bicinova: Catàleg CARNIELLI ( Bottecchia etc.)

Catàleg CARNIELLI ( Bottecchia etc.)

Extens catàleg de Carnielli,

 amb les Graziella, Roma Sport, Annabella i les mítiquesBottecchia.

18 pàgines doble cara tamany DinA4,

1978

bicinova: Catàleg CARNIELLI ( Bottecchia etc.)

Onaj ko govori u ime drugih vazda je prevarant

Photo: www.romania-insider.com

Oni koji govore nemaju tajni. A svi govorimo.
Izdajemo se, krčmimo dušu; svako se, kao dželat neizrecivog, upinje da
uništi sve tajne, počev od sopstvenih. Nađemo li se s ljudima, tada se
zajednički unišavamo jurišajući prema praznini, bilo time što
razmenjujemo ideje, bilo što se ispovedamo ili spletkarimo. Radoznalost
je izazvala ne samo prvi pad, već i bezbrojna svakodnevna posrtanja


Svako je od nas rođenjem
doneo izvesnu količinu čistote, kojoj je bilo suđeno da se izopači u
dodiru s ljudima, kroz ogrešenje o samoću. Jer svako od nas čini sve što
može samo da ne bi ostao prepušten samome sebi. Bližnji nije
neizbežnost, već zamka pada. Nesposobni da sačuvamo čiste ruke i
neiskvarena srca, mi sebe skrnavimo tuđim iznojavanjima, valjamo se po
blatu, željni gadosti i lakomi za kugom, jednoglasno rokćući u brlogu. I
kad počnemo da sanjarimo o morima pretvorenim u svetu vodicu, već je
odveć kasno da zaplivamo, - prevelika iskvarenost sprečava nas da u njih
zaronimo: isuviše je svet opustošio našu samoću; tuđi tragovi na nama
postali su neizbrisivi.

Od svakolikih živih stvorenja jedino
čovek budi postojanu odvratnost. Zazor što ga izaziva životinja prolazan
je; on ne dozreva u mišljenju, dok bližnji opsedaju naša razmišljanja,
prodiru u mehanizam naše ravnodušnosti prema svetu da bi nas učvrstili u
odbijanju i nepristajanju. Posle svakog razgovora, u kome istančanost
odaje stupanj jedne civilizacije, kako da ne zavapimo za Saharom, kako
ne zavideti biljkama ili beskrajnim monolozima životinjskog carstva?

Photo: Firman Hananda Boedihardjo

Ako je tačno da svakom rečju pobeđujemo ništavilo, mi time, takođe,
sve dublje potpadamo pod njegovu vlast. Umiremo srazmerno broju reči
koje razbacujemo svuda oko sebe... Oni koji govore nemaju tajni. A svi
govorimo. Izdajemo se, krčmimo dušu; svako se, kao dželat neizrecivog,
upinje da uništi sve tajne, počev od sopstvenih. Nađemo li se s ljudima,
tada se zajednički unišavamo jurišajući prema praznini, bilo time što
razmenjujemo ideje, bilo što se ispovedamo ili spletkarimo. Radoznalost
je izazvala ne samo prvi pad, već i bezbrojna svakodnevna posrtanja.
Život i jeste ta nestrpljiva težnja ka padu, ka obeščašćenju devičanskih
samoća duše putem dijaloga, iskonska i svakidašnja negacija Raja.

Čovek
bi trebalo da osluškuje jedino sebe u beskrajnoj ekstazi nesaopštljive
Reči, te da iskiva reči za svoje čutnje i stvara zvučne akorde onako kao
mu se kad prohte. Ali, on je vaseljenski brbljivac; on govori u ime
drugih; njegovo ja voli prvo lice množine. A onaj ko govori u ime drugih
vazda je prevarant. Političari, reformatori i svi oni koji su našli
kakav opšti izgovor - varalice su. Jedino laž umetnika nije potpuna, jer
on izmišlja samo sebe. Izuzmu li se tonjenja u nesaopštljivo, i govorni
zastoji koji dolaze iz nemih, neutešnih uzbuđenja, život je tek pusta
dreka u prostoru bez kordinata, a vaseljena - geometrija pogođena
epilepsijom.





