o kojoj mora voditi računa svaki ozbiljan političar.
U Sjedinjenim Državama, na primer, poodmakla predizborna kampanja učinila je rat u Bosni i Hercegovini neizbežnom temom nadmetanja predsednika Buša i demokratskog kandidata Bila Klinton. U situaciji kada ispitivanja javnog mnjenja ukazuju da us šokantne slike iz Bosne i Hercegovine učinile da više od 52%n anketiranih Amerikanaca danas podržava američku vojnu intervenciju u bivšoj Jugoslaviji, nijedan od predsedničkih kandidata ne može rizikovati da mu se prebaci da je ravnodušan prema jednoj od danas natragičnijih kriza u svetu. Iako ne može biti mesta sumnji da Stejt department i Ministarstvo odbrane nisu svesni složene realnosti građanskog rata u Bosni i Hercegovini, neizvesnosti moguće vojne intervencije i, naročito, njenih političkih konsekvenci po američke interese, gotovo je isključena mogućnost da bi američka administracija mogla, bez ozbiljnih unutrašnjih i spoljnopolitičkih posledica, dalje stajati na strani.
Zašto nas autiste niko ne razume: Predrag Simić obavlja pripremne radnje za mesto savetnika Vojislava Koštunice
Za Rusiju, ova kriza je neprijatna jer se, ipak, radi o pravoslavnoj slovenskoj naciji koja je česo bila klijent Rusije tokom poslednja dva stoleća i stoga prepuštanje Srba i Crnogoraca njihovoj sudbini može izazvati nezadovoljstvo unutar Rusije ili umanjiti njen kredibilit kod ostalih potencijalnih saveznika. No, nagrada koju je Zapad stavio u izgled Borisu Jeljcinu, vidljiva iz njihove prepiske sa Džejmsom Bejkerom nedavno objavljene u Moskvi, deluje veoma primamljivo: postkomunistička Rusija je kandidat za ulazak u klub moćnih, makar i kao mlađi partner. Grupa 7 je na putu da preraste u Grupu 8 (što se dosta jasno vielo na samitu u Minhenu), reforme u Rusiji su gotovo nezamislive bez zapadne pomoći, itd. Tome valja dodati da nije potrebno biti dobar poznavalac istorije ruske geopolitike na Balkanu da bi se shvatile poruke spektakularnog ruskog priznanja Makedonije koje je B. Jeljcin objavio u Sofiji.
Posle pauze od nekoliko godina, Rusija je ponovo prisutna na Balkanu sa interesima i pogledima koji bude sumnje da San Stefano nije mrtav. Otuda je sasvim razumljiva bila prva reakcija ruskog ministra inostranih poslova Kozirjeva na nacrt rezolucije 770 Saveta bezbednosti UN kojom se odobrava upotreba sile u Bosni i Hercegovini a koji su zajednički pripremile SAD, Francuska i Velika Britanija, da je "Rusija iznenađena jer nije pitana".
Pri svemu tome, odgovor na krizu u Bosni i Hercegovini deluje zavodljivo jednostavno: krivac za sve je jedna mala, "nasilnički raspoložena nacija" koja "ugnjetava svoje susede" a pri tom je i "poslednji branilac komunizma u Evropi", ne pripada ni jednoj danas uticajnoj etničkoj, kulturnoj ili verskoj grupaciji, niti ima zaštitnika među vodećim silama posthladnoratovskog sveta. Vojnim porazom Srba u Bosni i Hercegovini kao i "nastojanja da se stvori velika Srbija" (DŽ. Buš) okončala bi se, prema ovakvom viđenju, jugoslovenska drama, pružila uverljiva lekcija svima koji bi mogli poći ovim putem i pokazati uverljivost političkih namera i vojne sile SAD (NATO) ili Evropske zajednice (ZEU).
Na vanrednom zasedanju Evropskog parlamenta nposvećenom zbivanjima u Jugoslaviji, Žak Delor nije ostavio ni trunke sumnje u pogledu svog viđenja i svojih namera u pogledu ove krize: "Evropa se mora boriti protiv smrtonosne i zarazne bolesti, skandaloznog traganja za etničkom čistotom, odbijanja drugih pored kojih se decenijama živelo." Ta epidemija se, smatra Delor, može proširiti na čitav kontinent ukoliko se na vreme ne zaustavi. Nosilac virusa je, naravno, Srbija "destruktivna i antihumanična ideologija režima u Beogradu", protiv koje se Evropa mora boriti u ime "univerzalne koncepcije nacije i pluralizma koja je sama suština demokratije".
