Webpublicapress.com: NEMOJMO SE ZAVARAVATI, BORIS TADIĆ JE SAMO PROZAPA...

Webpublicapress.com: NEMOJMO SE ZAVARAVATI, BORIS TADIĆ JE SAMO PROZAPA...:

Piše: Snežana Čongradin

"Mi ne verujemo dobrim namerama muslimana“, ovim rečima je predsednik Republike Srpske obeležio 11. jul 2011. godine, dan kada su oružane snage države na čijem je čelu počinile genocid nad osam hiljada srebreničkih muslimana. Taj rasistički govor, kakav je u rudimentarnom obliku mnogo pre njega lansirala bivša predsednica bosanskih Srba, Biljana Plavšić - izjavom da su „muslimani genetski kvaran materijal“ - ne smeta predsedniku Srbije da Dodiku danas ukazuje državnu i političku podršku, ispoljava naglašenu ideološku naklonost i javno utemeljuje jedno veliko, krajnje lično prijateljstvo.

Predsedniku Srbije ne smeta ni stav predsednika Republike Srpske o tamošnjem pravosudnom sistemu, unutar kojeg, takođe, pretežu elementi rasizma.

„Neprihvatljivo je da nam sude sudije muslimani“, izjava je Dodikova od pre samo dve godine, a od koje se nikad nije distancirao.

Čak je prolećna rekonstrukcija Vlade Srbije obeležena prvom zajedničkom sednicom, skupa sa ministrima vlade entiteta BiH – kao da su ministri jedne vlade, a ne dve. Ubrzo nakon toga predsednik RS pokrenuo je u parlamentu izglasavanje odluke o raspisivanju referenduma – ne baš o nezavisnosti, ali o najelementarnijoj polugi svake centralne vlasti, pa bilo to i u krhkoj državi poput BiH – o pravosuđu.

Ne samo da je reč o osnovnom segmentu društvenog uređenja, već je to grana vlasti koja bi trebalo da se bavi procesuiranjem ratnih zločina i ratnog profiterstva. Koliko je samo sitnih, ličnih, sebičnih interesa sabijeno u jednoj zajednici ljudi, još svežih učesnika krvavog rata, zločina i genocida!

Ogromne su razmere tih sitnih, pojedinačnih interesa. Posledice su iste za sve - javne i sveprožimajuće, iako je interes koji se krije iza toga sasvim privatan i ličan.

Poruka koju dva predsednika takvim postupcima šalju regionu, Evropskoj uniji i široj međunarodnoj zajednici, odnosno građanima Srbije i građanima Republike Srpske, druga je strana njihove politike, usled koje im deklarativno proevropsko zalaganje deluje potpuno neuverljivo, a njihovo ponašanje ocenjuje se dvoličnim i licemernim.

S RBIJA I RS – “DVA OKA U GLAVI” ZA ZAVADJANJE REGIONA

Srbija i RS igraju ključnu ulogu u održavanju napetosti i nebezbednosti u regionu, povlačeći poteze zbog kojih ih EU kažnjava, ili, kako njima više odgovara da javnost vidi - uslovljava nagrađivanjem. Time se neistinito predstavljaju sopstvenim građanima kao sila i faktor, umesto uloge koju su zapravo zauzeli prema međunarodnoj zajednici – izvor konflikta i zaostajanja.

Tako je Milorad Dodik, nakon posete i samo jednog razgovora sa Ketrin Ešton, visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku i bezbednost, odustao od referendumskih namera i bez velike buke povinovao se zahtevima evropskih čelnika.

Neizvesno je, naravno, koliko će dugo trajati to Dodikovo povlačenje pred zahtevima EU - pre svega, ako se imaju u vidu njegove skorašnje rasističke izjave o muslimanima i širenje govora mržnje čak i na dan kada se obeležava godišnjica genocida u Srebrenici i sahranjuju posmrtni ostaci stradalih u masakru.

Takođe, ta neizvesnost u pogledu Dodikovih poteza poduprta je činjenicom da Boris Tadić i njegova stranka, u narednih nekoliki meseci očekuju status kandidata za članstvo u EU, koji bi im, kao najznačajniji predizborni adut, omogućio osvajanje još jednog mandata.

Regionalna politika Srbije – odnos prema BiH i Kosovu, postaju ključni uslovi za korak ka EU a ispunjenje tih uslova - osnovna pretpostavka za ostanak na pozicijama vlasti.

EU i Amerika neprestano pozivaju Borisa Tadića da podrži celovitost BiH i neutrališe secesionističke težnje RS, te izbriše iz osnova i svih temeljnih političkih postulata ideju Velike Srbije, u kojoj Srbi preko Drine postaju građani države Srba s ove strane Drine.

PUT DO NOVE STRATEGIJE

Oni žele podelu Bosne i Kosova. Ali, znaju da to nije realno. Da li takva pozicija implicira uverenje koje počiva na očekivanjima da će ta teritorijalna deljivost nekada biti ponovo realna, iako trenutno nije?

Odnosno, da li je ideja u ovom trenutku nerealna upravo iz tog razloga što je ranije bila realna?

A, ako je bila – to onda znači da može opet da bude.

To je matrica kakvu je bilo moguće jasno uočiti u agresivnoj, ratnohuškačkoj politici Demokratske stranke Srbije i njenog lidera, bivšeg premijera Vojislava Koštunice. Razlika između ove dve stranke je blaga i počiva u činjenici da bi DSS čekao te bolje prilike za deljenje teritorije po etničkoj, verskoj i nacionalnoj osnovi, insistirajući na politici konflikta sa nepodeljinim i nezavisnim Kosovom, kao i celovitom BiH.

Boris Tadić čeka prikladnije i bolje okolnosti za Srbe i njihovo regionalno povezivanje u jednu državu – a u međuvremenu govori neistinu i igra dvostruku ulogu (više nego očigledno) sve iz uverenja da kupuje vreme za Veliku Srbiju.

Evropskoj uniji se, s druge strane, preporučuje čvršća politika prema Srbiji i njenom lideru Borisu Tadiću, kako bi ceo region krenuo u demokratizaciju i saniranje posledica rata.

Uskoro se mogu očekivati i zahtevi da predsednik Srbije poseti Prištinu.

Prazna forma tog događanja u uslovljavanju okreće se, međutim, u svoju suprotnost. Tadić će tako otići u Srebrenicu na petnaestogodišnjicu genocida, nakon što je izdilovao da se u tekstu srpske skupštinske deklaracije ne nađe pojam genocid, već zločin.

Zbog čega je predsednik procenio da je u interesu građana Srbije iskrivljena slika o genocidu koji je, ipak, neko drugi počinio u njihovo ime, nije baš najjasnije. Takođe, nije jasno zbog čega je u interesu građana Srbije da se takvim odnosom rugaju žrtvama.

OTAC I SIN

„Svugde gde stignem, ja podvlačim da vojni gubitak Srpske Krajine i slavonskih zemalja, gde su Srbi bili većina, mi ne smemo nikada prihvatiti kao definitivan gubitak... Te krajeve nikad ne treba smatrati izgubljenima, jer ni Nemci nisu Istočnu Nemačku smatrali definitivno izgubljenom. Čak ni u svom ustavu“, isticao je akademik Ljubomir Tadić (otac Borisa Tadića) još 1996. godine.

Akademik SANU je apelovao i na potrebu da se Republika Srpska „spasi“: „A što se Karadžića i Mladića tiče, ja se nadam da oni imaju vojno obezbeđenje oko sebe, tako da bi NATO-vci morali da rizikuju da među njima bude i mrtvih ukoliko se odluče da budu dosledni u svom okupatorskom nasilju.“

„Kohabitacija predsednika i premijera Srbije (Borisa Tadića i Vojislava Koštunice) mora biti nastavljena, pre svega zbog Kosova i Metohije, a stranačke stvari moraju biti stavljene u stranu u interesu države i njenog opstanka. Boris Tadić i Vojislav Kostunica već su nastavili saradnju organizovavši pregovarački tim, jer se država ne sme zanemariti i dovoditi u pitanje zbog stranačkih sporova. Njihova saradnja biće nastavljena kroz sva pitanja koja su otvorena pred Srbijom“, rekao je akademik Ljubomir Tadić, otac predsednika Srbije, 2006. godine.

Da nema neodoljivih sličnosti između političke stvarnosti i misli Ljubomira Tadića, ne bi, naravno, imalo smisla upućivati na oca, kada je reč o postupcima sina.

Sličnost se pokazuje i u dokumetovanom ideološkom profilu aktuelne državne politike i one koja je bila načeta krvavim sukobima, a pre toga, Memorandumom iz 1986.

Naime, od kada je, u martu ove godine, usvojena Strategija Vlade Srbije o očuvanju i jačanju odnosa matične države i Srba u regionu, u poređenju proklamovanih ciljeva, u čijem ispunjenju ovdašnji dokument daje najznačajnije mesto Srpskoj pravoslavnoj crkvi, uviđa se posebno potreba za relativizacijom zločina, te ušuškavanjem tragedije u lažno istorijsko predstavljanje.

Pisao: Petar Luković- Konačno, rat! (3)

e-novine.com - Konačno, rat! (3)

Umetnost propagande: Analiza “Politike” (1988-1991)

Konačno, rat! (3)

Pisao: Petar Luković

Veličina slova:

Opštenarodno veselje: Udri, ruši, kolji!

Photo: Stock

Režim je dozvolio i podsticao da u medijima ovlada atmosfera u kojoj je Govor Mržnje predstavljao uobičajeni način izražavanja i jezičke prakse uopšte. Mediji su stvarali i stvorili uverenje da iskazivati mržnju prema prema pripadnicima nesrpskih naroda predstavlja Slobodu Govora, da ubistvo ne-Srbina koji javno demonstrira svoje protivljenje politici ne predstavlja zločin koji se mora istražiti i počinilac kazniti, da je pravo nesrpskih naroda bivše SFRJ na suverenost u svojim republikama manje od prava na suverenost, kako u Srbiji tako i u ostalim republikama SFRJ u kojima žive srpske etničke zajednice, da pravo uopšte a posebno međunarodno javno i humantarno pravo - nemaju vrednost po sebi, već da su vredni samo onoliko koliko pozivanje Miloševićevog režima na njega doprinosi ostvarenju srpskog nacionalnog programa i očuvanju vlasti režima (Iz Analize pripremljene za međunarodnu konferenciju o medijima u ex-SFRJ, održanoj 2002. godine u Holandiji)

1.8. Konkretizacija rata: Priprema za Vukovar, maj 1991.

Priprema za rat u Hrvatskoj bili su tekstovi/naslovi kao ovaj: "Plitvice su srpska zemlja": Pred deset hiljada ljudi na ulazu u selo Jezerce govorili dr Milan Babić, dr Boško Božanić, prof. Petar Štikovac, Jovo Korenica i dr Vojislav Šešelj ("Politika", 3. maj 1991). Već idućeg dana (4. maja 1991) pod nadnaslovom: "Napetost i nemir u Hrvatskoj" pojavljuje se naslov: "Vukovar odsečen grad" gde se kaže da je u "oružanom okršaju u Borovu Selu poginulo 12 redarstvenika MUP Hrvatske i tri građanina". Da li se Jugoslavija tako našla na ivici ambisa sa koje nema povratka – zabrinuto se pita "Politika" i dodaje: "Ma koliko nade bile jake da će razum prevagnuti, nemogućno je i sasvim odbaciti dalje produbljivanje tragedije".

Po starom običaju “Politike” usledio je komentar (autor: Radivoje Petrović) u kojem se glede događaja u Borovu Selu kaže sledeće: “Disciplinovanje Srba vikendom ili praznikom, koje se poslednjih meseci sprovodi u Hrvatskoj uz pomoć specijalaca i redarstvenika Ministarstva unutrašnjih poslova, stiglo je posle Pakraca, Plitvica i Knina i do Borova Sela, nadomak Vukovara, ostavljajući krvave tragove i dovodeći čitavu političku situaciju u kritičnu fazu. Teško je sa sigurnošću odgovoriti na pitanje da li je ili ne počeo građanski rvt, ali ukoliko je jedno pitomo selo u srcu sremske ravnice blokirano satima, bez mogućnosti da se proveri šta se u njemu dešava, uz sporadičnu pucnjavu i raznorazne glasine, onda je očigledno da smo na ivici haosa iz koga se, po pravilu izlazi sa velikim žrtvama.

Očekivani udar policijskih snaga na Borovo Selo drugog dana radničkog praznika ima sve karakteristike prethodnih poteza hrvatskih vlasti na Plitvicama i u Pakracu, potvrđujući potpunu nesposobnost mlade demokratije da politički, a ne policijski, reši problem Srba u ovoj republici. Demonstriranje suvereniteta tamošnje vlasti noćnim ili jutarnjim prepadima na naselja u kojima je srpski živalj, potpuna blokada i zatvaranje svih kanala komunikacije, uz naknadno utvrđivanje da je primenjivana krajnja brutalnost i fizičko zlostavljanje, kao što je to bio slučaj u Plitvicama, navode na zaključak da je, i pored svih verbalno-političkih slaloma i pregovora, čak i na najvišem nivou, hrvatska strana izabrala samo jedan put - silu.

Naravno, uvek je moguće prigovoriti da ni jedna pravna država neće dozvoliti svojatanje ili cepanje svoje teritorije, pa ni uspostavljanje paralelne vlasti, ali takav princip važi samo ukoliko je država zaista pravna i ukoliko i sama ne doprinosi konfuziji, nervozi i osećaju nesigurnosti u jednom delu svog građanstva. Iz sredine, koja je bila stalno bombardovana informacijama o velikosrpskim scenaristima i scenarijama za rušenje legalne i demokratske vlasti u Hrvatskoj poslednjih meseci povlače se konci koji su providnih namera i za ljude nevezane za policijski zanat. Oni govore da šema zaluđivanja ljudi u ovoj republici ima jasne obrise. Potpuno je politički neozbiljno, ali i za kompletnu konfuziju dobrodošlo, kada drugi čovek MUP-a Hrvatske Slavko Degoricija javno izjavi da nema pojma o korišćenju oružja u Borovu Selu.

Tako se unapred zamenik republičkog ministra policije otresao odgovornosti, spasavajući i sebe i resor u kome radi, a bogami i čoveka koji je na čelu takve vlasti. Istina, primećeno je da zajedno sa predstavnicima MUP-a u akcijama učestvuju i civili, pripadnici HDZ naoružani do zuba, što je slab alibi za Degoriciju i drugu gospodu koja su sada u poziciji da preuzimaju na sebe svaki potez iz partijske vojske, jer su direktno učestvovali u njenom naoružavanju...

Srbi su, prvo, najureni iz Ustava svoje republike, zatim je uklonjen i naziv njihovog jezika, a ćirilično pismo počelo je da se koristi posle takvih 'demokratskih' poteza samo u 'disidentskim' opštinama. Istovremeno, koncipirani su državni simboli koje i srpski živalj u Hrvatskoj mora da poštuje. Ali, insistirajući upravo na tom poštovanju, zvanične hrvatske vlasti su razmahivale 'šahovnicom' toliko agresivno da su je ogadili i onim najlojalnijim građanima, bez obzira na nacionalnost. Opterećenost nacionalnim kompleksom na jednoj strani i istorijsko pamćenje o zlodelima pod sličnim barjakom za vreme prošlog rata svakodnevno su zaoštravani, pa su počele da padaju i prve žrtve ovih iracionalnih igara sa zastavama.

