Ne znam o čemu se radi. Pojma nemam o čemu pričate. Kako ste ono rekli? Bratunac? Nikad čuo. Kad? Maj 1992. Ne sećam se gde sam tad bio, ko će sve da pamti, davno je to bilo. Moguće. Ne kažem, išao sam da branim Srbiju. Dobrovoljno. Zašto sam branio Srbiju u Bosni? Pa zato što je to srpska zemlja, tako su rekli na televiziji. Ne, Srbija nije bila u ratu, ja sam bio u ratu. Jeste, bio sam
Photo: Milica Jovanović
Kolebanje
Nisam baš siguran gde se sve to dogodilo… u dolini, na planini, u gradskom prevozu, u snu? Možda u selima na brdima oko grada? Bilo je tamo… no šta je ono bilo tamo? Bilo je jaja, džakova, rotkvica? Ili su tamo bili kosturi, šta li? Da, ali obloženi mesom i živi, čini mi se da su baš oni bili u pitanju. Nekima su kasnije spale obloge, ako se ne varam. Oni su tamo nešto radili, šta li su ono beše radili? Igrali badmington? Gledali tenis? Vatru u kaminu? Možda su gledali, ali nešto drugo? Gledali su kako gore tuđe kuće. Mislim da se iz kuća nešto dizalo… duhovi? zmajevi? ukućani? Ili su to bili samo debeli stubovi svetlog dima? Gde ima vatre, ima i dima. Ne mogu da se setim da li je to bilo sve što su videli. Da li im je još neki detalj upao u oko? Čini mi se da je tuda nešto proticalo… vreme? vodopad? zveropad? Pre će biti neka reka. Da nije Drina? Skoro sam siguran da su videli kolonu nečega, samo nisam baš siguran čega. Mrava? Trava? Zaborava? Verovatno su to bili obični kamioni, pokriveni belim ciradama. Biće da je tu bilo i nekih ljudi, nekih vozača, nekih vojnika, nekih opsluživača tih kamiona. Nešto mi nedostaje u celoj priči… Kao da je tu bio još neko. Da, mora da su žitelji zapaljenih kuća. Logično, u kućama žive stanari. Šta li se s njima dogodilo? Da nisu otputovali na odmor? Nisu, nisu, sad se sećam. Vojnici su ih ubacivali u kamione i besplatno ih vozili u nepoznatom pravcu. A kolona kamiona se isticala po nečemu, nisam siguran po čemu. Po visini? Po širini? Ne, ne, po dužini. Jedan kraj kolone je bio u Bosni, na čelu su već tovarili zarobljenike. A drugi kraj? Gde je bio drugi kraj? U dolini, na planini, u gradskom prevozu, u snu? Ništa od navedenog. U Srbiji, naravno, u Srbiji.
Negacije
To nije bila ni planina, ni ravnica, nego nešto između. To nisu bile ni stambene zgrade, ni carske palate, nego kuće. To nije bila ni poplava, ni cunami, nego požar. To nije bio ni dim cigarete, ni dim iz dimnjaka, nego debeli stubovi svetlog dima koji su se dizali iz zapaljenih kuća. To nisu bile ni lađe, ni avioni, nego neka suvozemna saobraćajna sredstva. To nisu bili ni civili, ni mirotvorci, nego vojnici. To nisu bili ni bikovi, ni ovce, nego zarobljenici. To nije bila ni borba za Jugoslaviju, ni odbrana srpstva, nego vojna agresija. To nije bilo ni humano preseljenje, ni poštovanje običaja rata, nego etničko čišćenje.
Distingvo
Iz sela (nisam rekao tela) na brdima (a ne u krdima) oko grada (nikako oko brada) počeli su se dizati (a ne nizati) debeli stupovi (a ne Đurđevi stupovi) svetlog dima (a ne svetlog video bima). Gledali smo, (prvi, ne osmi put) svojim smo očima (a ne sočivima) gledali, kako gore (a ne dole) tuđe kuće (a ne luđe kuce), kao što ćemo gledati (a ne redati) i naše (a ne vaše), nismo hteli verovati (a ne šerovati). Na desnoj (a ne tesnoj), srbijanskoj obali Drine (a ne velikosrbijanskoj Obali Slonovače), duga kolona (a ne tuga tromblona) velikih kamiona (a ne reliktnih morona), neprestano je rasla (a ne pasla). Brojali smo (do trideset, a ne do pet) i onda odustali (a ne oguglali), dok su se kamioni (a ne lampioni) kretali prema Bratuncu (a ne prema Valjevu ili Užicu). Dok su sela gorela (a ne tinjala), srpski vojnici (a ne neki nepoznanici) su terali stanovništvo (a nisu ih lepo zamolili) iz brda ka glavnom putu (a ne ka pravnom kutu), gde su ih, u neverovatno sinhronizovanoj operaciji (a ne u nastupu ludila ili genocidne inspiracije), čekali kamioni (a ne bomboni) u koloni čiji je kraj (a ne nebeskosrpski raj) još uvek bio u Srbiji (i još stoji tamo).
