Thursday, August 26, 2010
Wednesday, August 25, 2010
e-novine.com - Noćas će goriti Vijećnica
e-novine.com - Noćas će goriti Vijećnica
Dok se Sarajevo spaljivalo i Beograd se urusavao, samo sto je malo kome u Beogradu to smetalo. Kao grad, mislim da je Beograd nekako vise nastradao, ali ne od NATO bombi. Pretvorio se nekako u opasni zbir zgrada i navijaca.
Osamnaest godina nakon tada spaljene sadašnjosti, danas tek dijelom obnovljena Vijećnica spomenik je aktuelnoj bezvrijednoj sadašnjosti koju niko neće pamtiti. Nakon što smo prije 18 godina spaljeni, danas smo prevareni i poniženi. U vlastitom gradu smo građani petog reda
Komentara (7 poslato):
Barbari koji su rušili Sarajevo nisu imali svog Droculfta, kao oni što su u Borgesovoj priči rušili Ravennu.
metigamedjoske Objavljeno: 25.08.2010 - 16:50
1
Jedan od naj vecih dokaza da se u Bosni desio genocid jednog naroda nad drugim. U Bosni su sistematski unistavane bogomolje, kultrno nasljedje, istorijski artifacti i napokon sami pripadnici jednog istog naroda koji je tako doprinosio etnickom bogatstvu nase Bosne. Sistematicnost unistavanja je fscinantno i zapanjujuce bila organizovana na svim nivoima i po svim pravcima.
Samo da spomenem (jer je vrijedno spomena) da je tada iznoseci knjige iz zapaljene Vijecnice poginula Aida Buturovic pogodjena snajperskim metkom. Ubila je ljubav prema knjizi...
Aida, pocivaj u miru, volimo te...
"Smrt fasizmu..."
Samo da spomenem (jer je vrijedno spomena) da je tada iznoseci knjige iz zapaljene Vijecnice poginula Aida Buturovic pogodjena snajperskim metkom. Ubila je ljubav prema knjizi...
Aida, pocivaj u miru, volimo te...
"Smrt fasizmu..."
CK-KPJ Objavljeno: 25.08.2010 - 17:04
5
To je bio prvi dan rata u kojem sam plakao. Zaista plakao.
Bilo ih je poslije još par, ali to je bio prvi.
Volio bio sada čuti Vedrana Smailovića.
Bilo ih je poslije još par, ali to je bio prvi.
Volio bio sada čuti Vedrana Smailovića.
infopanki Objavljeno: 25.08.2010 - 17:07
3
Bravo salama1, majstore!
A sada predlažem tebi da podhitno negdje odeš i počiniš suicid. Lakše će biti svijetu. A i tebi.
A sada predlažem tebi da podhitno negdje odeš i počiniš suicid. Lakše će biti svijetu. A i tebi.
infopanki Objavljeno: 25.08.2010 - 18:06
1
Osamnaest godina nakon tada spaljene sadašnjosti, danas tek dijelom obnovljena Vijećnica spomenik je aktuelnoj bezvrijednoj sadašnjosti koju niko neće pamtiti. Nakon što smo prije 18 godina spaljeni, danas smo prevareni i poniženi. U vlastitom gradu smo građani petog reda. Uče nas kako se hoda po asfaltu oni koji se netom s asfaltom upoznaše.
Dok se Sarajevo spaljivalo i Beograd se urusavao, samo sto je malo kome u Beogradu to smetalo. Kao grad, mislim da je Beograd nekako vise nastradao, ali ne od NATO bombi. Pretvorio se nekako u opasni zbir zgrada i navijaca.
Tuesday, August 24, 2010
From Christopher Isherwood's "A Single Man" | zokster
From Christopher Isherwood's "A Single Man" | zokster
From Christopher Isherwood's "A Single Man"
By zokster - Posted on August 24th, 2010
Tagged: Kultura
WAKING up begins with saying am and now. That which has awoken then lies for a while staring up at the ceiling and down into itself until it has recognized I, and therefrom deduced I am, I am now. Here comes next, and is at least negatively reassuring; because here, this morning, is where it has expected to find itself: what's called at home.
But now isn't simply now. Now is also a cold reminder: one whole day later than yesterday, one year later than last year. Every now is labeled with its date, rendering all past nows obsolete, until--later or sooner--perhaps--no, not perhaps--quite certainly: it will come.
Fear tweaks the vagus nerve. A sickish shrinking from what waits, somewhere out there, dead ahead.
But meanwhile the cortex, that grim disciplinarian, has taken its place at the central controls and has been testing them, one after another: the legs stretch, the lower back is arched, the fingers clench and relax. And now, over the entire intercommunication system, is issued the first general order of the day: UP.
Obediently the body levers itself out of bed--wincing from twinges in the arthritic thumbs and the left knee, mildly nauseated by the pylorus in a state of spasm--and shambles naked into the bathroom, where its bladder is emptied and it is weighed: still a bit over 150 pounds, in spite of all that toiling at the gym! Then to the mirror.
What it sees there isn't so much a face as the expression of a predicament. Here's what it has done to itself, here's the mess it has somehow managed to get itself into during its fifty-eight years; expressed in terms of a dull, harassed stare, a coarsened nose, a mouth dragged down by the corners into a grimace as if at the sourness of its own toxins, cheeks sagging from their anchors of muscle, a throat hanging limp in tiny wrinkled folds. The harassed look is that of a desperately tired swimmer or runner; yet there is no question of stopping. The creature we are watching will struggle on and on until it drops. Not because it is heroic. It can imagine no alternative.
Staring and staring into the mirror, it sees many faces within its face--the face of the child, the boy, the young man, the not-so-young man--all present still, preserved like fossils on superimposed layers, and, like fossils, dead. Their message to this live dying creature is: Look at us--we have died--what is there to be afraid of?
It answers them: But that happened so gradually, so easily. I'm afraid of being rushed.
It stares and stares. Its lips part. It starts to breathe through its mouth. Until the cortex orders it impatiently to wash, to shave, to brush its hair. Its nakedness has to be covered. It must be dressed up in clothes because it is going outside, into the world of the other people; and these others must be able to identify it. Its behavior must be acceptable to them.
Obediently, it washes, shaves, brushes its hair, for it accepts its responsibilities to the others. It is even glad that it has its place among them. It knows what is expected of it.
It knows its name. It is called George.
Marko Vešović: Usputne pripomene o Kosovu | zokster
Marko Vešović: Usputne pripomene o Kosovu | zokster
Marko Vešović: Usputne pripomene o Kosovu
By zokster - Posted on August 24th, 2010
Čuo sam da je Peščanik ukinut, što me ožalostilo: već sam u Danima rekao da ga, skupa sa E-novinama, smatram mjerom srpske normalnosti, a zašto, ovaj zapis će, nadam se, bar donekle objasniti.
Ivan Čolović je na Peščaniku prikazao knjigu Kosovo i Metohija, debelu preko 600 stranica velikog formata, koja predlaže još jedno rješenje kosovskog problema. Čolović veli da se političari, analitičari, umjetnici, popovi i navijačke kamenice slažu da je Srbinu Kosovo oteto samo zato što to odgovara interesima Amerike i drugih zapadnih sila. Ako je tomu tako, zašto su zajunili da vrate Kosovo iako znaju da će to biti o Škripovu-dne kad se paščad strigu? Odgovor je prost. Njegoš je kazao: "Neka bude što biti ne može" i taj stih je plot kojeg se drže srpski političari pjani od poraza. Crnogorci su naopak narod koji svaki čas Srbe uvali u neki belaj: juče je to bio Sloba koji je Kosovo kao zadnja baraba prokartao, danas je to Njegoš čija filozofska veličina ovlašćuje Tadića da nastavi blejati o onom što biti ne može. Jer i Tadić je podrijetlom Crnogorac. Da se ja pitam, u ustav bih unio odredbu da je predsjednik mjesne zajednice najviše što Crnogorac može biti u Srbiji.
Šta veli nauka? U odgovoru na to pitanje, Čolović razmatra prednjepomenuto djelo koje svoj predmet analizira iz antroponomskog, biometrijskog, demopolitičkog, etimološkog, etnodemografskog, etnografskog, etnonomskog, etnostatističkog, etnopsihološkog, etnokartografskog, eugenetskog, geostrateškog, geoekonomskog, geodemografskog, istorijsko-demografskog, karakterološkog, kulturnogeografskog, kulturnoistorijskog, onomatološkog, političkogeografskog, političkoistorijskog i sociološkog ugla, kako je utvrdio Čolović. Previdio je, što sam ustanovio kad sam knjigu dobavio, da se u njoj Kosovo tumači i iz antropološkog, arheološkog, diplomatskog, ekološkog, evolucionističkog, geodetskog, hidrografskog, juridičkog, merkantilističkog, numizmatičkog, orometrijskog, paleografskog, paleontološkog, topografskog, toponomastičkog, stematografskog, uranografskog, zoološkog, zoogeografskog i drugih uglova.
To djelo u ogoljenom obliku nudi istinu o vječnoj borbi nacije za životni prostor, sažetu u pitanju: mi ili oni, a bolje mi nego oni. Autor drži da je Kosovo izgubljeno još 1912. kad su ga Srbi zaposjeli i dopustili da Albanci ostanu, umjesto da provedu "trajno rešenje albanskog pitanja". Priznaje da je misao o propuštenoj prilici da se trajno riješe Albanaca preuzeo od Vase Čubrilovića koji je 1937. napao vlast što im nije oduzeta zemlja a oni protjerani već su "privikavani na zapadnoevropske pojmove o privatnom posedu", a njina primitivna civilizacija uči ih da osvajač zemlje uzima sve, dok su im Srbi, kad su uspostavili vlast na Kosovu, ostavili život i imanja, na veliko čuđenje "Arnauta".
Čubrilovićevoj analizi, veli autor, "nema se šta ni dodati, ni oduzeti". Nema analizi, ali ima istoriji: kad je Radovan Čubrilović zaposjeo 72 posto BiH, upitao se: mi ili oni? Odgovor proučava Istorijski institut u Haagu koji je već utvrdio da je genocid bio Srbima glavno oruđe u borbi za "životni prostor", za Lebensraum - kratica koja sažima osvajačku filosofiju A. Schicklgrubera, poznatijeg kao Hitler.
Pošto je za trajno rešenje kasno, ostaje dioba Kosova na uljuđeni i varvarski dio: povući crtu "između dvaju civilizacijski, sociološki, demografski i razvojno inkompatibilnih društvenih i nacionalnih formacija na istom prostoru. Zato je teritorijalno razgraničenje jedino racionalno rešenje". Kad Srbin zaboravi nacionalno a hvata se za racionalno, to je pouzdan znak da je dobio preko leđa. Mirko Đorđević na Peščaniku veli da postoji sijaset tekstova "koji nude 'rešenje' problema kosovskog bez Albanaca. Uzalud. Albanci su brzo shvatili lekciju, pa su ponudili rešenje bez Srba".