Sav neuspeh političkih pregovora jugoslovenskih lidera tokom pet rundi ogleda se upravo u sudbinama svih koji su poginuli i mnogih drugih koji u strahu čekaju sledeću noć ili sledeće jutro. Sve je učinjeno da se narod zaplaši, na jednoj strani, kao i da se pokaže koliko dr Tuđman, na drugoj strani, drži ozbiljno do pregovora sa čije je poslednje sesije otišao ljut. Mnogi su već u njegovom teatralnom napuštanju Cetinja naslutili da je to najava nove demonstracije suverenosti. Lako je objašnjivo što je izabrano naselje u okolini Vukovara, gde je mahom srpski živalj, jer time Tuđman poručuje svima da je i u blizini sadašnje granice sa Srbijom spreman da najsurovije brani svoj imidž državotvorca, kao i da ga nikakvi razgovori ne mogu odvratiti od konačnog cilja..."

Idućeg dana (5. maja 1991) “Politikin” naslov (“Specijalci držali žene i decu kao taoce”, autor: Rada Subotić) ne ostavlja sumnju ko je zapravo kriv za događaje u Borovu Selu: “Jake snage specijalaca, koje su stigle jednim privatnim automobilom, autobusom i sa nekoliko specijalnih policijskih vozila, najpre su pokušale da zauzmu prostorije mesne zajednice, gde se inače nalazi štab nezadovoljnih meštana ovog sela. Pucajući iz automatskog oružja, po tvrdnji očevidaca, specijalci su odmah na platou ispred mesne zajednice ubili Vojislava Milića, iz okoline Nove Pazove. Bio je to signal da se selo digne na oružje. Na specijalce se otvorila vatra sa svih strana i raznim oružjem, pa su se oni spasavali na sve moguće načine. Sklanjali su se u nekoliko kuća i u seosku ambulantu u koju su, kao taoce, poveli nekoliko žena i dece. U neviđenom okršaju i pucnjavi isped zgrade mesne zajednice i ambulante, poginulo je jedanaest specijalaca, na desetine je ranjeno a pedeset zarobljeno.

Ko zna kako bi se sve završilo da nešto oko 17 časova juče po podne u Borovo nisu stigle jake vojne jedinice, sa tenkovima i vojnim transporterima i uspele da spreče dalje krvoproliće. Oni su istovremeno u transporterima preveli zarobljene specijalce do Vukovara. U Borovo se danas moglo ući tek posle svestrane kontrole vojske. Iako u selu vlada prividan mir, kad se stigne u centar, gde se narod ne razilazi, čoveku postaje jasno da je u ovom lepom i bogatom selu juče i noćas bio pravi rat. Pokušali smo od predstavnika vojske da dobijemo informaciju o događaju i akcijama. Jedan potpukovnik u prolazu nam je rekao da vojska radi po naređenju i da je u Borovo stigla da spreči dalje sukobe.

U spontanom razgovoru sa meštanima Borova, koji su još pod jakim utiskom stravičnih događaja, saznali smo da su incident izazvali specijalci MUP-a Hrvatske koji su nenadano upali u selo i zapucali. Ljudi su još zgranuti, ali i odlučni da po svaku cenu brane svoja ognjišta i nejač...".

Indikativan je izveštaj (6.5.1991) iz Prištine gde se čitav događaj predstavlja kao "teror protiv Srba" uz napomenu – da se separatizam na Kosovu podstiče kako bi se odvukla pažnja s priprema "genocida" u Hrvatskoj!

"Iako su prvomajski praznici na Kosovu i Metohiji prošli bez ozbiljnih narušavanja reda i mira, događanja u SAO Krajina, a posebno u Borovu Selu, uznemirila su Srbe i Crnogorce. Ovde se Jugoslovenskoj narodnoj armiji zamera što nije blagovremeno intervenisala i sprečila hrvatske redarstvenike da terorišu civilno srpsko stanovništvo. Kosmetski Srbi i Crnogorci smatraju da šiptarski separatisti deluju u sprezi s hrvatskim vrhovništvom i ne isključuju mogućnost oružanih provokacija i na Kosmetu. Smatra se da je sadašnje vrhovništvo Hrvatske, kao i ranije hrvatsko rukovodstvo, podsticalo separatizam na Kosmetu da bi odvuklo pažnju sa priprema genocida nad Srbima u toj republici.

Inače, na Kosmetu se potpuno podržava pravedan otpor Srba u SAO Krajina, Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu i ističe da Srbi bilo gde da žive u Jugoslaviji neće više dozvoliti da ih goloruke kolju fašistoidne horde, kao što je bilo 1941. godine i kasnije u toku Drugog svetskog rata".

Par dana kasnije, Miroslav Lazanski, vojni komentator "Politike" piše: "Bilo je samo pitanje dana kada će oružje progovoriti u etnički mešovitim sredinama u Hrvatskoj. Pucnjava u Borovu Selu ima, naravno, i svoju predistoriju, pa bi se zbog poštene analize događaja valjalo vratiti malo unazad. Ko je koga tu prvi ubio i zašto je uopšte došlo do tako tragične zategnutosti u međuncionalnim odnosima na tom području nešto je duža priča. Tek, Jugoslavija je u predvečerje majskih praznika i de fakto postala Liban. Svako selo ima svoju miliciju, ili policiju, stranke formiraju svoje vojne formacije, narodu se deli oružje po nacionalnoj pripadnosti. Savezna armija interveniše u ulozi 'Plavih šlemova' i za sada je praktično tampon zona između zavađenih strana. Armija još nije ispalila ni jedan metak, ali treba voditi računa da je i njenim pripadnicima već pomalo svega dosta. Ljudi su umorni od stalnog dežurstva, neispavani, napeti, a oružje sa municijom je tu pored njih. Da li Predsedništvo SFRJ ima predstavu o celokupnoj situaciji, i može li se uopšte govoriti o odgovornosti političkih faktora u ovoj zemlji kada u noći u kojoj ginu ljudi u Hrvatskoj - na Palati federacije nema ni jednog osvetljenog prozora.

Kakva je odgovornost SIV-a čiji je predsednik bio na vreme upoznat sa ilegalnim uvozom oružja u Hrvatsku i Sloveniju? Zašto savezna vlada nije ništa preduzela po tom pitanju, pa je ona uz Predsedništvo Jugoslavije direktan krivac za sadašnje prolivanje krvi u Hrvatskoj. Može li se sada situacija smiriti pozivima i apelima na mir, tolerantnost, zalaganjima za reforme i kulturu dijaloga?

Slučajno preživela: Mačka u srpskom Vukovaru

Photo: STOCK

Što se tiče reagovanja političkog vrha Republike Hrvatske ono je pažljivo nijansirano, igra na kartu podeljenosti u rukovodstvu Armije, kojoj se istovremeno priznaje suzdržanost i neutralnost, ali čiji se pojedini komandanti obasipaju pravom lavinom optužbi i insinuacija. Ipak, predsednik Republike Hrvatske dr Franjo Tuđman zamerio je i svojim 'jastrebovima' na 'pozivanju naroda na spontani otpor, neorganizirani otpor, što može dovesti do tragičnih posljedica'. Predsednik Hrvatske, naime, kaže da će se suverenitet i sloboda braniti oružjem...".

Gotovo slučajno, "Politika" prenosi 6. maja sledeću vest: „Forum Srba Bele krajine, Gorskog kotara, Korduna, Pokuplja i Žumberka doneo je odluku kojom se obraća javnosti a u kojoj se ka-že: 'Vrhovno državno veće Republike Hrvatske predložilo je, a predsednik Republike Hrvatske je prihvatio, predlog za raspisivanje referenduma 19. maja 1991. godine po kojem bi se građani izjasnili između dve mogućnosti: samostalne Hrvatske ili savezne Jugoslavije. Provođenjem referenduma po pojedinim republikama i pod njihovom kontrolom sa pitanjima koja isključivo odgovaraju republičkom rukovodstvu, smatramo lukavom podvalom s namerom da se izvuku maksimalni politički ciljevi i okolišno dovede do razbijanja Jugoslavije, unatoč grube povrede historijskih istina o pravima naroda a ne republika na otcepljenje, bez obzira na posledice koje će imati narodi Jugoslavije. Na toj osnovi pozivamo narode ovih prostora da ne izađu na najavljeni referendum jer je njihovo opredeljenje jasno i nedvosmisleno potvrđeno nebrojenim žrtvama i životima palih boraca za slobodu. Narodi ovih prostora treba da se odazovu referendumu kojeg će organizovati Savezna skupština SFRJ na način koji neće povrediti ni interes ni ponos bilo kog naroda u Jugoslaviji."

Javio se i dr Milan Babić u intervjuu za "Politiku" (6. maja); novinar Milan Četnik piše o velikom događaju – prisajedinjenju Krajine Srbiji: "Predsednik Izvršnog veća Srpske autonomne oblasti dr Milan Babić na današnjoj konferenciji za štampu govorio je o predstojećem referendumu za prisajedinjenje SAO Krajine Republici Srbiji. Dr Babić je rekao da nije slučajno što hrvatska sredstva informisanja prećutkuju referendum o prisajedinjenju Krajine Srbije. Bilo je za očekivati, kaže Babić, da će se posle odluke Skupštine SAO Krajina o raspisivanju referenduma sručiti prava lavina optužbi i uvreda prema srpskom narodu i njegovim legitimnim organima u Krajini. Međutim, to se nije desilo. Procenjeno je, verovatno, da je o referendumu za prisajedinjenje Krajine Srbiji bolje ćutati, računajući na to da u Krajini ne postoje dovoljno moćna medijska sredstva preko kojih bi se moglo narodu ukazati na istorijski značaj odluke koja će se doneti na referendumu. Međutim, izvesno je da je srpskom narodu u Krajini jasan istorijski značaj referenduma, a lično očekujem od masmedija, pre svega onih u Republici Srbiji, da svojim pisanjem ukažu na značaj ovog čina, ne zbog toga da bi delovali na odluku naroda, jer je ona nesporna, već da to učine zbog samog gesta, koji će sam po sebi mnogo značiti.

Babić je, takođe, apelovao na sve srpske intelektualce da svojim javnim delovanjem pojasne značaj predstojećeg referenduma. Nije slučajno to što je vrhovništvo Republike Hrvatske, smatra dr Babić, preko svojih legionara upravo uoči referenduma o prisajedinjenju izvelo akcije koje su donele ljudske žrtve i unele nemir i nespokojstvo kako bi se time na tobože indirektan, a u osnovi krajnje direktan način, pokušao sprečiti srpski narod da se demokratski opredeli za prisajedinjenje Republici Srbiji.

Slična situacija, podsetio je Babić, stvorena je i pre letošnjeg plebiscita o autonomiji srpskog naroda u Hrvatskoj.

- Smatram da je hrvatski narod prvi put pred stvaranjem kakve-takve samostalne države, naravno u svojim etničkim i realno istorijskim granicama, a ne nekakvim granicama 'povjesnih snova' i političkih bajki. Srbi nijednim svojim potezom, ukoliko su istorijski zreo narod, ne bi trebali nakon svih iskustava zajedničkog života sa hrvatskim narodom u tome ih ometati. Naprotiv, trebali bismo učiniti sve da se što prije rastanemo, jer se, izgleda, nikad nismo uprkos 70-godišnjem zajedničkom življenju, čestito ni sastali. Svi naši susreti bili su nasilni i što se nas Srba tiče neretko i pogubni. Osim toga, mislim da se aktuelna hrvatska vlast s Tuđmanom na čelu pokušava održati s obzirom na to da je izgubila svaki kredibilitet kod onih koji su ih na vlast doveli uvođenjem haosa i nereda. Oni se bukvalno žele na vlasti održati po svaku cijenu i ja tu vidim osnovnu opasnost od te vlasti - istakao je dr Babić i dodao:

Mislim da su oni u svojoj paranoji dospjeli do one tačke na kojoj je potrebno takvu vlast staviti pod međunarodni nadzor, odnosno starateljstvo, jer bi svaki jugoslovenski nadzor bio smatran pristrasnim u prvom redu zbog onih koje oni navodno ali i stvarno predstavlaju. Svako odgađanje takvih mjera imaće tragične posledice i biće opasno ne samo za Jugoslaviju i Balkan već i za Evropu u cjelini - rekao je dr Milan Babić.

Kad Srbi oslobađaju: Vukovar, jesen 1991.

Photo: www.croaciaviva.com

Odgovarajući na pitanja novinara o tome da li Krajina može egzistirati kao potpuno samostalna državna teritorija, bez ujedinjavanja sa Republikom Srbijom, dr Babić je rekao da je želja naroda Krajine da živi u jugoslovenskoj federaciji ali da Krajina kao srpska zemlja treba prethodno da se ujedini sa Republikom Srbijom..."

1.9. Interpretacija tekstova

Čitajući “Politiku” prvih desetak dana maja 1991, jasno je da je politički cilj - prisajedinjenje “srpskih delova Hrvatske” Republici Srbiji. Govori o tome ne samo dr Babić, već događaji u Borovu selu, predstavljeni na način da su hrvatski policajci, u stvari, bili ti koji su upali u naselje i iz čista mira počeli da pucaju. Hoće se reći: da je Srbija prisutna u Hrbvatskoj i da će ovako proći svako ko se bude “igrao” sa Srbijom (u Hrvatskoj).

+++

Kalendar događaja

(za vreme trajanja rubrike “Odjeci & Reagovanja”)

1991:

9. januar 1991.

Predsedništvo SFRJ izdalo Naredbu o rasformiranju svih neregularnih oružanih snaga i vraćanju oružja, ilegalno unetog u zemlju, najbližim ustanovama ili jedinicama JNA (rok 10 dana). Slovenija i Hrvatska se odlučno izjašnjavaju da neće dozvoliti sprovođenje ove naredbe.

15. januar 1991.

SIV dostavio Skupštini SFRJ stavove o stanju u zemlji i merama za prevazilaženje tog stanja.

20. januar 1991.

Stjepan Mesić, potpredsednik Predsedništva, na izbornoj skupštini HDZ rekao da je Hrvatska naoružala svoju policiju i opredelila se za samoodbranu.

24. januar 1991.

Organi krivicnog gonjenja JNA u Hrvatskoj lišili slobode veći broj lica zbog sumnje da su učestvovali u organizovanju i naoružavanju paravojnih jedinica.

25. januar 1991.

U Beogradu održan sastanak rukovodstava Srbije i Hrvatske. Iste večeri TV Beograd u Dnevniku emitovala tajni film o ilegalnom uvozu oružja u Hrvatsku ("afera Špegelj").

31. januar 1991.

Vojni sud u Zagrebu izdao nalog za privođenje Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, zbog umešanosti u aferu oko uvoza oružja. Vijeće narodne obrane Hrvatske odbacilo optužbe, a Špegelj nije nikad priveden.

