e-novine.com - Arkan: Patrijarh Pavle je naš duhovni vođa: "BIVŠI AKADEMIK OPTUŽUJE VLAST U BEOGRADU (Pariz, 29. maja):
Apsolutna nula je dosegnuta. O svom se narodu ped tuđim svetom, u najtežim vremenima, ne može govoriti na gori način od Bogdana Bogdanovića. Nije više reč o opoziciji, otporu režimu, ideološkim razlikama ili moralnom gnušanju, o pravu svakog čoveka da misli svojom glavom, da bude drugačiji. Reč je o teškoj uvredi, bez presedana.
Znate li šta znači reč 'amok'? Nije znao ni specijalni izveštač pariskog 'Figaroa' u Beogradu koji se originalno 'dosetio' da intervjuiše bivšeg gradonačelnika i arhitektu Bogdana Bogdanovića, ali mu je 'sedokosi intelektualac buržoaskog ponašanja' objasnio da se ovim pojmom podrazumeva ponašanje ljudi koji iznenada bez objašnjivog razloga zapadaju u ludačko, destruktivno raspoloženje.
Srpski narod je danas amok: Bogdan Bogdanović
PHOTO: www.jusp-jasenovac.hr
Dodajmo,da u Vujaklijinom leksikonu stranih reči piše: 'amok (aml.), neobična i strašna vrsta ludila kod malajskih urođenika koja se ispoljava u nagonu za ubijanjem (klanjem) svih bez razlike koje takav ludak u svom trčanju sretne'. Pošto je sad u potpunosti objašnjeno značenje reči 'amok', citiraćemo poslednju, završnu rečenicu gospodina Bogdanovića u objavljenom intervjuu: 'Srpski narod je danas amok'.
Ovom kapitalnom otkriću bivšeg srpskog akademika predhodi 'analiza' koja bi zauzela više od pola stranice 'Politike'. Odmah da prenesemo Bogdanovićevo objašnjenje zašto je napustio Srpsku akademiju nauka: 'Bio sam u sukobu sa intelektualcima nacionalistima. Oni su, zajedno sa Slobodanom Miloševićem, odgovorni za katastrofu. Oni su vaskrsnuli pa podbadali hiljadogodišnju mržnju, naše nedovršene sukobe, naše istorijske frustracije...'
Inače, u uvodnom delu članka objavljenog pod naslovom 'Srbija': 'Civilizacija laži...' (kome predhodi crnim slovima otisnuta informacija AFP-a i Rojtersa 'Beograd na sramnom stubu') Bogdanović je opisan kao 'disident protiv komuniste Slobodana Miloševića, predsednika Srbije'.
'Katastrofa je prevazišla sva očekivanja. Upravo dolazi vreme pravog fašizma.' U ovom času 'Srbija živi u civilizaciji laži', ljudi se namerno razdražuju, rukovodstvo ih uverava da su najjači, najmudriji, najzreliji. Zasad, to je duhovni a ne fizički fašizam, jer se, na primer, govori o 'vasionskoj Srbiji' ili priprema rekonstrukcija Vukovara u 'srpsko-vizantijskom' stilu koji nikada nije postojao.
Ludi koljači, primitivci... I fašisti, čak gori od pravih fašista! Jer, Bogdanović objašnjava da srpski fašizam neće moći da se poredi sa nekadašnjim nemačkim nacional-socijalizmom: 'Možda je reč nacional-socijalizam isuviše čista, isuviše civilizovana za Srbiju koji se razvija u mnogo neobičnijem pravcu. Mogu se, ipak, porediti trupe Vojislava Šešelja sa SA u Nemačkoj između dva rata.'
Šta još, po 'nalazima' Bogdanovića, ne valja u srpskom narodu? Opsednut je 'idealom čiste teritorije' i zato je 'antikosmopolitski', zahvaćen je anestezijom, hipnozom, nemoralnom ćutnjom... Zbog svega navedenog Bogdanović ne veruje u efikasnost ekonomskih sankcija: 'One će nesumnjivo dovesti do spajanja naroda sa režimom, one mogu da izazovu želju za otporom. Mi smo se ovde navikli na patnju. Svi ti ratovi...'
Bogdanović tužno uzdiše. Priziva li on nekog - makar i s oružjem u rukama - da zustavi primitivizam, prekine hipnozu, spreči fašizam?... 'Srpski narod je danas amok'. Bogdan Bogdanović ispunio je nadanja svih koji žele srpski narod da predstave kao primitivne, šovinizmom zalivene zločince. (D. Ribnikar)
- Sent using Google Toolbar"
Tuesday, July 27, 2010
e-novine.com - Arkan: Patrijarh Pavle je naš duhovni vođa
e-novine.com - Arkan: Patrijarh Pavle je naš duhovni vođa: "- Sent using Google Toolbar"
e-novine.com
e-novine.com: "Kad nema Paje, dobar je Amfi: Arkan na hodočašću
Do septembra ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara
Povratak na članak »
Prijavite se na feed komentara Komentara (6 poslato):
&^$£'!!R%^&*
nagi Objavljeno: 26.07.2010 - 18:10
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
2
Gore na slici
Teroristi.
Boski Objavljeno: 27.07.2010 - 11:14
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
0
Neku noć slušam jednog od današnjih sarajevskih idola, Zdravka Čolića.To je valjda isti onaj intervju od prije par godina, kada je popularni Čola pričao kako je godinama stanovao u istoj zgradi s Mladićem i da su se sreli samo par puta.Kaže nisu razgovarali, 'možda smo rekli dobar dan ili tako nešto'.
Ovog puta slušam u cijelosti.Vidim nekakvog 'novinara' koji meni više liči na nekog mafijaša-početnika, kako je cijelo vrijeme fasciniran Čolinim bezveznim rečenicama koje bi mogao čuti od svakog čovjeka kojeg bi zaustavio na cesti.Ali slučajno 'novinar' postavi pitanje o Arkanu, u smislu je li Arkan tražio od Čole da otpjeva duet s Cecom.
Čola kategorički odbija tu tvrdnju i reče da 'Arkana poznaje još odavno, kao prijeratnog krimosa' i kako '...cijeni sve profesionalce u svom poslu, pa tako i Arkana cijenim kao kriminalca', ali...'što se tiče njegovog političkog angažmana, ja s političarima ne volim...' (vidjeti Koštuničin skup i koncert s Dodikom) i slične bidalaštine.
Eto ti.Čoli ne smeta Arkanov kriminal.On to cijeni.Ne smeta mu ni ubijanje civila po Bosni i Hrvatskoj (koliko li ih je Arkan osobno ubio?).To Čola ni ne spominje.Smeta mu politički angažman (SSJ).Jer Čola ne voli političare.
A ovaj duduk od novinara odobrava to klimanjem glave.Toliko je duduk impresioniran Čolom (Harijem, Joksimovićem, Samardžićem, Sekom, Cecom, Harisom, Brenom, Cetinskim, Badrićkom, Gibonnijem...) da bi klimao glavom kad bi se Čola pohvalio kako je osobno ispalio par stotina granata na porodilište 'Jezero'.
Za povratit.
Eto, ugledah Arkana pa se sjetih Čole i njegovog velikog koncerta na Koševu.Kako se stvari mijenjaju s tim stadionom.Početkom 80-ih moj stari, njegov prijatelj i ja gledamo oproštajnu Papetovu utakmicu Sarajevo - PSG.Petnaestak godina kasnije tu igraju neki poluigrači kojima ni imena ne znam.
Prije 15-ak godina na tom stadionu sviraju U2, a danas ga pune nekakvi profiteri-sladunjavci zbog kojih gasim radio i izbjegavam ga uključiti.
Gadna vremena.
Damir Objavljeno: 27.07.2010 - 11:31
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
2
Bogdan Bogdanović - koji kalibar, sve je manje tavih licnosti ako ih uopste vise ima medju nama.
differo Objavljeno: 27.07.2010 - 13:16
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
0
@ Damir Evo jedan plus
beranjan Objavljeno: 27.07.2010 - 16:37
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
0
Šta još, po 'nalazima' Bogdanovića, ne valja u srpskom narodu? Opsednut je 'idealom čiste teritorije' i zato je 'antikosmopolitski', zahvaćen je anestezijom, hipnozom, nemoralnom ćutnjom... Zbog svega navedenog Bogdanović ne veruje u efikasnost ekonomskih sankcija: 'One će nesumnjivo dovesti do spajanja naroda sa režimom, one mogu da izazovu želju za otporom. Mi smo se ovde navikli na patnju. Svi ti ratovi...'
Bogdanović tužno uzdiše. Priziva li on nekog - makar i s oružjem u rukama - da zustavi primitivizam, prekine hipnozu, spreči fašizam?... 'Srpski narod je danas amok'. Bogdan Bogdanović ispunio je nadanja svih koji žele srpski narod da predstave kao primitivne, šovinizmom zalivene zločince.
1992.g Moj profa skoro sam protiv svih. Šta se promenilo i koji je današnji kurs Srbije danas
Tada su 1992, uz pretnju životom, proterani Bogdan Bogdanović, Vidosav Stevanović, Mirko Kovač, ivan Djurić i mnogi drugi koji su se usprotivili teoriji i praksi večnog varvarizma. Je su li pucano na Radeta Šerbedžiju, je li izudarana trudna žena Harisa Burine, posle mitinga za spas grada Sarajeva. Danas kada su uloge na vlasti samo zamenjene DS vodi, a SPS ga prati, na meti su Dejan Anastasijević, Brankica Stanković, Teofil Panćić i mnogi drugi protivnici kursa Srbije 1992.g sa kog se i danas ne odustaje.
rave Objavljeno: 27.07.2010 - 18:36
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
- Sent using Google Toolbar"
Do septembra ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara
Povratak na članak »
Prijavite se na feed komentara Komentara (6 poslato):
&^$£'!!R%^&*
nagi Objavljeno: 26.07.2010 - 18:10
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
2
Gore na slici
Teroristi.
Boski Objavljeno: 27.07.2010 - 11:14
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
0
Neku noć slušam jednog od današnjih sarajevskih idola, Zdravka Čolića.To je valjda isti onaj intervju od prije par godina, kada je popularni Čola pričao kako je godinama stanovao u istoj zgradi s Mladićem i da su se sreli samo par puta.Kaže nisu razgovarali, 'možda smo rekli dobar dan ili tako nešto'.
Ovog puta slušam u cijelosti.Vidim nekakvog 'novinara' koji meni više liči na nekog mafijaša-početnika, kako je cijelo vrijeme fasciniran Čolinim bezveznim rečenicama koje bi mogao čuti od svakog čovjeka kojeg bi zaustavio na cesti.Ali slučajno 'novinar' postavi pitanje o Arkanu, u smislu je li Arkan tražio od Čole da otpjeva duet s Cecom.
Čola kategorički odbija tu tvrdnju i reče da 'Arkana poznaje još odavno, kao prijeratnog krimosa' i kako '...cijeni sve profesionalce u svom poslu, pa tako i Arkana cijenim kao kriminalca', ali...'što se tiče njegovog političkog angažmana, ja s političarima ne volim...' (vidjeti Koštuničin skup i koncert s Dodikom) i slične bidalaštine.
Eto ti.Čoli ne smeta Arkanov kriminal.On to cijeni.Ne smeta mu ni ubijanje civila po Bosni i Hrvatskoj (koliko li ih je Arkan osobno ubio?).To Čola ni ne spominje.Smeta mu politički angažman (SSJ).Jer Čola ne voli političare.