Pošto civilizirani nisu umjeli suzbiti najezdu varvara na cijeloj teritoriji, treba da se povuku na jedan dio i nastave borbu za vraćanje životnog prostora. To se u knjizi ne veli izričito, ali se vidi iz zalaganja za "obnavljanje Srpstva u kolevci srpske državnosti i kulture", čak se pominje "krvno" obnavljanje: nije dovoljno povećati broj onih koji vele da su Srbi, krv u njihovim venama mora biti 100 posto srpska, zato autora ove studije vidim kao najpogodniju ličnost da bude predsjednik Komisije za prebrajanje krvnih zrnaca u Srbima.
Sve će ovo civilizirani svijet prepoznati kao svoj interes, a zasluga će pripasti istorijskoj studiji Kosovo i Metohija čiji je autor Milovan Radovanović, nezavisni četnik i geograf, penzionisani profesor Beogradskog univerziteta, bivši upravnik Geografskog instituta na Prirodnomatematskom fakultetu u Beogradu, bivši direktor geografskog instituta SANU, predsjednik Srpskog geografskog društva, profesor univerziteta u Banjaluci, nosilac medalje Jovan Cvijić i počasni član Geografskog društva Makedonije. Ako je suditi po broju svestručnjaka u Srbiji, BiH i Crnoj Gori, uskoro će Rozi Mašar, kako je Paša Kujundžić, nana moje kume Azre Kovačević, zvala smak svijeta. A vala mu je i vrijeme.
BH Dani
Sunday, August 22, 2010
Friday, August 20, 2010
BIVŠI AKADEMIK OPTUŽUJE VLAST | zokster
BIVŠI AKADEMIK OPTUŽUJE VLAST | zokster
By rave - Posted on August 21st, 2010
Tagged: Život
Kako je pisala POLITIKA "BIVŠI AKADEMIK OPTUŽUJE VLAST
U BEOGRADU (Pariz, 29. maja 1992):
Apsolutna nula je dosegnuta. O svom se narodu ped tuđim svetom, u najtežim vremenima, ne može govoriti na gori način od Bogdana Bogdanovića. Nije više reč o opoziciji, otporu režimu, ideološkim razlikama ili moralnom gnušanju, o pravu svakog čoveka da misli svojom glavom, da bude drugačiji. Reč je o teškoj uvredi, bez presedana.
Znate li šta znači reč 'amok'? Nije znao ni specijalni izveštač pariskog 'Figaroa' u Beogradu koji se originalno 'dosetio' da intervjuiše bivšeg gradonačelnika i arhitektu Bogdana Bogdanovića, ali mu je 'sedokosi intelektualac buržoaskog ponašanja' objasnio da se ovim pojmom podrazumeva ponašanje ljudi koji iznenada bez objašnjivog razloga zapadaju u ludačko, destruktivno raspoloženje.
Srpski narod je danas amok: Bogdan Bogdanović
PHOTO: www.jusp-jasenovac.hr
Dodajmo,da u Vujaklijinom leksikonu stranih reči piše: 'amok (aml.), neobična i strašna vrsta ludila kod malajskih urođenika koja se ispoljava u nagonu za ubijanjem (klanjem) svih bez razlike koje takav ludak u svom trčanju sretne'. Pošto je sad u potpunosti objašnjeno značenje reči 'amok', citiraćemo poslednju, završnu rečenicu gospodina Bogdanovića u objavljenom intervjuu: 'Srpski narod je danas amok'.
Ovom kapitalnom otkriću bivšeg srpskog akademika predhodi 'analiza' koja bi zauzela više od pola stranice 'Politike'. Odmah da prenesemo Bogdanovićevo objašnjenje zašto je napustio Srpsku akademiju nauka: 'Bio sam u sukobu sa intelektualcima nacionalistima. Oni su, zajedno sa Slobodanom Miloševićem, odgovorni za katastrofu. Oni su vaskrsnuli pa podbadali hiljadogodišnju mržnju, naše nedovršene sukobe, naše istorijske frustracije...'
Inače, u uvodnom delu članka objavljenog pod naslovom 'Srbija': 'Civilizacija laži...' (kome predhodi crnim slovima otisnuta informacija AFP-a i Rojtersa 'Beograd na sramnom stubu') Bogdanović je opisan kao 'disident protiv komuniste Slobodana Miloševića, predsednika Srbije'.
'Katastrofa je prevazišla sva očekivanja. Upravo dolazi vreme pravog fašizma.' U ovom času 'Srbija živi u civilizaciji laži', ljudi se namerno razdražuju, rukovodstvo ih uverava da su najjači, najmudriji, najzreliji. Zasad, to je duhovni a ne fizički fašizam, jer se, na primer, govori o 'vasionskoj Srbiji' ili priprema rekonstrukcija Vukovara u 'srpsko-vizantijskom' stilu koji nikada nije postojao.
Ludi koljači, primitivci... I fašisti, čak gori od pravih fašista! Jer, Bogdanović objašnjava da srpski fašizam neće moći da se poredi sa nekadašnjim nemačkim nacional-socijalizmom: 'Možda je reč nacional-socijalizam isuviše čista, isuviše civilizovana za Srbiju koji se razvija u mnogo neobičnijem pravcu. Mogu se, ipak, porediti trupe Vojislava Šešelja sa SA u Nemačkoj između dva rata.'
Šta još, po 'nalazima' Bogdanovića, ne valja u srpskom narodu? Opsednut je 'idealom čiste teritorije' i zato je 'antikosmopolitski', zahvaćen je anestezijom, hipnozom, nemoralnom ćutnjom... Zbog svega navedenog Bogdanović ne veruje u efikasnost ekonomskih sankcija: 'One će nesumnjivo dovesti do spajanja naroda sa režimom, one mogu da izazovu želju za otporom. Mi smo se ovde navikli na patnju. Svi ti ratovi...'
Bogdanović tužno uzdiše. Priziva li on nekog - makar i s oružjem u rukama - da zustavi primitivizam, prekine hipnozu, spreči fašizam?... 'Srpski narod je danas amok'. Bogdan Bogdanović ispunio je nadanja svih koji žele srpski narod da predstave kao primitivne, šovinizmom zalivene zločince. (D. Ribnikar)
1992.g Moj profa skoro sam protiv svih. Šta se promenilo i koji je politički,duhovni i moralni mainstream kurs Srbije danas.
Tada su 1992, uz pretnju smrću, proterani Bogdan Bogdanović, Vidosav Stevanović, Mirko Kovač, Ivan Djurić i mnogi drugi koji su se usprotivili teoriji i praksi večnog varvarizma. Je li pucano na Radeta Šerbedžiju, je li izudarana trudna žena Harisa Burine, posle mitinga za spas grada Sarajeva i BiH.
Danas kada su uloge na vlasti samo zamenjene DS vodi, a SPS ga prati, na meti su Dejan Anastasijević, Brankica Stanković, Teofil Panćić i mnogi drugi protivnici kursa Srbije 1992.g sa kog se i danas ne odustaje.
U BEOGRADU (Pariz, 29. maja 1992):
Apsolutna nula je dosegnuta. O svom se narodu ped tuđim svetom, u najtežim vremenima, ne može govoriti na gori način od Bogdana Bogdanovića. Nije više reč o opoziciji, otporu režimu, ideološkim razlikama ili moralnom gnušanju, o pravu svakog čoveka da misli svojom glavom, da bude drugačiji. Reč je o teškoj uvredi, bez presedana.
Znate li šta znači reč 'amok'? Nije znao ni specijalni izveštač pariskog 'Figaroa' u Beogradu koji se originalno 'dosetio' da intervjuiše bivšeg gradonačelnika i arhitektu Bogdana Bogdanovića, ali mu je 'sedokosi intelektualac buržoaskog ponašanja' objasnio da se ovim pojmom podrazumeva ponašanje ljudi koji iznenada bez objašnjivog razloga zapadaju u ludačko, destruktivno raspoloženje.
Srpski narod je danas amok: Bogdan Bogdanović
PHOTO: www.jusp-jasenovac.hr
Dodajmo,da u Vujaklijinom leksikonu stranih reči piše: 'amok (aml.), neobična i strašna vrsta ludila kod malajskih urođenika koja se ispoljava u nagonu za ubijanjem (klanjem) svih bez razlike koje takav ludak u svom trčanju sretne'. Pošto je sad u potpunosti objašnjeno značenje reči 'amok', citiraćemo poslednju, završnu rečenicu gospodina Bogdanovića u objavljenom intervjuu: 'Srpski narod je danas amok'.
Ovom kapitalnom otkriću bivšeg srpskog akademika predhodi 'analiza' koja bi zauzela više od pola stranice 'Politike'. Odmah da prenesemo Bogdanovićevo objašnjenje zašto je napustio Srpsku akademiju nauka: 'Bio sam u sukobu sa intelektualcima nacionalistima. Oni su, zajedno sa Slobodanom Miloševićem, odgovorni za katastrofu. Oni su vaskrsnuli pa podbadali hiljadogodišnju mržnju, naše nedovršene sukobe, naše istorijske frustracije...'
Inače, u uvodnom delu članka objavljenog pod naslovom 'Srbija': 'Civilizacija laži...' (kome predhodi crnim slovima otisnuta informacija AFP-a i Rojtersa 'Beograd na sramnom stubu') Bogdanović je opisan kao 'disident protiv komuniste Slobodana Miloševića, predsednika Srbije'.
'Katastrofa je prevazišla sva očekivanja. Upravo dolazi vreme pravog fašizma.' U ovom času 'Srbija živi u civilizaciji laži', ljudi se namerno razdražuju, rukovodstvo ih uverava da su najjači, najmudriji, najzreliji. Zasad, to je duhovni a ne fizički fašizam, jer se, na primer, govori o 'vasionskoj Srbiji' ili priprema rekonstrukcija Vukovara u 'srpsko-vizantijskom' stilu koji nikada nije postojao.
Ludi koljači, primitivci... I fašisti, čak gori od pravih fašista! Jer, Bogdanović objašnjava da srpski fašizam neće moći da se poredi sa nekadašnjim nemačkim nacional-socijalizmom: 'Možda je reč nacional-socijalizam isuviše čista, isuviše civilizovana za Srbiju koji se razvija u mnogo neobičnijem pravcu. Mogu se, ipak, porediti trupe Vojislava Šešelja sa SA u Nemačkoj između dva rata.'
Šta još, po 'nalazima' Bogdanovića, ne valja u srpskom narodu? Opsednut je 'idealom čiste teritorije' i zato je 'antikosmopolitski', zahvaćen je anestezijom, hipnozom, nemoralnom ćutnjom... Zbog svega navedenog Bogdanović ne veruje u efikasnost ekonomskih sankcija: 'One će nesumnjivo dovesti do spajanja naroda sa režimom, one mogu da izazovu želju za otporom. Mi smo se ovde navikli na patnju. Svi ti ratovi...'
Bogdanović tužno uzdiše. Priziva li on nekog - makar i s oružjem u rukama - da zustavi primitivizam, prekine hipnozu, spreči fašizam?... 'Srpski narod je danas amok'. Bogdan Bogdanović ispunio je nadanja svih koji žele srpski narod da predstave kao primitivne, šovinizmom zalivene zločince. (D. Ribnikar)
1992.g Moj profa skoro sam protiv svih. Šta se promenilo i koji je politički,duhovni i moralni mainstream kurs Srbije danas.