1. februar 1991.

Štrajk prosvetnih radnika na Kosovu.

2. februar 1991.

Delegacija ilegalne Skupštine Kosova u poseti hrvatskom Saboru.

7. februar 1991.

Na sednici proširenog Predsedništva SFRJ u Beogradu Janez Drnovšek izjavio da će Slovenija i formalno pokrenuti postupak "razdruživanja" od Jugoslavije. Na primedbu Vasila Tupurkovskog da "u slučaju izlaska iz Jugoslavije makar jedne republike, SFRJ više ne postoji", Milošević odgovara "Malo morgen!".

16. februar 1991.

Dolazak specijalnih jedinica MUP Hrvatske na podrucje Plitvickih jezera izazvao brojne proteste i negodovanje lokalnog srpskog stanovništva.

20. februar 1991.

Usvajanjem 99. amandmana na Ustav, Republika Slovenija definisana kao samostalna država. Vlada Hrvatske podnela Saboru dopunjeni Ustavni zakon po kojem u Hrvatskoj važe samo zakoni ove republike.

23. februar 1991.

Osnovana Srpska radikalna stranka.

28. februar 1991.

Srpsko nacionalno vijeće i Izvršno vijeće SAO Krajine doneli odluku da se SAO Krajina "razdružuje" od Republike Hrvatske i ostaje u Jugoslaviji, "odnosno u zajedničkoj državi sa republikom Srbijom i Crnom Gorom, kao i sa srpskim narodom u republici Bosni i Hercegovini".

2. mart 1991.

Oružani sukob jedinica MUP-a Hrvatske sa srpskim stanovništvom u Pakracu. Po nalogu Predsedništva SFRJ intervenišu snage JNA da bi razdvojile sukobljene strane. U Beogradu SPS organizovala miting pod parolom "Jasenovac se neće ponoviti".

4. mart 1991.

Postignut dogovor jugoslovenskog i hrvatskog rukovodstva da specijalna jedinica hrvatskog MUP-a napusti Pakrac, a da JNA ostane.

6. marta 1991.

Skupština Slovenije proglasila moratorijum na odlazak slovenačkih regruta u JNA.

9. mart 1991.

Demonstracije opozicije u Beogradu protiv vladine kontrole nad sredstvima javnog informisanja; dvojica mrtvih; tenkovi na ulicama Beograda; policija upala u Radio B-92 i Studio B; uhapšen Vuk Drašković.

10-13. mart 1991.

Demonstracije studenata kod Terazijske cesme (studentski zahtevi: oslobađanje Vuka Draškovića, smenjivanje Dušana Mitevića, direktora TV Beograd, i Radmila Bogdanovića, ministra unutrašnjih poslova).

13. mart 1991.

Oslobođen Vuk Drašković; ostavke Mitevića i Bogdanovića.

12-14. mart 1991.

Podizanje borbene gotovosti JNA zbog pogoršane političke i bezbednosne situacije u zemlji.

14. mart 1991.

Borisav Jović dao ostavku na funkciju predsednika Predsedništva SFRJ.

Publish Post

16. mart 1991.

Slobodan Milošević objavio da je s Jugoslavijom gotovo, te da odluke saveznih organa Srbiju više ni na šta ne obavezuju.

16. mart 1991.

Na zatvorenom sastanku sa predsednicima opština, Milošević prvi put najavio mogucnost razgraničenja sa Hrvatskom ("A, ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo!")

25. mart 1991.

Sastanak Miloševića i Tudmana u Karađorđevu.

31. mart 1991.

Pale prve žrtve prilikom napada Srba na policijsku stanicu u Plitvicama.

(Kraj)

Petar Luković- Rat može da počne (2)

e-novine.com - Rat može da počne (2)

Rat može da počne (2)

29.06.2009 - 17:15 Pisao: Petar Luković

Režim je dozvolio i podsticao da u medijima ovlada atmosfera u kojoj je Govor Mržnje predstavljao uobičajeni način izražavanja i jezičke prakse uopšte. Mediji su stvarali i stvorili uverenje da iskazivati mržnju prema prema pripadnicima nesrpskih naroda predstavlja Slobodu Govora, da ubistvo ne-Srbina koji javno demonstrira svoje protivljenje politici ne predstavlja zločin koji se mora istražiti i počinilac kazniti, da je pravo nesrpskih naroda bivše SFRJ na suverenost u svojim republikama manje od prava na suverenost, kako u Srbiji tako i u ostalim republikama SFRJ u kojima žive srpske etničke zajednice, da pravo uopšte a posebno međunarodno javno i humantarno pravo - nemaju vrednost po sebi, već da su vredni samo onoliko koliko pozivanje Miloševićevog režima na njega doprinosi ostvarenju srpskog nacionalnog programa i očuvanju vlasti režima (Iz Analize pripremljene za međunarodnu konferenciju o medijima u ex-SFRJ, održanoj 2002. godine u Holandiji)

1.5. Istorijske lekcije
Među hiljadama objavljenih pisama, zanimljivo je naći ona koja pripremaju na rat protiv Hrvatske. Recimo: „Čovek je naše najveće bogatstvo! Ovaj slogan podugo i počesto izvikivaše mnogi naši važniji i najvažniji 'narodnobrižnici' i tražiše da se to njihovo 'otkriće' upiše u sve đačke čitanke, što morade da se učini i – učini se. Ovaj aksiom važno je u novoj Jugoslaviji za sve njene narode i narodnosti, sem za Srbe – i žive i mrtve, kao i za njihovu nazovimo državu. Srbi ni u Srbiji a naročito drugde nisu smeli govoriti ko su i šta su, da ne bi vređali osećanja drugih. U poslednjih desetak godina Srbe po Hrvatskoj hapse (i svoje i one iz Srbije) samo i isključivo zato što za vreme svoga godišnjeg odmora na obalama Jadranskoga mora pevaju svoje pesme – a to, kažu, vređa braću Hrvate. Srpske grobnice po zemlji Hrvata još odmah na početku slobode, godine 1946. ti isti 'narodnobrižnici' uništiše a da im ni sveće ne zapališe. Hiljade jama po zemlji Hrvata zatrpaše i srpske žrtve sakriše i zabetoniraše. A ove žrtve su činjene u ime Hrvata, valjda to nije sporno i nije sporno to ko ih je činio. Samo je sporno to što to neki neće da vide i da priznaju. Ali takva priznanja nisu ni potrebna. Istorija će ovo zapisati”, Milovan Radisavljević, Beograd).

Politički događaji u Hrvatskoj 1990. prate se sledećom reakcijom: “Ono što se ovih dana dešava u Jugoslaviji zbunjuje ceo kulturni svet. Najverovatnije da ovakve 'pravne' države nema nigde. Gde su državni organi i šta rade? Razmišljaju li o posledicama koje, nakon Tuđmanovog proglasa i ustoličenja Endehazije usred Zagreba, može da snađe ovu zemlju? Do danas se niko ne obrati ovom narodu preko sredstava javnog informisanja da mu kaže makar neku reč utehe i smirivanja. Istina o politici koja se vodi u SR Hrvatskoj od 1971. god. sada je preplavila zemlju. Desetkovanom srpskom narodu u Hrvatskoj trebalo je, izgleda, još otvorenije poručiti, ako nećete da doživite sudbinu kao 1941. god. selite se kud znate jer ćemo biti još nemilosrdniji!

Sve ovo što se dešavalo u 'Vatroslavu Lisinskom' neka sredstva javnog informisanja u Hrvatskoj nazivaju VRHUNSKOM demokratijom!? Državni organi na svi nivoima prihvataju bez ikakvog reagovanja najavu rušenja Ustavom utvrđenog poretka i prekrajanje teritorijalne podele zemlje, ne preduzimaju nikakve mere iako su im još uvek u rukama sve mogućnosti za zaštitu postojećeg ustavnog poretka. Hoće li se setiti neko da pokrene krivični postupak protiv najodgovornijih za ovo haotično stanje. Pitam ceo jugoslovenski politički vrh da li se ovako odužuju žrtvama ustaške kame, kao i onima koji proliše krv širom Jugoslavije da bi se živelo u miru”. Jandre Žakula).

O međunacionalnim odnosima iz srpskog ugla, daju se sledeći komentari: “Godine 1941. ustaše su srušile spomenik kralju Petru I Karađorđeviću u Mrkonjić-Gradu. Nedavna inicijativa grupe građana Mrkonjić-Grada da se spomenik Petru I ponovo podigne – nije prošla.

Početak lepog prijateljstva: Slobodan & Vojislav

Photo: Stock

Obrazloženje kao u stara, dobra vremena: moglo bi to negativno da utiče na međunacionalne odnose u ovoj višenacionalnoj sredini. Čudi me da se već nije neko, a sve zarad razvijanja i bogaćenja međunacionalnih odnosa, pojavio sa idejom da se briše i sadašnje hegemonističko ime Mrkonjić-Grad, i da se kasabi vrati stari turski naziv Vascar Vakuf. Valjda je čuvarima međunacionalnih odnosa smetala i spomen-ploča na zgradi bivše bolnice u Mrkonjić-Gradu, gdje su ustaše, 1942. godine, zaklale 250 Srba. Ne znam kako drugačije da objasnim njen volšebni nestanak. Baš me interesuje da li bi smirivanju međunacionalnih trvenja u Jugoslaviji doprinijelo uklanjanje spomenika ustaškim žrtvama u Jasenovcu? A građani Novog Sada, na primjer, da imaju imalo smisla za međunacionalne odnose, uklonili bi smjesta spomenik Svetozaru Miletiću iz centra grada.

Za normalne ljude ovo su, naravno, besmislice, ali ne i za one koji misle da se zajedništvo gradi na zaboravljanju zločina, i koji između praštanja i zaborava stavljaju znak jednakosti. Ne mogu, na kraju, a da se ne upitam: jesmo li, zaista, toliki slijepci da ne vidimo kome to smeta Petar I, kome smeta spomen-ploča kao sjećanje na srpsko stradanje od ustaškog noža? (Boris Vuković, Mrkonjić Grad”).

1.6. Zaključak o “Odjecima i reagovanjima”:
Mobilisano svakodnevnom propagandom preko “Politike”, “Ekspresa”, “Večernjih novosti” i RTS-a, javno mnjenje Srbije – u trenutku kad su na prostorima SFRJ počeli prvi sukobi – već je bilo instruirano, spremno da saučestvuje u nacionalističkim orgijama protiv mnogobrojnih srpskih neprijatelja. “Politika” je odlično obavila posao: Albanci su prikazani kao divlja, plemenska skupina, nesposobna za bilo šta sem za razmnožavanje; Hrvati su prikazani kao neoustaše, fašisti, željni da sve Srbe još jednom pokolju i isteraju s “vekovnih ognjišta”; Slovenci su prikazani kao hladni, cinični i sebični, zaboravni da se sete srpske pomoći tokom Drugog svetskog rata; Muslimani su prikazani kao islamisti, kao prljava sekta koja sanja o Džihadu, nezahvalni prema Srbima iz čijeg su “genetskog koda” proizašli.

U takvim koordinatama, sve je bilo moguće: da se krene u rat i zločine, jer je Milošević – godinama pažljivo radeći na svojim pristalicama – uspeo da pod svoj ideološki vizir pruvuče četnike, partizane, ravnogorce, monarhiste, komuniste… sve one koji jesu ali i one koji nisu poverovali u tezu o “odbrani Jugoslavije”, za koje je stvorena nova virtuelna granica: Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica.

Kad je posle 4.000 napisa zadatak izvršen – “Odjeci i reagovanja” su ukinuti. U istoriji srpske štampe ostavljen je najsramniji trag: dokaz kako se manipulisalo, lagalo, kako se dizala nacionalna temperature i kako se, polako, spremao Rat.

Veliku pomoć rubrici predstavljali su i sami “svesni” čitaoci. Čuvena rubrika “Odjeci i reagovanja” nije samo obavljala funkciju mobilisanja i propagiranja “događanja naroda” i “antibirokratske revolucije” nego je i novinarima otvarala nove teme, obezbeđivala nove sagovornike, ideje, serije tekstova... Reč je o mašini koja je precizno isprogramirana i kojoj su obezbeđeni stalni prostor i vreme za delovanje, tako da je potrebno samo proizvesti prvi okret, neku vrstu impulsa ili stvaralačke iskre, pa da ona sama, poput modernog demijurga, počne da proizvodi. Najveći broj ljudi koji u ovome učestvuju nemaju nikakve predstave o vremenu, odnosno trajanju takve proizvodnje. Zajedničko im je uverenje da se ovog puta “mora ići do kraja”. Nema predaje, nema posustajanja. Pa ipak, i tome, pre ili kasnije, dođe kraj. Najtragičnije kod ovakve vrste propagande i osvajanja javnog mnjenja jeste što se oni vremenom nužno radikalizuju.

Elias Kaneti u knjizi “Masa i moć” daje pregled stereotipa-simbola vezanih za razne nacije. Tako, ako definišemo Engleze samo pomoću jednog simbola onda će to biti “more”, za Nemce je to “šuma” – odnosno vojska, za Francuze “revolucija”, za Špance “matador”, za Jevreje “lutanje”....

Koji bi simbol karakterisao Srbe? To je, pre svega, “prošlost”. Ta zaglednost u prošlost otkriva Srbe kao neumorne, neustrašive i nepobedive borce. Zbog toga je, u državnim medijima nikad objavljena, a izrečena tvrdnja Slobodana Miloševića pred predsednicima opština iz cele Srbije, 1991. godine, da: “ako ne znamo da radimo umemo da se bijemo” prisutna od samog početka bujanja populizma i “događanja naroda”. Vođa je samo izrekao ono što su dominantna kultura i sveprisutna istoriografija ponavljali godinama. Miloševićev govor na Gazimestanu podstakao je to uverenje o nepobedivosti i neustrašivosti srpskog naroda, ispravnost njegovih težnji i namera. “Istoričar zna koliko je povredljivo čitavo tkivo faktičkih realnosti u kojima provodimo naš svakodnevni život. Ono je vazda u opasnosti da ga probuše pojedine laži ili da ga pocepa ili unakazi organizovano laganje grupa, nacija ili klasa; često je brižljivo prekriveno brdom neistina, a onda opet prepušteno zaboravu. Činjenicama su potrebni verodostojni svedoci kako bi mogle da budu utvrđene i održane, kako bi našle sigurno boravište na području ljudskih stvari.” (Hana Arent: “Istina i laž u politici”)

Photo: Stock

Ono što je bitno za većinu novina, a posebno za “Politiku”, kao glavnog medijskog kreatora državne politike iz toga perioda, jeste specifičan, ali veoma opipljivi gubitak novinarskog (profesionalnog) identiteta. Od 1988. godine samo “posvećeni” novinari mogu da dobiju stalne rubrike, veliki prostor, najave na prvim stranama, feljtone, ilustratore, više fotografija... Tako izrastaju: Hadži Dragan Antić, Momo Kapor, Goran Kozić... Retko se koji stariji, iskusniji novinar usuđuje da preuzme tako “posebne” i odgovorne zadatke u novinarstvu. U isto vreme, povećava se uloga državne novinarske agencije Tanjug. Kombinacijom slepe svakodnevne rutine i bespogovorne individualne lojalnosti novine se čiste od svega što bi moglo da unese sumnju i nedoumicu u izabrani put.