Zaključak bi mogao biti da je Srbija danas enfant terrible evropskog kontinenta pa i samog "novog svetskog poretka", delikventna država na kojoj međunarodna zajednica a naročito kandidati za vođstvo u posthladnoratovskom svetu moraju pokazati moć vladavine prava u međunarodnim odnosima, snagu međunarodnih institucija i, i što da ne, vlastitu moć da druge navedu na poslušnost. Ukratko, Srbiju je danas moguće žrtvovati, nezavisno od njenih eventualno ranijih zasluga ili savezništava.
Na ovakvu perspektivu, međutim, senku bacaju odeđeni problemi. Iako nema sumnje da Srbija i Srbi snose odgovornost, možda i veću od drugih (jer su najbrojnija nacija), za smrtonosni virus nacionalizma koji je ubio Jugoslavija, možda jedinu pravu državnu tvorevinu evropskog tipa na Balkan, teško se mogu izgubiti iz vida albanski nacionalizam na Kosovu (koji je pokrenuo lavinu), slovenački, hrvatski, muslimanski i mnogi drugi nacionalizmi na Balkanu i širom nekadašnje Istočne Evrope. Besprimerna surovost i varvarizam građanskog rata u Jugoslaviji ne ostavljaju mesta ekskluzivnoj krivici ni jedne nacije na ovom prostoru.
Istini za volju, SAD koje su izrasle u moćnu naciju tek posle građanskog rata u kome je poginulo 600.000 ljudi i u kome je prvi put otvoreno pitanje ratnih zločina u modernom značenju, morale bi imati razumevanja za tragičnu stvarnost Bosne i Hercegovine i Jugoslavije iz koje nema jednostavnog izlaza. Ukoliko se insistira da su bosanski Srbi agresori, onda bi se morala revidirati i čitava istorija rata američkog Severa i Juga.
Drugo, za sve one koji razloge za raspad Jugoslavije traže u pravu naroda na samoopredeljenje i nidu čak dotle da u ovom slučaju primenjuju međunarodne norme nastale u procesu dekolonizacije u Latinskoj Americi i Africi valjalo bi podsetiti na istorijsku činjenicu da je Jugoslavija stvorena posle Prvog svetskog rata upravon da bi se time omogućilo južnoslovenskim narodima pravo na samoopredeljenje. Možda bi upravo stoga valjalo nsetiti se poznatih "14 tačaka" američkog predsednika Vilsona koje su realnost jugoistoka Evrope sagledavale mnogo oštrije nego mnoge savremene zapadne analize. Tako se, na primer, u jedanaestoj tački kaže: "Rumunija, Srbija i Crna Gora moraju biti evakuisane (od okupatorskih - prim. P. S.); okupirane teritorije obnovljene; Srbiji se mora dati slobodan i bezbedan izlaz na more a međusobni odnosi nekoliko balkanskih država određeni prijateljskom razboritošću duž istorijski postavljenih linija vernosti i nacionalnosti; moraju se dati međunarodne garancije političkojn i privrednoj nezavisnosti i teritorijalnom integritetu nekoliko balkanskih država."
Treće, u vazduhu lebdi pitanje za koje ciljeve bi u Bosni i Hercegovini ginuli američki, britanski, francuski ili neki drugi vojnici? Zvanično, odgovor bi mogao biti samo: za demokratiju, ljudska prava i slobodu, za ciljeve "novog svetskog poretka" i "slobodne i celovite Evrope" a protiv tiranije i genocida. U stvarnosti, istina je mnogo komplikovanija - političke posledice vojne intervencije SAD, EZ, NATO-a ili ZEU mogle bi biti potpuno drugačije od očekivanih - današnja Hrvatska je sve drugo do uzor demokratije, etničke tolerancije i ljudskih prava dok su ciljevi Alije Izetbegovića i njegove partije u Bosni i Hercegovini možda jasni i nesporni Turskoj i islamskim zemljama, ali ne i SAD i Zapadnoj Evropi, što bi vojnički poraz Srba u Bosni i Hercegovini i Srbiji moglo pretvoriti u novi geopolitički košmar Zapada.
Ukoliko bi Zapad bio spreman da uđe u vojnu avanturu na Balkanu i pri tom izbegne "novi Vijetnam ili Avganistan" onda bi morao biti svestan cene koju mora platiti i odgovornosti koju bi morao snositi za dalju sudbinu svih naroda nan ovim prostorima. Činjenica je da nemqa ni najmanjeg izgleda da posle mnogo prolivene krvi tri etničke zajednice u Bosni i Hercegovini u dogledno vreme uspostave kakve-takve normalne odnose.
