e-novine.com - Republika Šumska, pravoslavna džamahirija: "Čim čujem reč džamija, hvatam se za dinamit: Milorad Dodik, krstaš
Photo: Stock
Objektivnim poređenjem se brzo da zaključiti da Sarajevo nije ni blizu islamizirano, koliko je Banja Luka pravoslavizirana. Te samim tim, ako Teheran posmatramo u svijetlu Islamske Republike Iran, po karakteru njenog uređenja, onda je bliže istini teza da je Banja Luka Teheran, a Republika Srpska kao pravoslavni entitet sličnija islamskom Iranu, nego što je to Federacija BiH
Photo: Danilo Krstanović
Propagandna mašinerija kod Srba je od prije rata pa na ovamo učinila da džamija i ezan postanu otjelotvorenje kumulativnih srpskih istorijskih strahova i mitova, te tačka u kojoj se bjelodano pokazuje genocidna namjera srpske vladajuće ideologije u BiH s početka devedesetih godina dvadesetog vijeka.
Džamija je i danas u svijesti prosječnog građanina srpske nacionalnosti Republike Srpske izvor svakog zla i nesreće, jer simbolizuje ono najstrašnije, ono od čega se prosječnom Srbinu ledi krv u žilama, ono što oblikuje i prelama srpsku svijest, ono od čega se štrecne srpsko uho samo kad čuje za to nešto, a to nešto je muslimanska vjera i muslimanski narod.
Nikad kvalitetno prodiskutovana tema turskog osvajanja, prevjeravanja, te svih frustracija koje su se vremenom nataložile u srpskom narodnom pamćenju, s početkom devedesetih su ne slučajno bili predmet propagandne mašinerije koja je trebalo da srpsku masu u BiH pripremi za konačno rješenje muslimanskog pitanja.
Na takvoj podlozi, u strašnoj medijskoj manipulaciji, izvršena je temeljna indoktrinacija ogromne većine srpske mase, koja je aplaudirala, složila se, ili samo ćutala dok su sistematski, planski i bez izuzetka izgorjele sve džamije koje su bile dostupne vojno-policijskim strukturama Republike Srpske.
Stotine i stotine, neki brojevi govore preko hiljadu uništenih džamija, jedan su od dokaza nepobitne genocidne namjere da se jedan narod i njegova vjera unište i izbrišu tragovi njegovog postojanja.
Razumijem i shvatam, ali ne opravdavam, svakog dobrog čovjeka koji je ćutao, jer je bio zatrovan i sluđen propagandom u tom vremenu, kako sam i sam bio predmetom ispiranja mozga od strane vladajućeg SDS-a, Rista Đoga i ostalih, kada me jedan nesretni i nehumani događaj iz 1992., kao petnaestogodišnjeg dječaka, osvjestio i otrgnuo sa puta mladog ostrašćenog nacionaliste.
Međutim, teško se pomiriti sa činjenicom da propaganda do danas nije prestala, pa valjda zato mnogo dobrih ljudi, misleći da samo voli svoje, ipak izgovara propagandističke konstrukte koji nedvosmisleno znače mržnju, fašizam i predvorje genocida. Valjda je sreća u nesreći to što ogromna većina to radi nesvjesno.
Jedan koji to ne radi nesvjesno, aktuelni je predsjednik Republike Srpske. Njegova na prvi pogled mangupsko-šarmerska komparacija Sarajeva sa Teheranom, uz dodatno pojašnjenje da Sarajevo ima više džamija nego Teheran, nema nikakve veze sa uporednom statistikom, već ima za cilj da betonira srpsku svijest i savjest u njenoj iskrivljenosti i netoleranciji prema muslimanskoj vjeri. Ova izjava kreira opšti stav u Republici Srpskoj da se Sarajevo klerikalizira i udaljava od civilizacijskih standarda, te pojačava propagandno uvjerenje da je Republika Srpska nešto sekularno, civilizovano, demokratsko, evropsko, itd.
Ima istine u iskazu da se Sarajevo dobrim dijelom islamiziralo, a to znači uz sadejstvo sa javnim institucijama, pa tako mnoge javne površine preko noći mjenjaju namjenu i postaju placevi za nove džamije, preko uvođenja islamskog vjeronauka u sarajevske vrtiće, do čudnih interakcija i umješanosti Islamske vjerske zajednice u razne svjetovne i državne teme.
Međutim, nekritička i izmanipulisana javnost Republike Srpske ne vidi, ili neće da vidi, da je stepen klerikalizacije Republike Srpske nebrojeno puta veći, gotovo pa završen proces. Od toga da sve javne institucije imaju svoje pravoslavne praznike i slave (ministarstva, škole, zavodi, i sl.), preko uključivanja pravoslavnih rituala u događaje finansirane javnim sredstvima, do toga da se djeca u školama po automatizmu upisuju na pravoslavni vjeronauk bez traženja saglasnosti od roditelja, itd.
Objektivnim poređenjem se brzo da zaključiti da Sarajevo nije ni blizu islamizirano, koliko je Banja Luka pravoslavizirana. Te samim tim, ako Teheran posmatramo u svijetlu Islamske Republike Iran, po karakteru njenog uređenja, onda je bliže istini teza da je Banja Luka Teheran, a Republika Srpska kao pravoslavni entitet sličnija islamskom Iranu, nego što je to Federacija BiH.
Ovakve konstrukcije koje nalaze plodno tle u nekritičkom javnom mnijenju Republike Srpske, su logična posljedica ratne propagande na temu muslimanskog džihada u BiH u periodu 92. – 95., koje nisu nikad doživjele demokratsku atmosferu u Republici Srpskoj, da bi bile preispitane sa objektivnom kritičkom distancom.
Photo: hubimg.com
Tako je opšti stav da je Alija Izetbegović sa svojom Islamskom deklaracijom imao namjeru da islamizira državu (kol'ka god ona bila), a svakako je lutao između nacionalno-građansko-vjerskih koncepcija, za šta svakako postoji puno dokaza, te tu tvrdnju ni ne sporim. S druge strane se ne želi vidjeti da je Radovan Karadžić do kraja sproveo tzv. pravoslavni džihad, tj. vjerski rat, sistematski uništavajući ljude i objekte koji pripadaju muslimanskoj vjeroispovjesti. Nije bitno da li je Alija to želio ili je bio primoran, što je manje važno od efekata, a koji govore da Alija ne samo što nije naredio, nego je od drugih uspio sačuvati od rušenja Staru pravoslavnu crkvu i Sabornu pravoslavnu crkvu u sred Sarajeva. Dok na slučaju poznate banjalučke džamije Ferhadije možemo vidjeti nečasnu ulogu gradskih vlasti, što govori u prilog pravoslavnog džihada.
Broj srušenih crkava koje su bile na teritoriji pod muslimanskom kontrolom u ratu, u odnosu na broj koji nije srušen, ukazuje da makar u tom segmentu nije postojala sistematska namjera da se pravoslavna vjera zatre, kao što je kroz sistematsko rušenje svih džamija u Republici Srpskoj ta namjera jasna kao dan.
Dakle, Republika Srpska jeste vodila krstaški rat, sa strahovitim posljedicama po nepravoslavne vjernike. Danas jeste teokratski entitet u tolikoj mjeri da podsjeća na teokratsku državu Iran. A kroz iskaze svojih zvaničnika, na prvom mjestu predsjednika Milorada Dodika, upravo upire prst u drugog, u ovom slučaju Sarajevo, koje je značajno sekularnije i demokratskije od Republike Srpske.
Predsjednik Republike Srpske, ako već nema snage i vizije da svoje građane osvješćuje i suočava sa prošlošću i činjenicama, onda makar ne bi trebalo da ih manipuliše i pothranjuje sa netačnostima i poluistinama.
Takođe, zgražavati se džamijama u Sarajevu, je ipak varvarski i necivilizacijski gest, koji bi ponajmanje smio dolaziti iz Banjaluke, upravo zbog nečasne prošlosti Republike Srpske spram islamskih vjerskih objekata, njenih vjernika, te generalno spram vjerskih sloboda svih građana.
*Tekst preuzet iz BLIN magazina uz dozvolu autora
- Sent using Google Toolbar"
Friday, March 25, 2011
e-novine.com - Kolaps američke imperije đavola
e-novine.com - Kolaps američke imperije đavola: "Photo: www.devil.ob.tc
Do kraja ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara
Izdanje dnevnog lista 'Politika' od 10. avgusta 1992. godine
NAJTEŽE: HERCEGOVAČKE VRUĆINE (Bileća, 9. avgusta):
Jutros je novinarima i zvanično potvrđeno da se za tri dana, 12. 8, očekuje dogovorena zamena zarobljenika između hercegovačkog korpusa i hrvatske vojske, pritvorenih poslednjih meseci na ovom području. Kako nas je obavestio pukovnik Novak Milošević, član komande Korpusa, srpska strana će osloboditi sva pritvorena lica, bez obzira po kom osnovu su lišeni slobode, dok će hrvatska strana takođe osloboditi adekvatan broj srpskih zarobljenika i za narednih dvadeset dana omogućiti oslobađanje svih ranjenih kao i eshumaciju poginulih srpskih vojnika.
Tri dana uoči oslobađanja, omogućeno nam je i da razgovaramo sa nekoliko zatvorenika, da se detaljnije upoznamo sa uslovima života i tretmanom uhapšenih u proteklom periodu. Naši prvi sagovornici su Sandra Šore, medicinska sestra iz Splita i Senio Pažanin, takođe lekar iz Splita, medicinska ekipa iz redova ZNG, uhapšena na području Osojnika, kada su, kako kažu, zalutali tražeći ranjenog hrvatskoh vojnika.
Razgovaramo u Sandrinoj sobi, koja mnogo više liči na pristojnu kancelariju nego na ćeliju. Tu je radni sto sa knjigama, vaza sa cvećem koje joj svakodnevno donose vojnici, kako kaže sama Sandra. Nekoliko Sandrinih crteža sa motivima iz Dalmacije, govori više nego ova mlada devojka, koja kaže: 'Kao čovjek i kao medicinski radnik mogu govoriti o zaista korektnom odnosu i prema meni i prema svim zatvorenicima. Niko nas nije tukao niti maltretirao, imamo dovoljno hrane, jedino nas ubi hercegovačka vrućina. Mislim da se u to mogla uvjeriti i delegacija Međunarodnog crvenog krsta koja nas je dva puta posjetila'.
U potpunosti se slažući sa izjavom svoje koleginice Sanio Pažanin dodaje da je među osobljem zatvora stekao i prijatelje. Sprijateljili smo se otvorenim razgovorima o našoj zajedničkoj nesreći.
Na pitanje: 'Kuda poslije zatvora?' - oboje kažu: 'Daj Bože mira, onda mogućnosti da se ponovo vratimo pod Hipokratovu zakletvu...'
