Kolji, streljaj, siluj, spali!

Photo: 3.bp.blogspot.com

Prenosimo odabrane delove presude Draži Mihailoviću koji jasno govore o razlozima zbog kojih je ovaj ratni zločinac i saradnik nacističkog okupatora osuđen. A Komisiji za dražotražiteljstvo želimo puno uspeha u daljem kopačkom radu

Optuženi Mihailović Dragoljub-Draža i njegovi četnički komandanti po njegovim naređenjima i direktivama izvršili su masovnim zahvatima u tzv. čišćenjima terena, zatim putem letećih brigada i crnih trojki u toku čitavog rata i okupacije bezbrojne ratne zločine nad narodom u svim krajevima Jugoslavije.

Tako su:

u novembru 1941. godine četnici su streljali u selu Braićima na mestu zvanom Drenovi Vrh oko 500 zarobljenih partizana i njihovih pristalica;

optuženi Mihailović je u noći između 13. i 14. novembra 1941. godine tj. iste noći kada se sastao sa gestapovcem, kapetanom Matlom, naredio svom komandantu Daki Tešmanoviću da oko 365 zarobljenih partizana preda srpskoj državnoj straži u selu Slovac, iako je morao znati da će ih srpska državna straža postreljati ili predati Nemcima, to je učinjeno tako da ih je Tešmanović predao Jovanu Škavi a ovaj Nemcima. Nemci su od ovih predatih partizana streljali oko 270, a ostale oterali u logore;

početkom novembra 1941. godine Mihailovićev komandant Ajdačić zaklao je trinaest partizanskih simpatizera u blizini Kosjerića na mestu zvanom Ridovi među kojima i učiteljicu Jelenu Subić-Gmizović i Milevu Kosovac, koje su četnici pre nego što su zaklali silovali i unakazili usijanim gvožđem;

4. novembra 1941. godine četnici su ubili blizu Ravne Gore oko 30 partizana, koje su bili na prevaru zarobili, među kojima je bilo 18 devojaka koje su bile upućene u Užice za bolničarke;

u decembru 1941. godine Mihailovićevi četnici streljali su zajedno sa Nemcima u Čačku samo u jedan mah 80 pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta;

u decembru 1941. godine u srezu požeškom mešoviti nemačko-četnički sud u jedan mah osudio je na smrt 12 pristalica partizana;

u decembru 1941. godine i tokom januara 1942. godine četnici su poklali preko 2.000 muslimana - ljudi, žena i dece iz okoline Foče, Goražda i Čajniča. Klanja su vršili na mostovima na Drini u Foči i Goraždu;

u toku decembra 1941. godine i tokom cele 1942. Mihailovićevi „legalizovani" četnici pohapsili su i predali Nemcima u raznim krajevima Srbije hiljade pristalica partizana koje su Nemci streljali u logorima na Banjici, Nišu, Užicu, Čačku i drugim mestima, a pored toga sami četnici su poubijali hiljade pristalica partizana, opljačkali mnoga sela, batinali hiljade ljudi, a veliki broj žena i devojaka iz partizanskih porodica silovali;

prvog aprila 1942. godine četnici Rada Radića pobili su u Jošavki 20 ranjenih partizana, a među njima i teško ranjenog narodnog heroja dr. Mladena Stojanovića;



Multi-kulti: Nemački general major Friedrich Stahl, ustaški oficir i četnički komandant Rade Radić
Photo: wordpress.com

aprila 1942. godine četnici Lazara Tešanovića i Rada Radića (koji su se tada bili stavili pod komandu Mihailovićevog kapetana Račića) ubili su 70 ranjenih partizana;



krajem aprila 1942. godine Spasoje Dakić, komandant Mihailovićevog bataljona u Čelebiću, ubio je engleskog majora Terensa Atertona i njegovog radio-telegrafistu i jednog engleskog narednika;

juna 1942. godine Mihailovićevi četnici su u okolini Gacka, u selu Izgorima, zapalili bolnicu sa deset teških partizanskih ranjenika;

juna 1942. godine Mihailovićev odred pod komandom kapetana Vladimira Đukića izveo je iz zatvora u Nikšiću 25 pristalica narodnooslobodilačkog pokreta i zajedno sa Italijanima streljali;

avgusta 1942. godine, Mihailovićev komandant Baćović ubio je simpatizere narodnooslobodilačkog pokreta Rada Pravicu, Tomu Galena, Jovu Ljubibratića, Budimira Žiropinu i Tasu Kesarića;

avgusta 1942. godine Mihailovićevi četnici pod komandom Petra Baćovića prilikom zauzeća Foče zaklali su u Foči i selima koja se skupa nazivaju Bukovica oko 1.000 lica muslimanske veroispovesti, među kojima je bilo oko 300 žena, dece i staraca;

avgusta 1942. godine na terenu oko Ustikoline i Jahorine (istočna Bosna) Mihailovićevi četnici pod komandom majora Zaharija Ostojića i Petra Baćovića zaklali su oko 2.500 lica muslimanske veroispovesti a sela popalili;

septembra 1942. godine četnici Petra Baćovića ubili su u Makarskoj oko 900 Hrvata, nekoliko katoličkih sveštenika odrali i 17 sela zapalili;

oktobra 1942. godine četnici Petra Baćovića ubili su u okolini Prozora zajedno sa Italijanima, kojima je komandovao italijanski poručnik Viđak, oko 2.500 Muslimana i Hrvata, među kojima je bilo žena, dece i staraca, a veliki boj sela popalili;