*Iz knjige "Kratak pregled raspadanja", s francuskog preveo Milovan Danojlić



e-novine.com

Otvoreni studio o PPS-u

Otvoreni studio

Mirko Kovač - Cvetanje mase

Photo: Vladimir Dimitrijević

U ne­kim istočnoevropskim zemljama jednopartijske diktature narod je preokrenuo vlastitu sudbinu, čak i po cenu žrta­va. Ti su narodi nastupili razborito, zahtevajući slobode, parlamentarnu demokratiju, evropsko povezivanje. Nešto ranije i našim prostorima prohujali su mitinzi. Jedan je srp­ski politolog, mada čovek sumnjivog morala, tačno rekao da se Jugoslavija uvek razvijala u suprotnom smeni, pa su i ti mitinzi bili posve oprečni onom izlasku evropskih na­roda na političku scenu. To su jedini mitinzi koji nisu izra­žavali potrebu za Evropom, već štaviše eurofobiju! Nisu zahtevali parlamentarnu demokratiju, niti slobodu štampe, već naprotiv gušili svako kritičko mišljenje ako se od­nosilo na njihov nastup i njihovu politiku. Zalagali su se da neki politički šefovi odu, a umesto njih dođu drugi, ali po istom principu i u okviru netaknutog sistema. Nije li to pretvaranje „jednog totalitarizma u drugi?" I najzad, bio je to jedini evropski veliki skup koji je ispred Narodne skup­štine u Beogradu osudio pluralizam i višestranački sistem

Vraćam se jednoj knjizi koju sam davno čitao. Uzimam je u ruke nakon dvadesetak godina. Čitam posvetu i datum; Zagreb, maja 1971. godine i potpis drage osobe. Knjiga se možda odloži za neko vreme, ali se ne zaboravlja. Uvek is­krsne kao drago lice, oplemeni i doda našem životu topli­nu i svetlo, povrati intimu baš onda kad nam je potrebno. Montenj je napisao kako mu se dešavalo da uzme knjigu naizgled novu i nepoznatu, a onda shvati da ju je čitao i išarao i već tada doneo svoj sud o njoj. Ponovni povratak nekoj knjizi nije proveravanje te knjige, već sebe samog. Za mene je knjiga trenutak prisnosti. U poslednje vreme nedostaje mi ta prisnost; knjige su potisnute događajima koji predskazuju katastrofu, zlokobnim kricima mase što se razležu poput ratnih talambasa i najavljuju eru gomila. Knjiga o kojoj je ovde reč zove se Pobuna masa, a napisao ju je španski filozof Hoze Ortega i Gaset. Objavljena je u Španiji 1930. godine, a ja posedujem hrvatsko izdanje (Za­greb, 1941. godine) u prevodu Zlatka Gašparevića. Ovoj knjizi vratio sam se jedne noći, u kasne sate, kada sam osetio jezu od nadolazeće mase koja reži i pokazuje svoje varvarske zube. Strah od gomile sposobne za zločine i ludo­sti već sam iskazao u intervjuima što sam ih dao mnogim listovima, u naivnom uverenju da ću te svoje zebnje preneti i na druge i da jedan glas može uticati na opštu histeriju.

Sada se prisećam davnašnje prepirke s jednim mojim prijateljem, urednikom ugledne izdavačke kuće. Ponudio sam mu Orteginu knjigu verujući da će je uvrstiti u izda­vački plan. Kada smo se našli da porazgovaramo i prija­teljski ćaskamo o filozofiji čudesnog stiliste Ortege, ured­nik se okomio na mene, grdio me što sam pokušao da mu podvalim i što sam mu poturio tu razornu knjigu koju on nije mogao intelektualno da svari. Psovao je Ortegin eliti­zam, te njegova nakaradna shvatanja mase, tu odbojnost prema radničkoj klasi. Čudio se da čitam takvog pisca ko­ji izjednačuje boljševizam i fašizam, a nije bio vidovit i ni­je predvideo uspon „revolucionarne mase", štaviše, bio je neznalica, arogantan tip, a o narodu je pisao uvredljivo, dok je komunizam shvatao pogrešno kao „kolektivnu ha­lucinaciju".