'Domaći' zatvorenici Tale Talović iz Gacka i Omer Ništović iz Nevesinja, uhapšeni, kako im je objašnjeno iz preventivnih razloga, posle mučkog udaranja Muslimana iz Podveležja u leđa srpskoj vojsci, skoro da se ne mogu načuditi šta se to odjednom desilo između Srba i Muslimana na ovim prostorima. Skoro se trude da nas uvere u korektan odnos prema njima u bilećkom sabirnom centru. Kuda posle skorog izlaska iz zatvora, sad je najteže pitanje, ali teško više ikada na stara ognjišta, ističu obojica, jer ovaj rat nije samo odneo brojne nevine živote, nego je i na najgrublji način raspolovio zajednički život dojučerašnjih komšija, kao jabuku.
Posebno interesovanje novinara izazvao je mladi hrvatski vojnik Ante Barešić, tek zarobljeni pripadnik 156. brigade ZNG. 'Zarobljen sam kao teški ranjenik, sa četiri teške prostrelne rane. Kao što vidite ovi ljudi su mi spasili život. Redovno dobijam lijekove, previjaju mi rane. Smješten sam u vojnom stacionaru.'
Photo: westofthei.com
Barešić, inače, potiče iz zloglasne loze Mira Barešića, atentatora na Vladimira Rolovića. On i njegovi drugari su tog dana ubili 4 srpska vojnika. Poredeći detalje iz hrvatskih zatvora, posebno onih iz Čapljine i Ljubuškog, koji su mu poznati, kaže da se ovo u Bileći ne može ni nazvati zatvorom, kamoli logorom smrti.
Od Barešića saznajemo brojne pojedinosti o Centru za obuku u Ljubuškom, o stranim plaćenicima, pretežno Englezima, Francuzima i Nemcima, u hrvatskim redovima... Pored zvaničnih zatvora, kaže Barešić, brojni su i privatni zatvori, koji su postali pitanje prestiža među glavešinama HVO, ZNG, HOS i ostalih. Zatvorenike svako muči na svoj način, nemaju hrane niti najminimalnijih uslova za život, a izgleda da svako raspolaže svojim 'bijelim robljem' kako želi.
Barešić takođe tvrdi da hrvatska javnost ne zna ni deo istine o masovnim pogibijama hrvatskih mladića u Hercegovini, dodajući da je, ipak, sasvim sigurno da hrvatski vojnici znaju da se nalaze i ratuju na tuđoj zemlji. (N. Asanović)
***
OGRANIČEN DOMET POLITIKE SILE
Dezintegracija Jugoslavije jednostranim aktima secesije i metodom politike svršenog čina je jedan od poslednjih recidiva hladnoratovske bipolarnosti sveta, u kojoj su super sile unilateralnim aktima moći uređivale poredak stvari u sopstvenoj interesnoj sferi.
Kako je kolapsom 'imperije đavola' otvoren prostor za konstituisanje tzv. novog svetskog poretka, koliko će biti nov vidjeće se, ali koji će svakako morati da pored uvažavanja interesa velikih, uvažava interese i drugih ne tako velikih i moćnih subjekata u zagovaranom 'Evropskom domu' M. Gorbačova ili 'svetskoj porodici ravnopravnih i slobodnih nacija', ali svakako na prvom mestu građana pa tek onda etnosa.
U odsustvu postojanja ovakvog sistema u međunarodnoj zajednici se generišu uticaji sve više dominirajućeg poretka 'pan americana' jedine preostale supersile kroz jačanje Atlantsko-evropske alijanse (NATO-EZ) i koji karakteriše evidentno ignorisanje subjekata tzv. 'trećeg sveta' i pored deklarativnog zalaganja za demokratizaciju svetskog poretka.
Međutim, raspad Jugoslavije, više nego dezintegracija SSSR-a, a sada i ČSSR, je očigledno ponovljena lekcija centrima svetske moći o ograničenosti dometa primene politike sile u uslovima kada joj se suprotstavlja bezkompromisna volja naroda.
Najdramatičniji primer za takvu neuspešnu i još uvek istorijski neprevaziđenu politiku primene sile, metodom pritisaka i svršenog čina, jeste preuranjeno priznavanje BiH od strane EZ, a bez prethodnog rešavanja najbitnijih unutrašnjopolitičkih pitanja svojstvenih za višenacionalne zajednice koje je time nužno eskaliralo u oružane sukobe (građanski rat) etničkog i konfesionalnog karaktera a za koji nesumnjivo kirvicu snosi EZ, posebno SRN i SAD.
Bezizlaznost tako nastale situacije, koja evidentno preti da Balkan pretvori u zonu dugovečne krize i nestabilnosti, nedopustiva je iz dva osnovna razloga. Prvo, opravdanje za troškove UNPROFOR-a kod poreskih platiša može biti prihvatljivo samo jedan vrlo ograničen vremenski period. Više ne postojji 'druga strana' koja bi svojim stavom otežavala i uslovljavala unedogled uslove za rešavanje krize i drugo, trajna nestabilnost na ovom području nikako ne odgovara dugoročnim interesima 'patronima krize' koji potiču upravo iz te Evrope.
Zato se sa pravom može očekivati da će najavljena svetska konferencija o Jugoslaviji, krajem avgusta u Londonu, biti dugoočekivana i principijelna tačka na ovakvu politiku faktora međunarodne zajednice i test za taj 'novi svetski poredak'.
Photo: journalism.cuny.edu
Ono što bi moglo, već sada, biti izvesno jeste, da rezultat ove konferencije za sigurno će obuhvatiti pitanje demilitarizacije celokupnog područja bivše Jugoslavije, svođenjem oružanih sila država naslednica na neophodni nivo nužan za očuvanje nacionalne bezbednosti a kojim se ne ugrožava vlastiti privredni razvoj ili bezbednost susednih većih ili manjih država, uz svakako neophodne međunarodne garantije uobičajene za režim regionalne kolektivne bezbednosti. Zatim, regulisanje kompleksa međusobnih diplomatsko-političkih odnosa, od priznavanja do nasleđivanja, itd., za koje je conditio sine qua non pitanje zaštite građanskih i etničkih prava na jedinstvenom principu i uz međunarodne garantije za njihovo provođenje i zaštitu. Napokon, vrlo su važna pitanja iz domena privrednog povezivanja i eventualne reintegracije delova bivše Jugoslavije kao i njihovo postepeno inkorporiranje u evropski i širi međunarodni poredak. (Mr Nikola Mišljenović, Novi Beograd)
Izdanje dnevnog lista 'Politika' od 11. avgusta 1992. godine
ZA OBJEKTIVAN PRISTUP I DOPRINOS RAZREŠENJU JUGOSLOVENSKE KRIZE
Predsednik Republike Srbije Slobodan Milošević primio je juče predsednika Spoljnopolitičkog odbora u parlamentu Ruske Federacije profesora dr Jevgenija Ambracunova.
U ovom razgovoru učestvovali su i dr Oleg Rumjancev, član Vrhovnog sovjeta i predsednik Socijaldemokratske partije Rusije, dr Oleg Džiza, naučni saradnik moskovskog Instituta za međunarodna politička istraživanja, i ambasador Ruske Federacije u Beogradu Genadij Serafimovič Šikin.
Predsednik Milošević izrazio je svoja očekivanja da Rusija, kao velika sila i značajan činilac u međunarodnim odnosima, zauzme objektivan pristup jugoslovenskoj krizi i da pruži veći doprinos njenom pravednom rešenju. Ovo tim pre što donošenje sankcija protiv SR Jugoslavije nije zasnovano na elementarnom poštovanju argumenata, istine i normi međunarodnog prava. Obostrano je izražena želja da se ruski parlament i rusko javno mnjenje podrobnije upoznaju sa stvarnom situacijom u Republici Srbiji i SR Jugoslaviji, jer je na delu nezapamćen informativno-propagandni rat protiv Jugoslavije, u kome s upotrebljavaju sva sredstva. Sve donedavno svet je obilazila vest o navodnom trovanju albanske manjine u Jugoslaviji, dok se sad SR Jugoslavija bez ikakvih dokaza optužuje čak za stvaranje koncentracionih logora koje svet ne poznaje još od vremena fašizma. Takve klevete na račun jedne države i naroda nisu zabeležene u novijoj istorji međunarodnih odnosa i oni pokazuju da su sila i interesi iznad istine, demokratije i prava.
Verujem u Rusiju i u srpstvo: Slobodan Milošević, faktor nemira na Balkanu
Photo: Stock
U vezi sa sukobima u BiH predsednik Milošević je istakao da se trajni mir može ostvariti isključivo političkim sporazumom tri konstitutivna naroda koji žive u BiH.
***
PANIĆ I MICOTAKIS ZA MIR NA BALKANU (Atina, 10. avgusta):
U toku petočasovne posete Atini, posle koje je produžio za Tiranu, jugoslovenski premijer Milan Panić je sa svojim domaćinom, grčkim premijerom Konstantinom Micotakisom, razmotrio nekoliko ključnih pitanja, kao što su - kako je rečeno na njihovoj konferenciji za štampu - situacija u BiH, problem Kosova, Panićeva ideja o balkanskoj ekonomskoj uniji i problemi oko priznavanja 'Skoplja'.
U razgovoru je sa grčke strane učestvovao, između ostalih, i novi ministar inostranih poslova Mihalis Papakonstantinu, a uz Panića, šef diplomatije Vladislav Jovanović, ambasador u Atini Milan Milutinović, Vlada Matić, Džon Skenlon, Teodor Olić i Dragan Marković.
Na veoma posećenoj konferenciji za štampu (oko 150 novinara) Konstantin Micotakis je, grčkim novinarima pre svega, priredio malo iznenađenje time što je, govoreći o sadržini razgovora sa Milanom Panićem, počeo od - Kosova, a ne, kako se očekivalo, od 'pitanja Skoplja', koje je ostavio za kraj. Ovakav redosled tema je, međutim, prirodan zbog toga što je Milan Panić iz Atine otišao na razgovore sa dr Sali Berišom, u Tiranu.
Problem Kosova može se rešiti unutar granica, za nas se, oko toga, ne postavlja pitanje - rekao je grčki premijer, dodajući da je Panića informisao ne samo o grčkom stavu, već i onom što je, po grčkim saznanjima, stav albanskog predsednika. Pošto je jugoslovenski premijer Panić izneo ideju da se u Beogradu održi konferencija o odnosima države Srbije sa svojom albanskom nacionalnom manjinom, Micotakis je rekao da bi - ukoliko bi se složila EZ - Grčka prihvatila ulogu posmatrača.
Panić će razgovarati o tome i sa Berišom, rekao je Micotakis.
Grčki premijer je, zatim, kao drugu temu razgovora naveo - situaciju u Bosni i Hercegovini. Izrazio je ogorčenje zbog nastavljanja rata, dodajući: 'Panić je kategorično rekao da je za mir i da je, što se njega i njegove države tiče, spreman da učini sve što se može'.