Mi smo uvek zajedno: Četnici i nacisti 1944. godine
Photo: wordpress.com

u oktobru 1942. godine, četnici Petra Baćovića, ubili su u selu Gatu, Niklice i Čišlu u Dalmaciji, zajedno sa Italijanima, 100 Hrvata kao simpatizera narodnooslobodilačkog pokreta;



u jesen 1942. godine u Drežnici (Hercegovina) četnici iz okoline Gacka pri pohodu na Prozor zaklali su oko sto lica muslimanske veroispovesti;

decembra 1942. godine u selu Brajinci (Mrkajić, istočna Bosna) i okolnim selima, četnici Mihailovićevog komandanta Rajka Čelonje ubili su 160 seljaka i popalili selo Brajnice i još nekoliko sela. Među pobijenim bilo je žena i dece;

januara 1943. godine zaklao je major Cvetić šesnaest zarobljenih partizana u okolini Užica;

januara 1943. godine, pod komandom Komarčevića, Mihailovićevi četnici su zaklali 72 simpatizera partizana u srezu posavskom;

januara 1943. godine četnici Pavla Đurišića ubili su u srezu bjelopoljskom oko 400 muškaraca i oko 1.000 žena i dece muslimanske veroispovesti;

u februaru 1943. godine četnici pod komandom Zaharija Ostojića, Petra Baćovića, Pavla Đurišića, Voje Lukačevića, Vuka Kalaitovića i drugih, u srezovima pljevaljskom, čajničkom i fočanskom zaklali su 1.200 muškaraca i 8.000 staraca, žena i dece i opljačkali pa potom spalili 2.000 domova;

polovinom jula 1943. godine u celu Cikoti (istočna Bosna) četnici su otkrili 80 ranjenika prve proleterske divizije, oduzeli im oružje a sutradan doveli Nemce koji su ih poubijali, a zatim spalili;

juna 1943. godine u toku pete neprijateljske ofanzive četnici su klali partizanske ranjenike sa Sutjeske, pa su tada zaklali u selu Jelaču i Vrbnici dr Simu Miloševića i hrvatskog pesnika Ivana Gorana Kovačića;

jula 1943. godine u Bišini (Birač) četnici su otkrili ranjenike prve i druge proleterske brigade i izdali ih Nemcima koji su ih poubijali;

decembra 1943. godine četnički komandant major Petrićević streljao je u Kolašinu 28 zarobljenih partizana i šest seljaka pristalica partizana;

decembra 1943. godine četnički komandant Živan Lazović zaklao je u selu Selevcu 15 seljaka pristalica partizana;

decembra 1943. godine zaklali su četnici u okolini Bosanskog Grahova 137 zarobljenih partizana;



Za uspomenu i dugo sećanje: Četnici i nacisti
Photo: wordpress.com

decembra 1943. godine zaklali su četnici u selu Tičevu kod Drvara 28 zarobljenih partizana;



decembra 1943. godine zaklali su četnici u Zeti (Crna Gora) osam seljaka delegata na prvoj antifašističkoj skupštini Crne Gore;

decembra 1943. godine zaklali su četnici Nikole Kalabića u selu Kopljarima kod Aranđelovca 21 seljaka;

decembra 1943. godine streljali su četnici Vuka Kalaitovića u srezu sjeničkom 18 pristalica partizana;

decembra 1943. godine četnici pod komandom potpukovnika Miodraga Paloševića i majora Trifkovića Svete zaklali su u selu Vraniću, blizu Beograda, 73 lica među kojima jedno dete od dve godine, drugo od tri meseca. Jednu od žrtava su kastrirali. Pored toga opljačkali su seljačke domove;

od juna 1942. godine do marta 1943. godine Mihailovićevi četnici pod komandom Pavla Đurišića osudili su na smrt i streljali oko 1.000 crnogorskih partizana i seljaka zbog toga što su učestvovali u oslobodilačkom ustanku u Crnoj Gori;