Posle tragičnog zločina u Paraćinskoj kasarni, ujesen 1987, “Minović je bio razdragano uzbuđen kada je nama nekolicini (...) govorio o paraćinskom ubistvu ‘u kome su stradala četvorica srpskih vojnika’, što je za ovakvu situaciju kao poručeno!... Nekoliko minuta kasnije sledio je novi šok. Ponovo je zvao Minović da nam, ovog puta sa vidnim razočaranjem, saopšti da iako sva četvorica ubijenih nisu Srbi, ovom događaju moramo dati veliki publicitet. (...) Umesto da smiruje strasti, beogradska štampa je enormnim publicitetom, naslovima, komentarima i pismima čitalaca dolivala ulje na vatru, stvarajući antibalkansko (i osvetničko) raspoloženje. Politika je nekoliko dana ovom događaju posvećivala po četiri stranice, uključujući celu naslovnu stranu.” (Slavoljub Đukić, 1992). Pri tome nije bilo važno što je izvršilac zločina bio mentalno poremećena osoba, koji nije birao žrtve po nacionalnoj osnovi, tako da su među poginulim vojnicima bila dvojica Muslimana, dva Hrvata i jedan Slovenac. Ni intonacija ostalih tekstova nije previše vodila računa o činjenicama i logici. “Nekada su Albanci karakterisani kao antijugoslovenski kontrarevolucinari, nekada kao muslimanski silovatelji monahinja. Suština je uvek bila ista: Kosovo mora ponovo biti Srbija; ili kako je to rekao Milošević, Srbija će biti ili jedinstvena, ili je neće biti.” (Mark Tompson, 1995)

1.7. Rat je počeo
Povodom odluke Srpskog narodnog vijeća iz Knina 30. septembra 1990. godine da proglasi punu autonomiju Srba u Hrvatskoj, na stranicama "Politike" su se narednog dana i tokom meseca oktobra pojavljivali naslovi sledećeg tipa: “Srpska deca kao taoci”, “Napad na srpski narod”, “Glas protiv ustaša”, “Mi nismo fašisti, mi smo ustaše”, “Vrhovništvo ponovo sramoti hrvatski narod”, (ponovo) “Napad na srpski narod”, “1941. je počela istim metodama”, “Svim sredstvima se odupreti teroru ustašoidne vlasti”, “Genocid se ne sme ponoviti”, “Ustaše ruše Jugoslaviju, a odgovornost prebacuju na Srbe”, “Suluda politika hrvatske vlasti”, “Specijalci govore šiptarski” itd...

Hronologija događaja u tom periodu, u drugim medijima, između ostalih, beleži i sledeća zbivanja: “Oteto oružje i municija tokom nemira na Baniji (Sisak, Petrinja...). "Teško ranjen pripadnik MUP-a (1.10.)”; “Minirana železnička pruga duž reke Une (2.10.)”; “Ponovo minirana pruga duž reke Une (5.10.)”; “Minirana železnička pruga u Ličkoj Jasenici (12.10.)”; “Miniran put Obrovac - Zagreb (14.10.)”; “Ukradeno oružje iz vojnog voza u Kninu. Pucano na mašinovođe ŽTP Zagreb na pruzi Knin – Benkovac (17.10.)”; “Minirana ‘Lička pruga’ između stanica Zrmanja i Milovan (21.10.)”. Nijedan od ovih događaja nije pomenut u "Politici", jer se to nikako ne bi uklopilo u propagandnu sliku “golorukog naroda” koji, braneći se, “oslobađa ognjišta”.

1.8. Jezik "Politike"
Pošto bi bilo teško, a za svrhu ovog teksta i suvišno, dati iscrpan katalog retoričkih sredstava, navešćemo primere za neke od navedenih tipova koje navodi Stjepan Gredelj.

Ključni simboli: sloboda, dostojanstvo, oslobođenje, patriotizam, narod, domovina, pravda, mir
Parole: Srbija cela - ne iz tri dela, ‘Bando crvena’, Mir našoj deci
Metafore: Srpska Atina, kosovska drama, kolevka srpstva, svete kosti, divlje horde, Tantalove muke, goloruki narod, legionarska škola, preteće aveti, ratne sekire, seme zla, unitaristička alhemija
Idiomi: istorijska prava, slobodarski narod
Klišei: iredentisti, kontrarevolucija, separatisti svih boja, razbijači Jugoslavije, antisrpska koalicija, pošteni Albanci, izdajnici, agenture, agresija, teror(isti), satanizacija Srba, avanturističa politika
Kovanice: Autonomaši, srbofobija, desrbizacija, ustašoidno, genocidno, ustašluk
Tradicionalizmi: Ognjište, dom, otadžbina, junaštvo, nejač, zbegovi, Šiptari, Arnauti, hajdučija, stratišta
Neotradicionalizmi (bliska prošlost): Ustaše, bojovnici, vrhovništvo, redarstvenici, šahovnica, NDH
Stereotipi: Lukavi Janezi, podmukli Šiptari, genocidni Hrvati, versajska, avnojevska, brionska Jugoslavija
Pozajmljenice: Falangisti, crnokošuljaši, “psi rata”, dežela, demokracija, ‘nova vojaška armada’
Etiketiranje: Monstruozno, bestijalno, krvoločno, čudovišno, animalno, razulareno, podivljalo
Novorečničke kovanice: Janšovci, tuđmanovci, hadezeovci, zengovci, dotepenci

Semantički pomaci i obrti su pravi “orvelizmi”, pervertiranje izvornih značenja za sto osamdeset stepeni, u njihovu suprotnost. Samo nekoliko primera:
– autentična istorija (bezočni falsifikat)
– patriotizam (šovinizam)
– odlučnost (nemilosrdnost)
– odbrana, uzvraćanje (napad)
– oslobađanje (osvajanje i/ili razaranje “oslobađanje od ljudi i stvari”)
– pobeda (uništenje)
– čišćenje (zatiranje, progon, genocid itd.)

+++

Kalendar događaja
(za vreme trajanja rubrike “Odjeci & Reagovanja”)

1989:

10-11. januar 1989.
Miting ispred Skupštine Crne Gore sa zahtevom za smenu državnog i partijskog rukovodstva ove republike, što se i dogodilo posle nekoliko dana. Na vlast u Crnoj Gori stupa grupa mladih ljudi (Momir Bulatović, Milo Đukanović). Pobeda »antibirokratske revolucije« i u Crnoj Gori.
3. februar 1989.
U Zagrebu osnovano Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), kao prva autonomna politička organizacija.
20. februar 1989.
Štrajk oko hiljadu albanskih rudara u »Starom trgu«, zbog isključenja Azema Vlasija iz CK SKJ. Rudari odbijaju danima da izađu iz okna, tražeći ispunjenje sledećih zahteva: obustava najavljenih ustavnih promena i smena trojice albanskih funkcionera – Rahmana Morine, Ali Šukrije i Husamedina Azemija, pristalica Slobodana Miloševića.
27. februar 1989.
U Cankarjevom domu u Ljubljani održan skup podrške rudarima »Starog trga«.
28. februar – 1. mart 1989.
Studenti iz beogradskog Studentskog grada okupljaju se ispred Skupštine SFRJ, zahtevajući odlučan obračun sa kosovskim rukovodstvom. Govor Slobodana Miloševića (masa skandira: »Uhapsite Vlasija!«).
1. mart 1989.
Uhapšen Azem Vlasi.
3. mart 1989.
Zavedene posebne mere na Kosovu, uveden policijski čas; pored Vlasija, uhapšeni i Burhan Kavaja i Aziz Abraši, pod optužbom da su organizovali štrajk rudara i demonstracije.
17. mart 1989.
U Skupštini SFRJ izabrano novo Savezno izvršno veće na čelu sa Antom Markovićem.
24. mart 1989.
Skupština Vojvodine usvaja Amandmane na Ustav SR Srbije, što pod pritiskom čini i Skupština Kosova.
28. mart 1989.
U Beogradu svečano proglašeni Amandmani na Ustav SR Srbije, kojim je pokrajinama oduzeta mogućnost veta na ustavne promene u Srbiji i deo zakonodavne, upravne i sudske funkcije (»Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela«). Za to vreme, na Kosovu se održavaju masovne demonstracije (24 mrtva, prema zvaničnim informacijama).
15. maj 1989.
Odlukom Skupštine SR Srbije, Slobodan Milošević izabran za predsednika Predsedništva SR Srbije.
20. maj 1989.
U Skupštini SR Srbije doneta odluka o raspisivanju Zajma za privredni preporod Srbije.
28. juni 1989.
Na Gazimestanu proslava šest stotina godina od Kosovske bitke, kojoj je, prema zvaničnim medijima, prisustvovalo oko dva miliona ljudi. Govor Slobodana Miloševića: »... danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene«.
Juli 1989.
U Sloveniji se raspravlja o Temeljnoj povelji.
9. juli 1989.
U Kninskoj krajini održana proslava šest stotina godina od Kosovske bitke. Izneti zahtevi u pogledu ravnopravnosti Srba u Hrvatskoj (pravo na sopstvenu kulturu, jezik i pismo). Posle ovog događaja, usledila su hapšenja viđenijih Srba (Jovo Opačić).
Avgust 1989.
U Kninskoj krajini ne prestaju protesti zbog hapšenja Jove Opačića.
28. septembar 1989.
Skupština Slovenije usvaja prve amandmane na republički Ustav.
3. oktobar 1989.
Počelo suđenje Azemu Vlasiju i trinaestorici optuženih za »kontrarevolucionarno« delovanje na Kosovu.
Oktobar 1989.
U Srbiji još jednom svečano dočekan »voz bratstva i jedinstva« iz Slovenije.
Novembar 1989.
XVII sednica CK SKJ koja je pokazala dubinu neslaganja između republičkih rukovodstava. Izjava Vasila Tupurkovskog o »neprincipijelnoj koaliciji« ostalih republika protiv Srbije.
12. novembar 1989.
Referendum za izbor predsednika Predsedništva Srbije: Slobodan Milošević dobio 86% glasova.
1. decembar 1989.
Udruženje »Božur« zakazalo miting istine u Ljubljani. Slovenačko rukovodstvo zabranilo miting. Predsedništvo Republičke konferencije SSRN Srbije u proglasu građanima Srbije zatražilo prekid svih veza sa Slovenijom (počinje »bojkot slovenačke robe«).

Početak blistave karijere: Arkan i kućni ljubimci

Photo: Stock

1990:

6. januar 1990.
U Novoj Pazovi osnovana stranka Srpska narodna obnova.
6. januar 1990.
U Splitu održan osnivački skup Hrvatske demokratske zajednice.
20-22. januar 1990.
U Beogradu održan XIV kongres SKJ. Slovenačka i hrvatska delegacija napustile Kongres. SKJ praktično prestao da postoji.
24. januar 1990.
U Prištini demonstracije 40 000 studenata koji zahtevaju ukidanje vanrednog stanja i prekid sudskog procesa Vlasiju.
31. januar 1990.
Studenti Beogradskog univerziteta pred Skupštinom SFRJ okupljeni pod parolama »Ne damo Kosovo!«, »Idemo na Kosovo!«, »Hoćemo oružje!«.
1-2. februar 1990.
Izlazak vojske na ulice u nekoliko kosovskih gradova (27 poginulih demonstranata i 54 povređena, jedan policajac ubijen, 43 povređena)
3. februar 1990.
Osnivačka skupština Demokratske stranke.
6. februar 1990.
Pripadnici Združenog odreda milicije saveznog SUP-a iz Slovenije napuštaju Kosovo.
10. februar 1990.
U Zagrebu obnovljen rad srpskog kulturnog društva »Prosvjeta«.
14. februar 1990.
Sabor SR Hrvatske usvojio Amandmane na Ustav dotične republike, kojima je ozakonjen višestranački sistem.
17. februar 1990.
U Kninu osnovana Srpska demokratska stranka.
20. februar 1990.
Predsedništvo SFRJ aktiviralo jedinice JNA na Kosovu.
21. februar 1990.
Na Kosovu ponovo uveden policijski čas.
22. februar 1990.
Izvršno veće Slovenije donosi protivmere privrednoj blokadi Srbije.
24-25. februar 1990.
U Hrvatskoj održan I sabor HDZ-a.
4. mart 1990.
Na Petrovoj Gori održan miting Srba iz Hrvatske na kojem se pretilo hrvatskom rukovodstvu.
8. mart 1990.
Odlukom Skupštine Slovenije izbrisan pridev »socijalistička« iz naziva ove republike.
14. mart 1990.
Osnivački sabor Srpskog pokreta obnove.
21. mart 1990.
Afera oko navodnog trovanja albanske dece na Kosovu. Toksikološke analize negativne.
3. april 1990.
Pripadnici Združenog odreda milicije iz Hrvatske u sastavu SSUP-a povlače se sa Kosova.
8. april 1990.
U Sloveniji održani parlamentarni i predsednički izbori. Pobeda DEMOS-a i Milana Kučana.
16. april 1990.
Republički SUP Srbije preuzima sve poslove javne i državne bezbednosti na Kosovu.
19. april 1990.
Predsedništvo SFRJ ukinulo vanredno stanje na Kosovu i amnestiralo 108 političkih zatvorenika. Usledila i oslobađajuća presuda za Vlasija i trinaestoricu.
22. april – 6. maj 1990.
U Hrvatskoj održani prvi višestranački izbori. Pobeda HDZ i Franje Tuđmana.

Generalna proba rata: Maksimir, maj 1990.