- Ponavljam, nastavio je grčki premijer Konstantin Micotakis, da smo mi protiv vojne intervencije jer bi to pogoršalo situaciju i započeti proces izlaženja iz krize. verujemo da prekid vatre može da pomogne.
Celo pitanje Bosne i Hercegovine treba da se rešava putem međunarodne konferencije, to je jedini način, istakao je još grčki premijer, izrazivši protivljenje zahtevu iz Sarajeva, koji su podržale neke zemlje, da se Bosni odobri da se naoružava.
Panić je spreman, nastavio je Micotakis, da prizna Bosnu i Hercegovniu na osnovu postojećih granica Jugoslavije. Rekao sam mu da prizna i Sloveniju, dodao je grčki premijer.
Razgovarali smo i o priznanju Republike Skoplje. Ponovio sam stav svoje zemlje da će slediti politiku Evropske zajednice, jer smo se prethodno po tom pitanju složili, istakao je Micotakis.
Zatim je grčki premijer izneo još dve-tri napomene. Naša je želja, a takođe i Srbije, da se sva sporna pitanja reše mirnim putem. Panić je tražio 'sto dana', verujem da će rešiti ono što je naumio, mi smo za saradnju na Balkanu.
Ponovio sam - dodao je grčki premijer - da je Grčka prijatelj sa Srbijom i Crnom Gorom, a da želi da ima dobre odnose i sa svima ostalima na Balkanu. Gospodinu Paniću se zahvaljujem na poseti, rekao je na kraju Konstantin Micotakis.
Jugoslovenski premijer Milan Panić je govorio u svom stilu. Počeo je napomenom da svaka familija želi da ima dobre komšije, ali i da ima i dobrih i loših vremena u odnosima među susedima.
Imamo neke probleme s albanskim komšijama, ali rešićemo to po kratkom postupku: Milan Panić, premijer iz susedstva
Photo: media.cnbc.com
Govoreći o problemima Srbije, počeo je od Kosova. Želimo da u odnosu na albansku nacionalnu manjinu demonstriramo sve principe: to znači, potpuno priznavanje svih njihovih manjinskih prava. Ona moraju biti zaštićena. Rekao je, zatim, da ako je manjina uključena u politički i ekonomski sistem, tada neće biti problema. Mi smo imenovali, nastavio je Panić, ministra za humanitarna prava. Ja sam ministrima pravde, kulture i obrazovanja naložio da se ozbiljno pobrinu da se ne diskredituju manjinska prava. Da se otvore škole koje su zatvorene već dve godine, da se nađe način za regulisanje problema u zdravstvenoj zaštiti, itd.
Pomenuo je, zatim, ideju o konferenciji koju bi organozovala država, u Beogradu, da se s nacionalnom manjinom Albanaca reše sporne stvari.
Što se tiče BiH, Panić je prvo istakao da se zaustavi rat, jer je situacija tamo užasna. Narod u BiH, Bosanci, Srbi i Hrvati nisu - rekao je Panić - bili pripremljeni na prelazak sa jednog na drugi politički sistem. Bosna mora da se demilitarizuje, ponovio je jugoslovenski premijer. Pozvao je sve vojne eksperte na svetu da u tome pomognu, pominjući posebno po imenu američkog ministra odbrane Čejnija i generala (iz sastava UN) Kanađanina Mekenzija.
Mi očekujemo, nastavio je zatim Milan Panić, da se ukinu sankcije. U tom smislu je pozvao Grčku da se, kao član EZ, za to založi.
Zatim su usledila pitanja dvojici premijera - najviše, pre svega, oko Makedonije. Pre nekoliko dana ste izjavili da biste priznali Makedoniju, da li biste to obrazložili - šta ste time mislili?
Imam različitu ideju oko diskusije u vezi s tim pitanjem, rekao je Panić. Podsetio je na svoju ideju o ujedinjavanju balkanskih država. Oko tog pitanja (oko 'Makedonije') biće reči u okviru mirovne konferencije o Jugoslaviji, kada će se raspravljati o svim pitanjima.
Na pitanje o stvaranju muslimanskog prostora na Balaknu, 'sa ciljem da se taj prostor destabilizuje', Panić je odgovorio da danas ljudi, po njegovom mišljenju, ne treba da se dele po religiji, njih jedino dele (ljudi) granice. Svi ljudi koji govore o religiji - dodao je Panić - stalno, kao što je poznato, govore o ljubavi, poštovanju, ne o ratu...
Jugoslavija je spremna da prizna Bosnu i Hercegovinu, rekao je Panić, odgovarajući na direktno pitanje. A o Kosovu: 'Kosovo će biti deo Jugoslavije'. Za Srbe u BiH: 'Ako nisu zaštićeni, ja ću učiniti sve što je moguće da ih zaštitim'. Premijer Micotakis je o 'koncentracionim logorima u BiH' rekao da se istina o njima tek istražuje.
Grčki premijer je završavajući konferenciju za štampu rekao: 'Ne verujem u ni u kakvu spoljnu vojnu intervenciju, niti u potrebu za njom'. On je osudio sve one političare koji traže vojnu intervenciju u BiH, pod izgovorom humanitarne pomoći.
Jugoslovenski premijer Milan Panić odleteo je iz Atine u Tiranu, oko 17 časova. (Radislav Ćuk)
***
IZRUČENI AMERIČKI PLAĆENICI (Atina, 10. avgusta):
Predsednik vlade SRJ Milan Panić danas je na konferenciji za štampu na kraju posete Atini saopštio da je američkoj ambasadi predao dvojicu plaćenika koji su se borili u ratu u Jugoslaviji.
Panić je, kako je rekao 's velikim ponosom' sinoć (u Beogradu) 'izručio američkoj ambasadi dvojicu Amerikanaca kojih bi svi mi Amerikanci trebalo da se stidimo: bili su plaćenici, ljudi koji ubijaju za novac'. Panić je rekao da je 'trebalo da umru, ali spasao sam ih'. Imena dvojice izručenih su 'gospodin Peri i gospodin Merin' i oni su, kao plaćenici, nedavno uhapšeni.
***
RAT ZA OPSTANAK
Još od vremena velike kubanske krize nikada toliko nedoumica i rasprava nije bilo u vrhovima američke administracije i Pentagona o upotrebi vojne sile u nekoj kriznoj situaciji kao što je to sada slučaj oko BiH. Gledišta o tom pitanju nisu jedinstvena ni u Vašingtonu, ni u Londonu i Parizu, iako se svi slažu 'da nešto treba preduzeti'. Naravno, ono što na neki način 'koči' agresivnost vojnih analitičara i planera na Zapadu jeste upravo strah da su sve procene zbivanja u BiH jednostavno zasnovane na pogrešnim pretpostavkama, što može kreatore eventualnih vojnih mera da odvede u katastrofu.
Drugim rečima, Zapad, pre svega SAD, ima potencijale kojima može relativno bezbolno da nanese srpskoj strani u BiH snažne vojničke udarce, pre svega avijacijom, ali to niti zaustavlja rat, niti rešava problem BiH.
Oružana zaštita humanitarnih konvoja i koridora nije nešto što je za Srbe u BiH apsolutno neprihvatljivo, naravno ako bi samo na tome ostalo. Problem se javlja ukoliko dođe do provokacija i napda na neki konvoj, a Zapad za takvu stvar odmah optuži srpsku stranu i odluči da je napadne.
Veliko je pitanje mogu li se takvi konvoji i koridori štititi samo iz vazduha ili će biti potrebno prisustvo i kopnenih jedinica. Gde rasporediti te jedinice, ko će birati pravce humanitarnih koridora i šta ako dođe do neslaganja upravo oko tih mogućih pravaca?
Konačno, možda je i najvažnije pitanje ovlašćenja komandanata tih humanitarnih kovoja. Za takve komandante stvari u početku mogu biti sasvim jednostavne u bici kada teren, poznate performanse oružja i izvesni opšti taktički principi pružaju solidan okvir za odluke. Problemi počinju u trenutku kada se u bosanskim gudurama slika proširi sa bitke na operaciju i sa operacije na rat u celini - uključuje se sve više faktora o kojima suprotstavljene strane imaju, ili mogu da imaju, sasvim različite koncepcije.
Sva sredstva su dozvoljena, pa i genocid: Miroslav Lazanski, mislilac
PHOTO: Stock
U tom trenutku u igru ulaze i pitanja nacionalnog temperamenta, filozofije i sudova vrednosti. To je ono što najviše muči vojne analitičare na Zapadu: koliko dugo 'ti ludi Srbi mogu da ginu i zašto je za njih život tako jeftina stvar'? Ovde ne pomažu nikakvi proračuni pomoću kompjutera, jer ljudske performanse zaraćenih u BiH nikakvi izviđački sateliti ni avioni, nikakva špijunska elektronika ne mogu da izmere i ocene sa velikom preciznošću. Automatski, to znači da nikakav plan ne preživljava kontakt sa protivnikom. Za SAD to je bila gorka lekcija iz Vijetnama.
Vojna brošura 525-44 TRADOK ('Operativna koncepcija za sukob niskog inteziteta kopnenih snaga SAD') zapravo možda najbolje govori o dilemama Vašingtona kao postupiti u BiH. Ako se Bela kuća odluči na opciju zaštite humanitarnih konvoja i koridora, ona će u BiH morati da pošalje vojnike čije će znanje biti posledica ove dihotomije: moraće da poseduju veštine vođenja rata, ali i da budu obučeni da u akcijama njihova prva reakcija bude posredovanje. To piloti borbenih aviona ne mogu da spoje, jer za tako nešto nisu ni školovani, niti su ima to zadaci.
Ostaju, dakle, pripadnici kopnenih trupa, a njh Bela kuća za sada ne želi da šalje u BiH. Za slanje jedinica kopnene vojske nisu oduševljeni ni ostali saveznici na Zapadu.
No, bez obzira na sve, nastojanja Vašingtona, Londona, Bona i pariza da vojnu intervenciju u BiH podvedu pod termin 'zaštite humanitarnih konvoja i koridora' bežanje je i od samog termina 'intervencija', koji se uglavnom na Zapadu shvata u pežorativnom obliku. Jer svaka američka intervencija, bez obzira na neviđenu medijsku statanizaciju Srba, Srbije i Jugoslavije, moraće na samom početku da bude uverljivo objašnjenja i opravdana. Prvi poginuli američki vojnici, ne od metaka, avion se može srušiti i u magli bosanskih brda, kamion ili transporter može pasti u provaliju, biće ispit poitičke podrške američke javnosti za vođenje takvih 'humanitarnih akcija'.
Upravo krhka priroda te podrške u demokratskom društvu predstavlja značajan faktor ograničenja u sukobima niskog inteziteta kakav je sada na sceni na prostorima bivše Jugoslavije.