Tada su 1992, uz pretnju smrću, proterani Bogdan Bogdanović, Vidosav Stevanović, Mirko Kovač, Ivan Djurić i mnogi drugi koji su se usprotivili teoriji i praksi večnog varvarizma. Je li pucano na Radeta Šerbedžiju, je li izudarana trudna žena Harisa Burine, posle mitinga za spas grada Sarajeva i BiH.
Danas kada su uloge na vlasti samo zamenjene DS vodi, a SPS ga prati, na meti su Dejan Anastasijević, Brankica Stanković, Teofil Panćić i mnogi drugi protivnici kursa Srbije 1992.g sa kog se i danas ne odustaje.
„Srbija je danas ponovo u
Submitted by admin on Sat, 21/08/2010 - 18:18.
„Srbija je danas ponovo u bitkama i pred bitkama. One danas nisu oružane, mada ni takve nisu isključene“
rave's blog | zokster
rave's blog | zokster
rave's blog
stanje nacije
By rave - Posted on August 20th, 2010
Tagged: Politika
Obicno se frustracije i izgubljene bitke na spoljnom planu, pretvore u teror na unutrašnjem.
Stanje nacije: Zapuštena sizofrenija, pacijent i dalje izbegava lekove.
Državni batinaši zastrašujuju i gase ono malo preostalog razuma, da bi umobolnoj'eliti' olaksali nastavljanje kretenske izolacionističke politike.
Davljenik kog je Boris Tadic spasio od istorijskog suda povukao ga je u dubinu svojih zločina i nastavljanje nacional-socijalisticke fantazije zvane Kosovo.
Uplašen sam pred onim sto nas čeka, a Vi?
Thursday, August 19, 2010
Wednesday, August 18, 2010
Kosovo je srce budžeta | zokster
Kosovo je srce budžeta | zokster
By rave - Posted on August 18th, 2010
Tagged: Obaveštenja
Kosovo je srce budžeta
Ostaje jedino pitanje na koji će se način namiriti namireni udbaši, profesionalni čuvari ognjišta sa respektabilnim kvadraturama u Beogradu, bitange, da ne dužimo - sirotinja će dobiti mrvice i možda preživeti
Prekinut Saricev dodatak, za nasu politiku. Njegovo mesto upraznjeno. Strpite se dok se ne nadje zamena.
Saturday, August 7, 2010
Marko Vešović: Hrišćanstvo mi ide na ganglije | zokster
Marko Vešović: Hrišćanstvo mi ide na ganglije | zokster: "Marko Vešović: Hrišćanstvo mi ide na ganglije
Protesti Razno Ankete English Blog Pohvale Shit of the Day Nauka Politika Ratni zločini Obaveštenja Kultura Artur Kestler Život Dejan Anastasijevic Sport Sex Zoran Đinđić Shot of the Day Akcije
more tags
zokster's picture
By zokster - Posted on August 7th, 2010
Tagged: Život
Avanzovao u sveca Justin Popović, onaj iz koga je srednji vijek vikao glasnije no Andrićev Hamza telal: 'Srbi krenuli za kulturom, za civilizacijom evropskom, za modom evropskom. O, leševi srpski! Šta nam daje ta kultura i civilizacija? Šta osim laži? Šta osim lažnih uživanja? Šta nam daju palate i fabrike? Šta vam daju avioni? Pogledajte duše svoje. Gde su vam duše?' Pa uzeh da nešto sročim tim povodom.
Hrišćanstvo mi ide na ganglije. Ne mislim na ono iz Biblije, ni na hrišćanstvo Svetog Avgustina, ono iz Ispovijesti, koje su jedna od najdubljih knjiga što ih je evropski čovjek napisao o samom sebi, već na hrišćanstvo u službenoj verziji, na čorbine čorbe čorbu koju, doduše po vrlo pristupačnoj cijeni, krčme božji namjesnici na zemlji, oni što su, kako veli Kjerkegor, činjenicu da je jedan čovjek raspet prije 19 stoljeća pretvorili u neiscrpan izvor prihoda. Ne podnosim ga iz trista razloga o kojim ovdje ne bih, ali ću navesti jedan detalj iz povijesti te crkve, koji kazuje ponešto o temeljima moje odbojnosti. U Nikeji 325. godine, piše Mirko Đorđević na Peščaniku, otac Nikolaj, za vrijeme plenumske rasprave, oca Arija je deknuo nogom u muda i čovjek je preselio na ahiret, a ubicu je proglasilo za svetog nam Nikolu. Je li onda čudo što je otac Amfi koljača Dabića proglasio svetim nam Ilijom?
Pogotovo me živciraju 'crkveni Kmeri' pravoslavne sorte, a pošto malo znam o grčkim, ruskim, ili rumunskim popovima, ograničiću se na svetosavlje. Kad gledam šta rade božje sluge iz Srbije, BiH i CG, jasno mi je da su svi oni stoput veći bezbožnici od mene: zato što stanuju vizavi Boga misle da im je to ujak i boje ga se koliko minđa kiše, a ja ne da ga se plašim no se naježim kad pomislim na tog dželata koga i narodna pjesma naziva 'starim krvnikom' i koji se, kako sam rekao u jednoj pjesmi, najradije oglašava 'u vidu tačnoga hica u nevinog', a naše jauke sluša kao mi kapanje rose. Taj našom patnjom podmazuje kotače u svemirskom stroju, ili je sipa kao ulje u vaseljenska kandila. To nije sve. Kad slušam i čitam šta troprsti popići, popovi, popine, popeskare i populjine govore i pišu, jasno mi je da imam posla sa 'pristašama konvencionalne imbecilnosti', kako takve zove Ezra Paund.
U Blicu je izišla pjesma o Vaskrsu: 'More je čudesno plavo, i Neretva modrozelena, kajsija procvetala, a ljubičica mirisna i snena. U bašti baka, u vinogradu vidim seljaka, gleda i pita se - otkud da krene, a livade najednom zelene, zelene... I monasi što u crkvu kreću, svi liče na radost, proleće sreću; krotko se smeju, svuda radost seju! I dečica neka na proplanku beru cveće; pitam ih: šta je to, a ona kroz smeh - proleće! Behar trešnje obuk'o u belo, a hrast stres'o svoje lišće svelo. Potočić hita i žubori, i sve živo o životu zbori, a tek nebo - svetlo, osmehnuto, plavo; prekrstih se i pomislih - o, Božija slavo!' Na moje nemalo zaprepaštenje, potpisao ju je vladika Grigorije pa ću da ga tužim za plagijat: goniću ga što se dalje more, kako je jazavcu prijetio Kočićev David, a ukoliko ne dobijem satisfakciju od ovđešnjih sudova, ćeraćemo se do Štrazbura.
Jer moju pjesmu o proljeću koju sam sastavio školske 1954./5 godine, kao đak IV razreda osnovne, na temu Evo nam proljeća, drsko i bezočno je prepisalo Njegovo Preosveštenstvo, što je za rubriku Verovali ili ne iz Politikinog Zabavnika. Za svjedoka ću pozvati učitelja Boža Dajkovića koji je još živ i u Crmnici još gaji grožđe. Božo je ćiriličko D u svom prezimenu pisao kao dvojku, pa smo ga zvali Dvajković, jer, u doba kad sam bio đak, dvojke, Božu najdraže ocjene, bile su kečevi. Božo me sumnjičavo pitao: 'Da ovo nijesi od koga prepisao?' 'Prije bih pristao da na -40 pređem put koji su partizani prošli na Igmanskom maršu no da prepisujem', kazao sam. Božo je moju zadaću ocijenio sa 5+ i dometnuo: 'Ako ovako nastaviš, biće nešto od tebe'. Pjesmu je poslao u Male novine, gdje je i objavljena.
Pa ću popa Grigorija sudski goniti kao lopova, mada je moj tekst, da se vlasi ne dosjete, ekavizirao, umjesto đaka koji u školu kreću, turio monahe koji kreću u crkvu, a umjesto Ljuboviđe Neretvu. Moj stih: 'potočić po gori žuri i žubori' prepravio je u potočić koji 'hita i žubori', čime ga je divljački lišio muzičke mađije. U mojoj zadaći je i živo i mrtvo zborilo o životu, a u Grigorija samo živo, čime je teško osiromašio značenje mog iskaza, jer kad kažem da i mrtvo zbori o životu, to je rečeno pod uticajem Njegoševa stiha: 'Neka bude što biti ne može'. Najzad, prekrižio je moju završnu sliku koja je bjelodan dokaz talenta: 'puni ga ševa svojom slavom', a turio popovsku bevandu: 'prekrstih se i pomislih - o, Božija slavo!'
Sveta osoba, koja je dugačke škole izučila a ne stidi se da prepisuje osnovce, vara se ako misli da je prepravkama moj sastav uspjela pretvoriti u svoje djelo. Tužiću je što je moju pjesmu prepisala i izmjenama pokvarila, čime mi je nanijela težak duševni bol, jer, kad moju zadaću čitate u Grigorijevoj verziji, vidi se i sa Veleži da ju je pisala blesa pod kamilavkom. Tražiću 20.000 KM odštete, jer blagočestivi i hristoljubljivi vlasnik trebinjskog hotela Platani ima okle da plati, kako i ime njegove nekretnine kaže.
zokster's blog • Login or register to post comments
- Sent using Google Toolbar"
Protesti Razno Ankete English Blog Pohvale Shit of the Day Nauka Politika Ratni zločini Obaveštenja Kultura Artur Kestler Život Dejan Anastasijevic Sport Sex Zoran Đinđić Shot of the Day Akcije
more tags
zokster's picture
By zokster - Posted on August 7th, 2010
Tagged: Život
Avanzovao u sveca Justin Popović, onaj iz koga je srednji vijek vikao glasnije no Andrićev Hamza telal: 'Srbi krenuli za kulturom, za civilizacijom evropskom, za modom evropskom. O, leševi srpski! Šta nam daje ta kultura i civilizacija? Šta osim laži? Šta osim lažnih uživanja? Šta nam daju palate i fabrike? Šta vam daju avioni? Pogledajte duše svoje. Gde su vam duše?' Pa uzeh da nešto sročim tim povodom.
Hrišćanstvo mi ide na ganglije. Ne mislim na ono iz Biblije, ni na hrišćanstvo Svetog Avgustina, ono iz Ispovijesti, koje su jedna od najdubljih knjiga što ih je evropski čovjek napisao o samom sebi, već na hrišćanstvo u službenoj verziji, na čorbine čorbe čorbu koju, doduše po vrlo pristupačnoj cijeni, krčme božji namjesnici na zemlji, oni što su, kako veli Kjerkegor, činjenicu da je jedan čovjek raspet prije 19 stoljeća pretvorili u neiscrpan izvor prihoda. Ne podnosim ga iz trista razloga o kojim ovdje ne bih, ali ću navesti jedan detalj iz povijesti te crkve, koji kazuje ponešto o temeljima moje odbojnosti. U Nikeji 325. godine, piše Mirko Đorđević na Peščaniku, otac Nikolaj, za vrijeme plenumske rasprave, oca Arija je deknuo nogom u muda i čovjek je preselio na ahiret, a ubicu je proglasilo za svetog nam Nikolu. Je li onda čudo što je otac Amfi koljača Dabića proglasio svetim nam Ilijom?