Photo: Stock

13. maj 1990.
Sukob navijača Dinama i Crvene zvezde na Maksimiru. Povređeno 79 policajaca i 59 gledalaca.
15. maj 1990.
Za predsednika Predsedništva SFRJ izabran Borisav Jović.
18. maj 1990.
Posle napada na člana SDS u Benkovcu, Miroslava Mlinara, ova stranka odlučila da povuče svojih pet zastupnika iz Sabora.
30. maj 1990.
Proslavljen Dan državnosti Republike Hrvatske. Tuđman proglašen za prvog demokratski izabranog predsednika Hrvatske.
13. juni 1990.
Zbog neuspelog početka razgovora vlasti i opozicije u Srbiji, u Beogradu na Trgu Republike održan prvi protestni miting opozicije. Intervencija policije u Takovskoj ulici, ispred zgrade Televizije.
1-2. juli 1990.
Održan referendum u Srbiji na kojem je odlučeno da se najpre donese novi Ustav Srbije, a potom održe višestranački izbori.
2. juli 1990.
Skupština Slovenije usvojila Deklaraciju o punoj suverenosti Republike Slovenije. Albanski delegati Skupštine Kosova ispred zgrade Skupštine doneli Ustavnu deklaraciju kojom su Kosovo proglasili republikom.
5. juli 1990.
Skupština SR Srbije donosi odluku o raspuštanju Skupštine Kosova. Albanci stupaju u masovni štrajk 9. jula, a Predsedništvo SFRJ na sednici od 11. jula podržava mere Srbije na Kosovu.
16. juli 1990.
SKS i SSRNS se ujedinjuju u Socijalističku partiju Srbije (SPS). Za predsednika izabran Slobodan Milošević.
25. juli 1990.
Hrvatski Sabor usvaja Amandmane na Ustav Republike Hrvatske. Menjaju se državni simboli (»šahovnica«). U Srbu održan sabor Srba na kojem je usvojena Deklaracija o suverenosti i autonomiji srpskog naroda i osnovano Srpsko nacionalno vijeće kao organ Srba u Hrvatskoj.
29. juli 1990.
Predsednik SIV-a Ante Marković na mitingu na Kozari objavljuje osnivanje sopstvene stranke, Saveza reformskih snaga Jugoslavije.
13. avgust 1990.
Borisav Jović, predsednik Predsedništva SFRJ, primio delegaciju iz Knina koja ga je informisala o »ugroženosti Srba u Hrvatskoj«.
16. avgust 1990.
Srpsko nacionalno vijeće donosi odluku o raspisivanju referenduma o autonomiji Srba u Hrvatskoj, na koju su hrvatske vlasti reagovale najavom da će referendum sprečiti »svim sredstvima pravne države«.
17. avgust 1990.
Posle sukoba sa hrvatskom policijom u Benkovcu, Srbi otimaju oružje od rezervnog milicijskog sastava i podižu barikade na saobraćajnicama. Ovim je praktično počeo »srpski ustanak« u Kninskoj Krajini.
19. avgust – 2. septembar 1990.
Referendum o autonomiji Srba u Hrvatskoj.
24. avgust 1990.
Na vanrednom zasedanju hrvatskog Sabora zbog nemira u Kninskoj krajini, usvojena Rezolucija o zaštiti ustavnog poretka i o nacionalnim pravima u Hrvatskoj. Za člana Predsedništva SFRJ iz Hrvatske izabran Stjepan Mesić.
3. septembar 1990.
Počeo generalni štrajk Albanaca na Kosovu.
7. septembar 1990.
Na tajnom sastanku u Kačaniku delegati raspuštene Skupštine Kosova doneli Ustav Republike Kosovo.
11. septembar 1990.
Sukob između Srba i Muslimana u Foči.
27-30. septembar 1990.
Masovna okupljanja Srba na Baniji. Intervencija snage MUP Hrvatske i hapšenje 360 ljudi u Petrinji. Srbi traže zaštitu u vojnoj kasarni.
28. septembar 1990.
Skupština SR Srbije donosi novi Ustav Republike Srbije. Pokrajine gube atribute državnosti i postaju oblik teritorijalne autonomije.
1. oktobar 1990.
Proglašena autonomija Srba u Hrvatskoj.
6. oktobar 1990.
Objavljen projekat konfederalnog modela jugoslovenske zajednice, koji su predsedništva Repubike Hrvatske i Republike Slovenije 3. oktobra dostavila Predsedništvu SFRJ.
23. oktobar 1990.
Skupština Srbije donosi Uredbu o uvođenju poreza i taksi na robu iz Slovenije i Hrvatske.
11-25. novembar 1990.
U Makedoniji održani prvi višestranački izbori. Pobeda VMRO-DPMNE.
18. novembar 1990.
Višestranački izbori u Bosni i Hercegovini (SDA, SDS, HDZ).
19. novembar 1990.
U Beogradu održan osnivački skup SK-PJ.
29. novembar 1990.
U Dvoru na Uni uhapšen Željko Ražnatović-Arkan sa oružjem i četničkim obeležjima.
3. decembar 1990.
Objavljen intervju Miroslava Lazanskog sa saveznim sekretarom za narodnu odbranu Veljkom Kadijevićem, u kojem se on zalaže za jedinstvenu i socijalističku Jugoslaviju. Ovaj intervju je u slovenačkoj i hrvatskoj javnosti protumačen kao pretnja njihovim republikama.
9. decembar 1990.
U Srbiji i Crnoj Gori održan prvi krug višestranačkih izbora; drugi krug održan 26. decembra (pobeda SPS-a i Slobodana Miloševića).
21. decembar 1990.
Štampa objavljuje da je čehoslovačkim avionom dopremljena velika količina oružja za potrebe Hrvatske.
22. decembar 1990.
Sabor Hrvatske usvojio novi Ustav Republike Hrvatske.
22. decembar 1990.
Donet Statut SAO Krajine i proglašena SAO Krajina.
23. decembar 1990.
U Sloveniji održan plebiscit na kojem se 86% glasača izjasnilo za nezavisnu slovenačku državu.
26. decembar 1990.
Skupština Slovenije proglasila samostalnost Republike Slovenije.

Grad Beograd - WAP

Grad Beograd - WAP

Godine raspada 1988-2000.

Pošto je za ozbiljno pisanje najnovije istorije Beograda još uvek prerano, dajemo Vam pregled svima poznatih masovnih događaja koji su obeležili vreme autokratije Slobodana Miloševića.

2. mart 1988. Skupština SFRJ - Prvi veliki miting u Beogradu
Slobodan Milošević se obratio okupljenim studentima, građanima sa Kosova i Metohije i radnicima: "Uskoro će biti objavljena sva imena i želim da vam kažem da će oni koji su se poslužili ljudima da manipulišu, radi ostvarenja političkih ciljeva protiv Jugoslavije, biti kažnjeni i biti uhapšeni." Iz mase se čulo "Uhapsite Vlasija!", a Slobodan Milošević je na to uzvratio: "Ne čujem dobro, ali uhapsiću".
(prema izveštaju TV Beograd bilo oko 300.000 ljudi, a prema "ostalim" medijima između 30.000 i 50.000)

18. novembar 1988. Ušće - Državni miting ustoličenja Slobodana Miloševića
Predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Slobodan Milošević obraćajući se građanima koji su dovedeni fabričkim autobusima na Ušće rekao: "Bitku za Kosovo mi ćemo dobiti bez obzira na prepreke koje nam se postavljaju u zemlji i van nje. Pobedićemo, dakle, bez obzira što se i danas udružuju naši neprijatelji van zemlje sa onima u zemlji. A da bitku za slobodu ovaj narod dobija, znaju i turski i nemački osvajači."
(prema izveštaju TV Beograd bilo oko milion ljudi, po ostalim medijima nekoliko stotina hiljada)

9. mart 1991. Trg republike - Prvi veliki opozicioni miting
Zbog toga što TV Beograd nije želela da objavi demanti SPO, Vuk Drašković je zakazao miting srpske opozicije na Trgu republike, a glavni zahtev je bila ostavka direktora i četiri urednika državne televizije. Sa terase Narodnog pozorišta okupljenim građanima su se obratili lideri opozicije, a milicija na konjima pokušala je da rastera demonstrante. Kasnije je intervenisala vodenim topovima, tukla demonstrante, a bilo je i mrtvih: Branislav Milinović (demonstrant) i Nedeljko Kosović (policajac). Na ulicama glavnog grada pojavili su se i tenkovi. Zabranjen je rad B92 i NTV Studio B. Slobodan Milošević u izjavi na TV Beograd demonstrante nazvao "snagama haosa i bezumlja".
(prema izveštaju TV Beograd bilo nekoliko hiljada ljudi "huligana", a po nezavisnim medijima preko 50.000)

10-11. mart 1991. Terazijska česma - Prvi studentski protest
Kao odgovor na tenkove u centru Beograda, iz Studentskog grada krenuli su studenti. Na Brankovom mostu ih je sačekala policija, bacila suzavac i nekoliko njih pretukla. Zoran Đinđić pregovarao sa policijom koja je grupu od 5.000 studenata pustila da se pridruži demonstrantima-studentima kod Terazijske česme. Demonstranti imali 8 zahteva, a između ostalog ostavku Dušana Mitevića, direktora RTB i četvoro urednika TV Beograd, ostavku ministra policije Radmila Bogdanovića i omogućavanje rada Radija B92 i NTV Studio B.
(državni mediji govorili o grupici, a prema izveštaju NTV Studio B bilo oko 20.000 ljudi)

11. mart 1991. Ušće - Prvi kontramiting
U organizaciji SPS na Ušću održan miting "Za odbranu Republike, za ustavnost, slobodu i demokratiju." Uz kozaračko kolo i povike "Slobo, slobodo", "Ubice, fašisti", "Ne damo Kosovo", "Ustaše, ustaše", "Sudite Vuku". Na mitingu su govorili Dušan Matković, Petar Škundrić, akademik Mihajlo Marković, Živorad Igić i Radoman Božović. Matković je rekao da su studenti na Terazijama huligani i pozvao prisutne da krenu sa Ušća i obračunaju se sa njima.
(TV Beograd i Politika javili da je bilo 150.000 ljudi, nezavisni mediji govorili o tridesetak hiljada)

15. jun - 10. jul 1992. Studentski protest
Zbog stupanja na snagu sankcija međunarodne zajednice od 30. maja, studenti zatražili ostavku Slobodana Miloševića, predsednika Srbije. Podršku dobili od studenata Novog Sada, Niša, Kragujevca i Prištine. Delegacija studenata i profesora razgovarala sa Miloševićem koji je rekao da on ima podršku radnika, seljaka i građana, te da ne želi da podnese ostavku. Jedan od studenata posle razgovora rekao da "predsednika ni atomska bomba neće oterati". Predsednik nije podneo ostavku a sve se završilo ostavkom rektora Rajka Vračara.

28. jun - 5. jul 1992. ispred Savezne skupštine - Vidovdanski sabor
Ostavku Slobodana Miloševića zatražila opozicija organizovana u DEPOS, ali i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević koji je prvi put došao u Srbiju. Prvog dana govorili Patrijarh Pavle, prestolonaslednik Aleksandar Karađođević i svi lideri opozicionih stranaka udruženih u DEPOS.
(po izveštaju RTS-a prvog dana prisustvovalo je nekoliko desetina hiljada "slučajnih prolaznika", po izveštaju Studija B 700.000, a po izveštaju stranih agencija od 200 do 500 hiljada)

Jul 1993. Savezna skupština - Hapšenje Draškovića
Pošto je poslanik SRS Branislav Vakić u Skupštini Jugoslavije nokautirao poslanika SPO Mihajla Markovića, izbile su demonstracije. Tim povodom 2. jula uhapšeni su Vuk i Danica Drašković. Posle intervencije raznih humanitarnih organizacija, dolaska gospođe Danijel Miteran, demonstracija na Trgu Republike i pisma koje je Drašković napisao Miloševiću, predsednik Srbije je abolirao bračni par Drašković.

Novembar 1996 - februar 1997. širom Srbije - Građanski i studentski protesti
Posle krađe na lokalnim izborima, kolacija Zajedno organizovala je svakodnevne proteste građana u većim gradovima Srbije. Uporedo sa građanskim otpočeli su i protesti studenata. Pištaljke i šetnja bile su karakteristika protesta, ali i kordoni milicije - dovedene iz unutrašnjosti. U jednom "probijanju kordona" učestvovala i SPC i patrijarh Pavle. Rezultati izbora (odn. pobeda opozicije na lokalnom nivou) priznati posle dolaska Felipea Gonzalesa i Miloševićevog "lex specialis-a".
(Protest je trajao tri meseca)

24. decembar 1996. Terazije - Kontramiting
SPS je organizovao kontramiting na kome je govorio i Slobodan Milošević. Na skandiranje "Slobo mi te volimo" predsednik je uzvratio "Volim i ja vas". Pre, za vreme i posle mitinga bilo je nekoliko eskcesnih situacija između pristalica koalicije Zajedno i pristalica Slobodana Miloševića. Završilo se pogibijom jednog pristalice koalicije Zajedno i teškim ranjavanjem drugog, kao i sa više desetina povređenih na obe strane. Srbija je tog dana bila na ivici građanskog rata.
(prema izveštaju RTS bilo pola miliona ljudi, a prema nezavisnim medijima samo 40.000)

2. i 3. februar 1997. Brankov most - Prebijanje građana
Zbog sprečavanja šetnji Koalicija je svoje pristalice pozvala da iz različitih pravaca dođu na Trg republike. Šetnju sa Novog Beograda predvodio je lider SPO Vuk Drašković. Ta kolona bila je, oko 20 sati, blokirana kordonom na početku novobeogradske strane mosta. Ostatak demonstranata koji je nesmetano stigao na Trg iz drugih delova grada krenuo je kroz Brankovu ulicu kako bi se pridružio Novobeograđanima. Međutim i tu kolonu koju su predvodili predsednici DS i GSS Zoran Đinđić i Vesna Pešić, dočekao je kordon na početku Brankovog mosta. Posle skoro tri sata blokade, policija je delovala istovremeno na obe strane mosta. Napad na demonstrante počeo je upotrebom vodenih topova koji su došli Pop Lukinom ulicom. Mnogi građani bili su poliveni vodom, iako je te večeri u Beogradu bilo deset stepeni ispod nule. U opštoj panici koja je nastala povređeno je više građana, a pendrekom je više puta udarena i Vesna Pešić. Policija je, u jurnjavi za demonstrantima, zašla i po dorćolskim ulicama, tako da je po svedočenju očevidaca, jedan broj građana pretučen i u Francuskoj ulici. Bilans intervencije je nekoliko desetina povređenih, među kojima i nekoliko policajaca, kao i nekoliko privedenih demonstranata.

24. mart - 09. jun 1999. NATO bombardovanje
Režim Slobodana Miloševića je čak i najtragičnije trenutke u novijoj istoriji srpskog naroda koristio za bezočnu partijsku propagandu i obračunavanje sa neistomišljenicima. Okupljanje velikog broja Beograđana na antiratnim koncertima na Trgu republike za kratko vreme pretvoreno je u jeftin propagandni trik za kamere RTS-a, jer je broj posetilaca naglo opao. Na Uskrs je, ispred svog stana, ubijen novinar Slavko Ćuruvija, kao rezultat nezapamćene režimske medijske i policijske hajke vođene protiv svih političkih oponenata. Iako su sve medijske kuće evakuisane iz mirnodopskih prostorija, treća smena radnika RTS-a je očigledno namerno ostavljena u zgradi u Aberdarevoj ulici, kako bi njihova tragedija poslužila u propagandne svrhe.

19. avgust 1999. ispred Savezne skupštine - Miting opozicije na Preobraženje
Na prvom velikom skupu opozicije u Beogradu posle rata došlo je očiglednog razmimoilaženja između lidera dva opoziciona bloka - Vuka Draškovića i Zorana Đinđića, koje se manifestovalo čak i tučom obezbeđenja na bini.