A ovaj duduk od novinara odobrava to klimanjem glave.Toliko je duduk impresioniran Čolom (Harijem, Joksimovićem, Samardžićem, Sekom, Cecom, Harisom, Brenom, Cetinskim, Badrićkom, Gibonnijem...) da bi klimao glavom kad bi se Čola pohvalio kako je osobno ispalio par stotina granata na porodilište 'Jezero'.
Za povratit.
Eto, ugledah Arkana pa se sjetih Čole i njegovog velikog koncerta na Koševu.Kako se stvari mijenjaju s tim stadionom.Početkom 80-ih moj stari, njegov prijatelj i ja gledamo oproštajnu Papetovu utakmicu Sarajevo - PSG.Petnaestak godina kasnije tu igraju neki poluigrači kojima ni imena ne znam.
Prije 15-ak godina na tom stadionu sviraju U2, a danas ga pune nekakvi profiteri-sladunjavci zbog kojih gasim radio i izbjegavam ga uključiti.
Gadna vremena.
Damir Objavljeno: 27.07.2010 - 11:31
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
2
Bogdan Bogdanović - koji kalibar, sve je manje tavih licnosti ako ih uopste vise ima medju nama.
differo Objavljeno: 27.07.2010 - 13:16
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
0
@ Damir Evo jedan plus
beranjan Objavljeno: 27.07.2010 - 16:37
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
0
Šta još, po 'nalazima' Bogdanovića, ne valja u srpskom narodu? Opsednut je 'idealom čiste teritorije' i zato je 'antikosmopolitski', zahvaćen je anestezijom, hipnozom, nemoralnom ćutnjom... Zbog svega navedenog Bogdanović ne veruje u efikasnost ekonomskih sankcija: 'One će nesumnjivo dovesti do spajanja naroda sa režimom, one mogu da izazovu želju za otporom. Mi smo se ovde navikli na patnju. Svi ti ratovi...'
Bogdanović tužno uzdiše. Priziva li on nekog - makar i s oružjem u rukama - da zustavi primitivizam, prekine hipnozu, spreči fašizam?... 'Srpski narod je danas amok'. Bogdan Bogdanović ispunio je nadanja svih koji žele srpski narod da predstave kao primitivne, šovinizmom zalivene zločince.
1992.g Moj profa skoro sam protiv svih. Šta se promenilo i koji je današnji kurs Srbije danas
Tada su 1992, uz pretnju životom, proterani Bogdan Bogdanović, Vidosav Stevanović, Mirko Kovač, ivan Djurić i mnogi drugi koji su se usprotivili teoriji i praksi večnog varvarizma. Je su li pucano na Radeta Šerbedžiju, je li izudarana trudna žena Harisa Burine, posle mitinga za spas grada Sarajeva. Danas kada su uloge na vlasti samo zamenjene DS vodi, a SPS ga prati, na meti su Dejan Anastasijević, Brankica Stanković, Teofil Panćić i mnogi drugi protivnici kursa Srbije 1992.g sa kog se i danas ne odustaje.
rave Objavljeno: 27.07.2010 - 18:36
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
- Sent using Google Toolbar"
Sunday, July 25, 2010
e-novine.com
e-novine.com: "NUNS: Napad na Teofila Pančića je samo posledica društvene atmosfere u kojoj je postalo uobičajeno da se novinari ubijaju, da im se preti, da se premlaćuju, a da počinioci ostanu ili nepoznati ili nekažnjeni * NDNV: Jasno je da ovaj napad ima za cilj i da obeshrabri sve one koji jasno i glasno iznose svoje mišljenje i ne priključuju se opštem licemerju naše javne scene * LDP: Napad na Teofila Pančića posledica je atmosfere nekažnjivog nasilja
Povratak na članak »
Prijavite se na feed komentara Komentara (4 poslato):
Zločinci su na Pančića nasrnuli javno, uvereni po svoj prilici da su jači od države, građana i svih nas zajedno', navodi se u saopštenju
U Srbiji ima preko 90% ljudi koji ne čitaju tekstove Teofila Pančića.Ovo su učinili oni koji ih čitaju po zadatku. Takvih ima i na ovom sajtu.
andin Objavljeno: 25.07.2010 - 16:15
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
1
Obicno se frustracije i izgubljene bitke na spoljnom planu, pretvore u teror na unutrašnjem.
Zapuštena dijagnoza i dalje odbija lekove. Uplašen sam pred onim sto nas čeka, a Vi?
rave Objavljeno: 24.07.2010 - 14:09
Žao mi je, Teofil Tančić je prvi nastradao. Državni batinaši uvode teror i zastrašivanje da bi 'eliti' omogućili nastavljanje kretenske izolacionističke politike i dalju pljačku . Borise Tadiću, ako se teror nastavi, istorija će te upamptiti kao govno. Davljenik kog si pokušao da spaseš od istorijskog suda povukao te je u dubinu svojih zločina i nastavljanje nacisticke fantazije zvane Kosovo .
rave Objavljeno: 25.07.2010 - 16:22
- Sent using Google Toolbar"
Povratak na članak »
Prijavite se na feed komentara Komentara (4 poslato):
Zločinci su na Pančića nasrnuli javno, uvereni po svoj prilici da su jači od države, građana i svih nas zajedno', navodi se u saopštenju
U Srbiji ima preko 90% ljudi koji ne čitaju tekstove Teofila Pančića.Ovo su učinili oni koji ih čitaju po zadatku. Takvih ima i na ovom sajtu.
andin Objavljeno: 25.07.2010 - 16:15
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
1
Obicno se frustracije i izgubljene bitke na spoljnom planu, pretvore u teror na unutrašnjem.
Zapuštena dijagnoza i dalje odbija lekove. Uplašen sam pred onim sto nas čeka, a Vi?
rave Objavljeno: 24.07.2010 - 14:09
Žao mi je, Teofil Tančić je prvi nastradao. Državni batinaši uvode teror i zastrašivanje da bi 'eliti' omogućili nastavljanje kretenske izolacionističke politike i dalju pljačku . Borise Tadiću, ako se teror nastavi, istorija će te upamptiti kao govno. Davljenik kog si pokušao da spaseš od istorijskog suda povukao te je u dubinu svojih zločina i nastavljanje nacisticke fantazije zvane Kosovo .
rave Objavljeno: 25.07.2010 - 16:22
- Sent using Google Toolbar"
Friday, July 23, 2010
Thursday, July 22, 2010
e-novine.com - Činodejstvije za spas srpske vlastele
e-novine.com - Činodejstvije za spas srpske vlastele: "- Sent using Google Toolbar"
Wednesday, July 14, 2010
e-novine.com - Master flaster
e-novine.com - Master flaster: "
Dopisno masiranje Ranjenoga Novinara mlađe generacije
Master flaster
- Sent using Google Toolbar"Sunday, July 11, 2010
Govor Tilmana Zülcha na komemorativnom Skupu povodom 15. godisnjice genocida u Srebrenici | zokster
Govor Tilmana Zülcha na komemorativnom Skupu povodom 15. godisnjice genocida u Srebrenici | zokster: "- Sent using Google Toolbar"
By zokster - Posted on July 11th, 2010
Tagged: Ratni zločini
11. jula 2010 na Brandenburskim vratima (Pariser Platz) u Berlinu
Your browser may not support display of this image. Bosanski Muslimani (Bošnjaci), a s njima i Bosanci drugih nacionalnosti koji su se zalagali za jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu, prozivjeli su sve najgore: dugogodisnje masovne egzekucije, koncentracione logore, masovna protjerivanja i silovanja, granatiranja opkoljenih gradova. Umirali su na cestama, ulicama i sumama, a mnogi i od soka koji je uslijedio nakon bijega i protjerivanja. Razoreni su stari gradovi sa spomenicima islamske arhitekture, srušeno je 1 188 dzamija i medresa. U zaposjednutim podrucjima samo je jedna dzamija ostala netaknuta.
Svi mi u Europi mogli smo to svakodnevno pratiti na TV-ekranima. Niko od nas ne moze reci da nije nista znao. Vidjeli smo priloge britanskih televizijskih ekipa. Zaslugom naseg prijatelja Roya Gutmana otkriven je uzas koncentracinih logora čiji su zatočenici postali nasom realnoscu zahvaljujuci TV-ekranima. Na televiziji smo mogli vidjeti kako je, na primjer, gorio 12. sprat jednoga od mnogih nebodera u Sarajevu, kako stanari te zgrade pomocu zavezanih plahta pokusavaju spasiti glavu i kako se u agoniji sunovraćuju na zemlju.
Obicni ljudi, vecina gradjana Njemacke, bila je zatecena, bespomocna i uzasnuta, te je zahtijevala intervenciju. Ali, nazalost, ne i vecina onih koji inace u takvim i slicnim situacijama protestiraju i demonstriraju. Kada je potom u nasoj zemlji utociste naslo 320 000 izbjeglica, Bosanci su primljeni rasirenih ruku.
Nikada necemo zaboraviti istaknute Zidove koji su protiv tih zlocina podigli svoj glas. Njihove jasne poruke nisu se mogle precuti. Spomenut cu, među ostalima, Eliea Wiesela, Simona Wiesenthala, Roya Gutmana, Mareka Edelmana, Abrahama H. Foxmana, Georga Sorosa, Ignaza Bubisa, Ernsta Tugendhata, Daniela Cohn-Bendita, Milana Sterna, Alana Finkielkrauta, Bernarda Henrija Lévyja, Andréa Glucksmana , Susan Sontag, Henryja Siegmana i Alfreda Grossera.
Citirat cu neke od njih:
- Marek Edelmam, posljednji (nedavno preminuli) prezivjeli komandant ustanika Varsavskog geta: "Europa nije nista naucila iz holokausta . Nista nije poduzeto da se sprijeci to ubijanje. Ono sto se desilo u Bosni i Hercegovini, posthumna je pobjeda za Hitlera."
- Simon Wiesenthal, koji nas je pozvao u New York na svoj Kongres o Bosni 1993., a onda preuzeo pokroviteljstvo i nad nasim Kongresom o genocidu odrzanom u Bonnu 1995. godine, na koji je doslo 150 ucesnika s pet kontinenata: „Buduci da su u izvjestajima o zlocinama u Bosni i Hercegovini neprestano spominjana imena glavnih krivaca za ratne zlocine, Radovana Karadzica i Ratka Mladica, bio sam cvrsto uvjeren da se te osobe moraju privesti pravdi jednako kao i nacisticki zlocinci nakon Drugog svjetskog rata“.
- Henry Siegman, predsjednik American Jewish Congressa u svome otvorenom pismu Billu Clinonu, objavljenom u New York Timesu od 20. aprila 1993., kaze sljedece: “Ako nas prisjecanje na zrtve holokausta ne potakne na to da reagiramo na patnje Bosne, kakvoga bi smisla ono uopce trebalo imati?”