Photo: www.borivojrasuo.com
Recenzija izdavača
U svom novom romanu "Bosanski rat", romansijer i ratosijer Dobrica Bećković Štula, čija su nam mnoga remek-nedela već poznata, postaje eksplicitni ratni hroničar. Uzevši za fabulu samo jedan mali isečak zbivanja na ratištu, Štula nam suvereno demonstrira raskošnu lepezu svojih pripovedačkih postupaka. Tema romana nije izabrana slučajno: humano preseljenje je ideja koja je potekla od samog romansijera i ovaplotila se posredstvom srpske ratne mašinerije u Bosni. Teorija je postala praksa, vojne i paravojne formacije oblikovale su stvarnost u skladu sa književnim zamislima, da bi ta stvarnost ponovo postala inspiracija za našeg romansijera. Kakav dijalektički obrt! Život zaista piše romane – topom, haubicom, kamom, buktinjom, mitraljezom, puškom, bombom i granatom – ali uvek prepoznatljivim rukopisom Oca Nacije i Opšte Mobilizacije. Dobrica Bećković Štula, u skladu sa svojim humanističkim idealima, u romanu se skoncentrisao na humanu stranu ratnih zbivanja. Njegovim narata-ta-tivom dominiraju humani aspekti akcione masovke: humano paljenje kuća (da bismo sagradili starije i lepše), još humanije proterivanje ljudi iz domova, i najhumanije ubacivanje civila u vojne kamione i njihovo humano preseljenje iz ove doline plača u rajski vrt. Ukratko, reč je o savremenom klasiku koljačkog humanizma i velikosrpske renesanse.
S genocidom bez genocida
Iz sela s genocidom na brdima bez genocida počeli su se dizati s genocidom debeli stubovi dima bez genocida. Gledali smo s genocidom, prvi put svojim smo očima gledali bez genocida, kako gore tuđe kuće s genocidom, kao što ćemo gledati bez genocida kako gore i naše s genocidom, nismo htjeli vjerovati bez genocida. Nismo se usuđivali vjerovati s genocidom, jer smo znali bez genocida da je tada pređena tačka s genocidom poslije koje nema povratka bez genocida. Na desnoj, srbijanskoj obali Drine s genocidom, duga kolona velikih kamiona bez genocida, pokrivenih bijelim ceradama s genocidom, neprestano je rasla bez genocida. Brojali smo do trideset s genocidom i onda odustali bez genocida, dok su kamioni s genocidom kretali prema Bratuncu bez genocida. Dok su sela gorjela s genocidom, srpski vojnici su bez genocida tjerali stanovništvo iz brda s genocidom ka glavnom putu bez genocida, gdje su ih, u nevjerovatno sinhroniziranoj operaciji s genocidom, čekali kamioni u koloni bez genocida čiji je kraj s genocidom još uvijek bio u Srbiji bez genocida.
Photo: Stock
Neznanje
Ne znam o čemu se radi. Pojma nemam o čemu pričate. Kako ste ono rekli? Bratunac? Nikad čuo. Kad? Maj 1992. Ne sećam se gde sam tad bio, ko će sve da pamti, davno je to bilo. Moguće. Ne kažem, išao sam da branim Srbiju. Dobrovoljno. Zašto sam branio Srbiju u Bosni? Pa zato što je to srpska zemlja, tako su rekli na televiziji. Ne, Srbija nije bila u ratu, ja sam bio u ratu. Jeste, bio sam. Zapaljene kuće? Ne sećam se, možda je nešto i gorelo. Požari se dešavaju svaki dan. Dobro, nisu same od sebe, verovatno ih je neko zapalio. Ne, nisam ništa zapalio. Nemam upaljač ni šibice, ne pušim. Ne sećam se, nisam išao u brda. Ne znam. Kolona? Nisam video kolonu. Ne, to su verovatno bile regularne jedinice JNA. Da, to su bili oni. Sigurno. Jedan kraj u Bosni, drugi u Srbiji. Otkud nama toliki kamioni? Pa verovatno su dovozili vojsku. Bili su prazni? Ne znam ništa od deportacijama. Nisam bio tamo. Pa na drugom mestu. U gradu. Na stadionu. Nismo igrali fudbal. Nešto drugo. Umoran sam, pustite me. Sutra ćemo nastaviti. Nije to više ta priča.
PREDLOŽAK: Iz sela na brdima oko grada počeli su se dizati debeli stupovi svijetlog dima. Gledali smo, prvi put svojim smo očima gledali, kako gore tuđe kuće, kao što ćemo gledati kako gore i naše, nismo htjeli vjerovati. Tačnije, nismo se usuđivali vjerovati, jer smo znali da je tada pređena tačka poslije koje nema povratka. Na desnoj, srbijanskoj obali Drine, duga kolona velikih kamiona, pokrivenih bijelim ceradama, neprestano je rasla. Brojali smo do trideset i onda odustali, dok su kamioni kretali prema Bratuncu. Dok su sela gorjela, srpski vojnici su tjerali stanovništvo iz brda ka glavnom putu, gdje su ih, u nevjerovatno sinhroniziranoj operaciji, čekali kamioni u koloni čiji je kraj još uvijek bio u Srbiji. (Emir Suljagić, "Razglednica iz groba")
e-novine.com - Koljački humanizam i velikosrpska renesansa
No comments:
Post a Comment