Da li su, u takvim uslovima, UN spremne da u Bosnu i Hercegovini uspostave status sličan onome koji je posle Drugog svetskog rata nimala Sarska oblast? Da li bi SAD i EZ bile spremne da u oblastima koje su vojnim sredstvima stavile pod svoju kontrolu ulože napor kakav su SAD uložile posle Drugog svetskog rata pod rastućim sovjetskim pritiskom u rešavanju etničkih sukoba i drugih političkih prblema u svom taboru? Kakav bi bio odgovor trupa NATO-a ili ZEU na eventualnu eskalaciju sukoba u Sandžaku, na Kosovu i drugde, gde bi svi separatizmi dobili svoju šansu zapadnom vojnom intervencijom u Bosni i Hercegovini? Ne bi li neke susedne zemlje pokušale da izvuku "ratne dividende" od poraza Srba (takvih najava je u poslednje vreme suviše da bi se mogle prenebregnuti)? Da li bi tek vojna intervencija navela SAD i EZ da konačno definišu svoje interese i politiku prema Balkanu (upravo je nedosledna i često pristrasna i neprincipijelna politika Zapada slala zbunjujuće signale Jugoslovenima i time rasplamsava sukob)? ili bi, možda, posle trijumfalnog povratka kući američkih i evropskih vojnika balkanski narodi nopet bili prepušteni svojoj mračnojn sudbini na periferiji Evrope?
Londonska konferencija o Jugoslaviji morala bi imati odgovore na sva ova i mnogobrojna slična pitanja. (Dr Predrag Simić, direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu)
***
Trajković: NEMA RAZLOGA ZA ZABRINUTOST
Nedavna izjava jugoslovenskog premijera Milana Panića prilikom posete Tirani da će ukinuti vanredno stanje na Kosovu i Metohiji izazvala je različite komentare u javnosti, ali i bojazan srpskog i crnogorskog stanovništva u južnoj pokrajini da bi to moglo da znači, posredno, predaju ove teritorije Šiptarima u ruke, odnosno Albaniji.
Nema razloga za zabrinutost povodom najave da će se vanredne mere na Kosovu i Metohiji, koje inače formalno nikada nisu ni uvedene, ukinuti, kaže Momčilo Trajković, predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju Narodne skupštine Srbije.
- Srbija je kao država konstituisana na celoj svojoj teritoriji donošenjem Ustava iz 1990. godine i sistematskih zakona. Nedavno sprovedeni izbori za opštinske skupštine ove pokrajine omogućavaju ujedno da odluku o uvođenju privremenih mera ili njihovom ukidanju donose organi lokalne samouprave - dodaje Trajković, uz napomenu da je ključni problem u stvari taj što pravna država još uvek ne funkcioniše u pravoj meri i to izaziva strah Srba i Crnogoraca da će se na vlast vratiti stari sastav kosovske skupštine i vlade.
Vanredno stanje, srpska šansa: Momčilo Trajković, kosovski božur
U nastavku Trajković podseća na činjenicu da je upravo Skupština Kosova sačinjena uglavnom od Albanaca, 1989. godine dala saglasnost na ustavni amandman 47 koji je po tada važeđem Ustavu SFRJ iz 1974. godine omogućio donošenje sadašnjeg Ustava Srbije iz 1990. godine koji važi na njenoj celoj teritoriji.
Donošenjem tog Ustava prestao je da važi Zakon o vanrednim merama na Kosovu koji je donet u julu 1990. godine - ističe Momčilo Trajković. (M. Pešić)
***
SRPSKA STRANA NIJE PUCALA U AVION
Povodom jučerašnjeg incidenta sa britanskim avionom, kada je, kako tvrde strani izvori, na njega pucano dok je bio u vazduhu, dvadesetak kilometara od sarajevskog aerodroma, predsednik Predsedništva Srpske Republike dr Radovan Karadžić dao je izjavu agenciji SRNA u kojoj je rekao:
"Ako je tačno da je na britanski avion pucano sa zapadne strane, kako to tvrde strane novinske agencije, onda to sigurno nije učinila srpska strana, jer mi ne držimo te položaje. Osim toga, svima je poznato da mi nismo zainteresovani za vojnu intervenciju, koja se može inicirati ovakvim i sličnim incidentima.
Jedina strana kojoj odgovara strano vojno mešanje jen muslimanska, a njene prljave igre su i razlog više što je danas srpska strana potpisala ugovor sa UNPROFOR-om o suspenziji naše artiljerije", rekao je na kraju dr Radovan Karadžić.
*Nastavak u petak 27. maja
Subscribe to:
Posts (Atom)