- Eli Wiesel, koji je i sam prezivio holokaust i koji neprestano podsjeca na zlocine holokausta da se ne bi ponovili, obracajuci se tadašnjem predsjedniku Clintonu 22. aprila 1993., rekao je: „Gospodine predsjednice, moram Vam reci sljedece: Bio sam prosle jeseni u bivsoj Jugoslaviji. Ono sto sam tamo vidio ne da mi vise mirno spavati. Kao Zidov mogu vam reci da moramo nesto uciniti kako bismo zaustavili prolijevanje krvi.“
Pa ipak, Evropa je ostala pasivna. Gotovo cetiri godine mirno je posmatrala sto se dogadja u Bosni. Skupa s jos nekim zemljama, Njemacka se zalagala za embargo na oruzje koji je zapravo pogadjao samo one koji su se branili od napada, ali ne i proizvodnju oruzja u Jugoslaviji; ona je bila u srpskim rukama. Vlade Velike Britanije i Francuske , ali i Rusije, s mnogo velikih i malih inicijativa potpomagale su srpsku politiku i sudjelovale u brojnim planovima podjele Bosne i Hercegovine. Povremene inicijative koje su pokretale Sjedinjene Americke Drzave kako bi se genocid konacno zaustavio vojnom intervencijom, sustavno su odbijane, takodjer i od strane Njemacke. Sjetimo se da je zbog toga odstupio s duznosti nas prijatelj Christian Schwarz-Schilling. Nakon sto je u krugu ministara prezentirao prvi otisak nase Dokumentacije o genocidu, zatrazio je da se po pitanju Bosne donesu hitne mjere. Naisavsi na njihovo odbijanje, podnio je ostavku. Schwarz-Schilling se i danas zalaze za bosanske zrtve.
Evropa je prihvatila etnicko ciscenje, podjelu Bosne i protjerivanja te na taj nacin izdala veliki broj bosanskih Hrvata i Srba koje su predvodili Mirko Pejanovic, Miro Lazovic, general Jovan Divjak, Stjepan Kljuic i Ivo Komsic. Oni su dali sve za svoju zemlju.
11. jula 1995. godine pocela su u Srebrenici, zasticenoj zoni UN-a, masovne egzekucije u kojima su srpske trupe generala Ratka Mladica ubile 8 372 djecaka i odrasla muskarca. Danas smo ovdje kako bismo se prisjetili njihove sudbine. Danas mislimo i na prezivjele koji su rasuti po cijelome svijetu. Samo malen broj tih ljudi uspio se vratiti svojim kucama. Udruzenja majki Srebrenice, njihova borba da se sacuvaju sjećanja na zrtve i da pocinitelji zlodjela priznaju zlocine i budu osudjeni te da Srebrenica bude ponovo ozivljena, zasluzuje divljenje i podrsku.
Nikada necu zaboraviti posljednji razgovor s radio-amaterom iz Srebrenice, Ninom Caticem, pred sami pad Srebrenice. S njim smo vise puta organizirali medjunarodne telefonske konferencije, u kojima su sudjelovali mnogi americki i evropski mediji. Samo nekoliko dana prije toga uspjelo nam je skrenuti paznju na masakar u tzv. Svedskom selu Zasticene zone. Ali, nista se nije promijenilo. I Nino Catic je medju ubijenima, njegovi ostaci jos uvijek nisu pronadjeni. Hajra Catic, njegova tesko bolesna majka, neumorno se bori za sve zrtve Srebrenice.
Nakon pada grada pokusali smo, skupa s prijateljima Drustva za ugrozene narode u Svicarskoj, Austriji, Luxemburgu, Njemackoj, Engleskoj i Sjedinjenim Americkim Drzavama, prekinuti sutnju. Svjesno smo otvorili ured ne samo u Sarajevu nego i u Srebrenici. Ured u Srebrenici vodi Hatidza Mehmedovic. Hatidza je u genocidu izgubila supruga i dvoje djece. Ona se vratila u Srebrenicu i neumorno radi za prezivjele.
U ljeto 1997. pratili smo “pohod zena Srebrenice”. S njima smo, naime, pokusali preci demarkacionu liniju prema tzv. Republici srpskoj. Ruski i americki vojnici sprijecili su tu akciju i pretresali nas trazeci oruzje, razdvojivsi pritom muskarce i zene.
S obzirom na sve sto se desilo, danas podrzavamo inicijativu Philippa Rucha i njegovog “Centra za politicku ljepotu”. On je vec jednom organizirao akciju podsjecanja na Srebrenicu ispred Reichstaga, u kojoj su sudjelovali berlinski glumci. U okviru te akcije prosle godine rekonstruirani su posljednji sati Srebrenice i dijalozi generala UN-a koji su, u ime Vijeca sigurnosti UN-a, sprijecili akciju spasavanja toga grada u julu 1995. godine. Jer, upravo su Vijece sigurnosti i vec spomenute velike sile dopustile i potpomogle da se dogodi genocid. Velika vecina drzava-clanica UN-a izvan evropskoga kontinenta nije odgovorna za te odluke UN-a. Naprotiv, medju njima je Bosna uzivala velike simpatije.
Podsjeticu na tri generala UN-a i njihove propuste. Prvi je general Philipp Morillon, koji je za vrijeme jedne zabave u Sarajevu dao pozvati ljude koji su pucali na Sarajevo i zabranio im da ih ometaju dok traje zabava. On je 1993. godine, na celu svojih trupa i u pratnji brojnih novinara, stigao u Cersku, koja je tada jos bila opkoljena: “Poznajem miris izgorjeloga ljudskog mesa. Bio sam vojnik u Alziru. Ovdje niko nije ubijen”, izjavio je. Ipak, nesto dalje od njega srpske su milicije odvodile stanovnike grada . Danas znamo da je tu bilo oko 800 zrtava.
Kanadski general Lewis MacKenzie igrao je nogomet sa srpskim vojnicima koji su drzali grad u opsadi, a u pansionu “Sonja” mjesecima je silovao mladu zenu obecavsi joj oslobadajanje i odlazak u Sarajevo s malim djetetom .I konacno, medju njima je i britanski general Michael Rose, koji je branioce Sarajeva optuzio da su granatirali svoje sugradjane kako bi krivicu pripisao onima koji su mjesecima bili opkoljeni.
Ovaj “Stup srama” mora biti poticaj za rusenje zida srama koji je Evropa podigla oko Bosne. Bosna i Hercegovina, zemlja koja je zrtva genocida, danas je podijeljena. Polovinom zemlje, ukljucujuci i dio teritorija na Drini i Srebrenicu, i danas upravljaju oni koji su pocinili zlocine. Sprijecen je povratak prognanih jer ga stalne clanice Vijeca sigurnosti nikada ozbiljno nisu ni namjeravale sprovesti.
Zemlji koja je bila zrtva agresije i genocide sracunato se uskracuje prijem u Evropsku uniju, a njenim gradjanima slobodno kretanje po svijetu. Odugovlaci se i s njenim prijemom u NATO, jednako kao i s obnovom i ujedinjenjem zemlje. I njemacka Vlada ne insistira ozbiljno na izrucenju glavnoga odgovornog ratnog zlocinca Ratka Mladica Tribunalu u Den Haagu.
Konacno moramo srusiti taj zid srama oko Bosne i primiti je kao ravnopravnu clanicu u Evropsku uniju.
Na kraju zelim zhavaliti svim suradnicima, clanovima Drustva za ugrozene narode, praktikantima nase organizacije za ljudska prava kao i nasim predstavnicama u Sarajevu i Srebrenici, Fadili Memisevic, Belmi Zulcic i Hatidzi Mehmedovic.
Tilman Zülch
Katalaksija - BORIS TADIĆ USRED KARIKATURE
Katalaksija - BORIS TADIĆ USRED KARIKATURE: "- Sent using Google Toolbar"
Wednesday, July 7, 2010
Čitav akademski pokret radi na poricanju genocida - Radio Slobodna Evropa
Čitav akademski pokret radi na poricanju genocida - Radio Slobodna Evropa: "- Sent using Google Toolbar"
Programi / Program za Srbiju / Press klub
Čitav akademski pokret radi na poricanju genocida
Sonja Biserko
04.07.2010
Predsednica Helsinškog komiteta za ljudska prava u Beogradu Sonja Biserko u Press klubu Radija Slobodna Evropa kaže kako Deklaracija o Srebrenici mora ući u obrazovni sistem Srbije, te kako se i dalje nastavlja politika negiranja genocida u Srebrenici i demonizovanja Albanaca
BISERKO: Na žalost, mislim da nismo. Mislim da se tek sada u Evropi polako shvataju razmere tog zločina. Svaka nova presuda, koja se odnosi na Srebrenicu, donosi nove detalje i monstruoznost tog zločina. Evropski parlament je doneo Rezoluciju kojom obavezuje sve zemlje Evrope da obeležavaju 11. jul kao Dan sećanja na masakr u Srebrenici. To je jedan naknadni moralni gest evropskih zemalja koji je vrlo važan i verovatno će godinama postajati sve važniji. Time se Evropa oglasila i zbog neke svoje moralne odgovornosti za nepravovremeno reagovanje. Ipak je to zločin koji se desio pred očima cele Evrope.
Taj zločin se ovde još uvek tretira kao nešto što je obaveza Srbije. Srbija je donela Deklaraciju u našoj Skupštini, koja je izglasana sa malom većinom. Ali, to je ipak neki iskorak. Direktno se ne pominje reč genocid, mada se Deklaracija poziva na presudu Međunarodnog suda pravde, u kojoj reč genocid eksplicitno stoji, kao nešto što je taj sud potvrdio.
Ta Deklaracija donosi i to da će ljudi ovde početi razmišljati na jedan drugačiji način o Srebrenici. Ne vidi se više samo kao jedan dokument, jedna floskula, koja se koristi u svakodnevnom govoru i koja je poslužila da Srbija dobije prelaznu ocenu, kada je u pitanju brže pristupanje Evropi. Njen moralni kredibilitet se ipak time podigao. Ta Deklaracija, kakva god da jeste, mora da se prevede u nekakav prepoznatljiv i prihvatljiv jezik za običan svet, pogotovo za mlade ljude, inače će ona ostati samo mrtvo slovo na papiru.
Ta Deklaracija mora da postane i zvanični stav svih institucija i mora da uđe u naš obrazovni sistem, kao nešto o čemu treba da se govori i o čemu mladi ljudi treba da se obaveste. Mlađe generacije su nevine, ali su užasno frustrirane i opterećene onim što se desilo 90-tih, a što se ovde negira ili izjednačava. Upravo one će imati taj teret suočavanja sa tom istinom i zauzimanja nekih kritičkih refleksija o onome šta se dešavalo i o onome kako se o tome ovde govori.
NGO protesti sa zahtevom za proglašenje Dana sećanja na genocid u Srebrenici, jul 2009, Foto: Radovan Borović
Ne postoji još uvek taj senzibilitet u široj javnosti, sem u užem krugu ljudi, pojedinaca, nekih nevladinih organizacija, koje uporno stoje pred zgradom Predsedništva svakog 11. u mesecu, tražeći od našeg predsednika, ali i od Vlade, da se 11. juli uvede kao zvaničan datum sećanja na Srebrenicu. Na žalost, to nije ušlo u tu Deklaraciju. Ipak postoje ljudi koji imaju taj senzibilitet i koji svake godine idu u Srebrenicu da bi pokazali svoju osećajnost za sve to.
Ove godine odavde ide jedna veća grupa u Srebrenicu, ali i na marš. Drago mi je što će i predsednik Tadić otići tamo. Mislim da je važan gesta da predsednik zemlje, koja je odgovorna za to što se tamo desilo, ode u Srebrenicu i na neki način pokaže svoju empatiju za žrtve i stradanje. Na žalost, postoje te istorijske situacije koje pokazuju da je suočavanje sa tako teškim zločinom vrlo teško i da je za to neophodna mnogo zrelija, odgovornija i kompetentnija elita, koju nemamo. To će očigledno ići veoma sporo, ali je vrlo važno da se na tome stalno insistira.