Rukovodeći se 'moralnim imperativima' u spoljnoj politici, pre svega 'principom samoopredeljenja'i principom 'da nijedna promena statusa kao ne bi trebalo da se ostvari pomoću sile', Amerika je upravo priznavanjem secesije priznala 'samoopredeljenja ostvarena pomoću sile'. Posle jedne greške mogu da uslede nove i tragičnije...
Otkrivajući navodne konclogore u BiH, Zapd je odjednom iznenađen što ne postoji 'divan mali rat', što nema jeftinog rata. Zapad je iznenađen što rat predstavlja smrt i razaranje, a upravo je američki način ratovanja uvek bio posebno žestok, strašan i uništavajući. Primeri: Drezden, Hirošima, Vijetnam, Irak. Upravo Zapad veruje u korišćenje svih mogućih bombi, raketa, snažne vatrene moći da bi se sačuvali životi njihovih vojnika.
Rat u BiH jeste prljav, nekonvencionalan sukob, građanski rat. Na tom prostoru zapadne vojnike neko će ubijati zbog kutije cigareta ili table čokolade. To je daleko od demokratskoh shvatanja strategije ili taktike. Rat u BiH ima svoju etiku, svoj sopstveni moral gde je svako sredstvo dopušteno ako omogućava uspeh. Najvažnija moralna norma u BiH jeste - opstanak... Pitanje je samo koliko to Zapad uopšte razume. (Miroslav Lazanski)
***
Delor: SAMO VOJNA PRETNJA MOŽE ZAUSTAVITI SRBIJU (Brisel, 10. avgusta):
Predsednik Evropske komisije Žak Delor izjavio je danas da 'samo pretnja vojnom intervencijom može odvratiti Srbiju od strategije nacionalne mržnje, koja se može proširiti na ostali deo Evrope', javlja Rojter.
'Izgleda da bez vrlo izvesne vojne intervencije - podvlačim vrlo izvesne - ništa neće moći da zaustavi veštu i ubilačku strategiju srpskih lidera', rekao je Delor na hitnoj sednici Evropskog parlamenta.
Delor je ocenio da predstojeća međunarodna konferencija o Jugoslaviji u Londonu krajem avgusta može imati uspeha, ukoliko se 'dvanaestorica' slože oko moguće vojne intervencije pod okriljem međunarodnih organizacija kao što su UN ili KEBS.
'U protivnom bojim se da ništa neće zaustaviti ekspanzionističko ludilo, etničko ludilo, ubilačko ludilo', rekao je Delor.
On je dodao da vojna akcija u cilju oslobađanja blokiranog Sarajeva ne može biti razmotrena bez pomisli na krvave sukobe u prošlosti, poput onih u Libanu i Vijetnamu.
Photo: www.adesgana.com
Potrebno je, zatim, staviti pod međunarodnu kontrolu sve zatvoreničke logore, bilo srpske, muslimanske ili hrvatkse, rekao je Delor, zatim obezbediti dostavljanje humanitarne pomoći pre svega Sarajevu i Goraždu, obezbediti pomoć jugoslovenskim republikama koje drže izbeglice i obezbeditinjihov prihvat u drugim evropskim zemljama.
On je rekao da treba pojačati ekonomski embargo protiv Srbije, 'kako bi se pokazalo srpskim liderima da njihova 'monstruozna ideologija' neće trijumfovati'.
***
PREDLAŽE SE UPOTREBA VOJNE SILE (Njujork, 10. avgusta):
Kasno večeras predstavnici SAD, Francuske i Velike Britanije podelili su članicama Saveta bezbednosti prvi Nacrt nove rezolucije o Bosni i Hercegovini koji, kako se očekivalo, predviđa aktiviranja glave 7. povelje, odnosno i upotrebu vojne sile kao krajnju meru za obezbeđenje dostavljanja humanitarne pomoći Sarajevu i drugim mestima u BiH.
U tekstu se predviđa poziv svim državama da same ili preko regionalne organizacije ili drugih aranžmana predutimaju sve neophodne mere, u koordinaciji sa Ujedinjenim nacijama, u cilju dostavljanja humanitarne pomoći Sarajevu i drugim delovima Bosne i Hercegovine preko odgovarajućih humanitarnih organizacija.
Već na prvi pogled može se reći da ovaj Nacrt predstavlja nešto blažu varijantu u odnosu na prvobitni američki predlog koji je, kako se nezvanično saznaje, tražio šira ovlašćenja za upotrebu sile, izazivajući bojazan da bi to moglo da ohrabri i stvaranje koalicije izvan okrilja Ujedinjenih nacija. U ponuđenom tekstu je prostor sužen i traži se da se sve ide isključivo preko Ujedinjenih nacija. To se vidi i iz tačke 5. Nacrta koji zahteva da sve zemlje o svojim akcijama obaveštavaju generalnog sekretara koji je jedini ovlašćen da razmatra i druge mere koje bi mogle da se primene u zaštiti dostavljanja humanitarne pomoći. To je najosetljiviji deo rezolucije i sve aktivnosti stavlja pod neposrednu kontrolu UN, što su Francuska i Britanija želele od početka.
Pored toga u tekstu nisu realizovane pretnje koje su se mogle čuti od pojedinih delegacija, odnosno da će doći do jednostrane osude Srbije i uvođenja stroge međunarodne kontrole na jugoslovenskim granicama.
Međutim, uz sva ublažavanja ostaje osnovna težina dokumenta koji, ako se usvoji, otvara mogućnost i primene vojne sile u obezbeđivanju dostavljanja humanitarne pomoći, a to je najteža mera koju mogu da izreknu Ujedinjene nacije. Ipak, pretpostavlja se da ovakva formulacija pretpostavlja da se vojna intervencija ne može preduzimati automatski već samo kroz naknadu saglasnost Saveta bezbednosti. To još nije dovoljno jasno.
Nacrt rezolucije sadrži i paragraf u kome se zahteva neometan stalni pristup predstavnika Crvenog krsta i drugih relevantnih međunarodnih organizacija svim lgorima, zatvorima i sabirnim centrima.
Članicama saveta bezbednosti podeljen je i nacrt još jedne rezolucije o jugoslovenskoj krizi, sa pozivom da se na teritoriji bivše Jugoslavije sprovede konkretna i brza istraga o narušavanju ljudskih prava, posebno u Bosni i Hercegovini odakle stižu izveštaji 'o masovnim prinudnim seobama i deportovanju civila, hapšenjima i narušavanju ljudskih prava u sabirnim centrima' kako je zapisano u Nacrtu rezolucije o kome će Savet bezbednosti takođe raspravljati. U tekstu se, zatim, zahteva, na osnovu ženevskih konvencija, lična odgovornost za kršenje ljudskih prava kao i nesmetan pristup logorima na teritoriji čitave bivše Jugoslavije. (D. Pešić)
***
HRVATSKA AGRESIJA SE NASTAVLJA
Artiljerija vojske Republike Hrvatske preksinoć je ponovo bombardovala Ljubinje. Na sam centar ovog istočnohercegovačkog grada palo je pet granata, saopštava Informativna služba Hercegovačkog korpusa vojske Srpske Republike BiH u Bileći.
Tanjug javlja da su na trebinjsko-dubrovničkom ratištu, takođe prema informacijama iz Komande Hercegovačkog korpusa, regularne jedinice republike Hrvatske, uz jaku podršku artiljerije pokušavale prošle noći da prodru na teritoriju koju kontrolišu jedinice korpusa. Napad je bio posebno jak na pravcima Nevada - Jasenica Lug u Trebinjskoj šumi i Rapti - Poljice u Popovom polju.
PHOTO: Stock
Hrvatska artiljerija je srpske položaje na tom delu hercegovačkog ratišta, kako se saopštava, tikla iz rejona sela Orahov do, Šćenica i Slivnica, na trebinjskoj opštini.
Protekle noći vodile su se bitke i na mostarsko-nevesinjskom ratištu. Hrvatsko-muslimanske snage dejstvovale su artiljerijskom vatrom po položajima srpskih boraca, pokušavajući, istovremeno, sa ubacivanjem manjih diverzantsko-terorističkih grupa.
Srpski vojni izvori su saopštili da su svi napadi sprečeni. protivničkoj strani nije dozvoljeno probijanje fronta i osvajanje teritorija, javlja Tanjug.
U Sarajevu, prema srpskim i muslimanskim izvorima, noć i rano jutro protekli su 'relativno mirno'. To je javila sa Pala Branislava Stanišić, specijalni izveštač Tanjuga. (M. D.)
- Sent using Google Toolbar"
Do kraja ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara
Izdanje dnevnog lista 'Politika' od 10. avgusta 1992. godine
NAJTEŽE: HERCEGOVAČKE VRUĆINE (Bileća, 9. avgusta):
Jutros je novinarima i zvanično potvrđeno da se za tri dana, 12. 8, očekuje dogovorena zamena zarobljenika između hercegovačkog korpusa i hrvatske vojske, pritvorenih poslednjih meseci na ovom području. Kako nas je obavestio pukovnik Novak Milošević, član komande Korpusa, srpska strana će osloboditi sva pritvorena lica, bez obzira po kom osnovu su lišeni slobode, dok će hrvatska strana takođe osloboditi adekvatan broj srpskih zarobljenika i za narednih dvadeset dana omogućiti oslobađanje svih ranjenih kao i eshumaciju poginulih srpskih vojnika.
Tri dana uoči oslobađanja, omogućeno nam je i da razgovaramo sa nekoliko zatvorenika, da se detaljnije upoznamo sa uslovima života i tretmanom uhapšenih u proteklom periodu. Naši prvi sagovornici su Sandra Šore, medicinska sestra iz Splita i Senio Pažanin, takođe lekar iz Splita, medicinska ekipa iz redova ZNG, uhapšena na području Osojnika, kada su, kako kažu, zalutali tražeći ranjenog hrvatskoh vojnika.
Razgovaramo u Sandrinoj sobi, koja mnogo više liči na pristojnu kancelariju nego na ćeliju. Tu je radni sto sa knjigama, vaza sa cvećem koje joj svakodnevno donose vojnici, kako kaže sama Sandra. Nekoliko Sandrinih crteža sa motivima iz Dalmacije, govori više nego ova mlada devojka, koja kaže: 'Kao čovjek i kao medicinski radnik mogu govoriti o zaista korektnom odnosu i prema meni i prema svim zatvorenicima. Niko nas nije tukao niti maltretirao, imamo dovoljno hrane, jedino nas ubi hercegovačka vrućina. Mislim da se u to mogla uvjeriti i delegacija Međunarodnog crvenog krsta koja nas je dva puta posjetila'.
U potpunosti se slažući sa izjavom svoje koleginice Sanio Pažanin dodaje da je među osobljem zatvora stekao i prijatelje. Sprijateljili smo se otvorenim razgovorima o našoj zajedničkoj nesreći.
Na pitanje: 'Kuda poslije zatvora?' - oboje kažu: 'Daj Bože mira, onda mogućnosti da se ponovo vratimo pod Hipokratovu zakletvu...'
