In memoriam: Svetozar Gligorić (2. februar 1923 – 14. avgust 2012)
Na sahrani velemajstora
Veličina slova: 
Kada čovek umre u devedesetoj, na sahranu mu dolaze kosmonauti: Svetozar Gligorić
Juče sam bio na sahrani Gligorića (juče: petak, 17. 8). Počeo da odlazim na sahrane?!; jedna Dankinja me pre godinu-dve pitala da joj predložim zanimljive Beograđane; već je ubacila Teslu u jedan svoj roman; pomenuo sam nekoliko ljudi, među kojima i Gligu „njega moraš da upoznaš!; naučio da komponuje i to na kompjuteru u osamdeset petoj!“...
Uvek tako ima nekih ljudi za koje mislite da nikada neće da umru. Gligorić je govorio da će da živi 104 godine (možda i zato što mu je to jednom, navodno, prorekla čuvena Bugarka baba Vanga). A dugovečni ljudi zadrže blagost i radost i ozare vas kada ih sretnete, onda tražite tu neki smisao. Kojeg možda i nema. (Ne žive dugo samo dobri ljudi, kao Gliga, žive i govna...)
Gliga je bio prirodni talenat za šah iako je počeo relativno kasno. Pazi ovo „prirodni talenat“?! A kakav drugačiji postoji? Naravno da je „radio na šahu“, ali on je bio od onih šahista koji najbolje igraju kada to ide s lakoćom. Kada je 1958. sreo Fischer u Portorožu na međuzonskom turniru, a i godinu dana kasnije na Turniru kandidata (Bled – Zagreb – Beograd), mladi Amerikanac se malo razočarao jer mu Gliga nije bio baš najbolji sagovornik o teoriji otvaranja. Tada je Gliga, naime, gajio jedno prilično romantično viđenje šaha: „Ja sam mislio da velemajstor treba najbolji potez da pronađe za tablom!“, govorio je Gliga i nije se folirao.
Ali, naravno da se pripremao i naravno da je ZNAO i ta otvaranja, jer je godinama pisao članke za Chess Life i Chess Review – na engleskom naravno – jer je imao i prirodni dar za jezike. I nije engleski jedini jezik na kojem je pisao.
U muzičkim krugovima Sjedinjenih Država i književnom svetu latinske Amerike osećao se kao kod kuće još pedestih godina XX veka.
Za tablom je izmislio i danas neizbežnu varijantu u Kraljevoj indijci – Mar del Plata varijantu, u partiji protiv Najdorfa 1953.
Gliga je bio sanjar, i na ljude sa strane je ostavljao utisak bezazlenog, vazda radoznalog mistika, s onim svojim nasmejanim očima i smehom, ali nikad nije bio mimo sveta kao što veliki šahisti umeju često da budu. Za sebe je govorio „I ja sam ego manijak, ali normalan!“ Kada mu se nešto loše dogodilo u životu, nije zlopamtio. Ima tu i neke plemenite otresitosti (koja liči na dobru sebičnost) – ne dozvoliti da te tuđa zloba ili zlo oko tebe isprlja.
Gliga protiv Bobija Fišera, 1958. u Portorožu
Ratna iskustva (u kojima je bilo smrti koliko hoćeš /„zelena lica mrtvaca“/), smrt majke i ponekad sitne i krupnije pakosti novinarskih i šahovskih kolega opisivao je bez ogorčenja i jeze, i to me podseća na Crnjanskog u „Dnevniku o Čarnojeviću“: kroz sve prođi, a vrati se vedar, lep i dobar.
„Kao novinar u Politici, imao sam česta odsustva kao aktivan velemajstor. Kolege su mislile da sam privileogovan, pa sam prešao u NIN, i eto, tu sam ostao do penzije.“ Kada bi mu neko učinio nešto nažao, Gliga bi samo slegnuo ramenima i otišao.
Ima jedna anegdota s početka njegove karijere, koju sam toliko puta slušao „dok sam bio mali“, tada mi se vala i smučila koliko puta sam je čuo, isto onako kao ona priča Rajka Mitića o čalmi na glavi i kako nije znao da je reprezentacija primila gol dok su ga previjali, dosta bre više s time, ali poslednjih godina vidim kako se više niko ne seća te anegdote, pa ću je ponoviti. Ona je, kako bi rekli seljaci, paradigmatična za Gligin odnos prema šahu.