BISERKO: To su bila dva skupa. Jedan je bio panel o Srebrenici, vrlo zanimljiv, a drugi je bio skup koji su organizovali Bošnjaci u Norveškoj, a kojih ima oko 12.000. Oni su organizovali svoju komemoraciju u jednom pozorištu. Bili su prisutni i Norvežani i drugi. Bio je prikazan jedan film o Srebrenici, koji do sada nisam videla. Nakon toga je govorila jedna majka iz Srebrenice o svojoj deci, koje je nedavno našla u kolektivnoj grobnici. Treba da budu sahranjena 11. jula. Te majke već 15 godina žive za to, njih to drži i one su jedine koje podsećaju na taj zločin.
Posle nje sam trebala ja govoriti. Cela sala je plakala. Po prvi put sam bla suočena sa situacijom koju sam vrlo teško lično podnela jer nisam mogla da govorim posle nje. Prošlo mi je kroz glavu da ne postoji individualna odgovornost. Helsinški odbor od početka zna šta se tamo desilo i mnogo toga je objavio ili uradio u vezi sa tim. To je ipak kolektivna odgovornost, vezana za sve te zločine u Bosni. Po prvi put sam to nekako lično osetila, i kao čovek i kao neko ko dolazi iz ove sredine, koja tako uporno istrajava na negiranju tog zločina, na nekoj relativizaciji monstruoznosti tog zločina.
Ovde se priznaje samo to da je to ratni zločin, a ne genocid, obzirom da ne mogu poreći neke činjenice. Stalno se umanjuje taj broj i stalno se aludira da nije bilo više od 3.000 ljudi, da su to bili borci. Onda su istovremeno podigli spomenik u Bratuncu za srpske žrtve, pa se nekako, u svesti naših ljudi, uvek povezuje Bratunac i Srebrenica. Postoji čitav jedan pokret u akademskoj zajednici koji radi na tom poricanju. Mislim da o tome treba mnogo ozbiljnije govoriti i analizirati taj fenomen jer on uopšte nije beznačajan, pogotovo u onim krugovima koji su učestvovali u pripremi, koji su argumentovali taj rat, dali su svoj naučni autoritet za to i na tome pravili svoje karijere. Oni i dalje učestvuju u tome, pišu knjige i imaju svoje mlađe sledbenike. Čitava jedna nova i srednja generacija na univerzitetu i medijskoj sceni i dalje insistira na toj vrsti relativizacije.
Demonizovanje Albanaca
BISERKO: Znalo se za to stratište 80-tih, obzirom da je u našoj propagandi ono često pominjano, pogotovo iz nekih svešteničkih krugova. Ono je bilo posećivano od strane svećenika SPC-a, koji su odlazili na ta stratišta i otvarali te jame. Na neki način su ga iskoristili da bi mobilisali emocije kod Srba u Hrvatskoj i Bosni. U velikoj meri su uspeli. Kada su izbeglice došle iz Hrvatske 1995. godine, i kada smo ih pitali šta se desilo 1991. godine, svi su govorili o 1941. i 1942. godini, čak i mladi ljudi, koji nisu mogli imati nikakvo sećanje o tome, sem kroz propagandu, koja je oživela to emociju. Radi se o jednoj zloupotrebi emocija svih tih ljudi.
Naravno da sva stratišta treba da se znaju i da sve žrtve treba da imaju svoje grobove, ali upravo u tom periodu između 1980. i 1990. godine, kada je počela kampanja, bilo je neophodno da se na neki stručniji način postavimo prema tim zločinima i da se na neki način pokušaju prevazići, obzirom da je ipak Jugoslavija živela u nekom miru 50 godina. Znači da se moglo. Svi smo znali o Jasenovcu i učili o njemu u školama. Postojali su brojni spomenici svuda po bivšoj Jugoslaviji. Oni su se zloupotrebili na najgori mogući način, pa su se ljudi mobilisali, ideološki se podigli. Sve je to bilo u funkciji rata, koji je kasnije usledio.
Mislim da je i danas vrlo važno da se ima mera upravo u odnosu prema bilo kom stratištu, prosto zato da se ne bi banalizovao zločin. Vrlo je važno da sve bude rađeno sa nekim dignitetom, i prema žrtvama, ali i prema ljudima koji imaju empatiju prema tim zločinima. Mislim da je vrlo važno da se odnos prema zločinu podigne na jedan nivo i da ima neki dignitet, a ne da se stalno koristi kao instrument za mobilizaciju i za viktimizaciju vlastitog naroda. Moramo biti odgovorni prema onome što je bilo i šta će biti, kakvi će se odnosi među narodima na teritoriji bivše Jugoslavije razvijati, upravo imajući u vidu sve ovo što se dešavalo.
Korice knjige Masakr u Suvoj Reci, autor Fahri MusliuRSE: Helsinški odbor je izdao značajnu knjigu koju je napisao dopisnik sa Kosova u Beogradu. Napisao je knjigu koja govori o zločinima u Suvoj Reci, gde su Srbi ubili svoje komšije Albance. U knjizi ima i podatak o tome da su u tim kosturnicama, u tim jamama u Batajnici i u drugim mestima po Srbiji, nađeni skeleti i muškaraca i žena i dece. Nije bilo selekcije. Bila je javna rasprava nakon izdanja knjige. Koliko je ta knjiga validan dokument?
BISERKO: On se koristio uglavnom dokumentacijom i sa samog suđenja. On je samo komentarisao dokumente koje je hronološki složio i nekako ih funkcionalno stavio u neki okvir, tako da se dobija prava slika o monstruoznosti tog zločina. On je vrlo malo lično intervenisao. Mislim da je to najveća vrednost tog dokumenta jer svakome omogućava da napravi uvid i da ide dalje u istraživanjima.
BISERKO: Mislim da se radi o kolektivnom zločinu u kojem su učestvovali mnogi ljudi. Za vreme intervencije se govorilo – Hajde da završimo sada sa tim Albancima. To je bila jedna prećutna saglasnost oko onoga što se desilo. Tek kada su počeli da stižu leševi mladih ljudi iz Srbije, počela je pobuna u provinciji. To je jedan rasizam prema Albancima, koji su, ceo vek, pogotovo 70-tih godina, demonizovani. To je jedan kontinuitet koji ne dozvoljava da se Albanci u našoj javnosti pojave kao ljudi koji misle, žive i rade, kao i mi. Stalno se pravi ta distanca i stalno se na njoj insistira.
Poslednjih 10 godina, otkada Kosovo više nije pod kontrolom Srbije, nema ni jedna pozitivna priča o tome kako se živi naKosovu, pa čak ni o tim Srbima. Uvek se samo govori o nekim incidentima i ugroženosti. Nakon 10 godina, ti Srbi koji su dole ostali, koji nisu otišli sa Kosova, našli su načina da žive sa svojim susedima Albancima. Koliko znam, oni imaju jedan način kohabitacije o kojem se uopšte ne govori. Mislim da su građani Srbije na neki način uskraćeni sa pravim informacijama o tome kako se živi na Kosovu i da su stalno taoci neke slike tog stereotipa ko su i šta su Albanci, da su to ljudi koji ne mogu da stvore državu, da su inferiorni, da nisu zaslužili da imaju državu, pogotovo ne da imaju Amerikance na svojoj strani, koji su u NATO intervenciji stali na njihovu stranu.
Nakon presude Međunarodnog suda pravde, koja se približava, promeniti će se stav međunarodne zajednice, pošto se očekuje novi talas priznanja. Kosovo za neki mesec može da postane i članica UN-a. Ići će se ka punoj konsolidaciji teritorijalnog integriteta i na punu nezavisnost Kosova. To je jedan vrlo važan proces o kome se uopšte ne govori jer naša elita i naš ministar spoljnih poslova stalno govore da predstoji naredna faza i da će verovatno ta presuda Međunarodnog suda pravde biti tumačena na način koji će pre svega pogodovati toj liniji srpske politike. Uopšte se ne uzimaju u obzir promene koje se ipak dešavaju u međunarodnoj zajednici. Tu mislim i na Rusiju, koja je stavila veto u Savatu bezbednosti prilikom pokušaja donošenja nove Rezolucije o Kosovu. Ona sada resetuje odnose sa Amerikom, pokušavaju da nađu najbolji mogući način komunikacije sa Evropskom unijom.
Srbija je u nekom dvorištu, koje će poslužiti u nekoj narednoj prilici eventualno za neko potkusurivanje. To je stvarno jedna vrlo inferiorna pozicija za bilo koju zemlju, pa i za nas. Mislim da mi nismo subjekt međunarodne politike, mada se ponašamo kao neko ko ima veliki ucenivački potencijal. Srbiji je dobijala najveću pomoć u regionu od svih zemalja. Mislim da će se sva ta naklonost, koja je ipak postojala posle 2000. godine iz raznih razloga, istrošiti. To traženje svih mogućih načina da se podvali i ucenjuje, i region i svi okolo, je neko odugovlačenje jer će se, kako neki misle, raspasti i Evropska unija i Amerika, pa ćemo doći na svoje i ostvariti svoje ciljeve koji su zacrtani već čitav vek.
Mislim da je to jedna krajnje inferiorna pozicija i govori o nezrelosti naših političkih elita i njihovoj fiksiranosti na određene ideje i insistiranje na jednoj ideologiji koja je Srbiju dovela do propasti. Srbija je ipak u drugoj polovini XX veka iskoračila u emancipacijskom smislu, kao i čitav region. Nekako je sve to poništila i sada se pomalo vraća na jednu početnu osnovu, koja je jako niska, koja traži jedan ogroman napor čitavog društva. Ne vidim da u ovom momentu da postoji takva energija u ovom društvu. Rekla bih da se radi o jednoj masovnoj apatiji.
RSE: Za koji dan, 11. jula, biće obeleženo 15 godina od Srebrenice. Očekuje se da će u Srebrenicu otići i predsednik Srbije. Najavljen je dolazak i potpredsednika SAD-a, kao i turskog premijera i hrvatskog predsednika i premijerke. Da li smo se mi osvestili po pitanju Srebrenice, koja se desila pre 15 godina?
BISERKO: Na žalost, mislim da nismo. Mislim da se tek sada u Evropi polako shvataju razmere tog zločina. Svaka nova presuda, koja se odnosi na Srebrenicu, donosi nove detalje i monstruoznost tog zločina. Evropski parlament je doneo Rezoluciju kojom obavezuje sve zemlje Evrope da obeležavaju 11. jul kao Dan sećanja na masakr u Srebrenici. To je jedan naknadni moralni gest evropskih zemalja koji je vrlo važan i verovatno će godinama postajati sve važniji. Time se Evropa oglasila i zbog neke svoje moralne odgovornosti za nepravovremeno reagovanje. Ipak je to zločin koji se desio pred očima cele Evrope.
Taj zločin se ovde još uvek tretira kao nešto što je obaveza Srbije. Srbija je donela Deklaraciju u našoj Skupštini, koja je izglasana sa malom većinom. Ali, to je ipak neki iskorak. Direktno se ne pominje reč genocid, mada se Deklaracija poziva na presudu Međunarodnog suda pravde, u kojoj reč genocid eksplicitno stoji, kao nešto što je taj sud potvrdio.