Pogotovo me živciraju 'crkveni Kmeri' pravoslavne sorte, a pošto malo znam o grčkim, ruskim, ili rumunskim popovima, ograničiću se na svetosavlje. Kad gledam šta rade božje sluge iz Srbije, BiH i CG, jasno mi je da su svi oni stoput veći bezbožnici od mene: zato što stanuju vizavi Boga misle da im je to ujak i boje ga se koliko minđa kiše, a ja ne da ga se plašim no se naježim kad pomislim na tog dželata koga i narodna pjesma naziva 'starim krvnikom' i koji se, kako sam rekao u jednoj pjesmi, najradije oglašava 'u vidu tačnoga hica u nevinog', a naše jauke sluša kao mi kapanje rose. Taj našom patnjom podmazuje kotače u svemirskom stroju, ili je sipa kao ulje u vaseljenska kandila. To nije sve. Kad slušam i čitam šta troprsti popići, popovi, popine, popeskare i populjine govore i pišu, jasno mi je da imam posla sa 'pristašama konvencionalne imbecilnosti', kako takve zove Ezra Paund.
U Blicu je izišla pjesma o Vaskrsu: 'More je čudesno plavo, i Neretva modrozelena, kajsija procvetala, a ljubičica mirisna i snena. U bašti baka, u vinogradu vidim seljaka, gleda i pita se - otkud da krene, a livade najednom zelene, zelene... I monasi što u crkvu kreću, svi liče na radost, proleće sreću; krotko se smeju, svuda radost seju! I dečica neka na proplanku beru cveće; pitam ih: šta je to, a ona kroz smeh - proleće! Behar trešnje obuk'o u belo, a hrast stres'o svoje lišće svelo. Potočić hita i žubori, i sve živo o životu zbori, a tek nebo - svetlo, osmehnuto, plavo; prekrstih se i pomislih - o, Božija slavo!' Na moje nemalo zaprepaštenje, potpisao ju je vladika Grigorije pa ću da ga tužim za plagijat: goniću ga što se dalje more, kako je jazavcu prijetio Kočićev David, a ukoliko ne dobijem satisfakciju od ovđešnjih sudova, ćeraćemo se do Štrazbura.
Jer moju pjesmu o proljeću koju sam sastavio školske 1954./5 godine, kao đak IV razreda osnovne, na temu Evo nam proljeća, drsko i bezočno je prepisalo Njegovo Preosveštenstvo, što je za rubriku Verovali ili ne iz Politikinog Zabavnika. Za svjedoka ću pozvati učitelja Boža Dajkovića koji je još živ i u Crmnici još gaji grožđe. Božo je ćiriličko D u svom prezimenu pisao kao dvojku, pa smo ga zvali Dvajković, jer, u doba kad sam bio đak, dvojke, Božu najdraže ocjene, bile su kečevi. Božo me sumnjičavo pitao: 'Da ovo nijesi od koga prepisao?' 'Prije bih pristao da na -40 pređem put koji su partizani prošli na Igmanskom maršu no da prepisujem', kazao sam. Božo je moju zadaću ocijenio sa 5+ i dometnuo: 'Ako ovako nastaviš, biće nešto od tebe'. Pjesmu je poslao u Male novine, gdje je i objavljena.
Pa ću popa Grigorija sudski goniti kao lopova, mada je moj tekst, da se vlasi ne dosjete, ekavizirao, umjesto đaka koji u školu kreću, turio monahe koji kreću u crkvu, a umjesto Ljuboviđe Neretvu. Moj stih: 'potočić po gori žuri i žubori' prepravio je u potočić koji 'hita i žubori', čime ga je divljački lišio muzičke mađije. U mojoj zadaći je i živo i mrtvo zborilo o životu, a u Grigorija samo živo, čime je teško osiromašio značenje mog iskaza, jer kad kažem da i mrtvo zbori o životu, to je rečeno pod uticajem Njegoševa stiha: 'Neka bude što biti ne može'. Najzad, prekrižio je moju završnu sliku koja je bjelodan dokaz talenta: 'puni ga ševa svojom slavom', a turio popovsku bevandu: 'prekrstih se i pomislih - o, Božija slavo!'
Sveta osoba, koja je dugačke škole izučila a ne stidi se da prepisuje osnovce, vara se ako misli da je prepravkama moj sastav uspjela pretvoriti u svoje djelo. Tužiću je što je moju pjesmu prepisala i izmjenama pokvarila, čime mi je nanijela težak duševni bol, jer, kad moju zadaću čitate u Grigorijevoj verziji, vidi se i sa Veleži da ju je pisala blesa pod kamilavkom. Tražiću 20.000 KM odštete, jer blagočestivi i hristoljubljivi vlasnik trebinjskog hotela Platani ima okle da plati, kako i ime njegove nekretnine kaže.
zokster's blog • Login or register to post comments
- Sent using Google Toolbar"
Tuesday, August 3, 2010
Monday, August 2, 2010
Dnevni list Danas | Vikend | Činjenice su najbolje oružje protiv mitova
Dnevni list Danas | Vikend | Činjenice su najbolje oružje protiv mitova: "- Sent using Google Toolbar"
 | Komentari: 0 Ostavite komentar |
 | Ocena: 5.00 Glasaj:  |
 | Činjenice su najbolje oružje protiv mitova '); return false;">Pošalji tekst |
 | Promeni veličinu slova   |
 | Verzija za štampu |
 | Bili ste svedok događaja? Pošaljite nam vaše vidjenje, slike ili video.. |
30/07/2010 17:02 | Pokazao svetu kako je Eduard Limonov puca po Sarajevu: Reditelj Lazar Stojanović
Reditelj Lazar Stojanović, direktor medijske kampanje Rekoma, Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o žrtvama nedavnih ratova na prostoru bivše Jugoslavije
Činjenice su najbolje oružje protiv mitova
Autor: Ivana Matijević
Ko zna makar ponešto iz istorije domaće kinematografije, ime Lazara Stojanovića vezaće nepogrešivo za film „Plastični Isus“, za koji će se sigurno setiti da je bio jedan od zabranjenih u tadašnjoj Jugoslaviji. Međutim, Stojanović je bio jedini reditelj koji je zbog svog filma tri godine odležao u zatvoru. Bio je to njegov diplomski rad na studijama režije u klasi Aleksandra Petrovića ocenjen desetkom. I do danas jedini dugometražni igrani film Stojanovićev, ali očigledno dovoljan da obeleži jednu kinematografiju i da se zapamti ime njegovog autora.
Ono čime se nakon ovog filma Stojanović bavio, u napisima koji donose različiti mediji, skraćeno glasi ovako: „jedno vreme radio je u inostranstvu kao novinar, a danas se bavi prevođenjem za američku Vladu i UN na Kosovu“. Vikipedija kaže nešto preciznije: „Tokom poslednjih 15 godina živi i pretežno radi u SAD. Bavio se pozorištem, kritikom, podučavanjem, uređivanjem publikacija i dokumentarnim filmom“ i pojašnjava: „Neslaganje s vladajućom politikom, ranije Jugoslavije, a sada Srbije, u značajnoj meri obeležava njegovo javno delovanje“.
U UN, precizira Stojanović u razgovoru za Danas, nije bio samo prevodilac, već šef Službe za jezike. Pre UN radio je za Kosovsku verifikacionu misiju, gde je referent za pitanja medija i tokom interevncije (NATO-a) radio je u Skoplju nastojeći da u izbeglištvu pomogne medije koji nisu mogli da izlaze lokalno. Još pre toga radio je za Stejt deparment po ugovoru kao prevodilac kada su primali razne delegacije sa prostora bivše Jugoslavije. Sve ovo nema veze sa onim čime želi da se bavi, sa onim zbog čega, kako kaže, a ne od čega živi, jer u ovim vremenima, ali još više na ovom prostoru, uvek postoje preče stvari. Još od njegovih studentskih dana pa sve do danas preče je nešto drugo nego da se napiše knjiga, na primer.
preče, najpreče
- Mislim da je preči kulturno-politički problem što najuglednije, najuticajnije i, prema opštem mišljenju, najvrednije pisce ove zemlje predstavljaju ljudi koji se pisanjem bave najslabije u tom regionu, a oni koji su najbolji još uvek imaju problem da budu valjano kulturno integrisani. To je jedan od mojih motiva što se bavim mnogim drugim stvarima, a ne onim što bih najviše voleo, a to su pisanje i film. Mislim da je u ovom trenutku projekat inicijative za uspostvaljanje međudržavne zajedničke komisije, regionalne komisije za utvrđivanje svih činjenica o svim žrtvama sukoba, ratova između 1991. i 2001. na područuju bivše Jugoslavije, najvažniji građansko-politički zadatak, ističe Stojanović, koga upravo zatičemo na poziciji direktora medijske kampanje Rekoma, Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o svim žrtvama ratova na područuju bivše Jugoslavije od 1991. do 2001, kako glasi pun naziv pomenute inicijative.
- Pokušavam da za tu temu pridobijem koliko je god moguće širu podršku javnosti i jedino što može naterati države da uđu u jedan takav sporazum jeste da pronađem tačke zajedničkog interesa sa svim onim faktorima društvene moći koji bi na države mogli da utiču više nego puki broj glasova podržavalaca. Mislim na stručna, kulturna, verska udruženja i druge faktore, uključujući i političke, koji bi morali da budu mobilisani da bi se uopšte do ovog cilja došlo.
Cilj na kome u Rekomu trenutno rade je prikupljanje milion potpisa, što će kao kampanja biti razvijeno od marta do kraja maja 2011. godine.
građanska inicijativa
- To je simbolična stvar, dodaje Stojanović. „Ono što ja mislim da je prava stvar, i kažem to jer mislim da to najbolje oslikava moja ljudska i politička uverenja, to je građanska inicijativa u tome. Ovo je nedržavna stvar, stvar koja nastoji da sprovede, ostvari I zadovolji jedan zajednički interes koji većina stanovništva ima ili koji svi stanovnici imaju čak i onda kada nisu svesni da im je to interes. Hoću da probijem još jedan tabu i vidim da je to naišlo na dobar prijem kod ljudi sa kojima radim. Ponekad se zbog neke klaustrofobije i ksenofobije insistira na tome da su naši problemi samo naši, a oni to u čitavom ovom sukobu koji se dogodio na prostoru bivše Jugoslavije nisu bili i nisu ni danas, kategoričan je Stojanović.
„Uz podršku koju bih za ovu inicijativu želeo da razvijem lokalno, želeo bih i da pridobijem određenu međunarodnu podršku od dobronamernih ljudi koji, u sredinama u kojima javno mnjenje ima snagu (mi živimo u sredini u kojoj javno mnjenje nema snagu), mogu da utiču na svoje vlade da utiču na ovdašnje vlade. To je moje iskustvo iz disidentskih vremena, to je ono što mi je vratilo pasoš koji mi je država bila oduzela, to je ono što je sprečilo mnoga dalja hapšenja mojih kolega kada smo radili neke slobodnije stvari i uveren sam da će se to dogoditi i danas.“
Na pitanje šta će se dogoditi ako se i kada se utvrde činjenice o žrtvama nedavnih ratova na ovim prostorima, Stojanović kaže:
- Dogodiće se ono što posmatramo u psihoanalitičkom procesu - dogodiće se katarza - kad sebi nešto priznamo, onda se promenimo. Posao psihoanalize nije da nam kaže nešto što mi o sebi ne znamo, već da nam vrati u svest nešto što znamo, a stalno potiskujemo i stavljamo u neki drugi kontekst u kojem za to nalazimo opravdanja i objašnjenja koja menjaju sliku, što drukčije prikazuju stvarno stanje. Činjenice su nešto što vas dovodi do toga da kažete - moj brat je ubica, ali ja nisam! - ili - da, bilo je mnogo tih ubistava, očigledno je da u mom selu nije, ali u susednom selu jeste. Možda bi trebalo da odem do tog sela i da im kažem da mi je mnogo žao što im se to dogodilo i da sam svestan da je isto moglo i meni da se desi, ali nije. Činjenice su ono što navede Vilija Branta da klekne i pokloni se žrtvama, činjenice su ono što je navelo predsednika ove države Borisa Tadića ili predsednika susedne države Josipovića da odu i poklone se žrtvama.