Septembar 1999 - Protesti Saveza za promene
Nakon 50 mitinga širom Srbije, od 21. septembra Savez za promene i Savez demokratskih partija započeli su u petnaestak gradova svakodnevne proteste protiv režima Slobodana Miloševića. U Beogradu su, kao i u vreme protesta 1996/97. godine organizovane protestne šetnje.
29. septembra sa Trge republike krenulo je prema Dedinju, prema raznim procenama, između 30 i 80 hiljada građana. Na uglu Nemanjine ulice demonstrante je sačekao četvorostruki kordon policije iza kojeg su se nalazili vodeni topovi i oklopna vozila. Nakon razgovora sa pripadnicima MUP-a, lideri SZP pozvali su građane da sednu na asfalt. Policajci su počeli da tuku demonstrante i potiskuju ih niz Nemanjinu ulicu. Građani su počeli su da beže nazad ka raskrsnici London i prema Železničkoj stanici. Bilans policijske intervencije bio je šezdesetak povređenih demonstranata i pet policajaca.

I sutradan, 30. septembra, policija je intervenisala protiv mirnih demonstracija. Na Brankovom mostu, s novobeogradske strane kordon policije sačekao je više od 40 hiljada demonstranata u šetnji prema Palati federacije, i brutalno intervenisao, pre nego što su pristalice SZP uspele da se povuku. Batine su dobili i lideri SZP, razbijena je kamera Studija B, a dvadesetak ljudi je povređeno. Policija je ponovo tukla ljude koji su ostali da leže na zemlji, a nakon intervencije na mostu upali su u okolne kafane i pretukli goste koji su tamo sedeli.

5. oktobar 2000. ispred Savezne skupštine
Na sledećoj strani...

[Naslovna]

Džudisti iz regije na pripremama u Drvaru - Radio Slobodna Evropa © 2011

Džudisti iz regije na pripremama u Drvaru - Radio Slobodna Evropa © 2011

Devastirani sportski centar u Drvaru, fotografije uz tekst: Erduan Katana

30.07.2011

Erduan Katana

Džudisti sa prostora bivše Jugoslavije u Drvaru se trenutno pripremaju za svjetsko prvenstvo. Da se pita političare, toga vjerovatno ne bi ni bilo jer sve troškove boravka ovih sportista, koji postižu i zapažene rezultate, snosi nekolicina drvarskih entuzijasta.

Oni na ovaj način žele sačuvati sjećanje na svog sugrađanina, jednog od najvećih džudista svih vremena sa ovih prostora - Radomira Kovačevića.

Milan Balaban

Prošle godine smo krenuli, a na ovaj način također želimo da sačuvamo sjećanje i na našeg sugrađanina i velikog džudistu Radomira Kovačevića, koji je bio kapiten japanske studentske reprezentacije, osvajač evropskih, svjetskih i olimpijskih medalja i predavač na fakultetu Long Ajland u Njujorku, kaže jedan od najzaslužniji za održavanje ovogodišnjeg kampa, drvarski ugostitelj Milan Balaban.

„Mi u njegovu čast i zbog njegove prerane smrti želimo da oživimo džudo u Drvaru i taj kompletan sport i da damo ujedno i dozu, ne bratstva i jedinstva, ne neke stare Jugoslavije, nego sportskoga druženja na zdravim osnovama, kako treba sport da funkciniše. Mi sportisti treba da odreagujemo sportski, da ne miješamo ni politiku ni naciju, ni ovo ni ono. Nemamo razloga za to“, poručuje Balaban.

Prema riječima Balabana, ove godine u kampu je nešto manje džudista. Prošle godine u Drvaru su bili, pored reprezentacija Srbije, Crne Gore, Hrvatske i BiH koje su i ove godine došle, i Nijemci, Englezi i Slovenci.

„Ove godine smo promašili termin zbog drvarske politke zbog koje devastirani sportski centar čeka, ne zna šta da radi sa njim. U zadnji momenat su nam dali salu i sobe koje su devastirane, tako da smo se ni na glavu posadili da svojim novcima to odradimo da ne bismo izgubili ovaj kamp, da ne bismo kvarili ugled Kovačevića, da ne bismo uprljali ugled džudoa u svjetskim razmjerama, u bosanskim razmjerama. Ovaj kamp se pravi džabe, sve i jedan učesnik ne plaća ni marku ni spavanje, ni hranu, ni ništa“, navodi on.

Pravo čudo

Ništa bolja podrška nije sportistima iz Drvara kada su u pitanju kantonalni entitetski i državni nivo, dodaje Balaban.

„Nikakvu podršku nemamo. Ja vam garantujem životom da je, sa ovakvim ulaganjem u sport i pogledom na sport bosanske politike, to pravo čudo“, kaže Balaban.

Amel Mekić i Slavko Obadov

Treninzi džudista održavaju se pod budnim okom Slavka Obadova, profesora na fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu, koji je takođe bio vrhunski jugoslovenski džudista.

Najvažnije u svemu ovome je da se ljudi sa ovih prostora uz sport druže, a džudo sport na ovim prostorima ima velike potencijale. Samo treba ovim mladim ljudima dati bolje uslove za rad, a za rezultate ne treba brinuti, kaže Obadov.

„Samo u prošloj godini sa prostora bivše Jugoslavije uzeli smo dve titule juniorskog prvaka sveta - to mi nikada nismo imali - i dve titule prvaka Evrope. Ove godine smo imali da je Amel Mekić iz Sarajeva osvojio titulu prvaka Evrope, i to veoma superiorno“, ističe Obadov.

Amel Mekić kaže da se u Drvaru osjeća kao kod kuće, kako zbog domaćina koji se na sve načine trude da sportistima bude lijepo, tako i zbog mogućnosti da kroz rad sa najboljim trenerima maksimalno se pripremi za svjetsko prvenstvo koje će se u avgustu održati u Ukrajini.

„Pozdravio bih ovaj kamp i ovu ideju, koji je već drug godina. Ja se nadam da će postati tradicionalna, i da će napokon političari, od kojih sve zavisi, to prepoznati i da će podržati u potpunosti - da ovo postane jedan još masovniji i još posjećeniji kamp“, kazao je Mekić.

Nadamo se i mi da će i oni koji mogu pomoći ovim mladim ljudima prepoznati u njima mogućnosti promocije BiH, i omogućiti im bar minimalne uslove za rad.

Strogo čuvana tajna: Ratne sednice Vrhovnog saveta odbrane (21) - Kazna za Musilimane koji neće u vojsku

e-novine.com - Kazna za Musilimane koji neće u vojsku

Strogo čuvana tajna: Ratne sednice Vrhovnog saveta odbrane (21)

Kazna za Musilimane koji neće u vojsku

Pripremile: e-Novine

Veličina slova:

Photo: Stock

Godinama su, očigledno s razlogom, vlasti Srbije odbijale da Haškom Tribunalu dostave transkripte sa sednica Vrhovnog saveta odbrane na kojima se, otvoreno, govorilo o vođenju rata na teritorijama Hrvatske i Bosne; konačno, tokom suđenja Momčilu Perišiću, ovi transkripti otvoreni su pred sudom u Hagu. Zahvaljujući agenciji „Sense“ u prilici smo da čitaocima e-novina predstavimo sve transkripte koji osim dokumentarne vrednosti imaju još veći značaj – jer otkrivaju sve manipulacije i političke ambicije Miloševićevog režima iz jednog od najstrašnijih poglavlja novije istorije

Na Miloševićevom platnom spisku: Ratko Mladić i Radovan Karadžić, abonenti

Photo: Sava Radovanović

STENOGRAFSKE BELEŠKE SA 19. SEDNICE VRHOVNOG SAVETA ODBRANE ODRŽANE 16. MARTA 1994. GODINE

Sednica je počela s radom u 12,40 sati. Prisustvovali su: Zoran Lilić, predsednik Savezne Republike Jugoslavije - predsednik Vrhovnog saveta odbrane; Slobodan Milošević, predsednik Republike Srbije i Momir Bulatović, predsednik Republike Crne Gore - članovi Vrhovnog saveta odbrane; dr Radoje Kontić, predsednik Savezne Vlade; Pavle Bulatović savezni ministar odbrane; general-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije; general-major Slavko Krivošija, načelnik Vojnog kabineta Predsednika SRJ; general-major Borivoje Jovanić.

MOMČILO PERIŠIĆ: Ja bih izneo dva bitna podatka vezana za finansiranje Republike Srpske i Republike Srpske Krajine i da vam iznesem najnovije podatke o materijalnim rezervama. Što se tiče materijalnih rezervi, mi bi ukupno trebalo da imamo municije i svih drugih ubojnih sredstava za 10 borbenih kompleta; svi znate da je borbeni komplet za automatsku pušku 150 metaka, a za tenkovsko oružje i artiljerijsko negde oko 40 do 50. Najteža situacija nam je kod kerozina, jer je to uvozna komponenta. Nešto rafinerija nafte može da proizvede, ali taj problem je mnogo izražen da ćemo morati ili prekinuti obuku pilota ili ćemo pilote koji su obučeni morati da držimo u veoma nezavisnoj poziciji da ne mogu leteti avionima. Prema zahtevima Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, stanje je ovakvo: 522 miliona za Vojsku Republike Srpske i to za opremanje, naučno-istraživački rad, gradnja vojno-građevinskih objekata i uređenje teritorije, stambena izgradnja, ratne materijalne rezerve. Ovo nije ušlo u budžet. Tu je i zahtev Republike Srpske Krajine. Sem za plate vojnih lica, mi bismo morali da odvojimo posebna sredstva ili da im kažemo da ne možemo da im damo ništa.

PAVLE BULATOVIĆ: Njihovi zahtevi su veći nego naš ukupan budžet?

MOMČILO PERIŠIĆ: Da, to je 829 miliona dinara. Mislim da biste trebali da odlučite šta možemo da im damo. Ja obećavam da im ništa nećemo dati bez odluke Vrhovnog saveta odbrane, i što direktno ugrožava našu borbenu gotovost. Jer, ovo su zaista minimalne rezerve sa kojima možemo da obavimo osnovne zadatke; a to je - za deset dana rata!

ZORAN LILIĆ: Oko ovoga smo na prošloj sednici doneli jasnu odluku. Dogovorili smo se da napravimo jedan celovit program, pa bismo posle videli kako bi se to, eventualno, finansiralo i iz kojih izvora.

Šumski ples na Palama: Razuzdana gomila sa slikom Alekse Buhe, tzv. ministra inostranih poslova Karadžićevog Rajha

Photo: Stock

MOMČILO PERIŠIĆ: Odluka je doneta, ali sada je problem finansiranja, jer, ako im bilo šta dam - ako skinem sa stoka pešadijsku municiju, trebalo bi od njih ili od nekoga drugog dobiti pare da naručim kod proizvođača i za mesec dana da zanovim rezervu. U protivnom, mi to ne smijemo raditi. Zamolio bih da se na njih izvrši pritisak, jer oni imaju sredstava, a imam osećaj da nedovoljno odvajaju za potrebe svoje vojske.

(...)

RADOJE KONTIĆ: Što se tiče drugog materijala - Informacija o potrebama Vojske Jugoslavije za naoružanje i vojnu opremu - tu je situacija mnogo teža. Nemam ništa protiv zaključka koji ste dali, ali treba izvršiti analizu koja su to inostrana dugovanja, da li ih možemo naplatiti. Nije problem u devizama, nije problem ni u kontigentima; mi deviza sada imamo, možemo da im damo koliko treba; kontigent možemo dati koliki treba, nego je problem u dinarskoj protivvrijednosti - to neko mora da plati. Prema tome, predsjedniče, nemam primjedbi na zaključke, ali treba napraviti analizu koja su to sredstva, kome pripadaju ta sredstva i na koji način ta sredstva se mogu naplatiti, obzirom na blokadu; i da li se uopšte mogu naplatiti? Što se tiče trećeg zaključka, mislim da je on isti - to su sve sredstva iz SDPR-a; ne treba poseban zaključak.

ZORAN LILIĆ: To su sredstva Vojske koja su kod SDPR-a (objašnjenje: SDPR - Savezna direkcija za promet roba posebne namene, to jest državna agenciju za uvoz i izvoz oružja i vojne opreme)

RADOJE KONTIĆ: Da, ali niste vi direktno trgovali, nego je sve išlo preko SDPR-a. Znači, nije to zaključak. Mislim da treba da se napravi analiza, pa da vidim kod kojih je to država, da vidimo čija su to sredstva i možemo li naplatiti ta sredstva; to bi bila dopunska dinarska sredstva u odnosu na budžet - ne iz budžeta, nego u odnosu na budžet.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Mislim da svi ti koji su tako radili moraju da se pohapse!

RADOJE KONTIĆ: Da, ali to ne rešava problem.

Opuštenost, smeh i raznoda: Momir Bulatović, Zoran Lilić i Nikola Šainović

Photo: EPA

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Rešava, i te kako će da rešava problem! To važi i za carine. Rajo, sumnjam u te carinske podatke! Ako mi raspletemo neke stvari, mnoge će "glave" da idu! Ti carinski podaci su najčistije laži! Nama se ovde servira da je odjednom posle Nove godine uvoz pao tri puta!

RADOJE KONTIĆ: To je zbog Grka!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ma, to nije istina! Napravićemo istragu, i tu ima da leti "perje". Meni je dovoljno hohštapleraja!

RADOJE KONTIĆ: Nama je gro uvoza išao preko Makedonije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ja mislim da mi prvo treba da pohapsimo lopove! Kada rešimo lopove, onda ćemo da rešavamo druga pitanja. Evo, čitam ovaj tekst! Momo (obraća se generalu Prišiću), kako smeš da dozvoliš da imaš ovu informaciju, a nisi pohapsio tu bagru?!

MOMČILO PERIŠIĆ: Kako smem da pohapsim gospodine predsedniče, kada nad njima nemam kompetencije? To nije, uopšte, u mojoj nadležnosti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Kako nije u tvojoj nadležnosti? Zar ovo nije u vojnoj nadležnosti?

MOMČILO PERIŠIĆ: Nije, gospodine predsedniče.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Pa, ko im je dao pravo da to ne bude vojno?

MOMČILO PERIŠIĆ: Gospodine predsedniče, ja sam ovo isterao, zajedno s drugim ljudima, a sada ispadoh kriv? SDPR nije vojno preduzeće i nikakve ingerencije Vojska nema nad njim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Od kada nije vojno?

PAVLE BULATOVIĆ: Nije vojno već godinu i po dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Po kom osnovu nije vojno?

PAVLE BULATOVIĆ: Postali su holding!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Kako?!

Problem sa lopovima iz Savezne direkcije za promet oružja: Slobodan Milošević bi da hapsi, Pavle Bulatović otkiva da se direkcija - privatizovala u holding!

Photo: Stock

PAVLE BULATOVIĆ: Sami su to uradili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Znači, uzeo, prisvojio vojnu imovinu i proglasio se za holding?! ,

PAVLE BULATOVIĆ: I registrovao se kao takav.

RADOJE KONTIĆ: Pokrenut je postupak. To sam već predao sudu.

ZORAN LILIĆ: Mislim da ima mnogo više rezona da su oni u zatvoru, pa da se onda vodi istraga! Jer, ovo je samo jedan mali detaljčić svega toga šta oni rade.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Pa, vidite šta su radili: "Sve navedene rakete su starijeg datuma proizvodnje i istekao im je rok upotrebe". Treba platiti da se to uništi, a ne da se kupuje! To je čista sabotaža, pljačka, krađa! Kako vojska tu nema ingerencije?