'Domaći' zatvorenici Tale Talović iz Gacka i Omer Ništović iz Nevesinja, uhapšeni, kako im je objašnjeno iz preventivnih razloga, posle mučkog udaranja Muslimana iz Podveležja u leđa srpskoj vojsci, skoro da se ne mogu načuditi šta se to odjednom desilo između Srba i Muslimana na ovim prostorima. Skoro se trude da nas uvere u korektan odnos prema njima u bilećkom sabirnom centru. Kuda posle skorog izlaska iz zatvora, sad je najteže pitanje, ali teško više ikada na stara ognjišta, ističu obojica, jer ovaj rat nije samo odneo brojne nevine živote, nego je i na najgrublji način raspolovio zajednički život dojučerašnjih komšija, kao jabuku.
Posebno interesovanje novinara izazvao je mladi hrvatski vojnik Ante Barešić, tek zarobljeni pripadnik 156. brigade ZNG. 'Zarobljen sam kao teški ranjenik, sa četiri teške prostrelne rane. Kao što vidite ovi ljudi su mi spasili život. Redovno dobijam lijekove, previjaju mi rane. Smješten sam u vojnom stacionaru.'
Photo: westofthei.com
Barešić, inače, potiče iz zloglasne loze Mira Barešića, atentatora na Vladimira Rolovića. On i njegovi drugari su tog dana ubili 4 srpska vojnika. Poredeći detalje iz hrvatskih zatvora, posebno onih iz Čapljine i Ljubuškog, koji su mu poznati, kaže da se ovo u Bileći ne može ni nazvati zatvorom, kamoli logorom smrti.
Od Barešića saznajemo brojne pojedinosti o Centru za obuku u Ljubuškom, o stranim plaćenicima, pretežno Englezima, Francuzima i Nemcima, u hrvatskim redovima... Pored zvaničnih zatvora, kaže Barešić, brojni su i privatni zatvori, koji su postali pitanje prestiža među glavešinama HVO, ZNG, HOS i ostalih. Zatvorenike svako muči na svoj način, nemaju hrane niti najminimalnijih uslova za život, a izgleda da svako raspolaže svojim 'bijelim robljem' kako želi.
Barešić takođe tvrdi da hrvatska javnost ne zna ni deo istine o masovnim pogibijama hrvatskih mladića u Hercegovini, dodajući da je, ipak, sasvim sigurno da hrvatski vojnici znaju da se nalaze i ratuju na tuđoj zemlji. (N. Asanović)
***
OGRANIČEN DOMET POLITIKE SILE
Dezintegracija Jugoslavije jednostranim aktima secesije i metodom politike svršenog čina je jedan od poslednjih recidiva hladnoratovske bipolarnosti sveta, u kojoj su super sile unilateralnim aktima moći uređivale poredak stvari u sopstvenoj interesnoj sferi.
Kako je kolapsom 'imperije đavola' otvoren prostor za konstituisanje tzv. novog svetskog poretka, koliko će biti nov vidjeće se, ali koji će svakako morati da pored uvažavanja interesa velikih, uvažava interese i drugih ne tako velikih i moćnih subjekata u zagovaranom 'Evropskom domu' M. Gorbačova ili 'svetskoj porodici ravnopravnih i slobodnih nacija', ali svakako na prvom mestu građana pa tek onda etnosa.
U odsustvu postojanja ovakvog sistema u međunarodnoj zajednici se generišu uticaji sve više dominirajućeg poretka 'pan americana' jedine preostale supersile kroz jačanje Atlantsko-evropske alijanse (NATO-EZ) i koji karakteriše evidentno ignorisanje subjekata tzv. 'trećeg sveta' i pored deklarativnog zalaganja za demokratizaciju svetskog poretka.
Međutim, raspad Jugoslavije, više nego dezintegracija SSSR-a, a sada i ČSSR, je očigledno ponovljena lekcija centrima svetske moći o ograničenosti dometa primene politike sile u uslovima kada joj se suprotstavlja bezkompromisna volja naroda.
Najdramatičniji primer za takvu neuspešnu i još uvek istorijski neprevaziđenu politiku primene sile, metodom pritisaka i svršenog čina, jeste preuranjeno priznavanje BiH od strane EZ, a bez prethodnog rešavanja najbitnijih unutrašnjopolitičkih pitanja svojstvenih za višenacionalne zajednice koje je time nužno eskaliralo u oružane sukobe (građanski rat) etničkog i konfesionalnog karaktera a za koji nesumnjivo kirvicu snosi EZ, posebno SRN i SAD.
Bezizlaznost tako nastale situacije, koja evidentno preti da Balkan pretvori u zonu dugovečne krize i nestabilnosti, nedopustiva je iz dva osnovna razloga. Prvo, opravdanje za troškove UNPROFOR-a kod poreskih platiša može biti prihvatljivo samo jedan vrlo ograničen vremenski period. Više ne postojji 'druga strana' koja bi svojim stavom otežavala i uslovljavala unedogled uslove za rešavanje krize i drugo, trajna nestabilnost na ovom području nikako ne odgovara dugoročnim interesima 'patronima krize' koji potiču upravo iz te Evrope.
Zato se sa pravom može očekivati da će najavljena svetska konferencija o Jugoslaviji, krajem avgusta u Londonu, biti dugoočekivana i principijelna tačka na ovakvu politiku faktora međunarodne zajednice i test za taj 'novi svetski poredak'.
Photo: journalism.cuny.edu
Ono što bi moglo, već sada, biti izvesno jeste, da rezultat ove konferencije za sigurno će obuhvatiti pitanje demilitarizacije celokupnog područja bivše Jugoslavije, svođenjem oružanih sila država naslednica na neophodni nivo nužan za očuvanje nacionalne bezbednosti a kojim se ne ugrožava vlastiti privredni razvoj ili bezbednost susednih većih ili manjih država, uz svakako neophodne međunarodne garantije uobičajene za režim regionalne kolektivne bezbednosti. Zatim, regulisanje kompleksa međusobnih diplomatsko-političkih odnosa, od priznavanja do nasleđivanja, itd., za koje je conditio sine qua non pitanje zaštite građanskih i etničkih prava na jedinstvenom principu i uz međunarodne garantije za njihovo provođenje i zaštitu. Napokon, vrlo su važna pitanja iz domena privrednog povezivanja i eventualne reintegracije delova bivše Jugoslavije kao i njihovo postepeno inkorporiranje u evropski i širi međunarodni poredak. (Mr Nikola Mišljenović, Novi Beograd)
Izdanje dnevnog lista 'Politika' od 11. avgusta 1992. godine
ZA OBJEKTIVAN PRISTUP I DOPRINOS RAZREŠENJU JUGOSLOVENSKE KRIZE
Predsednik Republike Srbije Slobodan Milošević primio je juče predsednika Spoljnopolitičkog odbora u parlamentu Ruske Federacije profesora dr Jevgenija Ambracunova.
U ovom razgovoru učestvovali su i dr Oleg Rumjancev, član Vrhovnog sovjeta i predsednik Socijaldemokratske partije Rusije, dr Oleg Džiza, naučni saradnik moskovskog Instituta za međunarodna politička istraživanja, i ambasador Ruske Federacije u Beogradu Genadij Serafimovič Šikin.
Predsednik Milošević izrazio je svoja očekivanja da Rusija, kao velika sila i značajan činilac u međunarodnim odnosima, zauzme objektivan pristup jugoslovenskoj krizi i da pruži veći doprinos njenom pravednom rešenju. Ovo tim pre što donošenje sankcija protiv SR Jugoslavije nije zasnovano na elementarnom poštovanju argumenata, istine i normi međunarodnog prava. Obostrano je izražena želja da se ruski parlament i rusko javno mnjenje podrobnije upoznaju sa stvarnom situacijom u Republici Srbiji i SR Jugoslaviji, jer je na delu nezapamćen informativno-propagandni rat protiv Jugoslavije, u kome s upotrebljavaju sva sredstva. Sve donedavno svet je obilazila vest o navodnom trovanju albanske manjine u Jugoslaviji, dok se sad SR Jugoslavija bez ikakvih dokaza optužuje čak za stvaranje koncentracionih logora koje svet ne poznaje još od vremena fašizma. Takve klevete na račun jedne države i naroda nisu zabeležene u novijoj istorji međunarodnih odnosa i oni pokazuju da su sila i interesi iznad istine, demokratije i prava.
Verujem u Rusiju i u srpstvo: Slobodan Milošević, faktor nemira na Balkanu
Photo: Stock
U vezi sa sukobima u BiH predsednik Milošević je istakao da se trajni mir može ostvariti isključivo političkim sporazumom tri konstitutivna naroda koji žive u BiH.
***
PANIĆ I MICOTAKIS ZA MIR NA BALKANU (Atina, 10. avgusta):
U toku petočasovne posete Atini, posle koje je produžio za Tiranu, jugoslovenski premijer Milan Panić je sa svojim domaćinom, grčkim premijerom Konstantinom Micotakisom, razmotrio nekoliko ključnih pitanja, kao što su - kako je rečeno na njihovoj konferenciji za štampu - situacija u BiH, problem Kosova, Panićeva ideja o balkanskoj ekonomskoj uniji i problemi oko priznavanja 'Skoplja'.
U razgovoru je sa grčke strane učestvovao, između ostalih, i novi ministar inostranih poslova Mihalis Papakonstantinu, a uz Panića, šef diplomatije Vladislav Jovanović, ambasador u Atini Milan Milutinović, Vlada Matić, Džon Skenlon, Teodor Olić i Dragan Marković.
Na veoma posećenoj konferenciji za štampu (oko 150 novinara) Konstantin Micotakis je, grčkim novinarima pre svega, priredio malo iznenađenje time što je, govoreći o sadržini razgovora sa Milanom Panićem, počeo od - Kosova, a ne, kako se očekivalo, od 'pitanja Skoplja', koje je ostavio za kraj. Ovakav redosled tema je, međutim, prirodan zbog toga što je Milan Panić iz Atine otišao na razgovore sa dr Sali Berišom, u Tiranu.
Problem Kosova može se rešiti unutar granica, za nas se, oko toga, ne postavlja pitanje - rekao je grčki premijer, dodajući da je Panića informisao ne samo o grčkom stavu, već i onom što je, po grčkim saznanjima, stav albanskog predsednika. Pošto je jugoslovenski premijer Panić izneo ideju da se u Beogradu održi konferencija o odnosima države Srbije sa svojom albanskom nacionalnom manjinom, Micotakis je rekao da bi - ukoliko bi se složila EZ - Grčka prihvatila ulogu posmatrača.
Panić će razgovarati o tome i sa Berišom, rekao je Micotakis.
Grčki premijer je, zatim, kao drugu temu razgovora naveo - situaciju u Bosni i Hercegovini. Izrazio je ogorčenje zbog nastavljanja rata, dodajući: 'Panić je kategorično rekao da je za mir i da je, što se njega i njegove države tiče, spreman da učini sve što se može'.