Činjenice
Činjenice su ono što može da odbija ili da mrzi onaj koji je govorio - mi se nikada i nikome nećemo izvinjavati, a to je vlada koju smo imali pre ove. (To je ono što smo čuli i od Slobodana Miloševića. A čuli smo i ono da mi možda ne umemo da radimo, ali umemo da se bijemo. Pa možda i umemo, ali pitanje je da li treba da se bijemo.) Činjenice su, i u tome je njihova najveća vrednost, jedino kvalitetno oružje protiv mitova a ovde vladaju mitovi ne samo u odnosu na istorijske događaje nego u odnosu na događaje od prekjuče pa čak i u odnosu na snage koje vladaju društvom u kome živimo“, konstatuje Stojanović i dodaje :
- Važnije i veće od svega jeste da zadovoljimo dva bitna prava. Jedno je pravo žrtava. Da se zna da su žrtve, da imaju pravo na restituciju, da budu zadovoljene I obeštećene. Kao I pravo njihovih najbližih da znaju sve o okolnostima u kojima je došlo do gubljenja članova njihovih porodica ili njihovih bliskih srodnika I pravo, odnosno, zahtev za izvinjenjem, jednom vrstom priznanja I kompenzacije koja nije samo finansijske prirode. Ljudsko pravo koje je upravo na putu da uđe u korpus međuarodno priznatih ljudski prava, koje je u postupku u Ujedinjenim nacijama, je pravo javnosti da zna. Demokratija je moguća tek ako javnost ima pravo da zna i ima pravo da traži da zna. Politike zataškavanja, falsifikovanja istorije i činjenica o svakodnevnom društvenom i političkom životu su ono što nije demokratsko.
Stojanovićev stav povodom toga da li je demokratska inicijativa za borbu protiv kiča i šunda u kulturi, pokrenta od jedne političke partije, je sledeći:
- Ako se predlaže da se oporezuje šund i finansira kultura, to je savršeno, to je kao kada bismo od kriminalaca oduzimali pare da od njih pravimo sirotišta za nezbrinutu decu i za sve druge ugrožene. Ali, ja se bojim toga ko će utvrđivati ko su zločinci kojima treba konfiskovati imovinu, ko je arbitar tih vrednosti i kriterijuma prema kojima ćemo odrediti šta je šund a šta je valjana kultura, a još više se plašim toga koja će to kultura biti pomagana tim parama koje se od šunda oduzmu.
porez na šund
Savršeno sa slažem sa takvom inicijativom ako neko prihvati da uvedemo porez na romane Dobrice Ćosića i da od toga finansiramo izložbu kakva je ona o Rejhilu Kiru, poslednjem heroju Jugoslavije, koji je poginuo u nastojanju da razdvaja sukobljene Srbe i Hrvate u Slavoniji. Ako je neko spreman da shvati da je nedavno preminuli Tomislav Gotovac jedan od najvećih umetnika koji su radili u Beogradu posle Drugog svetskog rata, koji je ovom gradu dao nekoliko svojih najboljih filmova i u njemu proveo 15 godina svog veoma produktivnog života, nešto što treba istaći i u šta treba investirati, a pri tom je spreman da oporezuje, na primer, knjige Vuka Draškovića o kojima ja takođe nemam mišljenje da su visoka literatura, onda podržavam takav predlog. Ali, bojim se da nije reč o tome i da bi se, s obzirom na to od koga on dolazi, moglo desiti da zamenimo književne patriotskim vrednostima, pa da možda oporezujemo ono što nam se čini nepatriotskim da bismo platili ono što je patriotsko, a to smo imali u svim nacističkim režimima.
Kulturne slobode, pravo na slobodno stvralaštvo i slobodno mišljenje i pravo na neoporezovano iznošenje svog kulturnog proizvoda na kulturno tržište su neprikosnoveni, a mi smo dosta daleko od toga. Ako se u jednom momentu dođe do toga da kulturni proizvod ostvaruje znatne komercijalne efekte, onda je on roba i potpada pod drugu definiciju kada se niko više i ne pita o kulturnom impaktu te stvari, onda se on operzuje kao roba I niko sa tim nema problem u civilizovanom svetu. Ako „Prohujalo sa vihorom“ ostvari neverovatne prihode, to ne znači da je to manje umetnički film, ali činjenica da je ostvario velike prihode znači da je reč o ozbiljnoj robi u industriji zabave koju treba oprezovati i te pare treba da uzme država, ne vidim zašto bi imale posebnu namenu. Država treba da finansira svoju kulturu drugim mehnizmima a ne kao što saobraćajni policajci pojačaju svoju aktivnost pri zatvaranju i rebalansu budžeta da bi malo pojačali priliv - to nije posao kulturne politike.
Na pitanje da li bi, kada bi imao priliku radio ono što voli, odnosno da li bi se za iste stvari za koje se sada bori, to činio radeći neki film I da li bi taj film uopšte mogao da ima takav društevni uticaj i subverzivnost, kao „Plastični Isus“ nekad, Stojanović odgovara:
- Ja imam neke projekte i još uvek nisam izgubio veru i nadu da ću raditi igrane dugometražne filmove. Štaviše, radim na jednom koji bi trebalo da se dogodi u Americi za otprilike godinu dana, a da li će se dogoditi ili ne, videćemo. Međutim, nije mi najvažnije u životu da napravim dugometražni igrani film, već mi je izuzteno važno da se filmovima bavim, da ih pravim, da ih gledam, da učestvujem u raspravama o njima i da predajem film, što sam dosta u životu činio. Napravio sam nekih desetak filmova koji su manje poznati od mog igranog filma „Plastični Isus“ zbog toga što je to bio politički skandal koga se svi sećju, a vidim da ljudi i sada rado gledaju taj film. To su sve dokumentarni filmovi, a neki od njih imali su prilično jak i kulturni i politički impakt. Poslednji koji sam napravio bio je pre tri godine i zove se „Škoprpioni - spomenar“. To je film koji počiva na arhivskom materijalu sasvim kao što sam, u duhu Brusa Konera, radio još od vremena „Plastičnog Isusa“ i kao što u svakom mom filmu postoji neki odnos prema arhivskom materijalu. Tada je taj film prikazan na B92 u udarnom terminu u sedam uveče i gledalo ga je, prema merenjima koja su tada izvršena I objavljena u štampi oko 320, 330 hiljada ljudi. Za ovu malu Srbiju i za tadašnju mrežu B92, to je publika koju imaju samo fudbalske utakmice. To je bilo više nego kad stavim na gomilu sve što sam napisao i napravio i sve te male publike koje sam imao na raznim mestima - teško da bi se došlo do cifre od 320 hiljada. Time sam bio vrlo zadovoljan jer, kad već nešto radite, dobro je da to vidi što veći broj ljudi. Ali to nije najvažnije. Tada sam video koliko je to sve relativno. Neke stvari deluju na duži rok i deluju bez obzira na to ko ih je napravio.
Šta je bitno
Radeći film „Srpska epika“ u kom sam „slikao“ Radovana Karadžića, Mladića i tadašnje prilike u Bosni, snimio sam i Eduarda Limonova kako iz mitraljeza gađa Sarajevo. Taj snimak obišao je svet i prikazivan je mnogo puta i to pred mnogo većim publikama nego pred ovom koju sam imao za Škorpione. Ljudi su se zgražali jer je to čovek uradio iz sporta, iz vica, gledajući kroz snajper, gađajući „nešto“ u jednom opsednutom gradu. Jedna patološka ličnost, naravno, i jedan ultradesničar, koji I sada ima određeni politički opozicioni profil u Rusiji. To je svet video i meni je bilo vrlo važno što je svet to video iako nigde gde pokazuju tu scenu ne kažu da sam je ja napravio. Nije najvažnije ko je nešto napravio nego šta je napravio. Ja još uvek imam planove, napravio sam dosta pozorišnih predsatva, imam dosta tekstova, dosta toga napisanog što nisam objavio, ali nemam stav prema životu kao prema nečemu što je nagomilavanje elemenata za posmrtnu slavu. Nemam odnos prema posmrtnoj slavi i ne vidim zašto bi se sada tako mnogo opterećivao time.
Profesor medija i demokratije
Lazar Stojanović predavao je kao gost na mnogo mesta u Americi I po Evropi, prilično mnogo u bivšoj Jugoslaviji I - nikada u Beogradu. Danas predaje na poslediplomskim studijama jedne škole međunarodnog karaktera u kojo se nastava odvija na engleskom jeziku I koja se nalazi na Kosovu a njen zvaničan naziv je Kosovo Institute for Journalisam and Education. Predaje medije i demokratiju. Većina studenata su Albanci, ali tu su i Srbi i Bošnjaci i nekoliko stranaca iz Engleske, Bugarske, Nemačke. Drugi kurs koje je držao prošle godine bio je o političkoj upotrebi filma.
Zanatlija
„Moj put u životu bio je da naučim nekliko zanata koje mogu da prodajem dosta dobro“, ističe Stojanović I dodaje da su oni raznorazni. Poslednje što je radio bio je posao brokera za nekretnine u državi Njujork, za koji je, pošto je položio sve odgovarajuće ispite I prošao praksu od godinu dana, dobio i licencu.