PAVLE BULATOVIĆ: Nema ingerencije ni Vojska, ni Savezna vlada.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Pa, ko ima tu ingerencije?

PAVLE BULATOVIĆ: Ne znam!

ZORAN LILIĆ: Pa, policija mora da ima ingerencije!

RADOJE KONTIĆ: Kada se poništi ta registracija, gde je pokrenut postupak, imaće ingerencije Vojska. To je kod javnog pravobranioca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Momo, molim te nemoj da kažeš da imaš ingerencije, kada vam pohapsim te pukovnike! Ja ću to do večeras da uradim.

MOMČILO PERIŠIĆ: Gospodine predsedniče, sve što mogu da uradim, ja sam uradio; vidite da sam to "iščačkao".

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Meni je ovo dovoljno što ste rekli: ako Vojska nema ingerencije, a ni Savezna vlada, onda policija Srbije ima ingerencije! Ja ću to sada njima da dam i oni će do noćas da budu u zatvoru.

MOMČILO PERIŠIĆ: Molim Vas, nemojte tako, neka to ide svojim procesom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ma, kakav proces - ovo je čista pljačka!

MOMČILO PERIŠIĆ: Moram ovo da vam kažem. Oprostite, molim Vas, budite sigurni da ćete u meni imati saradnika po svim pitanjima - do kraja. Ja ne branim takve ljude - to su lopuže koje bih ja postreljao! Ali, pošto smo pravna država, to ne bi bilo u redu. Gospodine predsedniče, i u drugim segmentima društva imamo iste stvari. Mene boli što se ljudi na krvi srpskog naroda bogate. Mi moramo povesti opštu akciju, da pohapsimo sve lopuže!

ZORAN LILIĆ: Pusti opštu akciju, ovo je konkretna stvar!

MOMČILO PERIŠIĆ: Nemojte da brinete za ono što je u mojoj nadležnosti! Ali, to sve nije u mojoj nadležnosti!

Izbeglički život: Progonjeni Bošnjaci u Hrvatskoj 1994.

Photo: Stock

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Pogledajte šta tu ima: rakete, municija, vojna oprema, motori za avione, kerozin za vojsku! Lopovi su uzeli 100 miliona dolara?!

MOMČILO PERIŠIĆ: Uzeli su 105 miliona dolara, i izneli - sada nemaju pokriće.

SLOBODAN MlLOŠEVIĆ: Sada sam video. To je valjda sada i gotovo?

PAVLE BULATOVIĆ: Još nije gotov kompletan inspekcijski postupak.

ZORAN LILIĆ: Da, ali oni ne treba da budu na tim mestima, jer sada nestaju papiri, dokumenti.

PAVLE BULATOVIĆ: To je teško izvršiti - imaju predstavništva u Singapuru, Kini, Indiji, Kipru. Tamo je teško izvršiti inspekcijski nadzor.

ZORAN LILIĆ: Ako hoćete, možemo pripremiti kompletan materijal pa da posebno raspravljamo o tome?

MOMIR BULATOVIĆ: Pravna država nije pravna država koja dozvoli da joj obični hohštapleri ukradu 100 miliona dolara.

ZORAN LILIĆ: Još nešto tu ima: pojedini generali koje smo mi penzionisali iz raznoraznih razloga, sada su primljeni tamo da rade, kao "dobri finansijski stručnjaci". To ne može da ne bude stvar našeg interesa. Njima je stvarno mesto tamo gde je jedino opravdano da budu - u zatvoru.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Što se tiče Programa ekonomskog oporavka, mislim da ne smemo da napravimo nikakav izuzetak.

ZORAN LILIĆ: Apsolutno!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Predlažem da pozovemo ljude koji su radili na Programu, posebno onaj deo koji se bavi porezom, carinama itd. Mislim da se carine moraju temeljno pretresti. To je mnogo iskorumpirano. Mi sada vršimo neku istragu. Ako ih pohvatamo i ako bude kako mi mislimo da jeste, to će biti čudo! To je jedna "razvaljena avlija". To što pokrivaju da je uvoz iz Republike Srpske - šta uvezoše iz Republike Srpske za 70 miliona dolara? To je čista laž!

ZORAN LILIĆ: Tu su u pitanju samo papiri!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Oni su dali čiste fiktivne papire, šta su oni imali da izvezu iz Republike Srpske za 75 miliona dolara?! Nemojte da se šalimo s tim. Sada je taj posao u Republici Srpskoj uzeo da radi Mića Stanišić. On je već nekoliko tih bandi fiksirao i biće pohapšeni. Pa, oni su ukrali 1200 "golfova", prodali i pare stavili u džep! Sada otkrivaju ko je to uzeo, ko je to prodao. Pa, to su pare - 1200 automobila po 20 hiljada maraka, izračunaj koliko je to para!

ZORAN LILIĆ: Neko je uzeo milijardu maraka!

MOMIR BULATOVIĆ: Čovek mora visoko da ocjeni ove napore koje su učinili Ministarstvo odbrane i Generalštab - da se izvrši ova preraspodela sredstava. Znam da to neće rješiti probleme, ali slažem se s ovim što je rekao predsjednik Milošević - ne smemo jednostavno da dođemo u iskušenje da upadnemo u začarani krug istih problema koje smo ranije imali. Slažući se sa prethodnim konstatacijama i ovim što je predložio Rajo Kontić, postavio bih jednu stvar principijelno, na konto ovoga što je rekao general Perišić. Tačno je da su veliki zahtjevi Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Ali, isto tako je tačno da mi nemamo finansijskih izvora odakle ćemo mi džabe dobijati to što treba za našu Vojsku, jer mi to moramo da platimo. Prema tome, mislim da treba nastaviti taj princip saradnje i pomoći - ne možemo ih ostaviti u ovakvim trenucima, ali oni moraju da se napregnu i da to izvuku, makar i iz svojih privatnih džepova. Na žalost, ima ih dosta koji privatno mogu da pomognu svaki naš budžet. Znači, da se pomogne, ali na principu trgovine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Molim vas, tu su stvari materijalno jasne. Rezerve koje ima Vojska Jugoslavije smo videli. Na tim rezervama jedini zaključak koji nama sleduje je: rezerve treba popuniti, a ne smanjivati. Prema tome, za potrebe na drugoj strani, te rezerve jednostavno ne mogu biti izvor, jer tamo tih sredstava nema. Izvor može biti isključivo vojna proizvodnja. Za vojnu proizvodnju municije i drugih potreba mora da se napravi plan i da se vidi konstrukcija finansiranja, uključujući mobilisanje tih sredstava koja oni tamo na određeni način dobijaju, mobilišu itd. da bismo zatvorili konstrukciju finansiranja. Sada seku rezanu građu, sada 500 tona nafte dnevnog izvlače iz zemlje, radi im jedan broj fabrika itd. Ono što, eventualno, ovde može da se pomogne je isključivo ono što je upisano u budžet Jugoslavije da im se da. Prema tome, Perišić od rezervi ne može davati ništa, jer nema. On, uopšte, ne treba da bude izložen njihovom pritisku, jer naš vojni budžet nije obuhvatio stavku isporuka njima, nego je ogoljen isključivo na potrebe Vojske Jugoslavije, koje ne mogu da se rastegnu za ostale potrebe. Znači, mora se napraviti finansijska konstrukcija vojne industrije koja može biti jedini izvor daljeg snabdevanja. Ne vidim drugi način.

MOMIR BULATOVIĆ: Slažem se.

Koje smo mi budale! To je neverovatno: Slobodan se žali bratu Borislavu na bogataše koji voze automobile sa diplomatskim tablicama, a ne plaćaju nikakav porez

Photo: EPA

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: To što Moma njima može da izađe u susret, kada već ima narudžbina, na primer u "Prvom partizanu", to je uplaćeno i radi se, pa on to premosti za 15 dana, a njihova sredstva posle vrati u magacin - to su stvari za koje mi njega uvek možemo da ovlastimo; to može da radi, ali ne da umanji rezerve. Dakle, izvor je vojna industrija. Vojnu industriju treba osposobiti, a to se ne može osposobiti bez konstrukcije finansiranja. Videti s njima koja je konstrukcija finansiranja i u Saveznoj vladi napraviti jedan program i da vidimo kako to da rešimo: ako obezbede sredstva, onda u redu. Sredstava van tog programa nema.

(...)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ima 10 hiljada automobila koji nose diplomatske "E" tablice. Mi nemamo taj reciprocitet ni sa jednom zemljom. To odmah mora da se ukine, i to u roku od tri dana: ili da mu se uzme u carinski depo vozilo, ili mora da plati carinu i da registruje kola. On uzme neku "šaru", donese iz Frankfurta, donese ovde, registruje ovde i uzme "E" tablicu da se vozi. Ja gledam na televiziji - voze se Dafine, Karići i mnogi drugi, i to svi sa tim diplomatskim tablicama, a imaju milione maraka. To rade i mnogi direktori firmi. To su automobili koji koštaju po 200 do 300 hiljada maraka. To treba sve da se oporezuje. To ne važi za diplomatsko osoblje, koje se vodi pod "A" i na diplomatskoj je listi ambasada. Gledam da se pre neki dan Duško Mitević vozi američkim kolima. Mnogo njih ima.

MOMIR BULATOVIĆ: To radi zato što mu je dve hiljade maraka registracija firme godišnje na Kipru, i to uštedi i automatski novi auto doveze ovde bez carine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Neka mu je sa srećom, samo neka plati carinu i dažbine!

MOMIR BULATOVIĆ: Mora se promijeniti zakon.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: To mora odmah da se promeni.

RADOJE KONTIĆ: To je republički zakon.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Kako republike uređuju odnos prema diplomatskim stvarima?

RADOJE KONTIĆ: Da za diplomatska predstavništva, ali nemaju ekonomska predstavništva - ona su samo u republikama.

MOMIR BULATOVIĆ: Toga kod nas u Crnoj Gori nema; to je isključiva nadležnost Republike Srbije.

I njeno se ime pominje na sednici VSO: Dafina Milanović, državna bankarka

Photo: pressonline.rs

ZORAN LILIĆ: To je Ministarstvo za trgovinu?

MOMIR BULATOVIĆ: Oni računaju da su kola koja su tu imovina stranih firmi i ništa ne plaćaju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Koje smo mi budale! To je neverovatno!

RADOJE KONTIĆ: To je vrlo solidan prihod u ovom momentu.

MOMIR BULATOVIĆ: To je 10 hiljada automobila puta 10 hiljada maraka minimum, to je 100 miliona maraka.

(...)

ZORAN LILIĆ: Prelazimo na drugu tačku: tekuća pitanja. Predlažem da razmotrimo kadrovska pitanja u vezi sa 30. i 40. kadrovskim centrom. Reč ima načelnik Generalštaba.

MOMČILO PERIŠIĆ: Materijal ste dobili. Ima tu tri bitna pitanja. Jedno pitanje je unapređenje podoficira u oficire - ukupno ima 155 takvih koji su unapređeni u Republici Srpskoj i Srpskoj Krajini; razlika u plati je 29 hiljada dinara. Pošto se finansiranje njihovih starešina vrši od naše strane, to je odmah povećanje, a povećanja nema. Znači, ako ovo prihvatimo, to je smanjenje plate, nema druge. Drugo, 139 pitomaca su oni u svojim školama iškolovali. Za 139 starešina treba 270 hiljada, a ta sredstva nisu planirana. Znači, opet povećanja nema, nego možemo plate smanjiti. Predlažu da se školuju u našim akademijama i vojnim školama, i to: 338 za vojne akademije i 86 za vojne gimnazije, a mi možemo, što se tiče kapaciteta smeštajnih, primiti 180 i 60 - to je ukupno 240. Ako ima namenjenih sredstava njima za pomoć, moglo bi da se pre baci u vojni budžet i da za toliko povećamo plate. Ako nema posebno namenski određenih sredstava za njih, onda mi ovo ne možemo prihvatiti, jer bi to radikalno smanjilo i ovako mala primanja.

RADOJE KONTIĆ: Oko sredstava u saveznom budžetu za potrebe Republike Srpske i Republike Srpske Krajine bili smo apsolutno restriktivni. Mi smo išli čak na taj nivo da to može da vrijeđa dostojanstvo onih kojima je to namijenjeno. Sredstva za pomoć izbeglim licima u zemlji, znači u SRJ, planirana su na nivou od 23 miliona dinara. To je za smještaj, za zdravstvene usluge, za novčane naknade ranjenicima Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, za humanitarnu pomoć ranjenicima Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, za invalidnine, ortopedska pomagala itd. Da li to možemo smanjivati ili ne, veliko je pitanje. Drugo, dopunska sredstva za teritorije pod zaštitom OUN - to je ono po Vensovom planu - 15 miliona dinara. To su sredstva na donjoj granici. Iz ovih dopunskih sredstava se finansira policija u Republici Srpskoj Krajini, školstvo, zdravstvo itd.

ZORAN LILIĆ: Ima li tu ovih para o kojima je Momo pričao?

MOMČILO PERIŠIĆ: Sa moralnog aspekta, mnogo je bolje platiti starešinu koji se bori nego onaj koji je izbegao, a među njima ima mnogo sposobnih. To je ukupno oko četiri miliona i 300 hiljada.

ZORAN LILIĆ: Predlažem da ovo prihvatimo.

MOMIR BULATOVIĆ: Ja teško ovo sve skupa razumijem. To nisu velike pare, to je milion i 300 hiljada za ovu godinu. Ne mislim da Savet odbrane treba da raspravlja o prvom zahtjevu za ovih 29 hiljada dinara. Mislim da bi principijelno bilo da ove momke uzmemo na školovanje i da podnesemo taj trošak kao Savezna Republika Jugoslavija, a ovo drugo neka bude nadležnost Vojske Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. To nije preveliki materijalni izdatak. Naša obaveza je da plaćamo ove podoficire. A ko hoće da ih izjednače s obzirom na zasluge itd. neka izdvoje tih 29 hiljada dinara. To nije prevelika stavka. Ono što smo mi dužni , to je da ih osposobljavamo i tu stavku treba da uzmemo na sebe. Ne insistiram ni na jednom rešenju, ali mislim da je ovo dobar predlog.

ZORAN LILIĆ: Dobro, da li se slažete da prihvatimo Momirov predlog? (Odobravanje). Znači, donosimo odluku o prijemu na školovanje u školskoj 1994/95. godini 180 studenata u vojnu akademiju i 60 učenika u vojnu gimnaziju i da snosimo troškove u ovoj godini i do završetka školovanja. Druge dve stavke neka regulišu u okviru Republike Srpske i Republike Srpske Krajine.

MOMIR BULATOVIĆ: Mi dajemo podoficirsku platu, a oni mu daju dodatak za oficira.

Problemi sa Albancima i Muslimanima koji neće u vojsku: Predlog je da se novčano kazne ili da prisilno služe vojni rok

Photo: Stock

ZORAN LILIĆ: Da, to je mala razlika. Ova sredstva će da prebaci predsednik Vlade u budžet Vojske Jugoslavije; to je, Rajo, nešto više od milion dinara.

RADOJE KONTIĆ: Dobro, to nije visoka cifra.