Ta Deklaracija donosi i to da će ljudi ovde početi razmišljati na jedan drugačiji način o Srebrenici. Ne vidi se više samo kao jedan dokument, jedna floskula, koja se koristi u svakodnevnom govoru i koja je poslužila da Srbija dobije prelaznu ocenu, kada je u pitanju brže pristupanje Evropi. Njen moralni kredibilitet se ipak time podigao. Ta Deklaracija, kakva god da jeste, mora da se prevede u nekakav prepoznatljiv i prihvatljiv jezik za običan svet, pogotovo za mlade ljude, inače će ona ostati samo mrtvo slovo na papiru.
Ta Deklaracija mora da postane i zvanični stav svih institucija i mora da uđe u naš obrazovni sistem, kao nešto o čemu treba da se govori i o čemu mladi ljudi treba da se obaveste. Mlađe generacije su nevine, ali su užasno frustrirane i opterećene onim što se desilo 90-tih, a što se ovde negira ili izjednačava. Upravo one će imati taj teret suočavanja sa tom istinom i zauzimanja nekih kritičkih refleksija o onome šta se dešavalo i o onome kako se o tome ovde govori.
Ne postoji još uvek taj senzibilitet u široj javnosti, sem u užem krugu ljudi, pojedinaca, nekih nevladinih organizacija, koje uporno stoje pred zgradom Predsedništva svakog 11. u mesecu, tražeći od našeg predsednika, ali i od Vlade, da se 11. juli uvede kao zvaničan datum sećanja na Srebrenicu. Na žalost, to nije ušlo u tu Deklaraciju. Ipak postoje ljudi koji imaju taj senzibilitet i koji svake godine idu u Srebrenicu da bi pokazali svoju osećajnost za sve to.
Ove godine odavde ide jedna veća grupa u Srebrenicu, ali i na marš. Drago mi je što će i predsednik Tadić otići tamo. Mislim da je važan gesta da predsednik zemlje, koja je odgovorna za to što se tamo desilo, ode u Srebrenicu i na neki način pokaže svoju empatiju za žrtve i stradanje. Na žalost, postoje te istorijske situacije koje pokazuju da je suočavanje sa tako teškim zločinom vrlo teško i da je za to neophodna mnogo zrelija, odgovornija i kompetentnija elita, koju nemamo. To će očigledno ići veoma sporo, ali je vrlo važno da se na tome stalno insistira.
RSE: Nedavno je u Oslu bio jedan skup na kome se govorilo o Srebrenici?
BISERKO: To su bila dva skupa. Jedan je bio panel o Srebrenici, vrlo zanimljiv, a drugi je bio skup koji su organizovali Bošnjaci u Norveškoj, a kojih ima oko 12.000. Oni su organizovali svoju komemoraciju u jednom pozorištu. Bili su prisutni i Norvežani i drugi. Bio je prikazan jedan film o Srebrenici, koji do sada nisam videla. Nakon toga je govorila jedna majka iz Srebrenice o svojoj deci, koje je nedavno našla u kolektivnoj grobnici. Treba da budu sahranjena 11. jula. Te majke već 15 godina žive za to, njih to drži i one su jedine koje podsećaju na taj zločin.
Posle nje sam trebala ja govoriti. Cela sala je plakala. Po prvi put sam bla suočena sa situacijom koju sam vrlo teško lično podnela jer nisam mogla da govorim posle nje. Prošlo mi je kroz glavu da ne postoji individualna odgovornost. Helsinški odbor od početka zna šta se tamo desilo i mnogo toga je objavio ili uradio u vezi sa tim. To je ipak kolektivna odgovornost, vezana za sve te zločine u Bosni. Po prvi put sam to nekako lično osetila, i kao čovek i kao neko ko dolazi iz ove sredine, koja tako uporno istrajava na negiranju tog zločina, na nekoj relativizaciji monstruoznosti tog zločina.
Postoji čitav jedan pokret u akademskoj zajednici koji radi na tom poricanju. Mislim da o tome treba mnogo ozbiljnije govoriti i analizirati taj fenomen jer on uopšte nije beznačajan, pogotovo u onim krugovima koji su učestvovali u pripremi, koji su argumentovali taj rat, dali su svoj naučni autoritet za to i na tome pravili svoje karijere.
Ovde se priznaje samo to da je to ratni zločin, a ne genocid, obzirom da ne mogu poreći neke činjenice. Stalno se umanjuje taj broj i stalno se aludira da nije bilo više od 3.000 ljudi, da su to bili borci. Onda su istovremeno podigli spomenik u Bratuncu za srpske žrtve, pa se nekako, u svesti naših ljudi, uvek povezuje Bratunac i Srebrenica. Postoji čitav jedan pokret u akademskoj zajednici koji radi na tom poricanju. Mislim da o tome treba mnogo ozbiljnije govoriti i analizirati taj fenomen jer on uopšte nije beznačajan, pogotovo u onim krugovima koji su učestvovali u pripremi, koji su argumentovali taj rat, dali su svoj naučni autoritet za to i na tome pravili svoje karijere. Oni i dalje učestvuju u tome, pišu knjige i imaju svoje mlađe sledbenike. Čitava jedna nova i srednja generacija na univerzitetu i medijskoj sceni i dalje insistira na toj vrsti relativizacije.
Demonizovanje Albanaca
RSE: Na puno mesta bivše Jugoslavije tokom istorije je bilo krvoprolića, ubistava ideološke prirode. Jasenovac je bio najveće stratište zadnjih decenije. I Jadovno je mesto gde su stradali antifašisti, među kojima je bilo i Srba i Hrvata, koje se tek u poslednje vreme posećuje na najvišem nivou. Pre 10 godina niko nije znao da postoji.
BISERKO: Znalo se za to stratište 80-tih, obzirom da je u našoj propagandi ono često pominjano, pogotovo iz nekih svešteničkih krugova. Ono je bilo posećivano od strane svećenika SPC-a, koji su odlazili na ta stratišta i otvarali te jame. Na neki način su ga iskoristili da bi mobilisali emocije kod Srba u Hrvatskoj i Bosni. U velikoj meri su uspeli. Kada su izbeglice došle iz Hrvatske 1995. godine, i kada smo ih pitali šta se desilo 1991. godine, svi su govorili o 1941. i 1942. godini, čak i mladi ljudi, koji nisu mogli imati nikakvo sećanje o tome, sem kroz propagandu, koja je oživela to emociju. Radi se o jednoj zloupotrebi emocija svih tih ljudi.
Naravno da sva stratišta treba da se znaju i da sve žrtve treba da imaju svoje grobove, ali upravo u tom periodu između 1980. i 1990. godine, kada je počela kampanja, bilo je neophodno da se na neki stručniji način postavimo prema tim zločinima i da se na neki način pokušaju prevazići, obzirom da je ipak Jugoslavija živela u nekom miru 50 godina. Znači da se moglo. Svi smo znali o Jasenovcu i učili o njemu u školama. Postojali su brojni spomenici svuda po bivšoj Jugoslaviji. Oni su se zloupotrebili na najgori mogući način, pa su se ljudi mobilisali, ideološki se podigli. Sve je to bilo u funkciji rata, koji je kasnije usledio.
Mislim da je i danas vrlo važno da se ima mera upravo u odnosu prema bilo kom stratištu, prosto zato da se ne bi banalizovao zločin. Vrlo je važno da sve bude rađeno sa nekim dignitetom, i prema žrtvama, ali i prema ljudima koji imaju empatiju prema tim zločinima. Mislim da je vrlo važno da se odnos prema zločinu podigne na jedan nivo i da ima neki dignitet, a ne da se stalno koristi kao instrument za mobilizaciju i za viktimizaciju vlastitog naroda. Moramo biti odgovorni prema onome što je bilo i šta će biti, kakvi će se odnosi među narodima na teritoriji bivše Jugoslavije razvijati, upravo imajući u vidu sve ovo što se dešavalo.
RSE: Helsinški odbor je izdao značajnu knjigu koju je napisao dopisnik sa Kosova u Beogradu. Napisao je knjigu koja govori o zločinima u Suvoj Reci, gde su Srbi ubili svoje komšije Albance. U knjizi ima i podatak o tome da su u tim kosturnicama, u tim jamama u Batajnici i u drugim mestima po Srbiji, nađeni skeleti i muškaraca i žena i dece. Nije bilo selekcije. Bila je javna rasprava nakon izdanja knjige. Koliko je ta knjiga validan dokument?
BISERKO: On se koristio uglavnom dokumentacijom i sa samog suđenja. On je samo komentarisao dokumente koje je hronološki složio i nekako ih funkcionalno stavio u neki okvir, tako da se dobija prava slika o monstruoznosti tog zločina. On je vrlo malo lično intervenisao. Mislim da je to najveća vrednost tog dokumenta jer svakome omogućava da napravi uvid i da ide dalje u istraživanjima.
RSE: Kako tumačite to da nije proradila savest ljudi, koji su utovarali leševe, koji su kopali jame, koji su istovarivali leševe i bacali ih u te jame, tih kamiondžija ili vozača hladnjača?
BISERKO: Mislim da se radi o kolektivnom zločinu u kojem su učestvovali mnogi ljudi. Za vreme intervencije se govorilo – Hajde da završimo sada sa tim Albancima. To je bila jedna prećutna saglasnost oko onoga što se desilo. Tek kada su počeli da stižu leševi mladih ljudi iz Srbije, počela je pobuna u provinciji. To je jedan rasizam prema Albancima, koji su, ceo vek, pogotovo 70-tih godina, demonizovani. To je jedan kontinuitet koji ne dozvoljava da se Albanci u našoj javnosti pojave kao ljudi koji misle, žive i rade, kao i mi. Stalno se pravi ta distanca i stalno se na njoj insistira.
Poslednjih 10 godina, otkada Kosovo više nije pod kontrolom Srbije, nema ni jedna pozitivna priča o tome kako se živi na
Tek kada su počeli da stižu leševi mladih ljudi iz Srbije, počela je pobuna u provinciji. To je jedan rasizam prema Albancima, koji su, ceo vek, pogotovo 70-tih godina, demonizovani.
Nakon presude Međunarodnog suda pravde, koja se približava, promeniti će se stav međunarodne zajednice, pošto se očekuje novi talas priznanja. Kosovo za neki mesec može da postane i članica UN-a. Ići će se ka punoj konsolidaciji teritorijalnog integriteta i na punu nezavisnost Kosova. To je jedan vrlo važan proces o kome se uopšte ne govori jer naša elita i naš ministar spoljnih poslova stalno govore da predstoji naredna faza i da će verovatno ta presuda Međunarodnog suda pravde biti tumačena na način koji će pre svega pogodovati toj liniji srpske politike. Uopšte se ne uzimaju u obzir promene koje se ipak dešavaju u međunarodnoj zajednici. Tu mislim i na Rusiju, koja je stavila veto u Savatu bezbednosti prilikom pokušaja donošenja nove Rezolucije o Kosovu. Ona sada resetuje odnose sa Amerikom, pokušavaju da nađu najbolji mogući način komunikacije sa Evropskom unijom.
Srbija je u nekom dvorištu, koje će poslužiti u nekoj narednoj prilici eventualno za neko potkusurivanje. To je stvarno jedna vrlo inferiorna pozicija za bilo koju zemlju, pa i za nas. Mislim da mi nismo subjekt međunarodne politike, mada se ponašamo kao neko ko ima veliki ucenivački potencijal. Srbiji je dobijala najveću pomoć u regionu od svih zemalja. Mislim da će se sva ta naklonost, koja je ipak postojala posle 2000. godine iz raznih razloga, istrošiti. To traženje svih mogućih načina da se podvali i ucenjuje, i region i svi okolo, je neko odugovlačenje jer će se, kako neki misle, raspasti i Evropska unija i Amerika, pa ćemo doći na svoje i ostvariti svoje ciljeve koji su zacrtani već čitav vek.