Lustracija
„Jedna stvar do koje je meni veoma stalo a koja nije program Rekoma, jer on ne ide dalje od utvrđivanja činjenica, jeste lustracija. Ja ne znam kako je moguće da bude donet zakon o njoj, a da za ministra parvosuđa bude izabran čovek koji je sudio i zabranjivao u vreme socijalizma. Ako se on drži zakona, onda je to situacija u kojoj morao da lustrira sam sebe. Poslednja nada da ćemo mi do lustracije doći odozgo, potopoljena je i uništena koalicijom koja trenutno vlada u kojoj su oni koji bi morali da budu lustrirani - u samom vrhu vlasti. To što je nestalo nade da će to biti ostvareno sa vrha, možda treba da da još više podsticaja i da pretvori u moralnu obavezu to da građanska inicijativa tako nešto pokreće sa dna. Mi ne smemo da budemo mirni i da ćutke prihvatimo da ljudi Slobodana Miloševića, koji je bio zločinac, i danas budu u bilo kakvoj vlasti, makar najbolje moguće vršili tu vlast, jer mnogi od njih nisu glupi i mnogi od njih znaju da im je to jedina šansa za rehabilitaciju.“
Sve je zatrpano
„Mislim da je Rekom jedan od onih projekata koji će u regionu zauvek da zaustave pojave kakva je da neko ko je izvršio teške zločine protiv čovečanstva može da piše memoare I da bude uvažen - mislim na Kapičića. Ja sam skanadlizovan. U ovoj zemlji od turskih vremena ne zna se šta se događalo I sve je zatrpano. Ako uspemo da se suočimo sa poslednjim dešavanjima, možda ćemo lakše ići dalje unatrag. Ako ne uspemo, ako I preko toga stavimo tepih I kažem da idemo dalje - „mir, mir, mir, niko nije kriv“, onda ćemo tako da idemo samo do sledećeg zločin
Sunday, August 1, 2010
Zašto je vojni vrh Jugoslavije izbegao Haški sud - Radio Slobodna Evropa
Zašto je vojni vrh Jugoslavije izbegao Haški sud - Radio Slobodna Evropa: "- Sent using Google Toolbar"
Programi / Most
Zašto je vojni vrh Jugoslavije izbegao Haški sud
Sudnica haškog tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. www.icty.org
Ažurirano posljednji put: 31.07.2010 10:35
Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa je zbog čega se najveći broj članova vojnog vrha bivše Jugoslavije, koji nosi najveću odgovornost za rat i ratne zločine, nije našao na optužnicama ni Haškog tribunala, ni domaćih sudova. Sagovornici su bili Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo iz Beograda, i beogradski advokat Srđa Popović.
Razgovaralo se tome da li je Haški tribunal istraživao odgovornost Vrhovnog vojnog saveta odbrane Jugoslavije, zašto je Tribunal prihvatio zahtev Srbije da zapisnici sa sednica tog saveta imaju status zaštićenih dokumenata, zašto nisu podignute optužnice za razaranje Vukovara protiv Veljka Kadijevića i Blagoja Adžića koji su u to vreme bili na čelu JNA, zašto je Slobodan Milošević odbio zahtev Kadijevića da JNA bude proglašena srpskom vojskom. Da li haško suđenje bivšem načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilu Perišiću može da obeladani dokaze o umešanosti Beograda u srebrenički genocid i zašto u Srbiji postoji prećutna politička saglasnost da domaći sudovi ne sude Miloševićevim generalima.
Nataša Kandić: Zapisnici i razni dokumenti Vojnog saveta odbrane nalaze se u mnogim predmetima koji se tiču Hrvatske, Bosne i Hercegovine, a kasnije i Kosova, ali nema podataka da je sam savet bio predmet istrage.
Srđa Popović: Ja smatram da se stalo na stanovište da je Milošević bio stvarni komandant JNA. Ako čitate knjigu Borisava Jovića, vidite da je to tačno. To je jedna stvar. Drugo, statutom Haškog tribunala nije predviđena odgovornost ni za agresiju, ni za za pokretanje sukoba. A tu je bila glavna odgovornost JNA. Ustvari, Jugoslavija se raspala pre nego što su počeli sukobi i JNA je postala, ustvari, plaćenička vojska Slobodana Miloševića. Ni po svom sastavu, ni po političkoj organizaciji države, ona više nije predstavljala jugoslovensku armiju. To je bila grupa naoružanih ljudi koji su nekada pripadali JNA i koji su tražili svoga gospodara. I oni su ga našli u krnjem Predsedništvu i Slobodanu Miloševiću. Oni nisu bili prava vojska.
Nataša Kandić: Čudno je da nemamo nijednu optužnicu protiv najviših oficira JNA za razaranje Vukovara.Najviše što se otišlo u vezi sa Vukovarom je optužnica protiv visokih oficira za zločin na Ovčari, ali tu nema nijednog generala iz vrha JNA. Reč je ustvari o strategiji Haškog tribunala da optužnice vezuje za konkretne lokacije i zločine i otuda nema optužnica protiv Kadijevića, Adžića i drugih. To je pitanje koje postavljaju svi oni koji znaju kako je krenuo rat u Hrvatskoj, a najviše ga postavljaju porodice zrtava naročito onih iz Vukovara.
Srđa Popović, foto: BH DaniSrđa Popović: Uvek se polazilo od izvršilaca. Optužnice su podizane protiv njih i po komandnoj odgovornosti protiv njihovih neposrednih starešina. Za zamisao, koju su oni sprovodili, optužen je politički vrh. Međutim, ceo komandni lanac između političkog vrha i izvršilaca ostao je nekažnjen. Zašto? To je bila vojska, jedna složena organizacija sa konzistentim i sveobuhvatnim lancem komadovanja i kada bi se krenulo sa optužnicama protiv svih koji su u to bili umešani morao bi da bude obuhvaćen ogroman broj ljudi. Haški tribunal nije za to imao sredstava, ni ljudskih ni materijalnih, a naivno se očekivalo da će ta ostala suđenja biti pokrenuta u samoj Srbiji.
Nataša Kandić: Kada su u Srbiji počela suđenja za zločin na Ovčari, nijedan oficir nije bi optužen. Tada je postojala prećutna saglasnost da oficiri JNA ne treba da odgovaraju po komandnoj odgovornosti. Optuženi su bili teritorijalci kao neposredni izvršioci, a po komandnoj odgovornosti njihovi neposredni pretpostavljeni. Stvari su se malo pomakle tek nedavno u slučaju za zločin nad civilima u selu Lovas, tu su optuženi i aktivni oficiri, ali najviše do čina potpukovnika. Dalje se nije išlo. Međutim, zanimljivo da se u nekim drugim slučajevima priznaje da je JNA zapravo bila u službi jedne politike. Tužilaštvo Srbije je, naime, podiglo optužnice za zločine u kojima je bilo žrtava na strani JNA, to su slučajevi Brčanske malte u Tuzli i Dobrovoljačke ulice u Sarajevu. Srbija se tu pojavljuje kao zaštitnik JNA i time na izvestan način priznaje da je ta oružana formacija bila u službi srbijanske politike.
Nataša Kandić, juni 2010, foto: Saša ČolićSrđa Popović: To je posledica specifičnog odnos prema vojsci koji postoji u Srbiji. Ovdašnje vlasti se vrlo rado zaklanjaju iza dve institucije koje su visoko kotirane u javnom mnjenju. To su crkva i vojska. Sva ispitivanja javnog mnjena pokazuju da te dve institucije uživaju najveći ugled u Srbiji. Predstavnici vlasti vole da se slikaju sa generalima, sa sinodom Srpske pravoslavne crkve, sa patrijarsima, vole da ljube zastave i krstove. Oni to rade jer su svesni im je kredibilitet u javnosti slab i zato traže savez i političku pomoć od te dve institucije.
Srđa Popović: Mislim da je za objašnjenje takvog ponašanja zanimljivo ono što je rekla Florans Artman (Florence Hartmann)bivša predstavnica za štampu Tužilaštva Haškog tribunala. Iz onoga što je ona iznela o celom tom slučaju zatamnjivanja i sakrivanja sadržaja tih zapisinika očigledno je da je sud ustvari doneo dve odluke: prvo je usvojio rezerve srpskih vlasti da se ti zapisnici ne mogu koristiti na otvoren način, a zatim je u drugostepenom postupku utvrđeno da ta odluka nije bila zakonita. Međutim, onda se stalo na stanovište da sud ipak ne treba da obelodani te zapisnike pošto je to bilo obećano vlastima Srbije. Naravno da je ta odluka bila, ne samo nezakonita, nego i duboko nemoralna jer se radilo o genocidu, najtežem krivičnom delu koje postoji u međunarodnom pravu. Po mom mišljenju, u svemu tome odlučujuća je bila politička odluka i Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde, pred kojim se vodio proces protiv Srbije po tužbi Bosne i Hercegovine za agresiju i genocid, da se izbegne da Srbija bude osuđena za genocid. Smatralo se da bi se time na neodređeno vreme destabilizovali odnosi u ovom delu Balkana, da bi se rodili razni revanšizmi i da bi se na taj način “suviše“ krivice svalilo na Srbiju. Pokušalo se da se nađe neko srednje rešenje kojim bi svi bili nezadovoljni, ali koje zbog toga nije bilo pravedno.
Nataša Kandić: General Perišić nije optužen za genocid, tako da je od samog početka jasno dokle idu granice togslučaja. Tu se govori o pomoći u oružju i o drugim vrstama podrške, ali ne i o tome kakvo je bilo učešće pripadnika JNA i Vojske Jugoslavije u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Bojim se da na tom suđenju nećemo saznati kakvo je bilo konkretno učešće Srbije i njene vojske u izvršenju genocida u Bosni i Hercegovini. Najviše što možemo da očekujemo je da se iznesu neke indicije koje bi pomogle u traganju za nekim dokumentima na osnovu kojih bi se eventualno jednog dana mogla zatražiti revizija presude koju je doneo Međunarodni sud pravde. Suđenja Momčilu Perišiću, kao i Jovici Stanišiću, bivšem šefu Državne bezbednosti Srbije, su veoma važna, ali nisam sigurna da će se na tim suđenjima razjasni uloga Srbije ne u pomaganju, nego u izvršenju krivičnog dela genocida.
Srđa Popović: Ja se ne bih u potpunosti složio sa gospođom Kandić da u tom procesu ne može da se dođe do saznanja o ulozi Vojske Jugoslavije u ratu u Bosni i Hercegovini. Nesumnjivo je, o tome postoje dokazi, neke sam i sam imao prilike da vidim, da podrška vojsci bosanskih Srba nije bila samo logistička - u municiji i oružju. Oko 5.000 oficira bilo je upućeno u Vojsku Republike Srpske, a za to vreme su se vodili kao pripadnici Vojske Jugoslavije, primali su platu i sticali staž. Dakle, reč je o neposrednom učešću pripadnika Vojske Jugoslavije uoperacijama vojske bosanskih Srba. Sve je to rađeno preko Centra 40, to je bila šifra odeljenja koje je bilo spona između između Vojske Jugoslavije i vojske bosanskih Srba. Preko tog centra su oficiri upućivani na frontove u Bosni. O tome postoji zanimljivo svedočanstvo u knjizi Momira Bulatovića, tadašnjeg predsednika Crne Gore i bliskog Miloševićevog sardanika. Iz zapisnika, koje on prilaže u toj knjizi, vidi se da na nekom sastanku Perišić upozorava Miloševića da je vrlo nezgodno što postoje tragovi o tome da se oficiri Vojske Jugoslavije upućuju u Bosnu da bi sudelovali u ratnim operacijama.
Nataša Kandić: Htela bih da podsetim kako je to bilo pred Međunarodnim sudom pravde kad je policija bila u pitanju. Policijske jedinice Srbije su slate na područje Srebrenice upravo u julu 1995. godine. Svi ti policajci su upućivani u jedinice vojske bosanskih Srba, pa je sud zaključio da oni nisu bili pod efektivnom kontrolom MUP-a Srbije već pod komandom Vojske Republike Srpske i to je korišćeno kao jedan od dokaza zašto Srbija ne može biti osuđena za učešće u genocidu. To je bilo slučaj i sa Vojskom Jugoslavije. Na suđenjima u Srbiji imala sam prilike da slušam svedočenja oficira te vojske koji su ratovali u jedinicama bosanskih Srba. Oni su uvek govorili da je svima koji su bili rođeni u Bosni i Hercegovini bilo preporučeno da pomognu svom narodu i da su oni kao dobrovoljci pristupili jedinicama Vojske Republike Srpske. A kada im se postavi pitanje da li su ostali u radnom odnosu sa Vojskom Jugoslavije, na to onda nema odgovora jer oni imaju pravo da ne odgovore, mada je činjenica da su svi oni ostali u radnom odnosu upravo preko Centra 40, pa su primali platu i tekao im je radni staž sve vreme njihovog navodnog dobrovoljnog učešća u ratu u Bosni i Hercegovini.