29. aprila 1944. godine četnički odred kapetana Živojina Lazovića, majora Svetislava Tripkovića, Nikole Kalabića, Dragutina Bojovića, Svete Bogićevića, Radovana Dokmanovića i Svete Radičevića u selu Drugovcu (okrug beogradski) zaklali su 73 lica među kojima i devet žena. Tom prilikom teško su zlostavljali 37 drugih lica i opljačkali pa potom spalili 220 domova;

aprila 1944. godine četnici su kod Bajine Bašte zaklali osam simpatizera partizana;

maja 1944. godine četnici Dragutina Keserovića pronašli su na Jastrepcu partizansku bolnicu pa su streljali 24 ranjenika i 4 bolničarke;

maja 1944. godine četnici su otkrili u Semberiji partizanske bolnice i ubili oko 300 teških ranjenika;

u leto 1944. godine četnici su u selu Balinoviću živoga pekli pred 20 ljudi Živana Đurđevića seljaka iz Balinovića, a potom njega i njegovog sina zaklali;

avgusta 1944. godine Dušan Radović - Kondor, komandant Mihailovićevog zlatiborskog korpusa zaklao je dva američka avijatičara francuskog porekla koji su se bili prinudno spustili padobranima kod reke Lima;

avgusta 1944. godine četnički odred Bogićevića Svete uhvatio je u selu Sepcima - Srbija, Sremčevića Savu, Vojinović Konstantina, Radojević Iliju i Jovanović Iliju i pošto ih je mučio da bi iznudio priznanje o saradnji sa partizanima svu četvoricu zaklao.



Crna trojka na delu: Četnici kolju civila
Photo: wordpress.com

Pored ovoga desetine hiljada ljudi četnici su zlostavljali i batinali, a u Crnoj Gori su bili uveli specijalni sistem batinjanja pomoću „roglje". Komandanti optuženog Mihailovića ostavljali su spiskove pristalica partizana okupatorima i kvislingovcima na osnovu kojih su ljudi bili hapšeni i streljani. Naročito je Beogradska četnička organizacija tesno sarađivala sa specijalnom policijom na uništavanju pristalica partizana u Beogradu.



Nabrojani zločini samo su mali deo zločina koje su četnici optuženog Mihailovića sprovodeći njegova naređenja i direktive, izvršili u svim krajevima Jugoslavije.

e-novine.com - Kolji, streljaj, siluj, spali!

Svako ima pravo da ubija i da bude ubijen

Raskol između zvaničnih propisa, nametnutih nam uglavnom od mrske Evropske unije, i naše autohtone stvarnosti (koja je čist produkt domaće pameti) počela je da poprima razmere provalije. Zjapeća raselina teorije i prakse najteže je pogodila najviši pravni akt, Ustav je postao gola fikcija koja nema nikakvih dodirnih tačaka sa realnošću, što nikako ne priliči jednom ustavotvornom narodu. Zato je politička kasta (što na vlasti, što u opoziciji) upregnula tim vodećih stručnjaka za paragrafologiju koji je preko noći na svetlo dana doneo predlog za novi Ustav Srbije, sa ciljem da se jednom za svagda uskladi pravno i faktičko stanje i zbivanje



Photo: Milica Jovanović

USTAV REPUBLIKE SRBIJE

Ljudska i manjinska prava i slobode

1. Osnovna načela

Neposredna primena zajemčenih prava

Član 18.

Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom primenjuju se neposredno, mahom u institucijama zatvorenog tipa.

Ustavom se jemče isključivo ona ljudska i manjinska prava koja su po (samo)volji vlastele.

Ustavom se ne jemče ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, jer to nije u duhu srpske tradicije.

Svrha ustavnih jemstava

Član 19.

Jemstva ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe razaranju ljudskog dostojanstva, ostvarenju pune neslobode i stavljanju svakog pojedinca tamo gde mu je mesto u nepravednom, zatvorenom i partokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava jačeg.

Ograničenja ljudskih i manjinskih prava

Član 20.

Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu biti dodatno ograničena, ako bilo koji član Kartela oseti potrebu za tim, u obimu koji je ograničen samo maštom vlastelina.

Dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava uvek se može smanjivati, jer podanike treba držati u ropskoj pokornosti.

Dozvola diskriminacije

Član 21.

Pred Ustavom i zakonom su svi jednaki, ukoliko Ustavom i zakonom nije predviđeno drugačije.

Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu do smrtne presude.

Dozvoljena je svaka diskriminacija po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.



Photo: craftycurate.blogs.com

Pripadnici bilo koje manjine, kao i članovi siromašnijih slojeva društva, ukoliko nemaju zaštitu bogatih i moćnih, imaju pravo da ostave svaku nadu pred vratima suda.

Zaštita ljudskih i manjinskih prava i sloboda

Član 22.

Svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom. To obuhvata:

(a) pravo da se čovek smatra nevinim dok nadležni sud po kratkom postupku ne utvrdi njegovu krivicu;

(b) pravo na odbranu, što uključuje i pravo na posedovanje bazuke, tenka, prelamače i sablje dimiskije;

(c) pravo da se brani sa slobode dok mu ne ponestane municije.

Građani nemaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava, jer se to smatra izdajom zemlje.

2. Ljudska prava i slobode

Dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti

Član 23.

Svako ima pravo na poštovanje svog ljudskog dostojanstva za vreme obaveznog boravka u kazamatu. Zabranjen je svaki oblik zlostavljanja i mučenja koji Vlada nije odobrila.

Svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ukoliko Kartel ima neke koristi od toga. Slobodan razvoj ličnosti ne podrazumeva razvoj kritičkog mišljenja, samostalnog zaključivanja, niti bilo kog oblika lične inicijative, jer se to nikome ne isplati, ponajmanje samom razvijaču. Ličnost ima apsolutnu slobodu da razvija osobine koje su u skladu sa slovom i duhom Ustava i srpske tradicije: poslušnost, podaništvo, prilagodljivost svakoj podlozi, sluganstvo, vazalstvo & vazelinstvo, strašljivost prema jačima, surovost prema slabijima, lojalnost plemenu, laktanje, klimoglav, kukavičluk i murdarluk.

Pravo na život

Član 24.

Ljudski život ne vredi ni pišljivog boba, eventualno može da posluži kao moneta za potkusurivanje u robno-novčanoj razmeni članova Kartela.

Svako ima pravo na poštovanje smrti i metafizičku nesigurnost. Ovo pravo se nikome ne sme niti dodati, niti oduzeti.



Photo: Stock

Svako ima pravo da ubija i da bude ubijen osim onoga ko je već ubijen. On ima pravo da bude mrtav dok sud ne odluči drugačije.

Svaki pripadnik vlastele ima pravo da na svojoj duši nosi onoliko ljudi koliko može da uprti a da ne dobije kilu.

Povredivost fizičkog i psihičkog integriteta

Član 25.

Fizički i psihički integritet je povrediv, pogotovo ako se građanin nađe na putu nekom pripadniku vlastele. Nijedan rob nije nezamenljiv, a jedini integritet koji nešto vredi je teritorijalni. Zemlja je sveta, čovek nije.

Svako može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, ili podvrgnut medicinskim i naučnim ogledima, bilo zarad koristi ili zarad zabave dokone vlastele.

Ropstvo, položaj sličan ropstvu i prinudni rad

Član 26.

Svako ima pravo da bude držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu. Pravo se stiče rođenjem i traje do prirodne ili nasilne smrti. Zbog ostataka zaklanog samopoštovanja i buntovništva u pojedincu, ovaj položaj sezvanično ne naziva ropskim, ali ako građanin radi za stan i hranu (srećnija varijanta), ili mu plata ne dostaje za potrošačku korpu (češća varijanta), svejedno je kako je njegov položaj zvanično imenovan.

Trgovina ljudima je dozvoljena, jer je reč o robi široke potrošnje koja ima raznolike namene: topovsko meso, robovska radna snaga, izvođači radova na gubilištima, seksualni objekt, otirač za cipele, dobrovoljni davalac krvi za otadžbinu i ratne profitere.

Prinudni rad je dozvoljen i poželjan, jer nikakav drugi rad nije ni predviđen Ustavom.

Pravo na slobodu i bezbednost

Član 27.

Svako ima pravo na slobodu da brine za sopstvenu bezbednost. Lišavanje slobode je arbitrarno i zavisi od vlastelinskog kaprica, čime se izjednačava pravno i faktičko stanje.

Lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa ne obaveštava se o razlozima lišenja slobode, jer taj razlog najčešće ne postoji.

Kaznu koja obuhvata lišavanje slobode može izreći samo sud po naredbi bilo kog pripadnika Kartela.

Postupanje s licem lišenim slobode

Član 28.

Prema licu lišenom slobode mora se postupati nečovečno, uz obavezno narušavanje onoga što je ostalo od njegovog fizičkog i psihičkog integriteta, ili pretvaranje lica u krvavu amorfnu masu.

Sve vrste nasilja su poželjne, jer je lice lišeno slobode izbrisano sa spiska ljudskih i poluljudskih bića koja životare sa druge strane rešetaka.

Iznuđivanje iskaza je obavezno. Zabranjeno je dobrovoljno priznanje, jer se time ukida mogućnost zabave islednicima.

Dopunska prava u slučaju lišenja slobode bez odluke suda

Član 29.

Lice lišeno slobode bez odluke suda stiče pravo da posluži kao zamorče u ispitivanju granica ljudske bestijalnosti.



Photo: Stock

Pritvor

Član 30.

Lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo najčešće nije u pritvoru, jer pripada povlašćenoj kasti političkih i ekonomskih razbojnika za koje zakoni ne važe.