Mislim da je to jedna krajnje inferiorna pozicija i govori o nezrelosti naših političkih elita i njihovoj fiksiranosti na određene ideje i insistiranje na jednoj ideologiji koja je Srbiju dovela do propasti. Srbija je ipak u drugoj polovini XX veka iskoračila u emancipacijskom smislu, kao i čitav region. Nekako je sve to poništila i sada se pomalo vraća na jednu početnu osnovu, koja je jako niska, koja traži jedan ogroman napor čitavog društva. Ne vidim da u ovom momentu da postoji takva energija u ovom društvu. Rekla bih da se radi o jednoj masovnoj apatiji.
e-novine.com
e-novine.com: "Bivši sluga zločinačke politike: Velimir Bata Živojinović
Sasvim slučajno dopao mi je u ruke časopis u kome je uz prateći tekst prikazana proslava bračnog i radnog jubileja jednog od naših najvećih glumaca Bate Živojinovića. Ko se decenijama nije divio njegovom glumačkom umeću, a nema nagrade i počasti za poslednjih 55 godina koju nije dobio ovaj majstor glumačkog zanata. Bio je jedan od najpopularnijih glumaca na prostoru bivše države, obožavan na azijskom kontinetu i u svim komunističkim zemljama. Još uvek živi u ulozi heroja iz svojih filmova, a hvalio se da je jednom prilikom na Brionima Josipu Brozu ukrao zlatan upaljač. Svoju neprikosnovenu karijeru velikog glumca u vreme raspada države i rata, predao je u ruke SPS i postao političar. Bio je veliki majstor glume, tako da su neki građani poverovali da je istinski narodni heroj, a u to su bili uvereni i pojedini poslanici
Povratak na članak »
Prijavite se na feed komentara Komentara (3 poslato):
Vidji Bata, vidji mu namjestaja, ostavila mu baba iz Koracice, Serbia.
salama1 Objavljeno: 07.07.2010 - 13:42
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
2
Kakav otac takav sin...Dobro nije bas kao Vuka Bojovica,ali tu je...krije li se jos...
autokeff Objavljeno: 07.07.2010 - 15:00
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
2
77 balvana za Batu Živojinovića u, do zadnjeg mesta ispunjenom, Sava centru. Kurtizana do kurtizane, srpska elita zabavljača ubica, za 'našu stvar' i drugi 'Umetnici' koji su svirali pevali, pisali, slikali, igrali, bez ideje za ne pristajanjem na civilizacijski sunovrat svog društva devedesetih. Tadić, Daćić, od Valtera, preko Dubrovnika, Vukovara,Sarajeva,do Srebrenice i Kumanova sve na jednom mestu, ceo jedan umetnički pokret okupljen oko ideje večnog varvarizma 'Vratiće nam osmeh'. 'IDEMO DALJE'
- Sent using Google Toolbar"
Sasvim slučajno dopao mi je u ruke časopis u kome je uz prateći tekst prikazana proslava bračnog i radnog jubileja jednog od naših najvećih glumaca Bate Živojinovića. Ko se decenijama nije divio njegovom glumačkom umeću, a nema nagrade i počasti za poslednjih 55 godina koju nije dobio ovaj majstor glumačkog zanata. Bio je jedan od najpopularnijih glumaca na prostoru bivše države, obožavan na azijskom kontinetu i u svim komunističkim zemljama. Još uvek živi u ulozi heroja iz svojih filmova, a hvalio se da je jednom prilikom na Brionima Josipu Brozu ukrao zlatan upaljač. Svoju neprikosnovenu karijeru velikog glumca u vreme raspada države i rata, predao je u ruke SPS i postao političar. Bio je veliki majstor glume, tako da su neki građani poverovali da je istinski narodni heroj, a u to su bili uvereni i pojedini poslanici
Povratak na članak »
Prijavite se na feed komentara Komentara (3 poslato):
Vidji Bata, vidji mu namjestaja, ostavila mu baba iz Koracice, Serbia.
salama1 Objavljeno: 07.07.2010 - 13:42
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
2
Kakav otac takav sin...Dobro nije bas kao Vuka Bojovica,ali tu je...krije li se jos...
autokeff Objavljeno: 07.07.2010 - 15:00
Prijavi neprikladan komentar
Palac gore Palac dole
2
77 balvana za Batu Živojinovića u, do zadnjeg mesta ispunjenom, Sava centru. Kurtizana do kurtizane, srpska elita zabavljača ubica, za 'našu stvar' i drugi 'Umetnici' koji su svirali pevali, pisali, slikali, igrali, bez ideje za ne pristajanjem na civilizacijski sunovrat svog društva devedesetih. Tadić, Daćić, od Valtera, preko Dubrovnika, Vukovara,Sarajeva,do Srebrenice i Kumanova sve na jednom mestu, ceo jedan umetnički pokret okupljen oko ideje večnog varvarizma 'Vratiće nam osmeh'. 'IDEMO DALJE'
- Sent using Google Toolbar"
Sasvim slučajno dopao mi je u ruke časopis u kome je uz prateći tekst prikazana proslava bračnog i radnog jubileja jednog od naših najvećih glumaca Bate Živojinovića. Ko se decenijama nije divio njegovom glumačkom umeću, a nema nagrade i počasti za poslednjih 55 godina koju nije dobio ovaj majstor glumačkog zanata. Bio je jedan od najpopularnijih glumaca na prostoru bivše države, obožavan na azijskom kontinetu i u svim komunističkim zemljama. Još uvek živi u ulozi heroja iz svojih filmova, a hvalio se da je jednom prilikom na Brionima Josipu Brozu ukrao zlatan upaljač. Svoju neprikosnovenu karijeru velikog glumca u vreme raspada države i rata, predao je u ruke SPS i postao političar. Bio je veliki majstor glume, tako da su neki građani poverovali da je istinski narodni heroj, a u to su bili uvereni i pojedini poslanici
Komentara (3 poslato):
Vidji Bata, vidji mu namjestaja, ostavila mu baba iz Koracice, Serbia.
salama1 Objavljeno: 07.07.2010 - 13:42
2
Kakav otac takav sin...Dobro nije bas kao Vuka Bojovica,ali tu je...krije li se jos...
autokeff Objavljeno: 07.07.2010 - 15:00
2
77 balvana za Batu Živojinovića u, do zadnjeg mesta ispunjenom, Sava centru. Kurtizana do kurtizane, srpska elita zabavljača ubica, za "našu stvar" i drugi "Umetnici" koji su svirali pevali, pisali, slikali, igrali, bez ideje za ne pristajanjem na civilizacijski sunovrat svog društva devedesetih. Tadić, Daćić, od Valtera, preko Dubrovnika, Vukovara,Sarajeva,do Srebrenice i Kumanova sve na jednom mestu, ceo jedan umetnički pokret okupljen oko ideje večnog varvarizma "Vratiće nam osmeh". "IDEMO DALJE"
Blic Online | „Omnibus“ Vladete Andrića
Blic Online | „Omnibus“ Vladete Andrića: "Galerija
„Omnibus“ Vladete Andrića
Milena Marjanović | 15. 01. 2008. - 06:15h | Komentara: 0
Milena Marjanović, istoričar umetnosti
„Progres“
Kad god se jedan umetnik otisne u sferu predstavljanja ženskog torza, poluakta ili figure, postavlja se isto pitanje: šta ga na to motiviše? U izloženom „Omnibusu“ Vladete Andrića žena nije ni mitski lik, ni heroina, ni odaliska, ni simbol plodnosti, ni čarobna lepotica - ona je samo oblik zaodenut telom koje privlači pažnju umetnika da bi kroz njega udovoljio svojoj potrebi da ga likovno obradi. Zato se na Andrićevim slikama često ne vidi ništa osim njenog torza, ili nogu, ili, pak, samo glave, što je sasvim dovoljno da se delom njenog tela bavi kao skulpturom kombinujući više tehnika da bi stigao do arabeske. Ispomažući se bojom, Andrić nagoveštava i određenu melanholiju iz koje provejava utihnula čežnja za prisustvom erotičnosti u delu. Njegova tiha potreba da se fokusira na segmente ženskog tela, podseća na istrgnuti večni uzorak nadahnuća koji pamtimo od primitivnih civilizacija. Osim onda kada, dotaknut pop artom pokuša da se na njega osloni. Tada ženska figura koju slika istina postaje cela, upadljivo nabijena erotikom, gotovo na granici vulgarnosti koja je vraća u naše doba, ali umetniku izmiče njena meta-fizičnost.
Kao putokaz, umetniku bi mogla da posluži ideja velikog ezoteričnog slikara Nikole Pusena, naravno ako se iz nje isključi mitologija, o instinktivnoj eleganciji, negovanju iskrenosti bez osluškivanja trenda, bez kompromisa sa publikom. Samo tako, Andrićevi aktovi i kad su celi neće biti budoarski, već magneti za dalji dijalog umetnika sa samim sobom, u vremenu, kakvo je naše, koje jeste haotično, ali je i inspirativno za novi početak
- Sent using Google Toolbar"
„Progres“
Kad god se jedan umetnik otisne u sferu predstavljanja ženskog torza, poluakta ili figure, postavlja se isto pitanje: šta ga na to motiviše? U izloženom „Omnibusu“ Vladete Andrića žena nije ni mitski lik, ni heroina, ni odaliska, ni simbol plodnosti, ni čarobna lepotica - ona je samo oblik zaodenut telom koje privlači pažnju umetnika da bi kroz njega udovoljio svojoj potrebi da ga likovno obradi. Zato se na Andrićevim slikama često ne vidi ništa osim njenog torza, ili nogu, ili, pak, samo glave, što je sasvim dovoljno da se delom njenog tela bavi kao skulpturom kombinujući više tehnika da bi stigao do arabeske. Ispomažući se bojom, Andrić nagoveštava i određenu melanholiju iz koje provejava utihnula čežnja za prisustvom erotičnosti u delu. Njegova tiha potreba da se fokusira na segmente ženskog tela, podseća na istrgnuti večni uzorak nadahnuća koji pamtimo od primitivnih civilizacija. Osim onda kada, dotaknut pop artom pokuša da se na njega osloni. Tada ženska figura koju slika istina postaje cela, upadljivo nabijena erotikom, gotovo na granici vulgarnosti koja je vraća u naše doba, ali umetniku izmiče njena meta-fizičnost.