Photo: Stock

Ljutio se moj prijatelj i na termine kojima Ortega ba­rata kao što su „čovek-masa", primitivna rulja kao „divlja životinja", masa kao „bezbrojna serija nula", „vođa kao tupoglavac", kao homo vulgaris, narod kao „invazija varvara" itd. Počeli smo da se sporimo o tome da masa i narod nikako nisu jedno te isto. Zastupao sam stajalište da je ma­sa dirigovana i pijana, a narod disciplinovan i razborit. Masa je neautentična, povodljiva; narod je postojan. Masa je stihija, nju na političkoj sceni zapravo čini ta Ortegina „serija nula" sa izrazitim rušilačkim nagonom, gomila begunaca od vlastitog ja! Narod ustaje protiv tiranija, dok ih masa najčešće uspostavlja. Masa je obezglavljena, jer nju pokreću mahom luđaci i neurotičari. Masa izaziva strah, jer je uvek totalitarna i rušilačka, dok se narod zalaže za politiku koja je moguća. Istina, Le Bon tvrdi da može „ce­li narod pod dojmom izvesnih uticaja da postane gomila". Jaspers kaže da „masa krvavim prevratima pretvara jedan totalitarizam u drugi". Samo je takav filozof mogao da na­piše u svojoj autobiografiji o nemačkoj masovnoj zaslepljenosti i histeriji tridesetih godina: „Sve sam više sumnjao u rečenicu Glas naroda, glas Božji, ukoliko taj glas naroda potiče od masa. Nisam mogao a da u duši ne prezirem sve one koje je taj zanos obuzeo." Srpski pisci su već po tradiciji stali na stranu rulje, pa je književnik Milorad Pavić, autor Hazarskog rečnika, mahnitanje rulje po Vojvo­dini i srpskim provincijama podržao izjavom Vox populi, vox Dei; dakle, posve suprotno Jaspcrsu.

Kod Kanetija ima jedno poglavlje o inflaciji i masi. Kaneti smatra da je inflacija potres ravan ratu i da „gomilanje nula" simbolizuje gomilu, a milioni predstavljaju istovre­meno i milione izbezumljenih lica koja se sve više grupišu u bezlično mnoštvo. Tada se obično javljaju vođe koje Or­tega naziva „osrednjim vanvremenim ljudima, bez dugog sećanja, bez istorijske svesti", koji se „ponašaju kao pro­šlost, kao da su deo nekadašnje faune". Brodski veli da bezlični tupi vođa odgovara masama, jer one u njemu vide vlastiti lik. Vođa odmah počne da se frlja brojkama i umnožava masu dodavajući sve više nula kako bi narasla i njegova veličina. On je sjedinjen s masom, preuveličava brojke kako bi se njegov uspon nečim merio. Ali to je na­rastanje praznine, a ti lažni milioni na mitinzima i zborovi­ma nisu ništa drugo do vizuelni simboli inflacije. To gomi­lanje obezvređuje samo sebe. Pojedinac gubi svoj lik. Tako će se, kaže Kaneti, u inflacionoj masi naći ljudi koji se ina­če ne bi međusobno pozdravili. U tom „padu miliona" mnoge su se osobe osramotile. Ako se obezvređeni novac nekad i nadoknadi, kako će se to postići s obrazom.

Photo: Stock

I ovo cvetanje srpske mase započelo je s procesom inflacije. To su najpre bili pohodi na stadione i dvorane, na hale sajmišta gde su se održavali masovni koncerti novokomponovane nuizike. Tu je zapravo počela da se uvežbava politička scena na koju će stupiti ta ista publika duhovno odgojena na Knjizi o Milutinu, toj novoj lektiri maloposedničkih slojeva koji su se pripremali za nacional­nu predstavu i povratak u prošlost. Ta publika na estrad­nim mitinzima napajala se i erotikom, a posle ju je samo preusmerila prema novom čoveku, vođi na političkoj estradi. Ali „erotska žudnja zahteva uzvrat", kaže L. Štraus. Ako je pevaljka uzvraćala razgolićenim grudima i butina­ma, onda se i od vođe traži da podigne atmosferu, poka­že snagu i muškost i najavi odrubljivanje glava onima ko­ji ne slede masu. Vođa takođe žudi da ga vole svi njegovi podanici, on se više i ne zanima za ovo ili ono biće, već samo za mnoštvo. Ne usuđujem se dalje da razmatram te odnose, osećam nedostatak kulturnih i socio-psiholoških istraživanja na ovom području, a nisam zadovoljan ni vla­stitim uvidom u literaturu iz ovih oblasti. Montenj je ova­ko rekao: „Često mi se dešavalo da govorim o stvarima kojima su znalci bolje i tačnije ovladali od mene, ali ja ovde izlažem oglede svojih prirodnih, a nikako stečenih sposobnosti. I ko god me bude uhvatio u neznanju, neće mi ništa nažao učiniti."