Pritvoreno lice mora biti odmah saslušano. Prilikom saslušanja službeni organ je dužan da napravi tonski zapis krika, jauka, leleka, vrištanja, zapomaganja i molbi za milost, od kojih se iskaz pritvorenika najčešće sastoji.

Trajanje pritvora

Član 31.

Trajanje pritvora je stvar slobodnog sudijskog uverenja. Lica se zatvaraju i puštaju na mig zainteresovanog člana Kartela, sudija je samo provodnik vlastelinske volje.

(nastaviće se)
e-novine.com - Svako ima pravo da ubija i da bude ubijen

Ustav Srbije, konačno izdanje

Photo: Beta/ Saša Đorđević

Raskol između zvaničnih propisa, nametnutih nam uglavnom od mrske Evropske unije, i naše autohtone stvarnosti (koja je čist produkt domaće pameti) počela je da poprima razmere provalije. Zjapeća raselina teorije i prakse najteže je pogodila najviši pravni akt, Ustav je postao gola fikcija koja nema nikakvih dodirnih tačaka sa realnošću, što nikako ne priliči jednom ustavotvornom narodu. Zato je politička kasta (što na vlasti, što u opoziciji) upregnula tim vodećih stručnjaka za paragrafologiju koji je preko noći na svetlo dana doneo predlog za novi Ustav Srbije, sa ciljem da se jednom za svagda uskladi pravno i faktičko stanje i zbivanje



Photo: Milica Jovanović

Polazeći od zločinačke tradicije srpskog naroda, pogotovo od nasleđa zlatnog Miloševićevog doba, i neravnopravnosti žitelja Srbije,

polazeći i od toga da je Pokrajina Kosovo i Kleptohija neotuđivi deo Srbije, idealna za manipulacije svih vrsta, kao i da je Republika Srpska neotuđivi ratni plen Srbije

vlastela Srbije donosi

USTAV REPUBLIKE SRBIJE


NAČELA USTAVA

Republika Srbija

Član 1.

Republika Srbija je država svih Srba i svih građana Srbije koji se osećaju kao Srbi, zasnovana na vladavini prava jačeg i društvenoj nepravdi, načelima partokratske demokratije, ljudskim i manjinskim neslobodama i pripadnosti palanačkim principima i hinjenim vrednostima.

Nosioci suverenosti

Član 2.

Suverenost potiče od Kartela ("vladajuće partije, 'opozicione' partije, enormno bogati 'kontroverzni biznismeni', vojska, raznovrsne policijske formacije, mafija, Crkva i dvorski intelektualci"), koji je vrši institucionalnim i vaninstitucionalnim putevima moći.

Nijedna grupa građana, makar bila sastavljena i od čitave populacije, ne može prisvojiti suverenost od Kartela, niti uspostaviti vlast slobodno izraženom voljom.

Vladavina jačeg

Član 3.

Vladavina jačeg je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim pravima političkih i ekonomskih razbojnika da tlače svoje potčinjene. Uz dobrovoljni, ponizni, ropski pristanak potlačenih.

Vladavina jačeg se ostvaruje kontrolisanim izborima, koncentracijom vlasti, zavisnom sudskom vlašću, vlasništvom nad bogatstvima zemlje, monopolima, medijskom manipulacijom, zastrašivanjem, ubistvima, vojnom i policijskom silom.

Podela vlasti

Član 4.

Pravni poredak je jedinstven i nebitan. Poštuju se samo nepisani zakoni.

Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti u okviru Kartela.

Tradicionalna podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku ukida se kao neprimerena našem kulturnom modelu. Sva vlast je u rukama vlastele, što i sama reč kaže.



Photo: statics.mangaka.de

Političke stranke

Član 5.

Jamči se i priznaje uloga političkih stranaka u oblikovanju političkih interesa građana – da dobiju posao u nekom upravnom odboru ili lokalnoj administraciji, da zaposle nekog iz uže ili šire familije, da se utale, da otmu deo budžeta, da budu deo čeličnog lanca sveopšte korupcije.

Osnivanje političkih stranaka je zabranjeno, postojeće su sasvim dovoljne, jer nacionalno bogatstvo ipak nije neiscrpno.

Političke stranke neposredno vrše vlast i potčinjavaju je sebi i interesima članstva i finansijera.

Sukob interesa

Član 6.

Gospodari Srbije mogu da vrše neodređeno veliki broj državnih i javnih funkcija u isti mah, jer je reč o ljudima posebnog kova koji su kadri da istovremeno zavuku ruke u hiljade džepova.

Sukob interesa je oksimoron koji je zabranjen zakonom zbog manjka inteligencije.

Grb, zastava i himna

Član 7.

Republika Srbija ima grb, zastavu i himnu koji spadaju u njena najveća prirodna bogatstva.