ZORAN LILIĆ: Idemo dalje.

MOMIR BULATOVIĆ: Šta je sa ovih devet diplomiranih pravnika?

MOMČILO PERIŠIĆ: To je po istom principu - oni ih primaju i neka ih plate. Kod nas pravni sistem postoji, a tamo je pravni sistem razbijen. Oni nemaju vojnih stručnjaka tamo dovoljno, a i mi ih nemamo dovoljno. Nepostojanje pravnog sistema je rodilo "crnu berzu" i svašta toga ima. Mi im moramo pomoći slanjem pripravnika, a za ove - neka prime po ovom principu. To je suština.

ZORAN LILIĆ: Dobro, prelazimo na problem popune.

MOMČILO PERIŠIĆ: Mi sada treba da imamo 63 hiljade vojnika, a imamo 41 hiljadu ili 65 odsto vojnika. To će se proporcionalno smanjivati odsluženjem vojnog roka u naredne tri godine. To ćemo zanavljati sa vojnim obveznicima - to nam je jedino rešenje. Ali, tu ima problema, što 19 hiljada Šiptara godišnje i tri hiljade Muslimana ne služi vojni rok. Mi bi trebalo da nađemo model kako njih da prisilimo da služe vojni rok. Jedna je mogućnost - ali, time pravimo diskriminaciju, to može da ima političkih reperkusija - da te dve kategorije plaćaju određenu sumu. Ali, ako to tako kažemo, onda oni koji su bogati mogu da plate, znači da plate i Srbi i Crnogorci, pa i oni de ne idu na odsluženje vojnog roka. Mi moramo da ih prisilimo ili da dođu da služe vojni rok, ili da trpe neku drugu sankciju. Oni se sada školuju u Nemačkoj, Albaniji, Turskoj, Makedoniji itd. i sutra se bore protiv našeg sistema. Ali, bolje je i to nego da ih mi školujemo, pa da se onda bore protiv nas. Veoma su opasni. U zadnje vreme posebno se javljaju Muslimani, čim dođu u vojsku posle mesec dana počinju da se organizuju i da rade negativno u jedinicama. Drugi problem je kod vojnika po ugovoru. Treba da ih imamo 27 hiljada, a imamo 12 hiljada. Ta kategorija nije motivisana jer je malo plaćena, a drugo - selekcija je veoma slaba, tako da ne možemo ni da popunimo ovaj broj. Tu kategoriju moramo u narednom periodu zanavljati i popunjavati sve više mladićima na odsluženju vojnog roka, a ovu kategoriju sve više izbegavati dok se ne stabilizuje ekonomska situacija i dok ne budemo mogli to stimulisati, da dolaze, pored ostalog, i zbog materijalne koristi.

Treći problem je slab odziv vojnih obveznika. To se kreće u prošeku 48 odsto, ali po regijama je različito. Uzroka ima mnogo. Mi smo analizirali kompletno stanje. Izlaz vidimo u donošenju neke uredbe kojom će se daleko oštrije nego do sada sankcionisati neodazivanje na vojne vežbe. Doduše, tu je jedina olakšavajuća okolnost, jer sada ne diramo ratne jedince. Zauzeli smo stav - kada mobilišemo jedinicu, ta jedinica mora da ide u borbu. Sada uzimamo one koji su neraspoređeni, pa nisu ni u jednoj jedinici, a kada nisu ni u jednoj jedinici oni nemaju identifikaciju i nisu motivisani kao ovi u ratnim jedinicama. Mogli bi nam vi pomoći preko načelnika okruga - da načelnici okruga i opštine i svojih organa - da se više angažuju u pomoći i motivaciji tih ljudi da dođu na poziv. To je jedno. Drugo, da se donese uredba o strožim sankcijama prema ovoj obavezi.

ZORAN LILIĆ: Mislim da ovo možemo primiti kao informaciju. Logičnije je da se na nivou Ministarstva i jedne i druge vlade to razmotri.

MOMČILO PERIŠIĆ: To ćemo uraditi, ali ja vas informišem da znate da je to jedan od problema. Sledeće su kadrovska pitanja. General Bojić podneo je molbu za penzionisarije. To je dobar čovek, nije ničim revoltiran. Ispunio je jedan od uslova za penzionisanje i mislim da nema razloga da mu ne odobrimo da ne ide u penziju. To je Bojić Slobodan.

Malo para za tri vojske: Muke sa Republikom Šumskom i tzv. Srpskom Krajinom, na štetu Vojske Jugoslavije

Photo: Stock

RADOJE KONTIĆ: On je tek došao u Komitet za saradnju sa UN.

MOMČILO PERIŠIĆ: Drugi je Marinković koji je u Ministarstvu odbrane; načelnik je Odseka za snabdevanje, koji nema dokazano, ali i njegovih "prstiju" ima u ovom materijalu. Predložio bih da ga penzionišemo, a kasnije po meri lociranja vinovnika da preduzimamo i određene mere. Treći je Tasić, kapetan bojnog broda koji je ispunio oba uslova. Bio je do sada pod ukazom. On je častan i pošten čovek. Predlažem da mu prilikom penzionisanja damo čin kontra­admirala. Umesto njega bi došao Novković - to vas samo informišem; postaviću ga svojom naredbom, a kada se steknu uslovi postaviće se ukazom. Trebalo bi da razmislimo o Čeleketiću - to je novi komandant Vojske Republike Srpske Krajine. Dobio je od njih čin generala - trebalo bi to verifikovati. Ali, ja predlažem pošto je tek primio dužnost, da par meseci radi, pa da vidimo kako će se snaći. Imamo pukovnika Trpka, Makedonca, koji ima uslove za penziju. Inače je pod ukazom, imamo mogućnost da ga penzionišemo ili da ga unapredimo u čin generala. To bi bilo veoma pozitivno, jer bi time dokazali da ne pravimo razliku među ljudima različite nacionalnosti u Vojsci, ali to bi po nekim elementima negativno delovalo na deo starešina u Vojsci. Ja sam za to da ga penzionišemo bez unapređenja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Kakav je čovek Trpko?

MOMČILO PERIŠIĆ: On je dobar.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Što bi negativno delovalo - zato što je Makedonac?

MOMČILO PERIŠIĆ: Da, samo je to razlog, iako ja lično mislim da je taj čovek zaslužio. Međutim, po dubini ima ljudi koji ne gledaju sa simpatijama na njega i njemu slične. Ja vas upoznajem sa javnim mnjenjem, inače, moje je lično mišljenje da nije bitno ko je ko, već ko je kakav.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: On bi u svakom slučaju išao u penziju?

MOMČILO PERIŠIĆ: On je ispunio godine službe, a godine starosti još nije ispunio. Predložio bih da mu damo i čin prilikom penzionisanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Šta radi Trpko?

MOMČILO PERIŠIĆ: On je pomoćnik komandanta III armije za odbrambene pripreme civilnih struktura društva u zoni odgovornosti III armije, a dobar oficir.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ako je dobar oficir, onda ga unapredi!

MOMIR BULATOVIĆ: Tu ima dva elementa: prvo, dobar je oficir, a drugo treba destimulisati naše starešine koji misle da je biti Srbin profesija.

ZORAN LILIĆ: Znači, prihvatamo u celosti predlog načelnika Generalštaba? Da li se slažete? (Odobravanje).

MOMČILO PERIŠIĆ: Imamo interesa od strane Ruske federacije da traže naš školski avion "Galeb-IV", da bi izbacili neku češku varijantu, a naš avion je savremeniji kao školski avion. Pošto imamo viška tih aviona, mogli bismo da im to damo, uz kompenzaciju za neka druga sredstva.

Sve se vrti oko para: Radoje Kontić i Zoran Lilić

Photo: EPA

ZORAN LILIĆ: Dobro, da li se slažete? (Odobravanje).

MOMČILO PERIŠIĆ: Takođe, Makedonija ima interes za te avione, iz razloga što ona ima kompletnu infrastrukturu vezano za ove avione. Ako tu nema smetnji, mogli bismo isto uraditi.

MOMIR BULATOVIĆ: Nemaju oni kuda da lete. (Smeh).

MOMČILO PERIŠIĆ: Vojska Republike Srpske traži one koji su uništeni - u stvari, zamenu za te.

ZORAN LILIĆ: Njima ne damo ništa - oni da uništavaju, a mi da šaljemo!

MOMČILO PERIŠIĆ: Dobro, njima ne damo. Mi smo prošli put razmatrali da im damo jedan KUBOV sistem koji je u funkciji PVO zaštite. Pošto je ova gužva prošla, uz veliku diskretnost i tajnost, vozilo po vozilo bi prebacivali tamo, ako dozvolite, u skladu sa onom prijašnjom odlukom. Preduzeli bismo sve mere da se to nikako ne otkrije.

MOMIR BULATOVIĆ: Pitanje je da li uopšte može da prođe, a da se ne otkrije?

MOMČILO PERIŠIĆ: Može. Tamo ima jedan most koji je zatvoren i tu nema nikakve kontrole.

ZORAN LILIĆ: Mi smo doneli odluku da se to prebaci.

MOMČILO PERIŠIĆ: Doneta je odluka, ali vas molim da se izjasnimo da li je ovo baš pogodan momenat ili ne? To bi bilo 100 odsto u funkciji, čak više u funkciji odbrane SRJ, nego njih. Ali, ako bi došlo do nečega, oni bi rušili na njihovom prostoru avione i ne bi mogli za to optužiti SRJ.

ZORAN LILIĆ: Dobro, da to prebacimo?

MOMIR BULATOVIĆ: Slobo je tu najviše u toku. Da li je sada tajming, da li je dobro da se sada radi?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ne verujem da je još uvek dobro, zbog toga što su još uvek na onom nivou borbene gotovosti kada rade i noću i danju. Mi imamo informacije kada "avaksi" skinu nivo, pa se onda noću ne leti. Sada još uvek lete i noću.

MOMČILO PERIŠIĆ: Mi bismo procenili tačno kada. Inače, oni snimaju sve i mogu bilo koje vozilo u sred noći da snime na svakom delu SRJ.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Osim kad ne lete! Ja bih sačekao da oni prestanu da lete. Oni će da skinu taj nivo gotovosti, jer je to njima i skupo i nepotrebno.

ZORAN LILIĆ: Dobro, to smo završili. Imamo još zahtev Rezervnih vojnih starešina.

PAVLE BULATOVIĆ: Taj problem je stalno prisutan već dvije godine. Oni hoće redovno finansiranje po budžetskom principu. Mislim da pretjeruju, po mom osjećanju, u tom zahtevu. Meni je blizak princip da se njima finansiraju aktivnosti koje odobre načelnik Generalštaba i ministar odbrane, u vrednosti tih poslova, a njihova organizacija neka se finansira na neki drugi način. Jer, ako bi uključili njih u budžetsko finansiranje, onda će nam se pojaviti Streljački savez, Savez ronilaca, Savez radioamatera itd. Svi oni mogu da imaju objašnjenje da su potrebni za odbranu zemlje, što im se ne može osporiti. Ako bismo napravili taj izuzetak, mislim da bismo otvorili nove probleme sa novim organizacijama. Ali, za to sam da se finansiraju aktivnosti koje odobre načelnik Generalštaba i ministar odbrane.

Konvertibilna, stabilna i cenjena valuta: Deset milijardi tzv. dinara na novčanici tzv. Srpske Krajine (Knin 1993)

Photo: Stock

RADOJE KONTIĆ: Da, ali iz sredstava koje Ministarstvo od nas dobije za budžetsku godinu.

ZORAN LILIĆ: To je Pavle i mislio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Savez rezervnih vojnih starešina je vrlo koristan za Vojsku. Oni imaju aktivnosti za koje ih niko ne tera da rade, a oni ih rade. Oni okupljaju vojne starešine, rade, brinu se o tome itd.

MOMČILO PERIŠIĆ: Gospodine predsedniče, to je organizacija od posebnog interesa za Vojsku i za odbranu društva. Mi smo zauzeli stav - gospodin ministar i ja - da sve aktivnosti koje imaju u toku godine finansiramo iz dozvoljenih sredstava.

ZORAN LILIĆ: Oni traže da im se reši pravni status.

MOMČILO PERIŠIĆ: Oni traže da 25 ljudi bude u stalnom radnom odnosu sa ceo prostor Jugoslavije, sa ciljem da ti ljudi budu koordinatori svih aktivnosti. To je povećanje za 25 plata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Znam, ali mi primimo ovde 180, tamo 200, tamo 300 na plate, a problem nam je 25 ljudi, koji su kičma neke organizacije SRVSJ! Ako nam ne treba vojska, ne treba nam ni rezerva ni rezervne vojne starešine. To je organizacija koja ne troši neka sredstva - 25 ljudi da drži celu teritoriju Jugoslavije, to nije mnogo.

MOMIR BULATOVIĆ: Imajte još u vidu izuzetno visok stepen osjetljivosti te kategorije ljudi koji su faktički u ratnim operacijama iznjeli najveći teret; ti momci su bili u prvim redovima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ja bih im dao ta sredstva.

ZORAN LILIĆ: To je milion i 200 hiljada dinara za celu godinu.

SLAVKO KRIVOŠIJA: Oni su bili na razgovoru, porazgovarano je sa njima i to je ta informacija. Oni se svuda obraćaju. Oni imaju sitne troškove: održavanje telefona i nešto slično.

ZORAN LILIĆ: Dobro, da to prihvatimo.

MOMIR BULATOVIĆ: Predložio bih da zadužimo ministra odbrane i načelnika Generalštaba za jeda nefleksibilan pristup - da tu organizaciju izdvoje od ostalih, a da nađu nešto fleksibilno. Možda bi tu mogao biti profesionalni aktivni starešina koji bi kordinirao te troškove. Kod mene je Republička organizacija tražila prijem. Ti ljudi su veoma osjetljivi i mnoge zasluge sa sobom nose.

ZORAN LILIĆ: Treba da im odamo priznanje i da im izađemo u susret.

Najlepši poklon: Puška za srpskog vojnika, Vukovar 1991.

Photo: Stock

SLAVKO KRIVOŠlJA: Crne Gora im nešto daje, a u Srbiji ne dobijaju ništa.

RADOJE KONTIĆ: Da, to ide kroz Ministarstvo odbrane.

ZORAN LILIĆ: Znači, zaduženi su ministar odbrane i načelnik Generalštaba da izađu u susret ovoj organizaciji.

MOMIR BULATOVIĆ: Ja sam letimično pogledao informaciju oko SDPR-a. To stvarno izazove gnjev i bes. Ja molim da ne ostane na tome da se mi šokiramo šta je i kako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ja ću to sada odmah da dam ministru unutrašnjih poslova - ovo što sam sada dobio; daću i šefu Državne bezbednosti i da vide, ako ima osnova, sve da ih pohapse još noćas! Tu nema nijedno ime!

MOMČILO PERIŠIĆ: Mi imamo zapisnik sa svim imenima. Ja sam vama samo doneo kao informaciju. Inače, prošli put sam vas informisao o tome.

ZORAN LILIĆ: Znači, da se pripremi o tome kompletna informacija. (Sednica zaključena u 13,50 sati).