Kao putokaz, umetniku bi mogla da posluži ideja velikog ezoteričnog slikara Nikole Pusena, naravno ako se iz nje isključi mitologija, o instinktivnoj eleganciji, negovanju iskrenosti bez osluškivanja trenda, bez kompromisa sa publikom. Samo tako, Andrićevi aktovi i kad su celi neće biti budoarski, već magneti za dalji dijalog umetnika sa samim sobom, u vremenu, kakvo je naše, koje jeste haotično, ali je i inspirativno za novi početak
„Omnibus“ Vladete Andrića
Milena Marjanović | 15. 01. 2008. - 06:15h | Komentara: 0
Milena Marjanović, istoričar umetnosti
„Progres“
Kad god se jedan umetnik otisne u sferu predstavljanja ženskog torza, poluakta ili figure, postavlja se isto pitanje: šta ga na to motiviše? U izloženom „Omnibusu“ Vladete Andrića žena nije ni mitski lik, ni heroina, ni odaliska, ni simbol plodnosti, ni čarobna lepotica - ona je samo oblik zaodenut telom koje privlači pažnju umetnika da bi kroz njega udovoljio svojoj potrebi da ga likovno obradi. Zato se na Andrićevim slikama često ne vidi ništa osim njenog torza, ili nogu, ili, pak, samo glave, što je sasvim dovoljno da se delom njenog tela bavi kao skulpturom kombinujući više tehnika da bi stigao do arabeske. Ispomažući se bojom, Andrić nagoveštava i određenu melanholiju iz koje provejava utihnula čežnja za prisustvom erotičnosti u delu. Njegova tiha potreba da se fokusira na segmente ženskog tela, podseća na istrgnuti večni uzorak nadahnuća koji pamtimo od primitivnih civilizacija. Osim onda kada, dotaknut pop artom pokuša da se na njega osloni. Tada ženska figura koju slika istina postaje cela, upadljivo nabijena erotikom, gotovo na granici vulgarnosti koja je vraća u naše doba, ali umetniku izmiče njena meta-fizičnost.
Kao putokaz, umetniku bi mogla da posluži ideja velikog ezoteričnog slikara Nikole Pusena, naravno ako se iz nje isključi mitologija, o instinktivnoj eleganciji, negovanju iskrenosti bez osluškivanja trenda, bez kompromisa sa publikom. Samo tako, Andrićevi aktovi i kad su celi neće biti budoarski, već magneti za dalji dijalog umetnika sa samim sobom, u vremenu, kakvo je naše, koje jeste haotično, ali je i inspirativno za novi početak
- Sent using Google Toolbar"
Galerija
„Omnibus“ Vladete Andrića
 Milena Marjanović, istoričar umetnosti |
Kad god se jedan umetnik otisne u sferu predstavljanja ženskog torza, poluakta ili figure, postavlja se isto pitanje: šta ga na to motiviše? U izloženom „Omnibusu“ Vladete Andrića žena nije ni mitski lik, ni heroina, ni odaliska, ni simbol plodnosti, ni čarobna lepotica - ona je samo oblik zaodenut telom koje privlači pažnju umetnika da bi kroz njega udovoljio svojoj potrebi da ga likovno obradi. Zato se na Andrićevim slikama često ne vidi ništa osim njenog torza, ili nogu, ili, pak, samo glave, što je sasvim dovoljno da se delom njenog tela bavi kao skulpturom kombinujući više tehnika da bi stigao do arabeske. Ispomažući se bojom, Andrić nagoveštava i određenu melanholiju iz koje provejava utihnula čežnja za prisustvom erotičnosti u delu. Njegova tiha potreba da se fokusira na segmente ženskog tela, podseća na istrgnuti večni uzorak nadahnuća koji pamtimo od primitivnih civilizacija. Osim onda kada, dotaknut pop artom pokuša da se na njega osloni. Tada ženska figura koju slika istina postaje cela, upadljivo nabijena erotikom, gotovo na granici vulgarnosti koja je vraća u naše doba, ali umetniku izmiče njena meta-fizičnost.
Kao putokaz, umetniku bi mogla da posluži ideja velikog ezoteričnog slikara Nikole Pusena, naravno ako se iz nje isključi mitologija, o instinktivnoj eleganciji, negovanju iskrenosti bez osluškivanja trenda, bez kompromisa sa publikom. Samo tako, Andrićevi aktovi i kad su celi neće biti budoarski, već magneti za dalji dijalog umetnika sa samim sobom, u vremenu, kakvo je naše, koje jeste haotično, ali je i inspirativno za novi početak
e-novine.com - Zemunski inspektori
e-novine.com - Zemunski inspektori: "Ko brine o našem zdravlju
Zemunski inspektori
e-Novine
Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Omar K.
Čitalac Omar poslao nam je fotografije kancelarije veterinarskog inspektorata Gradskog komiteta za privredu, na zemunskoj pijaci, kao ilustraciju higijenskih standarda u Beogradu. Vi razmišljajte o tome ko je kriv, koga baš briga, šta to govori o vlastima a šta o građanima... nama su slike dovoljne
Photo: Omar K.
star
Oceni
4.84
- Sent using Google Toolbar"
Zemunski inspektori
e-Novine
Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Omar K.
Čitalac Omar poslao nam je fotografije kancelarije veterinarskog inspektorata Gradskog komiteta za privredu, na zemunskoj pijaci, kao ilustraciju higijenskih standarda u Beogradu. Vi razmišljajte o tome ko je kriv, koga baš briga, šta to govori o vlastima a šta o građanima... nama su slike dovoljne
Photo: Omar K.
star
Oceni
4.84
- Sent using Google Toolbar"
Ko brine o našem zdravlju
Zemunski inspektori
Veličina slova: 
Čitalac Omar poslao nam je fotografije kancelarije veterinarskog inspektorata Gradskog komiteta za privredu, na zemunskoj pijaci, kao ilustraciju higijenskih standarda u Beogradu. Vi razmišljajte o tome ko je kriv, koga baš briga, šta to govori o vlastima a šta o građanima... nama su slike dovoljne
Oceni
e-novine.com - Ćuti kad te ne pitam o tim zločinima
e-novine.com - Ćuti kad te ne pitam o tim zločinima: "Photo: Dragan Kujundžić
Niko ne želi da u tom procesu utvrđuje u čiju korist, u dogovoru sa kim, po čijim savetima, pod čijom zaštitom su izvršioci ubili premijera
„Ljudi koji su ubili predsednika Vlade imaju političku korist od toga i dalje figuriraju na političkoj sceni. I to zna cela zemlja - to da nije Legija hteo da postane predsednik Vlade, znamo šta se dogodilo. U lociranju onih koji su ubili Zorana Đinđića najvažnije su spone između atentatora i onih koji su imali interes da ubiju premijera“, kaže za e-novine Srđa Popović, advokat porodice Zorana Đinđića.
On ističe da je „skeptičan u vezi sa tim da bi svedočenja Sretka Kalinića i Miloša Simovića mogla da nečemu doprinesu“.
„Pojavio se u 'Politici' tekst koji je očigledno došao od Simovića ili njegove žene, ili, možda, advokata, u kojem se navodi da je kod njega bio zamenik specijalnog tužioca Ivanović i da je on (Simović) želeo njima da govori o političarima koji su bili u vezi sa Zemunskim klanom. Oni su mu, prema tom izvoru, rekli da ih to ne zanima, a on je tražio da mu pošalju Jovana Prijića. To se poklapa sa mojom prvobitnom ocenom o tome da ne mogu oni da pričaju šta hoće, nego će odgovarati o onome o čemu budu pitani. Pitanje je da li će biti pitani o onome što je vrlo značajno. I vidim da se to pokazuje kao tačno“, kaže za e-novine Srđa Popović, advokat porodice Đinđić.
*Šta biste ih pitali, budući da ste bili učesnik u procesu za ubistvo Zorana Đinđića?
Pitao bih, pre svega, ono što se nude da kažu, o vezama političara Legijom i Zemunskim klanom.
Možda možemo da se podsetimo onoga što je već poznato, o kontaktima Tomića sa Spasojevićem i Legijom. Ne samo onog kontakta za koji se zna, u vreme pobune JSO, nego i niza sastanaka u njegovom stanu, o kojima je govorio i Dušan Krsmanović
*Da li će to propustiti Vaše kolege iz Tužilaštva?
Ne znam, ali, ako je tačno ono što se navodi u pomenutom tekstu koji, očigledno, potiče od samog Simovića (uveren sam da ne potiče od Tužilaštva) - mislim da ga neće pitati.
*Zašto ?
Od početka niko ne želi da ide u tom pravcu. Niko ne želi da u tom procesu utvrđuje u čiju korist, u dogovoru sa kim, po čijim savetima, pod čijom zaštitom su izvršioci ubili premijera.
Ignorisana JSO
„Svi dokazi u vezi sa pobunom Jedinice za specijalne operacije se nalaze u spisima i dovoljni su za pokretanje istrage. Njih je obezbedio Marko Kljajević koji je vodio postupak, ali, kada je on dao ostavku, ti dokazi su bili potpuno ignorisani“, kaže Popović.
* Ponovo se komentariše odustajanje Jovana Prijića, tadašnjeg specijalnog tužioca, od krivičnog gonjenja generala Ace Tomića, šefa Vojne obaveštajne službe, u kojoj se Tomić tereti i za to da je odavao podatke dobijene prisluškivanjem...
Tereti se i za to da je Zemunskom klanu obećao da vojne bezbednosne snage neće intervenisati.
*Da li u svetlu novih izjava Kalinića i Simovića možemo da saznamo neke nove detalje o angažmanu Ace Tomića?
Mislim da ne možemo, možda možemo da se podsetimo onoga što je već poznato, o kontaktima Tomića sa Spasojevićem i Legijom. Ne samo onog kontakta za koji se zna, u vreme pobune JSO, nego i niza sastanaka u njegovom stanu, o kojima je govorio i Dušan Krsmanović. Kada se pojavio Aca Tomić na suđenju, ja sam pokušao o tome da ga pitam - Nata Mesarović me sprečila, nije dozvolila pitanje, ne znam zašto.
A kada je reč o odustanku od gonjenja Tomića, vrlo je čudan, zato što je Jovan Prijić, na osnovu istih činjenica, podigao optužnicu protiv Tomića, a potom je iste dokaze ocenio nedovoljnim.
*Koji je, po Vašoj oceni, ključni dokaz protiv Tomića, ukoliko ga ima?
To su kontakti sa Zemunskim klanom i činjenica da su on i Rade Bulatović lagali o sadržini sastanka koji su se dešavali u Vojnoj bezbednosti, a o tome postoje dokazi, jedan od njih je iskaz svedoka Borislava Mikelića. Drugi je službeni izveštaj Vojne bezbednosti koji je u spisu.
*Šta bi Tomić, pod pritiskom eventualno novih tvrdnji Kalinića i Simovića, u obnovljenom postupku, da rasvetli?
Ne verujem da bi mogao išta da doda i ne verujem da će iko Kalinića i Simovića o tome da pita. Postoji način da se sazna zašto je Prijić odustao od optužnice, on je o tome, po pravilima Tužilaštva, morao da sačini službenu belešku o razlozima za odustajanje i ta beleška mora da se nalazi u takozvanom tužilačkom spisu. I, ako se pokrene neki novi postupak, ona mora da se obelodani.
*A Vi o njenoj eventualnoj sadržini ne znate ništa, iako ste učesnik u postupku?
Ona je tajna za sve učesnike, dokument Tužilaštva.
- Sent using Google Toolbar"
Niko ne želi da u tom procesu utvrđuje u čiju korist, u dogovoru sa kim, po čijim savetima, pod čijom zaštitom su izvršioci ubili premijera
„Ljudi koji su ubili predsednika Vlade imaju političku korist od toga i dalje figuriraju na političkoj sceni. I to zna cela zemlja - to da nije Legija hteo da postane predsednik Vlade, znamo šta se dogodilo. U lociranju onih koji su ubili Zorana Đinđića najvažnije su spone između atentatora i onih koji su imali interes da ubiju premijera“, kaže za e-novine Srđa Popović, advokat porodice Zorana Đinđića.
On ističe da je „skeptičan u vezi sa tim da bi svedočenja Sretka Kalinića i Miloša Simovića mogla da nečemu doprinesu“.