Photo: EPA/RADE PRELIĆ

Dođe vreme kad „stvari poteku vrtoglavom brzi­nom," rekao bi Ortega. Svedoci smo toga vremena. U ne­kim istočnoevropskim zemljama jednopartijske diktature narod je preokrenuo vlastitu sudbinu, čak i po cenu žrta­va. Ti su narodi nastupili razborito, zahtevajući slobode, parlamentarnu demokratiju, evropsko povezivanje. Nešto ranije i našim prostorima prohujali su mitinzi. Jedan je srp­ski politolog, mada čovek sumnjivog morala, tačno rekao da se Jugoslavija uvek razvijala u suprotnom smeni, pa su i ti mitinzi bili posve oprečni onom izlasku evropskih na­roda na političku scenu. To su jedini mitinzi koji nisu izra­žavali potrebu za Evropom, već štaviše eurofobiju! Nisu zahtevali parlamentarnu demokratiju, niti slobodu štampe, već naprotiv gušili svako kritičko mišljenje ako se od­nosilo na njihov nastup i njihovu politiku. Zalagali su se da neki politički šefovi odu, a umesto njih dođu drugi, ali po istom principu i u okviru netaknutog sistema. Nije li to pretvaranje „jednog totalitarizma u drugi?" I najzad, bio je to jedini evropski veliki skup koji je ispred Narodne skup­štine u Beogradu osudio pluralizam i višestranački sistem. To što je masa urlala hoćemo oružje, dole pluralizam, Slovenci lažu, smrt Šiptarimaitd., govori samo o neverovatnom zaostajanju intelektualnom, moralnom, političkom i svakom drugom. Ako je taj miting predstavljao srpski na­rod, onda je tu pao mit o srpskoj demokratičnosti. Bio je to jedini milionski skup održan u Evropi koji je bio antidemokratski. Tu se tražilo oružje, ali za osvajački i osvetnič­ki rat. Tu su se ispisivale parole vernosti Centralnom ko­mitetu i klicalo kompartiji! Prohujali su mitinzi, ali je ostala mržnja. Dakle, uvek i samo u suprotnom smeru.

Ivo Andrić se bavio političkim spisima Frančeska Gvičardinija, pomno ih je čitao, bili su mu duhovno srod­ni, pa ih je sam i prevodio. Hteo bih da završim jednim lepim zapažanjem Gvičardinija o masi: „Svetina je u stvari isto što i lud čovek, jer je ona čudovište u kome sve vrvi od nereda i zabluda, a njena jalova mišljenja su toliko udaljena od istine, koliko, prema Ptolomeju, ima od Španije do Indije."

(Beograd, 11. januara 1990)

*Prenosimo iz knjige "Bodež u srcu"

e-novine.com - Cvetanje mase

Marko Vešović: Pogrešila sam što sam volela

Kad sam pošla za
Ziku, moji sa mnom nisu govorili tri godine. Posle ga prihvatili. Kad se
zaratilo u Bosni, pitaju me: "Zar se ovaj tvoj ne stidi onoga što Alija
radi Srbima u Bosni?"

Pogrešila sam kad
sam se udala za njega. Udala sam se jer sam ga volela. Pogrešila sam što
sam volela. Kad Ermin odraste, kazaću mu: "Nemoj ništa mešano u životu.
Nema veće tuge od mešovitog braka. Oženi se od svojih".

Htjedoh da Veru
pitam: a ko su Erminovi? Bošnjaci? Srbi? Hrvati? Crnogorci? Hrvogorci?
Srbošnjaci? Ali se sudržah. Pa se mislim: u tugu mješovitog braka ide i
to što je kasno da sin ispravi majčinu grešku. Jer Ermin nema svojih.