Pre rata (onog rata), Gliga je voleo da pliva na neobeležnim plažama Dunava i da igra šah. Na omladinskom prvenstvu Beograda (valjda u predtakmičenju) njegov protivnik je zaplakao kada je video da je odigrao loš potez. Gligi bilo žao, pa ga je pustio da vrati potez i izgubio partiju. I - nije se ekvalifikovao. Ali, sudija je video šta se dogodilo, pa je obojicu pustio u finale.
Kada je 1968. Gligorić u Beogradu igrao četvrtfinalni meč kandidata protiv Talja, dogodilo se ovo: partija je bila prekinuta, i Gliga je zapisivao potez, koji je posle išao na kovertiranje, a jedan navijač (navijač Talja!) je pogledao preko ramena. Gligi je bilo ispod časti da se krije, a navijač je otrčao do Talja i rekao mu potez da je čula cela sala.
Gligorić i to priča s osmehom. „Da sam se ja pitao ne bi se igralo u Beogradu; gosti su mi dolazili od jutra do mraka, nisam imao vremena da se pripremim za partije...“ Bila je to 1968. Talj je već godinama bolovao, bio je i rastrojen, mnogo je pušio i pio, ni sam nije verovao u sebe, a Gligorić je u četrdeset petoj bio još jak kao da ima 35. Ne bi dakle bio ništa čudno da je tada Gliga eliminisao Talja, ali sve ih je čekao Spaski na svom vrhuncu...
Vladimir Vuković je dao skoro pa najbolju definiciju Gligine ige: „on uvek želi da obori protivnikovu ideju u otvaranju, ali to je danas zastarelo; treba malo i psihologije, pa će Gliga još cvati u Caissinu carstvu...“ U stvari, Gligorić je poštovao šah i svoje (jake) protivnike, čak je jednom i knjigu napisao „Igram protiv figura“, tako da mu nije bilo u karakteru da rizikuje i „navlači“ rivala rizičnim potezima. Ali umeo je da se mangupira, ponekad, protiv igrača za koje je znao da su slabiji od njega.
Na Turniru kandidata 1959, bio je pod velikim pritiskom. Svi su očekivali i hteli da pobedi. Tada je pobedio Talj. I Gligorić je – sam je to posle opisao – bio odlučio da posle tog turnira napusti šah i posveti se samo novinarstvu.
A onda je u poslednjem kolu pobedio Smislova u 19 poteza. Čak je i Gligi umela da kapne suza kada je pominjao tu partiju i kako se osećao pre i posle nje.
Kada je ušao u osamdesete, odlučio je da nadoknadi ono što je propustio: oduvek je bio opčinjen muzikom i počeo je da uzima časove kompozicije s harmonijom. Ovladao je klavirom, Naučio je da koristi kompjuter u komponovanju.
Objavio je jedan CD, a za drugi je već bio pripremio. Ostala je jedna pesma da se završi.
Gliga je govorio da ga najviše zanima savremena američka pop i džez muzika. Voleo je i – Madonnu! Debitantski album mu se zvao „Kako sam preživeo XX vek“, tekstovi su na raznim jezicima, a i Gliga peva na engleskom.
„Ja želim da napravim muziku koju niko dosad nije napravio! Ne žalim ni svoju ušteđevinu samo da dovršim i drugi CD...“
U kapeli na Novom groblju, ispred kovčega samo tri venca: Šahovski klub Partizan, Šahovski klub Crvena Zvezda i Šahovski Savez Srbije.
Razlog što je Gliga kraće vreme igrao i za, hm, Zvezdu, tužan je u stvari. Gligorić je bio sudija onog famoznog prekinutog meča Karpov – Kasparov, i neki naši velemajstori su optužili Gligu da je kovao zaveru s Karpovom. Gliga je bio uvređen što su među potpisnicima i kolege iz njegovog najdražeg kluba, pa je opet selgnuo ramenima i uzeo ispisnicu. Ko će koga ako ne svoj svoga. Kada se 1978. kandidovao za predsednika FIDE, između ostalog i s ciljem da „Bobbyja Fischera vrati šahu“, izugbio je od Islanđanina Olafssona. Izbore je opisao Dražen Marović u „Šahovskom glasniku“: „Da je Gligorić imao podršku vlastitog šahovskog saveza, uspio bi...“ Ali našijenac uvek voli svome da napakosti.