Grb Republike Srbije se koristi kao Veliki grb i kao Mali grb, u zavisnosti da li je dvoglavi orao-mutant već odrastao ili je tek ptiče u gnezdu.

Zastava Republike Srbije postoji i koristi se kao državnički rekvizit za brisanje nosa, glancanje cokula i otklanjanje tvrdokornih mrlja na uniformi. U slučaju ratne oskudice, zastava se mejozom transformiše u svilene gajtane.

Himna Republike Srbije je tolerantna i miroljubiva pesma "Bože pravde", koja pesnički nadahnuto čuva srpski ratni plan ("srpske zemlje"), prosvećeno traži pomoć od boga za trijumf u pokolju ("Kad nastupe borbe dani/k’ pobedi mu vodi hod"), te inovira militarističku doktrinu i inauguriše novi rod vojske – "srpski rod".



Teritorija i granica

Član 8.

Teritorija Republike Srbije je jedinstvena, neodređena i sklona proširenju na susedne države. U trenucima nacionalnog amoka, teritorija se volšebno preobražava u svetu srpsku zemlju.

Granica Republike Srbije je ekstremno ekstrovertna, okrenuta ka spolja, izrazito labilnog karaktera, vrlo pokretljiva i često voli da ode u patronažni obilazak susednih zemalja.


Glavni grad

Član 9.

Glavni grad Republike Srbije je masovna grobnica (po izboru).

Jezik i pismo

Član 10.

U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su jezik mržnje i ćiriličko pismo zaborava.

Upotreba drugih jezika i pisama dozvoljena je između četiri zida.

Svetost države

Član 11.

Republika Srbija je sveta zemlja.

Crkve i verske zajednice su odvojene od države, sa izuzetkom Srpske pravoslavne crkve koja ispunjava svaku poru nacionalnog i državnog bića. SPC je duša državnog aparata, koja posvećuje večni poredak eksploatacije i daje mu božanske prerogative.

Pokrajinska autonomija i lokalna samouprava

Član 12.

Pokrajinska autonomija i lokalna samouprava postoje samo ukoliko je lokalni feudalac član Kartela, što znači da se o životu i smrti lokalnog življa ne odlučuje u dalekoj prestonici, već na licu mesta.

Zaštita Srba u inostranstvu

Član 13.

Republika Srbija štiti prava Srba u inostranstvu, pogotovo pravo na balvan-revoluciju, otvaranje koncentracionih logora, etničko čišćenje nesrpskog stanovništva, genocidčiće (u granicama skromnih mogućnosti) i stvaranje genocidnih tvorevina.

Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom, najčešće u obliku deviznog priliva.



Photo: trstenik.net

Zaštita nacionalnih manjina

Član 14.

Republika Srbija štiti prava manjina na specijalnim lokacijama (favela, logor, geto).

Država jemči posebnu zaštitu nacionalnim manjinama radi očuvanja njihovog identiteta (da bismo ih, kada se steknu uslovi za narodni odisaj, lakše locirali).

Ravnopravnost polova

Član 15.

Država jemči ravnopravnost polova, pred domaćom vlastelom su svi jednaki – i Severni i Južni pol.

Međunarodni odnosi

Član 16.

Spoljna politika Republike Srbije počiva na teoriji preklapanja srpskog duhovnog i fizičkog prostora oličenoj u filozofskoj maksimi "Gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje".

Opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije sve dok nas ne izda strpljenje, a onda počinje opštenarodno veselje sa pevanjem ratničkih popevki i pucanjem u pripadnike inovernih plemena.

Položaj stranaca

Član 17.

Stranci imaju sva prava zajamčena Ustavom i zakonom: da plate i na mostu i na ćupriji; da popiju batine s nogu; da budu proglašeni špijunima i bačeni u kazamat; da budu pokršteni; a ukoliko je stranac navijač, stiče i posebno pravo da bude ubijen.

(nastaviće se)

e-novine.com - Ustav Srbije, konačno izdanje

e-novine.com - Koljački humanizam i velikosrpska renesansa

Photo: Stock

Ne znam o čemu se radi. Pojma nemam o čemu pričate. Kako ste ono rekli? Bratunac? Nikad čuo. Kad? Maj 1992. Ne sećam se gde sam tad bio, ko će sve da pamti, davno je to bilo. Moguće. Ne kažem, išao sam da branim Srbiju. Dobrovoljno. Zašto sam branio Srbiju u Bosni? Pa zato što je to srpska zemlja, tako su rekli na televiziji. Ne, Srbija nije bila u ratu, ja sam bio u ratu. Jeste, bio sam