Vukovar 1991. godineSrđa Popović: Tu bismo sada mogli da razgovaramo i o odnosu Miloševića i Karadžića i Miloševića i Mladića. Možemo da govorimo o nečem što se zvalo grupa šestorice koja je rukovodila vojnim operacijama u Hrvatskoj i čiji su članovi bili Veljko Kadijević, Blagoje Adžić, Slobodan Milošević, Branko Kostić, Bora Jović i Momir Bulatović. Prema Kadijevićevom dnevniku oni su više puta raspravljali o čisto operativnim pitanjama delovanja vojske na terenu - da se preseče ovaj pravac, da se izađe na onaj pravac. Oni su donosili operativne odluke koje je vojska sprovodila. Ponavljam, odluka Međunarodnog suda pravde da Srbiju ne proglasi krivom za agresiju i genocid bila je politička odluka kojom je trebalo poštedeti Srbiju najveće odgovornosti da bi se kao lakše uspostavili neki normalni odnosi između naroda bivše Jugoslavije. To je dilema koja uvek postoji u takvim slučajevima - da li je važniji mir ili pravda. I ovde je pragmatično odlučeno da je mir mnogo važniji nego pravda.
Nataša Kandić: Kosovski slučaj je bio mnogo lakši za utvrđivanje komandnog lanca. Kosovo je u to vreme de iure bilo deo Srbije, znači predsednik Srbije je bio komandant vojske i sve je bilo jasno u komandnom lancu.
Srđa Popović: Tako je, dok je komandna odgovornost bila vrlo vešto zamagljena u doba ratova sa Hrvatskom i u Bosni i Hercegovini jer se srpski politički vrh krio iza imena Jugoslavije. Ja sam u memoarima Bore Jovića čitao da je Kadijević jedno vreme insistirao da JNA bude proglašena za srpsku vojsku, što i je ona i bila, jer je njemu bilo teško da vrši mobilizaciju. Ali Milošević se tome jako protivio i smatrao je da bi, ukoliko bi to bilo urađeno, bilo jasno da je Srbija agresor. Na Kosovu je bilo potpuno jasno ko tom vojskom upravlja, ko komanduje i bio je jasan ceo komandni lanac. A postojao je, po meni, i jedan politički kriterijum. Na Kosovu je ta vojska došla u sukob sa NATO-om i za one koji su sudili to je bila potpuno druga situacija.
Veljko Kadijević, fotografija iz 1991. godineNataša Kandić: To je bila dobro osmišljena strategija koja se pokazala efikasnom upravo u procesuiranju onih kojih su bili predstavnici ne samo vojne, nego i civilne vlasti.
Srđa Popović: I ja misli da je ta strategija bila efikasna, a do nje se, rekao bih, došlo iz nužde. Pošto se Jugoslavija raspala teško je bilo utvrditi ko je imao kakva ustavna ovlašćenja jer je ustav de facto bio stavljen van snage. Morao se pronaći način kako da se utvrde faktičke veze i uticaji. I to je moglo da se uradi samo na taj način da se oni optuže, ja ću sada da uprostim stvar, kao banda, što su oni i bili. Ja mislim da to prilično odgovara stvarnom stanju. E sad, što su mnogi kroz tu mrežu propali, mislim da nije neočekivano jer su učesnici tog zločinačkog poduhvata bili brojni. U tom ogromnom zločinu koji mi danas zovemo ratom, a to nije bio nikakav rat jer je vojska uglavnom ratovala protiv civila, učestvovalo je jako mnogo ljudi. Nemoguće je bilo sve njih optužiti. Ma koliko to bilo nepravedno, negde je morala da se povuče linija. Haški tribunal je tu liniju povukao tamo gde je povukao i naravno da su mnogi uspeli da se izvuku.
Nataša Kandić: Bojim se da ne. Kadijević je napustio zemlju, on je nedostupan. Tamo gde se nalazi nema političke volje da se bilo ko njime bavi. On će zauvek ostati nedostupan. Adžić? O njemu se ništa ne zna. Ovde niko nije zainteresovan da se njime bavi. Bojim se da će to tako i ostati jer ovde postoji problem sa optuživanjem po komandnoj odgovornosti. Optužuju se samo pretpostavljeni nižeg ranga, a, kada su u pitanju generali, tu postoji velika obazrivost, zapravo zaštita od krivične odgovornosti. Istina, imali smo slučaj da je jedan visoki policijski oficir bio optužen, ali se sve završilo tako što je on na kraju bio oslobođen. Znači, postoji politička saglasnost da ne treba dirati one koji su odlikovani u vreme Miloševića, koji su se navodno borili protiv NATO-a. Oni su mirni. Oni se danas nalaze u političkim partijama za koje se kaže da su doživele nekakav preobražaj, transformaciju. Kada mi iz Fondu za humanitarno pravo podnesemo krivičnu prijavu protiv nekog generala ili visokog Miloševićevog funkcionera s tom prijavom se ništa ne dogodi. Mi smo, recimo,podneli krivičnu prijavu protiv generala Božidara Delića, ali, koliko znam, Tužilaštvo za ratne zločine o toj prijavi uopšte nije raspravljalo zato što je to za njih suviše veliki zalogaj i nemaju političku saglasnost za podizanje optužnica protiv generala JNA i Vojske Jugoslavije. Evo sada ćemo videti šta će biti sa krivičnom prijavom protiv bivšeg Miloševićevog ministra pravde Dragoljuba Jankovića.
Nataša Kandić: To je pukovnik Radoslav Mitrović, bivši komandant odreda Posebnih jedinica policije, koji je bio optužen za zločine protiv albanskih civila u Suvoj Reci 1999. godine. Velika je stvar da je uopšte bio optužen. Suđenje je trajalo više od dve godine da bi na kraju bio oslobođen.
Srđa Popović: Ja mislim da to ne dozvoljava trenutni odnos političkih snaga u Srbiji. A što se tiče toga ko se provukao, najveća riba koja se provukla, po meni, je Borisav Jović koji je u svojim memoarima sam sebi napisao optužnicu. On je bio predsednik krnjeg Predsedništva, učesnik svih vojnih odluka zajedno s Miloševićem, kreator rata u Jugoslaviji i prosto je neverovatno da se on danas šeta po Beogradu.
Razgovaralo se tome da li je Haški tribunal istraživao odgovornost Vrhovnog vojnog saveta odbrane Jugoslavije, zašto je Tribunal prihvatio zahtev Srbije da zapisnici sa sednica tog saveta imaju status zaštićenih dokumenata, zašto nisu podignute optužnice za razaranje Vukovara protiv Veljka Kadijevića i Blagoja Adžića koji su u to vreme bili na čelu JNA, zašto je Slobodan Milošević odbio zahtev Kadijevića da JNA bude proglašena srpskom vojskom. Da li haško suđenje bivšem načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilu Perišiću može da obeladani dokaze o umešanosti Beograda u srebrenički genocid i zašto u Srbiji postoji prećutna politička saglasnost da domaći sudovi ne sude Miloševićevim generalima.
Omer Karabeg: Da li je, prema vašim saznanjima, Haški tribunal ispitivao odgovornost Vrhovnog saveta odbrane Jugoslavije za zločine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini?
Nataša Kandić: Zapisnici i razni dokumenti Vojnog saveta odbrane nalaze se u mnogim predmetima koji se tiču Hrvatske, Bosne i Hercegovine, a kasnije i Kosova, ali nema podataka da je sam savet bio predmet istrage.
Popović: JNA je postala, ustvari, plaćenička vojska Slobodana Miloševića. To je bila grupa naoružanih ljudi koji su nekada pripadali JNA i koji su tražili svoga gospodara. I oni su ga našli u krnjem Predsedništvu i Slobodanu Miloševiću.
Srđa Popović: Ja smatram da se stalo na stanovište da je Milošević bio stvarni komandant JNA. Ako čitate knjigu Borisava Jovića, vidite da je to tačno. To je jedna stvar. Drugo, statutom Haškog tribunala nije predviđena odgovornost ni za agresiju, ni za za pokretanje sukoba. A tu je bila glavna odgovornost JNA. Ustvari, Jugoslavija se raspala pre nego što su počeli sukobi i JNA je postala, ustvari, plaćenička vojska Slobodana Miloševića. Ni po svom sastavu, ni po političkoj organizaciji države, ona više nije predstavljala jugoslovensku armiju. To je bila grupa naoružanih ljudi koji su nekada pripadali JNA i koji su tražili svoga gospodara. I oni su ga našli u krnjem Predsedništvu i Slobodanu Miloševiću. Oni nisu bili prava vojska.
Omer Karabeg: Zanimljivo je da Haški tribunal nije pokrenuo istrage protiv Veljka Kadijevića i Blagoja Adžića koji su bili na čelu Jugoslovenske narodne armije za vreme rata u Hrvatskoj i razaranja Vukovara. Kadijević je bio ministar odbrane, a Adžić načelnik Generalštaba JNA. Koliko znam, Kadijević je bio i na listi onih koji su, prema Tužilaštvu Haškog tribunala, učestovali u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio etničko čišćenje, genocid i stvaranje velike Srbije.
Nataša Kandić: Čudno je da nemamo nijednu optužnicu protiv najviših oficira JNA za razaranje Vukovara.
Kandić: Čudno je da nemamo nijednu optužnicu protiv najviših oficira JNA za razaranje Vukovara. Najviše što se otišlo u vezi sa Vukovarom je optužnica protiv visokih oficira za zločin na Ovčari, ali tu nema nijednog generala iz vrha JNA.
Omer Karabeg: Gospodine Popoviću, kako tumačite činjenicu da uopšte nema optužnice za Vukovar, a u optužnicama za zločin na Ovčari nije se išlo dalje od potpukovnika Veselina Šljivančina i generala Mileta Mrkšića koji su direktno rukovodili akcijama na terenu, ali oni nisu sami donosili odluke?
Kandić: Tužilaštvo Srbije je podiglo optužnice za zločine u kojima je bilo žrtava na strani JNA, to su slučajevi Brčanske malte u Tuzli i Dobrovoljačke ulice u Sarajevu. Srbija se tu pojavljuje kao zaštitnik JNA i time na izvestan način priznaje da je ta oružana formacija bila u službi srbijanske politike.