Fischer je imao mnogo „prijatelja“, ali se skoro sa svima pre ili kasnije posvađao, tužio je Bjelicu, od sestre Polgar je tražio da mu vrati onaj njegov časovnik koji joj je poklonio, ali je s Gligom ostao drugar do kraja. Ovaj je bio jedan od retkih koji je prisustvao Fischerovom pogrebu u Reyjkaviku. (Iako ja mislim da Fischer – kao ni Elvis – nije umro i da je to lažirana sahrana; zato se DNK nije slagao kada je nedavno izvršena ekshuamcija radi utvrđivanja očinstva; Fischer uživa u Budimpešti s mladim Mađaricama i šahira preko interneta, ponekad pomaže Geljfandu...) Gliga se iskreno divio Amerikančevom majstorstvu i nije ni na koji način želeo da zloupotebi druženje s njim (diskrecija je ono što je Fischer cenio).
Kada čovek umre u devedesetoj, na sahranu mu dolaze kosmonauti. Kao što rekoh, tri venca i (dalja) rodbina.
Društvo ispred kapele – šareno. Prepoznao sam freakove iz šahovskih klubova i saveza (odavno tamo ne zalazim), zub vremena je načeo sve. I Franjo Mihalić se pojavio, u teškom odelu, vunenim čarapama i cipeletinama iako na plus 30, novinari su ga slikali. I Franjo i Gliga su slični: vole kolače, sanjari su, i ne daju da ih zloba ogorči. Kada su pre dvadesetak godina neki hteli da proteraju Mihalića „Šta taj ustaša radi u Beogradu“, taj partizanovac je samo slegnuo ramenima. Obojica su se fizički rekreirali sve dok ih oslabljena kolena nisu primorala da pređu na jogu.
Da li je to bio došao i Mišo Cebalo (koga smo u klubu nekad zvali „Cepalo“)? Ma ne, učinilo mi se. Došao je Petar Popović, koji sada izgleda kao Branimir Brstina, samo s manje kose (i mnogo viši).
Kovčeg su nosili šahisti: Crnogorac Božidar Ivanović se pridružio Bošku Abramoviću. Kada sam pre tridesetak godina sedeo u – tada jošte postojećem ŠK Slavija i šahirao – jednom je na vrata nahrupio Boško Abramović, tada nada jugoslovenskog šaha: izgledao je visok 2 metra, bio je u vijetnamki i čizmama, imao je dugu crnu kosu i bradurinu, pomislio sam: „četnik“. Sada je čika s naočarima, glatko izbrijan i ufitiljio. Budući da su šahisti uglavnom kilavi ljudi – jer ne slede savet Dražena Marovića da treba da se bave sportom pa čak i športom – morali su da pozovu ispomoć iz rvačkog i sumo saveza, a ostareli funkcioneri iz ŠSS su samo glumili da nose sa strane.
Stajao sam tamo ispred kapele i vidim neko mi poznat. Moj rođak, Kecojević, rekao bih, onaj od 88 godina, ali nijesam siguran.
Kad eto Divca. Liči na Frankensteionovog sobara, onako visok, u izgužvanom loše skrojenom odelu. Došao na svoju ruku. Onda je stavio naočare za sunce i pretvorio se u belog, suncem opaljenog repera.
Jedan pop se prišljamčio ekipici pored mene i zlobno ogovara pokojnika (njegov mladalački izgled i ornost i sve to). Nabijem ga na kurac, tog popa. Valjda je besan zato što je Gliga bio agnostik, pa crkvena služba nije bila ni predviđena.
Vidim i široka, pogrbljena i iskrivljena leđa Slobodana Šijana dok ulazi u kapelu. U svakom njegovom filmu ima bar jedna sahrana.
Pred polazak u Aleju velikana pojavili su se funkcioneri. Ministarka sporta i premijer (njegovi telohranitelji su mi ličili na klonove Ace Tijanića u cvetu mladosti). Fotografi su imali šta slikati.
Pleh orkestar je svirao jazz.
Javio sam se onom čoveku. Jeste li vi Kecojević? Jesam. Otišli smo posle u „Božur“ na kafu. Sto godina se nismo videli.
e-novine.com - Na sahrani velemajstora