Photo: Milica Jovanović

Kolebanje
Nisam baš siguran gde se sve to dogodilo… u dolini, na planini, u gradskom prevozu, u snu? Možda u selima na brdima oko grada? Bilo je tamo… no šta je ono bilo tamo? Bilo je jaja, džakova, rotkvica? Ili su tamo bili kosturi, šta li? Da, ali obloženi mesom i živi, čini mi se da su baš oni bili u pitanju. Nekima su kasnije spale obloge, ako se ne varam. Oni su tamo nešto radili, šta li su ono beše radili? Igrali badmington? Gledali tenis? Vatru u kaminu? Možda su gledali, ali nešto drugo? Gledali su kako gore tuđe kuće. Mislim da se iz kuća nešto dizalo… duhovi? zmajevi? ukućani? Ili su to bili samo debeli stubovi svetlog dima? Gde ima vatre, ima i dima. Ne mogu da se setim da li je to bilo sve što su videli. Da li im je još neki detalj upao u oko? Čini mi se da je tuda nešto proticalo… vreme? vodopad? zveropad? Pre će biti neka reka. Da nije Drina? Skoro sam siguran da su videli kolonu nečega, samo nisam baš siguran čega. Mrava? Trava? Zaborava? Verovatno su to bili obični kamioni, pokriveni belim ciradama. Biće da je tu bilo i nekih ljudi, nekih vozača, nekih vojnika, nekih opsluživača tih kamiona. Nešto mi nedostaje u celoj priči… Kao da je tu bio još neko. Da, mora da su žitelji zapaljenih kuća. Logično, u kućama žive stanari. Šta li se s njima dogodilo? Da nisu otputovali na odmor? Nisu, nisu, sad se sećam. Vojnici su ih ubacivali u kamione i besplatno ih vozili u nepoznatom pravcu. A kolona kamiona se isticala po nečemu, nisam siguran po čemu. Po visini? Po širini? Ne, ne, po dužini. Jedan kraj kolone je bio u Bosni, na čelu su već tovarili zarobljenike. A drugi kraj? Gde je bio drugi kraj? U dolini, na planini, u gradskom prevozu, u snu? Ništa od navedenog. U Srbiji, naravno, u Srbiji.

Negacije
To nije bila ni planina, ni ravnica, nego nešto između. To nisu bile ni stambene zgrade, ni carske palate, nego kuće. To nije bila ni poplava, ni cunami, nego požar. To nije bio ni dim cigarete, ni dim iz dimnjaka, nego debeli stubovi svetlog dima koji su se dizali iz zapaljenih kuća. To nisu bile ni lađe, ni avioni, nego neka suvozemna saobraćajna sredstva. To nisu bili ni civili, ni mirotvorci, nego vojnici. To nisu bili ni bikovi, ni ovce, nego zarobljenici. To nije bila ni borba za Jugoslaviju, ni odbrana srpstva, nego vojna agresija. To nije bilo ni humano preseljenje, ni poštovanje običaja rata, nego etničko čišćenje.

Distingvo
Iz sela (nisam rekao tela) na brdima (a ne u krdima) oko grada (nikako oko brada) počeli su se dizati (a ne nizati) debeli stupovi (a ne Đurđevi stupovi) svetlog dima (a ne svetlog video bima). Gledali smo, (prvi, ne osmi put) svojim smo očima (a ne sočivima) gledali, kako gore (a ne dole) tuđe kuće (a ne luđe kuce), kao što ćemo gledati (a ne redati) i naše (a ne vaše), nismo hteli verovati (a ne šerovati). Na desnoj (a ne tesnoj), srbijanskoj obali Drine (a ne velikosrbijanskoj Obali Slonovače), duga kolona (a ne tuga tromblona) velikih kamiona (a ne reliktnih morona), neprestano je rasla (a ne pasla). Brojali smo (do trideset, a ne do pet) i onda odustali (a ne oguglali), dok su se kamioni (a ne lampioni) kretali prema Bratuncu (a ne prema Valjevu ili Užicu). Dok su sela gorela (a ne tinjala), srpski vojnici (a ne neki nepoznanici) su terali stanovništvo (a nisu ih lepo zamolili) iz brda ka glavnom putu (a ne ka pravnom kutu), gde su ih, u neverovatno sinhronizovanoj operaciji (a ne u nastupu ludila ili genocidne inspiracije), čekali kamioni (a ne bomboni) u koloni čiji je kraj (a ne nebeskosrpski raj) još uvek bio u Srbiji (i još stoji tamo).