- Ponavljam, nastavio je grčki premijer Konstantin Micotakis, da smo mi protiv vojne intervencije jer bi to pogoršalo situaciju i započeti proces izlaženja iz krize. verujemo da prekid vatre može da pomogne.
Celo pitanje Bosne i Hercegovine treba da se rešava putem međunarodne konferencije, to je jedini način, istakao je još grčki premijer, izrazivši protivljenje zahtevu iz Sarajeva, koji su podržale neke zemlje, da se Bosni odobri da se naoružava.
Panić je spreman, nastavio je Micotakis, da prizna Bosnu i Hercegovniu na osnovu postojećih granica Jugoslavije. Rekao sam mu da prizna i Sloveniju, dodao je grčki premijer.
Razgovarali smo i o priznanju Republike Skoplje. Ponovio sam stav svoje zemlje da će slediti politiku Evropske zajednice, jer smo se prethodno po tom pitanju složili, istakao je Micotakis.
Zatim je grčki premijer izneo još dve-tri napomene. Naša je želja, a takođe i Srbije, da se sva sporna pitanja reše mirnim putem. Panić je tražio 'sto dana', verujem da će rešiti ono što je naumio, mi smo za saradnju na Balkanu.
Ponovio sam - dodao je grčki premijer - da je Grčka prijatelj sa Srbijom i Crnom Gorom, a da želi da ima dobre odnose i sa svima ostalima na Balkanu. Gospodinu Paniću se zahvaljujem na poseti, rekao je na kraju Konstantin Micotakis.
Jugoslovenski premijer Milan Panić je govorio u svom stilu. Počeo je napomenom da svaka familija želi da ima dobre komšije, ali i da ima i dobrih i loših vremena u odnosima među susedima.
Imamo neke probleme s albanskim komšijama, ali rešićemo to po kratkom postupku: Milan Panić, premijer iz susedstva
Photo: media.cnbc.com
Govoreći o problemima Srbije, počeo je od Kosova. Želimo da u odnosu na albansku nacionalnu manjinu demonstriramo sve principe: to znači, potpuno priznavanje svih njihovih manjinskih prava. Ona moraju biti zaštićena. Rekao je, zatim, da ako je manjina uključena u politički i ekonomski sistem, tada neće biti problema. Mi smo imenovali, nastavio je Panić, ministra za humanitarna prava. Ja sam ministrima pravde, kulture i obrazovanja naložio da se ozbiljno pobrinu da se ne diskredituju manjinska prava. Da se otvore škole koje su zatvorene već dve godine, da se nađe način za regulisanje problema u zdravstvenoj zaštiti, itd.
Pomenuo je, zatim, ideju o konferenciji koju bi organozovala država, u Beogradu, da se s nacionalnom manjinom Albanaca reše sporne stvari.
Što se tiče BiH, Panić je prvo istakao da se zaustavi rat, jer je situacija tamo užasna. Narod u BiH, Bosanci, Srbi i Hrvati nisu - rekao je Panić - bili pripremljeni na prelazak sa jednog na drugi politički sistem. Bosna mora da se demilitarizuje, ponovio je jugoslovenski premijer. Pozvao je sve vojne eksperte na svetu da u tome pomognu, pominjući posebno po imenu američkog ministra odbrane Čejnija i generala (iz sastava UN) Kanađanina Mekenzija.
Mi očekujemo, nastavio je zatim Milan Panić, da se ukinu sankcije. U tom smislu je pozvao Grčku da se, kao član EZ, za to založi.
Zatim su usledila pitanja dvojici premijera - najviše, pre svega, oko Makedonije. Pre nekoliko dana ste izjavili da biste priznali Makedoniju, da li biste to obrazložili - šta ste time mislili?
Imam različitu ideju oko diskusije u vezi s tim pitanjem, rekao je Panić. Podsetio je na svoju ideju o ujedinjavanju balkanskih država. Oko tog pitanja (oko 'Makedonije') biće reči u okviru mirovne konferencije o Jugoslaviji, kada će se raspravljati o svim pitanjima.
Na pitanje o stvaranju muslimanskog prostora na Balaknu, 'sa ciljem da se taj prostor destabilizuje', Panić je odgovorio da danas ljudi, po njegovom mišljenju, ne treba da se dele po religiji, njih jedino dele (ljudi) granice. Svi ljudi koji govore o religiji - dodao je Panić - stalno, kao što je poznato, govore o ljubavi, poštovanju, ne o ratu...
Jugoslavija je spremna da prizna Bosnu i Hercegovinu, rekao je Panić, odgovarajući na direktno pitanje. A o Kosovu: 'Kosovo će biti deo Jugoslavije'. Za Srbe u BiH: 'Ako nisu zaštićeni, ja ću učiniti sve što je moguće da ih zaštitim'. Premijer Micotakis je o 'koncentracionim logorima u BiH' rekao da se istina o njima tek istražuje.
Grčki premijer je završavajući konferenciju za štampu rekao: 'Ne verujem u ni u kakvu spoljnu vojnu intervenciju, niti u potrebu za njom'. On je osudio sve one političare koji traže vojnu intervenciju u BiH, pod izgovorom humanitarne pomoći.
Jugoslovenski premijer Milan Panić odleteo je iz Atine u Tiranu, oko 17 časova. (Radislav Ćuk)
***
IZRUČENI AMERIČKI PLAĆENICI (Atina, 10. avgusta):
Predsednik vlade SRJ Milan Panić danas je na konferenciji za štampu na kraju posete Atini saopštio da je američkoj ambasadi predao dvojicu plaćenika koji su se borili u ratu u Jugoslaviji.
Panić je, kako je rekao 's velikim ponosom' sinoć (u Beogradu) 'izručio američkoj ambasadi dvojicu Amerikanaca kojih bi svi mi Amerikanci trebalo da se stidimo: bili su plaćenici, ljudi koji ubijaju za novac'. Panić je rekao da je 'trebalo da umru, ali spasao sam ih'. Imena dvojice izručenih su 'gospodin Peri i gospodin Merin' i oni su, kao plaćenici, nedavno uhapšeni.
***
RAT ZA OPSTANAK
Još od vremena velike kubanske krize nikada toliko nedoumica i rasprava nije bilo u vrhovima američke administracije i Pentagona o upotrebi vojne sile u nekoj kriznoj situaciji kao što je to sada slučaj oko BiH. Gledišta o tom pitanju nisu jedinstvena ni u Vašingtonu, ni u Londonu i Parizu, iako se svi slažu 'da nešto treba preduzeti'. Naravno, ono što na neki način 'koči' agresivnost vojnih analitičara i planera na Zapadu jeste upravo strah da su sve procene zbivanja u BiH jednostavno zasnovane na pogrešnim pretpostavkama, što može kreatore eventualnih vojnih mera da odvede u katastrofu.
Drugim rečima, Zapad, pre svega SAD, ima potencijale kojima može relativno bezbolno da nanese srpskoj strani u BiH snažne vojničke udarce, pre svega avijacijom, ali to niti zaustavlja rat, niti rešava problem BiH.
Oružana zaštita humanitarnih konvoja i koridora nije nešto što je za Srbe u BiH apsolutno neprihvatljivo, naravno ako bi samo na tome ostalo. Problem se javlja ukoliko dođe do provokacija i napda na neki konvoj, a Zapad za takvu stvar odmah optuži srpsku stranu i odluči da je napadne.
Veliko je pitanje mogu li se takvi konvoji i koridori štititi samo iz vazduha ili će biti potrebno prisustvo i kopnenih jedinica. Gde rasporediti te jedinice, ko će birati pravce humanitarnih koridora i šta ako dođe do neslaganja upravo oko tih mogućih pravaca?
Konačno, možda je i najvažnije pitanje ovlašćenja komandanata tih humanitarnih kovoja. Za takve komandante stvari u početku mogu biti sasvim jednostavne u bici kada teren, poznate performanse oružja i izvesni opšti taktički principi pružaju solidan okvir za odluke. Problemi počinju u trenutku kada se u bosanskim gudurama slika proširi sa bitke na operaciju i sa operacije na rat u celini - uključuje se sve više faktora o kojima suprotstavljene strane imaju, ili mogu da imaju, sasvim različite koncepcije.
Sva sredstva su dozvoljena, pa i genocid: Miroslav Lazanski, mislilac
PHOTO: Stock
U tom trenutku u igru ulaze i pitanja nacionalnog temperamenta, filozofije i sudova vrednosti. To je ono što najviše muči vojne analitičare na Zapadu: koliko dugo 'ti ludi Srbi mogu da ginu i zašto je za njih život tako jeftina stvar'? Ovde ne pomažu nikakvi proračuni pomoću kompjutera, jer ljudske performanse zaraćenih u BiH nikakvi izviđački sateliti ni avioni, nikakva špijunska elektronika ne mogu da izmere i ocene sa velikom preciznošću. Automatski, to znači da nikakav plan ne preživljava kontakt sa protivnikom. Za SAD to je bila gorka lekcija iz Vijetnama.
Vojna brošura 525-44 TRADOK ('Operativna koncepcija za sukob niskog inteziteta kopnenih snaga SAD') zapravo možda najbolje govori o dilemama Vašingtona kao postupiti u BiH. Ako se Bela kuća odluči na opciju zaštite humanitarnih konvoja i koridora, ona će u BiH morati da pošalje vojnike čije će znanje biti posledica ove dihotomije: moraće da poseduju veštine vođenja rata, ali i da budu obučeni da u akcijama njihova prva reakcija bude posredovanje. To piloti borbenih aviona ne mogu da spoje, jer za tako nešto nisu ni školovani, niti su ima to zadaci.
Ostaju, dakle, pripadnici kopnenih trupa, a njh Bela kuća za sada ne želi da šalje u BiH. Za slanje jedinica kopnene vojske nisu oduševljeni ni ostali saveznici na Zapadu.
No, bez obzira na sve, nastojanja Vašingtona, Londona, Bona i pariza da vojnu intervenciju u BiH podvedu pod termin 'zaštite humanitarnih konvoja i koridora' bežanje je i od samog termina 'intervencija', koji se uglavnom na Zapadu shvata u pežorativnom obliku. Jer svaka američka intervencija, bez obzira na neviđenu medijsku statanizaciju Srba, Srbije i Jugoslavije, moraće na samom početku da bude uverljivo objašnjenja i opravdana. Prvi poginuli američki vojnici, ne od metaka, avion se može srušiti i u magli bosanskih brda, kamion ili transporter može pasti u provaliju, biće ispit poitičke podrške američke javnosti za vođenje takvih 'humanitarnih akcija'.
Upravo krhka priroda te podrške u demokratskom društvu predstavlja značajan faktor ograničenja u sukobima niskog inteziteta kakav je sada na sceni na prostorima bivše Jugoslavije.