„Pojavio se u 'Politici' tekst koji je očigledno došao od Simovića ili njegove žene, ili, možda, advokata, u kojem se navodi da je kod njega bio zamenik specijalnog tužioca Ivanović i da je on (Simović) želeo njima da govori o političarima koji su bili u vezi sa Zemunskim klanom. Oni su mu, prema tom izvoru, rekli da ih to ne zanima, a on je tražio da mu pošalju Jovana Prijića. To se poklapa sa mojom prvobitnom ocenom o tome da ne mogu oni da pričaju šta hoće, nego će odgovarati o onome o čemu budu pitani. Pitanje je da li će biti pitani o onome što je vrlo značajno. I vidim da se to pokazuje kao tačno“, kaže za e-novine Srđa Popović, advokat porodice Đinđić.
*Šta biste ih pitali, budući da ste bili učesnik u procesu za ubistvo Zorana Đinđića?
Pitao bih, pre svega, ono što se nude da kažu, o vezama političara Legijom i Zemunskim klanom.
Možda možemo da se podsetimo onoga što je već poznato, o kontaktima Tomića sa Spasojevićem i Legijom. Ne samo onog kontakta za koji se zna, u vreme pobune JSO, nego i niza sastanaka u njegovom stanu, o kojima je govorio i Dušan Krsmanović
*Da li će to propustiti Vaše kolege iz Tužilaštva?
Ne znam, ali, ako je tačno ono što se navodi u pomenutom tekstu koji, očigledno, potiče od samog Simovića (uveren sam da ne potiče od Tužilaštva) - mislim da ga neće pitati.
*Zašto ?
Od početka niko ne želi da ide u tom pravcu. Niko ne želi da u tom procesu utvrđuje u čiju korist, u dogovoru sa kim, po čijim savetima, pod čijom zaštitom su izvršioci ubili premijera.
Ignorisana JSO
„Svi dokazi u vezi sa pobunom Jedinice za specijalne operacije se nalaze u spisima i dovoljni su za pokretanje istrage. Njih je obezbedio Marko Kljajević koji je vodio postupak, ali, kada je on dao ostavku, ti dokazi su bili potpuno ignorisani“, kaže Popović.
* Ponovo se komentariše odustajanje Jovana Prijića, tadašnjeg specijalnog tužioca, od krivičnog gonjenja generala Ace Tomića, šefa Vojne obaveštajne službe, u kojoj se Tomić tereti i za to da je odavao podatke dobijene prisluškivanjem...
Tereti se i za to da je Zemunskom klanu obećao da vojne bezbednosne snage neće intervenisati.
*Da li u svetlu novih izjava Kalinića i Simovića možemo da saznamo neke nove detalje o angažmanu Ace Tomića?
Mislim da ne možemo, možda možemo da se podsetimo onoga što je već poznato, o kontaktima Tomića sa Spasojevićem i Legijom. Ne samo onog kontakta za koji se zna, u vreme pobune JSO, nego i niza sastanaka u njegovom stanu, o kojima je govorio i Dušan Krsmanović. Kada se pojavio Aca Tomić na suđenju, ja sam pokušao o tome da ga pitam - Nata Mesarović me sprečila, nije dozvolila pitanje, ne znam zašto.
A kada je reč o odustanku od gonjenja Tomića, vrlo je čudan, zato što je Jovan Prijić, na osnovu istih činjenica, podigao optužnicu protiv Tomića, a potom je iste dokaze ocenio nedovoljnim.
*Koji je, po Vašoj oceni, ključni dokaz protiv Tomića, ukoliko ga ima?
To su kontakti sa Zemunskim klanom i činjenica da su on i Rade Bulatović lagali o sadržini sastanka koji su se dešavali u Vojnoj bezbednosti, a o tome postoje dokazi, jedan od njih je iskaz svedoka Borislava Mikelića. Drugi je službeni izveštaj Vojne bezbednosti koji je u spisu.
*Šta bi Tomić, pod pritiskom eventualno novih tvrdnji Kalinića i Simovića, u obnovljenom postupku, da rasvetli?
Ne verujem da bi mogao išta da doda i ne verujem da će iko Kalinića i Simovića o tome da pita. Postoji način da se sazna zašto je Prijić odustao od optužnice, on je o tome, po pravilima Tužilaštva, morao da sačini službenu belešku o razlozima za odustajanje i ta beleška mora da se nalazi u takozvanom tužilačkom spisu. I, ako se pokrene neki novi postupak, ona mora da se obelodani.
*A Vi o njenoj eventualnoj sadržini ne znate ništa, iako ste učesnik u postupku?
Ona je tajna za sve učesnike, dokument Tužilaštva.
- Sent using Google Toolbar"
Niko ne želi da u tom procesu utvrđuje u čiju korist, u dogovoru sa kim, po čijim savetima, pod čijom zaštitom su izvršioci ubili premijera
„Ljudi koji su ubili predsednika Vlade imaju političku korist od toga i dalje figuriraju na političkoj sceni. I to zna cela zemlja - to da nije Legija hteo da postane predsednik Vlade, znamo šta se dogodilo. U lociranju onih koji su ubili Zorana Đinđića najvažnije su spone između atentatora i onih koji su imali interes da ubiju premijera“, kaže za e-novine Srđa Popović, advokat porodice Zorana Đinđića.
On ističe da je „skeptičan u vezi sa tim da bi svedočenja Sretka Kalinića i Miloša Simovića mogla da nečemu doprinesu“.
„Pojavio se u 'Politici' tekst koji je očigledno došao od Simovića ili njegove žene, ili, možda, advokata, u kojem se navodi da je kod njega bio zamenik specijalnog tužioca Ivanović i da je on (Simović) želeo njima da govori o političarima koji su bili u vezi sa Zemunskim klanom. Oni su mu, prema tom izvoru, rekli da ih to ne zanima, a on je tražio da mu pošalju Jovana Prijića. To se poklapa sa mojom prvobitnom ocenom o tome da ne mogu oni da pričaju šta hoće, nego će odgovarati o onome o čemu budu pitani. Pitanje je da li će biti pitani o onome što je vrlo značajno. I vidim da se to pokazuje kao tačno“, kaže za e-novine Srđa Popović, advokat porodice Đinđić.
*Šta biste ih pitali, budući da ste bili učesnik u procesu za ubistvo Zorana Đinđića?
Pitao bih, pre svega, ono što se nude da kažu, o vezama političara Legijom i Zemunskim klanom.
Možda možemo da se podsetimo onoga što je već poznato, o kontaktima Tomića sa Spasojevićem i Legijom. Ne samo onog kontakta za koji se zna, u vreme pobune JSO, nego i niza sastanaka u njegovom stanu, o kojima je govorio i Dušan Krsmanović
*Da li će to propustiti Vaše kolege iz Tužilaštva?
Ne znam, ali, ako je tačno ono što se navodi u pomenutom tekstu koji, očigledno, potiče od samog Simovića (uveren sam da ne potiče od Tužilaštva) - mislim da ga neće pitati.
*Zašto ?
Od početka niko ne želi da ide u tom pravcu. Niko ne želi da u tom procesu utvrđuje u čiju korist, u dogovoru sa kim, po čijim savetima, pod čijom zaštitom su izvršioci ubili premijera.
Ignorisana JSO
„Svi dokazi u vezi sa pobunom Jedinice za specijalne operacije se nalaze u spisima i dovoljni su za pokretanje istrage. Njih je obezbedio Marko Kljajević koji je vodio postupak, ali, kada je on dao ostavku, ti dokazi su bili potpuno ignorisani“, kaže Popović.
* Ponovo se komentariše odustajanje Jovana Prijića, tadašnjeg specijalnog tužioca, od krivičnog gonjenja generala Ace Tomića, šefa Vojne obaveštajne službe, u kojoj se Tomić tereti i za to da je odavao podatke dobijene prisluškivanjem...
Tereti se i za to da je Zemunskom klanu obećao da vojne bezbednosne snage neće intervenisati.
*Da li u svetlu novih izjava Kalinića i Simovića možemo da saznamo neke nove detalje o angažmanu Ace Tomića?
Mislim da ne možemo, možda možemo da se podsetimo onoga što je već poznato, o kontaktima Tomića sa Spasojevićem i Legijom. Ne samo onog kontakta za koji se zna, u vreme pobune JSO, nego i niza sastanaka u njegovom stanu, o kojima je govorio i Dušan Krsmanović. Kada se pojavio Aca Tomić na suđenju, ja sam pokušao o tome da ga pitam - Nata Mesarović me sprečila, nije dozvolila pitanje, ne znam zašto.
A kada je reč o odustanku od gonjenja Tomića, vrlo je čudan, zato što je Jovan Prijić, na osnovu istih činjenica, podigao optužnicu protiv Tomića, a potom je iste dokaze ocenio nedovoljnim.
*Koji je, po Vašoj oceni, ključni dokaz protiv Tomića, ukoliko ga ima?
To su kontakti sa Zemunskim klanom i činjenica da su on i Rade Bulatović lagali o sadržini sastanka koji su se dešavali u Vojnoj bezbednosti, a o tome postoje dokazi, jedan od njih je iskaz svedoka Borislava Mikelića. Drugi je službeni izveštaj Vojne bezbednosti koji je u spisu.
*Šta bi Tomić, pod pritiskom eventualno novih tvrdnji Kalinića i Simovića, u obnovljenom postupku, da rasvetli?
Ne verujem da bi mogao išta da doda i ne verujem da će iko Kalinića i Simovića o tome da pita. Postoji način da se sazna zašto je Prijić odustao od optužnice, on je o tome, po pravilima Tužilaštva, morao da sačini službenu belešku o razlozima za odustajanje i ta beleška mora da se nalazi u takozvanom tužilačkom spisu. I, ako se pokrene neki novi postupak, ona mora da se obelodani.
*A Vi o njenoj eventualnoj sadržini ne znate ništa, iako ste učesnik u postupku?
Ona je tajna za sve učesnike, dokument Tužilaštva.
Sunday, July 4, 2010
Saturday, July 3, 2010
Dnevni list Danas | Jokić | Zdravo i zbogom
Dnevni list Danas | Jokić | Zdravo i zbogom: "- Sent using Google Toolbar"
"Ali, dok je nama predsednika, tog hiperaktivnog lidera u regionu, tog pomiritelja Hrvatske i Slovenije, tog konstruktivnog sagovornika evropskog Kurte i turskog Murte, predsednika koji sve zna, sve ume, sve može, ništa mu nije teško, tog prvog rudara Srbije, prvog poljoprivrednika, prvog metaloglodača, livca, građevinara, prvog šnajdera, zavarivača, bibliotekara, pekara, šumara, prvog šereta, vaterpoliste, naftaša, zidara, keramičara, zadrugara, mladog gorana, manekena, budućeg prvog bravara - ne treba da brinemo za svoju budućnost. Ili treba? " Vladimir Jokić
"Ali, dok je nama predsednika, tog hiperaktivnog lidera u regionu, tog pomiritelja Hrvatske i Slovenije, tog konstruktivnog sagovornika evropskog Kurte i turskog Murte, predsednika koji sve zna, sve ume, sve može, ništa mu nije teško, tog prvog rudara Srbije, prvog poljoprivrednika, prvog metaloglodača, livca, građevinara, prvog šnajdera, zavarivača, bibliotekara, pekara, šumara, prvog šereta, vaterpoliste, naftaša, zidara, keramičara, zadrugara, mladog gorana, manekena, budućeg prvog bravara - ne treba da brinemo za svoju budućnost. Ili treba? " Vladimir Jokić
Subscribe to:
Posts (Atom)