Photo: www.borivojrasuo.com

Recenzija izdavača
U svom novom romanu "Bosanski rat", romansijer i ratosijer Dobrica Bećković Štula, čija su nam mnoga remek-nedela već poznata, postaje eksplicitni ratni hroničar. Uzevši za fabulu samo jedan mali isečak zbivanja na ratištu, Štula nam suvereno demonstrira raskošnu lepezu svojih pripovedačkih postupaka. Tema romana nije izabrana slučajno: humano preseljenje je ideja koja je potekla od samog romansijera i ovaplotila se posredstvom srpske ratne mašinerije u Bosni. Teorija je postala praksa, vojne i paravojne formacije oblikovale su stvarnost u skladu sa književnim zamislima, da bi ta stvarnost ponovo postala inspiracija za našeg romansijera. Kakav dijalektički obrt! Život zaista piše romane – topom, haubicom, kamom, buktinjom, mitraljezom, puškom, bombom i granatom – ali uvek prepoznatljivim rukopisom Oca Nacije i Opšte Mobilizacije. Dobrica Bećković Štula, u skladu sa svojim humanističkim idealima, u romanu se skoncentrisao na humanu stranu ratnih zbivanja. Njegovim narata-ta-tivom dominiraju humani aspekti akcione masovke: humano paljenje kuća (da bismo sagradili starije i lepše), još humanije proterivanje ljudi iz domova, i najhumanije ubacivanje civila u vojne kamione i njihovo humano preseljenje iz ove doline plača u rajski vrt. Ukratko, reč je o savremenom klasiku koljačkog humanizma i velikosrpske renesanse.

S genocidom bez genocida
Iz sela s genocidom na brdima bez genocida počeli su se dizati s genocidom debeli stubovi dima bez genocida. Gledali smo s genocidom, prvi put svojim smo očima gledali bez genocida, kako gore tuđe kuće s genocidom, kao što ćemo gledati bez genocida kako gore i naše s genocidom, nismo htjeli vjerovati bez genocida. Nismo se usuđivali vjerovati s genocidom, jer smo znali bez genocida da je tada pređena tačka s genocidom poslije koje nema povratka bez genocida. Na desnoj, srbijanskoj obali Drine s genocidom, duga kolona velikih kamiona bez genocida, pokrivenih bijelim ceradama s genocidom, neprestano je rasla bez genocida. Brojali smo do trideset s genocidom i onda odustali bez genocida, dok su kamioni s genocidom kretali prema Bratuncu bez genocida. Dok su sela gorjela s genocidom, srpski vojnici su bez genocida tjerali stanovništvo iz brda s genocidom ka glavnom putu bez genocida, gdje su ih, u nevjerovatno sinhroniziranoj operaciji s genocidom, čekali kamioni u koloni bez genocida čiji je kraj s genocidom još uvijek bio u Srbiji bez genocida.



Photo: Stock

Neznanje
Ne znam o čemu se radi. Pojma nemam o čemu pričate. Kako ste ono rekli? Bratunac? Nikad čuo. Kad? Maj 1992. Ne sećam se gde sam tad bio, ko će sve da pamti, davno je to bilo. Moguće. Ne kažem, išao sam da branim Srbiju. Dobrovoljno. Zašto sam branio Srbiju u Bosni? Pa zato što je to srpska zemlja, tako su rekli na televiziji. Ne, Srbija nije bila u ratu, ja sam bio u ratu. Jeste, bio sam. Zapaljene kuće? Ne sećam se, možda je nešto i gorelo. Požari se dešavaju svaki dan. Dobro, nisu same od sebe, verovatno ih je neko zapalio. Ne, nisam ništa zapalio. Nemam upaljač ni šibice, ne pušim. Ne sećam se, nisam išao u brda. Ne znam. Kolona? Nisam video kolonu. Ne, to su verovatno bile regularne jedinice JNA. Da, to su bili oni. Sigurno. Jedan kraj u Bosni, drugi u Srbiji. Otkud nama toliki kamioni? Pa verovatno su dovozili vojsku. Bili su prazni? Ne znam ništa od deportacijama. Nisam bio tamo. Pa na drugom mestu. U gradu. Na stadionu. Nismo igrali fudbal. Nešto drugo. Umoran sam, pustite me. Sutra ćemo nastaviti. Nije to više ta priča.

PREDLOŽAK: Iz sela na brdima oko grada počeli su se dizati debeli stupovi svijetlog dima. Gledali smo, prvi put svojim smo očima gledali, kako gore tuđe kuće, kao što ćemo gledati kako gore i naše, nismo htjeli vjerovati. Tačnije, nismo se usuđivali vjerovati, jer smo znali da je tada pređena tačka poslije koje nema povratka. Na desnoj, srbijanskoj obali Drine, duga kolona velikih kamiona, pokrivenih bijelim ceradama, neprestano je rasla. Brojali smo do trideset i onda odustali, dok su kamioni kretali prema Bratuncu. Dok su sela gorjela, srpski vojnici su tjerali stanovništvo iz brda ka glavnom putu, gdje su ih, u nevjerovatno sinhroniziranoj operaciji, čekali kamioni u koloni čiji je kraj još uvijek bio u Srbiji. (Emir Suljagić, "Razglednica iz groba")

e-novine.com - Koljački humanizam i velikosrpska renesansa