Rukovodeći se 'moralnim imperativima' u spoljnoj politici, pre svega 'principom samoopredeljenja'i principom 'da nijedna promena statusa kao ne bi trebalo da se ostvari pomoću sile', Amerika je upravo priznavanjem secesije priznala 'samoopredeljenja ostvarena pomoću sile'. Posle jedne greške mogu da uslede nove i tragičnije...
Otkrivajući navodne konclogore u BiH, Zapd je odjednom iznenađen što ne postoji 'divan mali rat', što nema jeftinog rata. Zapad je iznenađen što rat predstavlja smrt i razaranje, a upravo je američki način ratovanja uvek bio posebno žestok, strašan i uništavajući. Primeri: Drezden, Hirošima, Vijetnam, Irak. Upravo Zapad veruje u korišćenje svih mogućih bombi, raketa, snažne vatrene moći da bi se sačuvali životi njihovih vojnika.
Rat u BiH jeste prljav, nekonvencionalan sukob, građanski rat. Na tom prostoru zapadne vojnike neko će ubijati zbog kutije cigareta ili table čokolade. To je daleko od demokratskoh shvatanja strategije ili taktike. Rat u BiH ima svoju etiku, svoj sopstveni moral gde je svako sredstvo dopušteno ako omogućava uspeh. Najvažnija moralna norma u BiH jeste - opstanak... Pitanje je samo koliko to Zapad uopšte razume. (Miroslav Lazanski)
***
Delor: SAMO VOJNA PRETNJA MOŽE ZAUSTAVITI SRBIJU (Brisel, 10. avgusta):
Predsednik Evropske komisije Žak Delor izjavio je danas da 'samo pretnja vojnom intervencijom može odvratiti Srbiju od strategije nacionalne mržnje, koja se može proširiti na ostali deo Evrope', javlja Rojter.
'Izgleda da bez vrlo izvesne vojne intervencije - podvlačim vrlo izvesne - ništa neće moći da zaustavi veštu i ubilačku strategiju srpskih lidera', rekao je Delor na hitnoj sednici Evropskog parlamenta.
Delor je ocenio da predstojeća međunarodna konferencija o Jugoslaviji u Londonu krajem avgusta može imati uspeha, ukoliko se 'dvanaestorica' slože oko moguće vojne intervencije pod okriljem međunarodnih organizacija kao što su UN ili KEBS.
'U protivnom bojim se da ništa neće zaustaviti ekspanzionističko ludilo, etničko ludilo, ubilačko ludilo', rekao je Delor.
On je dodao da vojna akcija u cilju oslobađanja blokiranog Sarajeva ne može biti razmotrena bez pomisli na krvave sukobe u prošlosti, poput onih u Libanu i Vijetnamu.
Photo: www.adesgana.com
Potrebno je, zatim, staviti pod međunarodnu kontrolu sve zatvoreničke logore, bilo srpske, muslimanske ili hrvatkse, rekao je Delor, zatim obezbediti dostavljanje humanitarne pomoći pre svega Sarajevu i Goraždu, obezbediti pomoć jugoslovenskim republikama koje drže izbeglice i obezbeditinjihov prihvat u drugim evropskim zemljama.
On je rekao da treba pojačati ekonomski embargo protiv Srbije, 'kako bi se pokazalo srpskim liderima da njihova 'monstruozna ideologija' neće trijumfovati'.
***
PREDLAŽE SE UPOTREBA VOJNE SILE (Njujork, 10. avgusta):
Kasno večeras predstavnici SAD, Francuske i Velike Britanije podelili su članicama Saveta bezbednosti prvi Nacrt nove rezolucije o Bosni i Hercegovini koji, kako se očekivalo, predviđa aktiviranja glave 7. povelje, odnosno i upotrebu vojne sile kao krajnju meru za obezbeđenje dostavljanja humanitarne pomoći Sarajevu i drugim mestima u BiH.
U tekstu se predviđa poziv svim državama da same ili preko regionalne organizacije ili drugih aranžmana predutimaju sve neophodne mere, u koordinaciji sa Ujedinjenim nacijama, u cilju dostavljanja humanitarne pomoći Sarajevu i drugim delovima Bosne i Hercegovine preko odgovarajućih humanitarnih organizacija.
Već na prvi pogled može se reći da ovaj Nacrt predstavlja nešto blažu varijantu u odnosu na prvobitni američki predlog koji je, kako se nezvanično saznaje, tražio šira ovlašćenja za upotrebu sile, izazivajući bojazan da bi to moglo da ohrabri i stvaranje koalicije izvan okrilja Ujedinjenih nacija. U ponuđenom tekstu je prostor sužen i traži se da se sve ide isključivo preko Ujedinjenih nacija. To se vidi i iz tačke 5. Nacrta koji zahteva da sve zemlje o svojim akcijama obaveštavaju generalnog sekretara koji je jedini ovlašćen da razmatra i druge mere koje bi mogle da se primene u zaštiti dostavljanja humanitarne pomoći. To je najosetljiviji deo rezolucije i sve aktivnosti stavlja pod neposrednu kontrolu UN, što su Francuska i Britanija želele od početka.
Pored toga u tekstu nisu realizovane pretnje koje su se mogle čuti od pojedinih delegacija, odnosno da će doći do jednostrane osude Srbije i uvođenja stroge međunarodne kontrole na jugoslovenskim granicama.
Međutim, uz sva ublažavanja ostaje osnovna težina dokumenta koji, ako se usvoji, otvara mogućnost i primene vojne sile u obezbeđivanju dostavljanja humanitarne pomoći, a to je najteža mera koju mogu da izreknu Ujedinjene nacije. Ipak, pretpostavlja se da ovakva formulacija pretpostavlja da se vojna intervencija ne može preduzimati automatski već samo kroz naknadu saglasnost Saveta bezbednosti. To još nije dovoljno jasno.
Nacrt rezolucije sadrži i paragraf u kome se zahteva neometan stalni pristup predstavnika Crvenog krsta i drugih relevantnih međunarodnih organizacija svim lgorima, zatvorima i sabirnim centrima.
Članicama saveta bezbednosti podeljen je i nacrt još jedne rezolucije o jugoslovenskoj krizi, sa pozivom da se na teritoriji bivše Jugoslavije sprovede konkretna i brza istraga o narušavanju ljudskih prava, posebno u Bosni i Hercegovini odakle stižu izveštaji 'o masovnim prinudnim seobama i deportovanju civila, hapšenjima i narušavanju ljudskih prava u sabirnim centrima' kako je zapisano u Nacrtu rezolucije o kome će Savet bezbednosti takođe raspravljati. U tekstu se, zatim, zahteva, na osnovu ženevskih konvencija, lična odgovornost za kršenje ljudskih prava kao i nesmetan pristup logorima na teritoriji čitave bivše Jugoslavije. (D. Pešić)
***
HRVATSKA AGRESIJA SE NASTAVLJA
Artiljerija vojske Republike Hrvatske preksinoć je ponovo bombardovala Ljubinje. Na sam centar ovog istočnohercegovačkog grada palo je pet granata, saopštava Informativna služba Hercegovačkog korpusa vojske Srpske Republike BiH u Bileći.
Tanjug javlja da su na trebinjsko-dubrovničkom ratištu, takođe prema informacijama iz Komande Hercegovačkog korpusa, regularne jedinice republike Hrvatske, uz jaku podršku artiljerije pokušavale prošle noći da prodru na teritoriju koju kontrolišu jedinice korpusa. Napad je bio posebno jak na pravcima Nevada - Jasenica Lug u Trebinjskoj šumi i Rapti - Poljice u Popovom polju.
PHOTO: Stock
Hrvatska artiljerija je srpske položaje na tom delu hercegovačkog ratišta, kako se saopštava, tikla iz rejona sela Orahov do, Šćenica i Slivnica, na trebinjskoj opštini.
Protekle noći vodile su se bitke i na mostarsko-nevesinjskom ratištu. Hrvatsko-muslimanske snage dejstvovale su artiljerijskom vatrom po položajima srpskih boraca, pokušavajući, istovremeno, sa ubacivanjem manjih diverzantsko-terorističkih grupa.
Srpski vojni izvori su saopštili da su svi napadi sprečeni. protivničkoj strani nije dozvoljeno probijanje fronta i osvajanje teritorija, javlja Tanjug.
U Sarajevu, prema srpskim i muslimanskim izvorima, noć i rano jutro protekli su 'relativno mirno'. To je javila sa Pala Branislava Stanišić, specijalni izveštač Tanjuga. (M. D.)
- Sent using Google Toolbar"
Tuesday, March 22, 2011
e-novine.com - Jezik koji hulje razumiju
e-novine.com - Jezik koji hulje razumiju: "Nakon svih stradalih u mržnji koju su izazvali, njihovi moralni čistunci kao forenzičari analiziraju tekstove Lukovića i njemu sličnih, tražeći u njima govor mržnje, seksizam i ostale babaroge iz priručnika o političkoj korektnosti. Zaboravlja se samo jedno, ono najvažnije: ako je jezik kojim im se Luković obraća prljav, to je zato što je to jedini jezik koji hulje razumiju
Prvobitno objavljena u Slobodnoj Bosni, ova kolumna je deo Nikolaidisove zbirke 'Sunčani dan na La Plaza De la Constitucion' (Antibarbarus, Zagreb, 2009). Tekst prenosimo uz dozvolu autora.
Barem na trenutak, Kosovo nije bilo najvažnija vijest u zemlji Srbiji, a Hašim Tači tamošnjim medijima nije bio najomraženiji neprijatelj. Tu čast – da bude Public Enemy No.1 i glavna tema kafanskih i medijskih rasprava – imao je Petar Luković.
Šta je Luković uradio da zasluži tu čast? Ono što i inače radi: pisao je. I još: pisao je dobro. Ima još: pisao je drugačije, jer razmišlja drugačije. Na koncu je Luković ostao usamljen, tako daleko od bilo kakvog utočišta, čovjek na pustoj ledini. Odveć lijepa meta da bi se oni, mnogi, koje sve ove godine nervira mogli suzdržati. Otvorili su rafalnu paljbu po njemu.
Jer, zaboga, Luković je komentarisao grudi (odnosno: odsustvo grudi) glavne urednice Politike; pisao je o novinarkama koje Čedi Jovanoviću postavljaju pitanja tako pretovarena mržnjom, da njih same ta mržnja parališe i stoga staju zamuckivati i tiltovati, kao udaren fliper. Olja Bećković je saopštila kako su Luković i Šešelj isto. Baš jesu, kao što su i Pound i njen tata isto. Dragoljub Žarković, urednik Vremena, ima slično mišljenje: “U suštini, između Pere Lukovića i Velje Ilića nema neke razlike, samo što neki vole Peru, a neki Velju”. Nego kako. Uostalom, opšte je poznato da između Johnny Rottena i Ere Ojdanića nema neke razlike: obojica su pjevači, obojica su pravili sranja – samo što neko, eto, voli Johnnya a neko Eru.