Nataša Kandić: Kada su u Srbiji počela suđenja za zločin na Ovčari, nijedan oficir nije bi optužen. Tada je postojala prećutna saglasnost da oficiri JNA ne treba da odgovaraju po komandnoj odgovornosti. Optuženi su bili teritorijalci kao neposredni izvršioci, a po komandnoj odgovornosti njihovi neposredni pretpostavljeni. Stvari su se malo pomakle tek nedavno u slučaju za zločin nad civilima u selu Lovas, tu su optuženi i aktivni oficiri, ali najviše do čina potpukovnika. Dalje se nije išlo. Međutim, zanimljivo da se u nekim drugim slučajevima priznaje da je JNA zapravo bila u službi jedne politike. Tužilaštvo Srbije je, naime, podiglo optužnice za zločine u kojima je bilo žrtava na strani JNA, to su slučajevi Brčanske malte u Tuzli i Dobrovoljačke ulice u Sarajevu. Srbija se tu pojavljuje kao zaštitnik JNA i time na izvestan način priznaje da je ta oružana formacija bila u službi srbijanske politike.
Omer Karabeg: Zašto se Srbija pojavljuje u ulozi zaštitnika JNA?
Omer Karabeg: Kažu da je jedan od razloga što protiv vojnog vrha Jugoslavije nisu vođeni postupci i činjenica da su zapisnici sa sednica Vrhovnog saveta odbrane Jugoslavije tretirani kao zaštićeni dokumenti. Naime, Haški tribunal je prihvatio stav Srbije da bi objavljivanje tih zapisnika moglo da šteti nacionalnim interesima Srbije. Zašto je Haški tribunal na to pristao?
Srđa Popović: Mislim da je za objašnjenje takvog ponašanja zanimljivo ono što je rekla Florans Artman (Florence Hartmann)
Popović: Po mom mišljenju, u svemu tome odlučujuća je bila politička odluka i Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde, pred kojim se vodio proces protiv Srbije po tužbi Bosne i Hercegovine za agresiju i genocid, da se izbegne da Srbija bude osuđena za genocid.
Omer Karabeg: Haško tužilaštvo je podiglo optužnicu protiv Momčila Perišića, načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije za zločine u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Taj proces još nije završen. Da li bi eventualna presuda da je Perišić kriv za te zločine bila dokaz o umešanosti Savezne Republike Jugoslavije, kao države, u zločine u Bosni i Hercegovini što je Međunarodni sud pravde negirao?
Nataša Kandić: General Perišić nije optužen za genocid, tako da je od samog početka jasno dokle idu granice tog
Kandić: Bojim se da na suđenju Momčilu Perišiću, bivšem načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije. nećemo saznati kakvo je bilo konkretno učešće Srbije i njene vojske u izvršenju genocida u BiH.
Srđa Popović: Ja se ne bih u potpunosti složio sa gospođom Kandić da u tom procesu ne može da se dođe do saznanja o ulozi Vojske Jugoslavije u ratu u Bosni i Hercegovini. Nesumnjivo je, o tome postoje dokazi, neke sam i sam imao prilike da vidim, da podrška vojsci bosanskih Srba nije bila samo logistička - u municiji i oružju. Oko 5.000 oficira bilo je upućeno u Vojsku Republike Srpske, a za to vreme su se vodili kao pripadnici Vojske Jugoslavije, primali su platu i sticali staž. Dakle, reč je o neposrednom učešću pripadnika Vojske Jugoslavije u
Popović: Oko 5.000 oficira bilo je upućeno u Vojsku Republike Srpske, a za to vreme su se vodili kao pripadnici Vojske Jugoslavije, primali su platu i sticali staž. Dakle, reč je o neposrednom učešću pripadnika Vojske Jugoslavije u operacijama vojske bosanskih Srba.
Nataša Kandić: Htela bih da podsetim kako je to bilo pred Međunarodnim sudom pravde kad je policija bila u pitanju. Policijske jedinice Srbije su slate na područje Srebrenice upravo u julu 1995. godine. Svi ti policajci su upućivani u jedinice vojske bosanskih Srba, pa je sud zaključio da oni nisu bili pod efektivnom kontrolom MUP-a Srbije već pod komandom Vojske Republike Srpske i to je korišćeno kao jedan od dokaza zašto Srbija ne može biti osuđena za učešće u genocidu. To je bilo slučaj i sa Vojskom Jugoslavije. Na suđenjima u Srbiji imala sam prilike da slušam svedočenja oficira te vojske koji su ratovali u jedinicama bosanskih Srba. Oni su uvek govorili da je svima koji su bili rođeni u Bosni i Hercegovini bilo preporučeno da pomognu svom narodu i da su oni kao dobrovoljci pristupili jedinicama Vojske Republike Srpske. A kada im se postavi pitanje da li su ostali u radnom odnosu sa Vojskom Jugoslavije, na to onda nema odgovora jer oni imaju pravo da ne odgovore, mada je činjenica da su svi oni ostali u radnom odnosu upravo preko Centra 40, pa su primali platu i tekao im je radni staž sve vreme njihovog navodnog dobrovoljnog učešća u ratu u Bosni i Hercegovini.
Omer Karabeg: Koliko činjenica da su oni bili na platnim spiskovima, da su primali plate, da su unapređivani, da su penzionisani kao pripadnici Vojske Jugoslavije može da posluži kao dokaz da bili pod komandom Beograda?
Omer Karabeg: Zanimljivo je da je Haški tribunal mnogo manje štedeo oficire vojske i policije kad je u pitanju Kosovo. Osuđeni su generali Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković, Dragoljub Ojdanić i Vladimir Lazarević, kao i policijski general Sreten Lukić, a pri kraju je postupak protiv Vlastimira Đorđevića, također policijskog generala. Zašto je Haški tribunal imao oštriji stav prema odgovornosti generala kad je u pitanju Kosovo?
Nataša Kandić: Kosovski slučaj je bio mnogo lakši za utvrđivanje komandnog lanca. Kosovo je u to vreme de iure bilo deo Srbije, znači predsednik Srbije je bio komandant vojske i sve je bilo jasno u komandnom lancu.
Popović: Ja sam u memoarima Bore Jovića čitao da je Kadijević jedno vreme insistirao da JNA bude proglašena za srpsku vojsku, što i je ona i bila, jer je njemu bilo teško da vrši mobilizaciju. Ali Milošević se tome jako protivio i smatrao je da bi, ukoliko bi to bilo urađeno, bilo jasno da je Srbija agresor.
Srđa Popović: Tako je, dok je komandna odgovornost bila vrlo vešto zamagljena u doba ratova sa Hrvatskom i u Bosni i Hercegovini jer se srpski politički vrh krio iza imena Jugoslavije. Ja sam u memoarima Bore Jovića čitao da je Kadijević jedno vreme insistirao da JNA bude proglašena za srpsku vojsku, što i je ona i bila, jer je njemu bilo teško da vrši mobilizaciju. Ali Milošević se tome jako protivio i smatrao je da bi, ukoliko bi to bilo urađeno, bilo jasno da je Srbija agresor. Na Kosovu je bilo potpuno jasno ko tom vojskom upravlja, ko komanduje i bio je jasan ceo komandni lanac. A postojao je, po meni, i jedan politički kriterijum. Na Kosovu je ta vojska došla u sukob sa NATO-om i za one koji su sudili to je bila potpuno druga situacija.
Omer Karabeg: Pomenuli smo udruženi zločinački poduhvat, doktrinu koju je formiralo Tužilaštvo Haškog tribunala. Koliko je ta doktrina bila efikasno sredstvo u rukama Tužilaštva s obzirom da njome nisu bili obuhvaćeni mnogi ljudi iz vrha?
Srđa Popović: I ja misli da je ta strategija bila efikasna, a do nje se, rekao bih, došlo iz nužde. Pošto se Jugoslavija raspala teško je bilo utvrditi ko je imao kakva ustavna ovlašćenja jer je ustav de facto bio stavljen van snage. Morao se pronaći način kako da se utvrde faktičke veze i uticaji. I to je moglo da se uradi samo na taj način da se oni optuže, ja ću sada da uprostim stvar, kao banda, što su oni i bili. Ja mislim da to prilično odgovara stvarnom stanju. E sad, što su mnogi kroz tu mrežu propali, mislim da nije neočekivano jer su učesnici tog zločinačkog poduhvata bili brojni. U tom ogromnom zločinu koji mi danas zovemo ratom, a to nije bio nikakav rat jer je vojska uglavnom ratovala protiv civila, učestvovalo je jako mnogo ljudi. Nemoguće je bilo sve njih optužiti. Ma koliko to bilo nepravedno, negde je morala da se povuče linija. Haški tribunal je tu liniju povukao tamo gde je povukao i naravno da su mnogi uspeli da se izvuku.
Kandić: Postoji politička saglasnost da ne treba dirati one koji su odlikovani u vreme Miloševića, koji su se navodno borili protiv NATO-a. Oni su mirni.
Omer Karabeg: Mislite li bi da neki od onih koji su uspeli da se izvuku mogao odgovarati pred sudom u Srbiji?
Nataša Kandić: Bojim se da ne. Kadijević je napustio zemlju, on je nedostupan. Tamo gde se nalazi nema političke volje da se bilo ko njime bavi. On će zauvek ostati nedostupan. Adžić? O njemu se ništa ne zna. Ovde niko nije zainteresovan da se njime bavi. Bojim se da će to tako i ostati jer ovde postoji problem sa optuživanjem po komandnoj odgovornosti. Optužuju se samo pretpostavljeni nižeg ranga, a, kada su u pitanju generali, tu postoji velika obazrivost, zapravo zaštita od krivične odgovornosti. Istina, imali smo slučaj da je jedan visoki policijski oficir bio optužen, ali se sve završilo tako što je on na kraju bio oslobođen. Znači, postoji politička saglasnost da ne treba dirati one koji su odlikovani u vreme Miloševića, koji su se navodno borili protiv NATO-a. Oni su mirni. Oni se danas nalaze u političkim partijama za koje se kaže da su doživele nekakav preobražaj, transformaciju. Kada mi iz Fondu za humanitarno pravo podnesemo krivičnu prijavu protiv nekog generala ili visokog Miloševićevog funkcionera s tom prijavom se ništa ne dogodi. Mi smo, recimo,
Popović: Najveća riba koja se provukla, po meni, je Borisav Jović koji je u svojim memoarima sam sebi napisao optužnicu. On je bio predsednik krnjeg Predsedništva, učesnik svih vojnih odluka zajedno s Miloševićem, kreator rata u Jugoslaviji i prosto je neverovatno da se on danas šeta po Beogradu.
Omer Karabeg: A koji je to policijski oficir oslobođen?
Nataša Kandić: To je pukovnik Radoslav Mitrović, bivši komandant odreda Posebnih jedinica policije, koji je bio optužen za zločine protiv albanskih civila u Suvoj Reci 1999. godine. Velika je stvar da je uopšte bio optužen. Suđenje je trajalo više od dve godine da bi na kraju bio oslobođen.
Srđa Popović: Ja mislim da to ne dozvoljava trenutni odnos političkih snaga u Srbiji. A što se tiče toga ko se provukao, najveća riba koja se provukla, po meni, je Borisav Jović koji je u svojim memoarima sam sebi napisao optužnicu. On je bio predsednik krnjeg Predsedništva, učesnik svih vojnih odluka zajedno s Miloševićem, kreator rata u Jugoslaviji i prosto je neverovatno da se on danas šeta po Beogradu.
Subscribe to:
Posts (Atom)
???
Ima li kraja nacional-socijalistickih fantazija srpske "elite"?