6.
Ne znam gdje je danas Vera i njeni, ali znam: za Dostojevskog, 
književnost je “angažovanje na strani pojedinca“, kako kaže Tvrtko
Kulenović. Sve drugo su pričinih priča priče.

e-novine.com - Pogrešila sam što sam volela

Vešović: Bećković, čovjek studen kao polarni led

Iz Bećkovićeva
pričanja pamtim i ovo: u sali sjede odabrane glave i čekaju Slobov
ulazak, vode se umni razgovori, vrcaju dosjetke ko iskre pod udarcima
čekića u ruci Šantićeva kovača, sve ljudi iza kojih je ozbiljno
književno ili naučno djelo, i šta zatim biva? Ulazi Sloba i u sali više
nema nikog do Vožda. Pisci sa dva metra sabranih djela, znanstvenici
koji su otkrili sve što je bilo vrijedno da se otkrije, pred Slobom se
rasplinuli kao kad puhneš u maslačak. Bećković mi taj tren uopće nije
opisao kao kafkijanski, već kao podatak o Voždovoj državničkoj veličini.

Ima u Firdusija
scena kad Suhrab skupi doglavnike na ratno vijeće: da nagovijesti kakva
je to ljudska i ratnička gromada, Firdusi poseže za istočnjačkom
hiperbolom: “Sam je na divanu!” Drugi junaci se, kraj njega i od njega,
ne vide! Bećković je slično prikazao Slobu. Njegovom besprekoslovnom
tonu, magiji njegova pričanja teško si se mogao oprijeti, ali kad sam
izveče, u vozu za Sarajevo, u glavi premo­tavao njegova kazivanja, taj
talenat da od ljudi s punim duhovnim i moralnim integritetom, jednim
ulaskom u salu, napravi mrlje činio mi se strašnim.

Danas nam je dobro
znana ta Slobina sposobnost da svijet isprazni od svih osim od sebe, da
ljude pretvara u puke mrlje, a znamo i u kakav ponor to vodi. Ali te
noći, u vozu, bio sam začuđen drugim: Milošević, o kome je do juče sav
meni znani Beograd trubio kao o aparatčiku koji je staljinistički
likvidirao protivnika – otkud mu, odjednom, nadnaravna moć da, svojim
golim prisustvom, akademike i književne laureate pretvara u obična
fleke?

e-novine.com - Bećković, čovjek studen kao polarni led

Genocidno, a naše | Tacno.net

Genocidno, a naše | Tacno.net

Nacionalizam, praćen navodnom potrebom za nacionalnom državom je
virus koji opsjeda većinu ljudi. To je samo svjedočanstvo da se nalaze
na vrlo niskim stepenicama evolucije. Zašto ih u istoj mjeri ne opsjeda
potreba za ljudskošću, ljubavlju ili empatijom? Jer ne mogu prevazići
sebe sama, stupanj svoje biološke i socijalne realnosti na kojem
egzistiraju, misleći da su ljudi. Samo “misleći”, jer je smisao te
riječi za njih nedohvatan. Koristoljublje lava, vuka, ili šakala tjera
ih na zločine, a i one pitomije pse koji su ih naslijedili, čuvajući
svoju vlast zivkanjem kojekakvih “svetinja”, privlači podjednaka pjesma.
Stado se uzajamno štiti – ponajviše primjerke skutrene u njegovom
središtu – tek prigodice, kad je baš neophodno, žrtvujući svoje članove.
Zar se ne skuplja u gomilu, ostavljajući one na rubovima izložene –
svjedno jel’ pravdi ili’ nepravdi. Evo, u “koloni sjećanja” na tragediju
Vukovara, vlasti i narod sudjeluju zajedno sa “čovjekom” (Merčep) kome
se sudi zarad ratnih zločina, otežući proces sve u nadi da će prije
osude umrijeti. Čega li se taj sjeća u “koloni sjećanja”? Kako je i sam –
sa svojim jaranima – prije vukovarskih događaja kojih se Hrvati
naveliko sjećaju, ubijao Srbe po istom gradu?! Odaje li i svojim žrtvama
počast iz invalidskih kolica? Sjeća li se “kolona sjećanja” i tih
događaja, ili ih gleda što prije zaboraviti? Jesu li već toliko
pokriveni zaboravom da mladima djeluju nevjerojatnom izmišljotinom,
poput osvajanja Mjeseca u što mnogi već sumnjaju?


Protiv virusa najčešće nema lijeka; čeka se da sam izumre, a to se
zbiva kad umru zaraženi. Nažalost, u međuvremenu umiru i sasvim zdravi –
oni koji se smiju nazivati ljudima.