Sam Luković i Teofil Pančić više puta su pisali o do srži kvarnoj ideološkoj poziciji srpskog centra. Koji se, kao, udobno smjestio između ekstremnih fašista sa jedne, i ekstremnih mirotvoraca i branitelja građanskog društva sa druge strane. Oni su, kao, između radikala i Šešelja sa jednog ekstremističkog krila, i Jovanovićevih liberala i Lukovića sa druge strane. Oni drže Srbiju stabilnom: bez njih, u centru, sve bi otišlo u pizdu materinu. Njihova logika je besprizorna, i glasi: svaki ekstremizam je loš. Loše je ekstremno biti za klanje, kao radikali; ali loše je i ekstremno biti protiv klanja, kao liberali i Luković. Najbolje je biti kao Koštunica: pomalo za klanje, umjereno i legalistički. Samo tamo gdje vlada takva logika, može se Lukovića izjednačavati sa Šešeljom. Kada bi mainstream Srbija pisala istoriju, naučili bismo da su se u Americi, svojevremeno, sukobile dvije ekstremističke grupe: Ku Klux Klan, koji je odricao sva prava crncima, i crnci okupljeni oko ekstremističkog lidera doktora Kinga, koji su baš bili navalili da hoće sva prava.
Družina ljubaznih: Manjo, Kovačević, Kusta, Bećković
Photo: Stock
Fašistu lako prepoznaš po tome što, kada ostane u manjini, za sebe glasno i autoritativno zahtijeva sva ona prava kojima je on drugima uskraćivao dok je bio u većini. Dok je u većini, on vjeruje u vojsku i pendrek. Kada padne u manjinu, dobra mu je i demokratija. Nakon svih stradalih u mržnji koju su izazvali, njihovi moralni čistunci kao forenzičari analiziraju tekstove Lukovića i njemu sličnih, tražeći u njima govor mržnje, seksizam i ostale babaroge iz priručnika o političkoj korektnosti. Zaboravlja se samo jedno, ono najvažnije: ako je jezik kojim im se Luković obraća prljav, to je zato što je to jedini jezik koji hulje razumiju. Oni bi drugačije: mi njima da se obraćamo sa Vi i sve citirajući klasike liberalne misli, dok će se oni nama obraćati bombama, noževima i ostalim, ne manje ubojitim terminima iz svojih patriotskih rječnika.
Ja sam jedan od onih – a znam, vjerujem da nas je mnogo – koji su u najgorim trenucima devedesetih odlazili na trafiku po Vreme i Lukovića u njemu kao po spasonosnu dozu normalnosti i sreće. Kada ste okruženi ludilom i zlom koje je maskirano u običnog, poštenog čovjeka, kada je sve čime ste okruženi za vas apsolutno moralno neprihvatljivo i ogavno, kada je tako: nema te sintetičke droge koja može dići onako kako su dizali Lukovićevi tekstovi. Kao da ste u bolnici. Mislite da ne možete više ni trena izdržati okruženi ludilom, bolešću i smrću, a onda vam neko introvenozno zvizne 500 miligrama razuma i nade. Takav su efekat imali Lukovićevi tekstovi.
Nije to što je Luković pisao i piše tek novinarstvo. Kao što novinarstvo nije bila Jergovićeva Historijska čitanka ili Dežulovićevi razorni tekstovi. Daj dobrom piscu da piše vinsku listu za kakav restoran – ono što napiše biće književnost. I obratno: daj bjedniku da piše bildungsroman, i opet nećeš dobiti književnost. Tako Žižek briljantno piše o Hičkoku, Iraku, ekologiji, ali i o video-igricama, dok je svijet pun nesretnika koji kao pčela sa cvijeta na cvijet lete od jedne velike teme do druge, ne uspijevajući da proizvedu ništa osim zujanja. To što Luković radi sa jezikom, sve te nijanse smijeha koje uspijeva da izazove, od onog radosnog do onog gorkog kao Maraskin vlahov, one zamrznute slike fucked up-osti i mahnitosti jednog sistema, zemlje i nacije, preciznije i tačnije od silnih politikološko-socioloških studija o srpsko-crnogorskoj verziji Lewis Carrolla (Kreteni u Zemlji Čuda): sve to je literatura. I rokenrol, u onoj izvornoj, naivnoj, patetičnoj i, jebi ga, najljepšoj verziji koja nikada nije postojala osim u našem neznanju, onoj verziji koja je živjela dok nismo shvatili da iza svega stoje velike kompanije i da je svaki buntovnički krik samo šraf u mehanizmu društvene kontrole.
Malo se šta od tada promijenilo. Tačnije: ponešto se promijenilo nagore. Devedesetih je Luković bio strani plaćenik i izdajnik – ali u poređenju sa tvrdnjom da je isti kao Šešelj ili Velja Ilić, to su bili džentlmenski komplimenti. Nekako baš u vrijeme dok su razni novinari - koji zabrinutošću za profesionalne standarde maskiraju svoj svjetonazor džepnih fašista - pljuvali po Lukoviću, Aleksandar je Vučić, nekadašnji šešeljjugend a današnji glas većinske Srbije, na nekoj televiziji demonstrirao logiku Kretena iz Zemlje Čuda. On Natašu Kandić optužuje da je brutalno napala nemoćnog srpskog seljaka i domaćina. Svojevremeno je neka baraba nasrnula na tu otmjenu i hrabru ženu. Nemajući kud, ona je, ako sam dobro razumio, mrcinu odalamila tašnom po glavi. U Vučićevoj interpretaciji, to je bezdušni napad na srpskog domaćina. Jedno se radikalima mora priznati: oni terminu rodna ravnopravnost daju novo značenje. Po njima je žena očito snažniji pol od kojega zakonom treba štititi muškarce. Vučiću je, međutim, to bilo malo, pa je Natašu Kandić optužio da je lično sa šiptarskim teroristima ubijala Srbe na Kosovu. Kasnije je donekle promijenio iskaz: nije ubijala, nego je govorila koga da ubiju. Sluša čovjek Vučića i razmišlja: je li taj lik za hospitalizaciju (ako doista vjeruje u to što priča) ili za zatvor (ako svjesno tako bezočno laže). Vojvoda Šešelj, u svakom slučaju, mirno može krepati u Hagu – njegovi nasljednici su, hvala na pitanju, dobro i Srbiju i dalje drže u Hadu.
- Sent using Google Toolbar"
Prvobitno objavljena u Slobodnoj Bosni, ova kolumna je deo Nikolaidisove zbirke 'Sunčani dan na La Plaza De la Constitucion' (Antibarbarus, Zagreb, 2009). Tekst prenosimo uz dozvolu autora.
Barem na trenutak, Kosovo nije bilo najvažnija vijest u zemlji Srbiji, a Hašim Tači tamošnjim medijima nije bio najomraženiji neprijatelj. Tu čast – da bude Public Enemy No.1 i glavna tema kafanskih i medijskih rasprava – imao je Petar Luković.
Šta je Luković uradio da zasluži tu čast? Ono što i inače radi: pisao je. I još: pisao je dobro. Ima još: pisao je drugačije, jer razmišlja drugačije. Na koncu je Luković ostao usamljen, tako daleko od bilo kakvog utočišta, čovjek na pustoj ledini. Odveć lijepa meta da bi se oni, mnogi, koje sve ove godine nervira mogli suzdržati. Otvorili su rafalnu paljbu po njemu.
Jer, zaboga, Luković je komentarisao grudi (odnosno: odsustvo grudi) glavne urednice Politike; pisao je o novinarkama koje Čedi Jovanoviću postavljaju pitanja tako pretovarena mržnjom, da njih same ta mržnja parališe i stoga staju zamuckivati i tiltovati, kao udaren fliper. Olja Bećković je saopštila kako su Luković i Šešelj isto. Baš jesu, kao što su i Pound i njen tata isto. Dragoljub Žarković, urednik Vremena, ima slično mišljenje: “U suštini, između Pere Lukovića i Velje Ilića nema neke razlike, samo što neki vole Peru, a neki Velju”. Nego kako. Uostalom, opšte je poznato da između Johnny Rottena i Ere Ojdanića nema neke razlike: obojica su pjevači, obojica su pravili sranja – samo što neko, eto, voli Johnnya a neko Eru.
Sam Luković i Teofil Pančić više puta su pisali o do srži kvarnoj ideološkoj poziciji srpskog centra. Koji se, kao, udobno smjestio između ekstremnih fašista sa jedne, i ekstremnih mirotvoraca i branitelja građanskog društva sa druge strane. Oni su, kao, između radikala i Šešelja sa jednog ekstremističkog krila, i Jovanovićevih liberala i Lukovića sa druge strane. Oni drže Srbiju stabilnom: bez njih, u centru, sve bi otišlo u pizdu materinu. Njihova logika je besprizorna, i glasi: svaki ekstremizam je loš. Loše je ekstremno biti za klanje, kao radikali; ali loše je i ekstremno biti protiv klanja, kao liberali i Luković. Najbolje je biti kao Koštunica: pomalo za klanje, umjereno i legalistički. Samo tamo gdje vlada takva logika, može se Lukovića izjednačavati sa Šešeljom. Kada bi mainstream Srbija pisala istoriju, naučili bismo da su se u Americi, svojevremeno, sukobile dvije ekstremističke grupe: Ku Klux Klan, koji je odricao sva prava crncima, i crnci okupljeni oko ekstremističkog lidera doktora Kinga, koji su baš bili navalili da hoće sva prava.
Družina ljubaznih: Manjo, Kovačević, Kusta, Bećković
Photo: Stock
Fašistu lako prepoznaš po tome što, kada ostane u manjini, za sebe glasno i autoritativno zahtijeva sva ona prava kojima je on drugima uskraćivao dok je bio u većini. Dok je u većini, on vjeruje u vojsku i pendrek. Kada padne u manjinu, dobra mu je i demokratija. Nakon svih stradalih u mržnji koju su izazvali, njihovi moralni čistunci kao forenzičari analiziraju tekstove Lukovića i njemu sličnih, tražeći u njima govor mržnje, seksizam i ostale babaroge iz priručnika o političkoj korektnosti. Zaboravlja se samo jedno, ono najvažnije: ako je jezik kojim im se Luković obraća prljav, to je zato što je to jedini jezik koji hulje razumiju. Oni bi drugačije: mi njima da se obraćamo sa Vi i sve citirajući klasike liberalne misli, dok će se oni nama obraćati bombama, noževima i ostalim, ne manje ubojitim terminima iz svojih patriotskih rječnika.
Ja sam jedan od onih – a znam, vjerujem da nas je mnogo – koji su u najgorim trenucima devedesetih odlazili na trafiku po Vreme i Lukovića u njemu kao po spasonosnu dozu normalnosti i sreće. Kada ste okruženi ludilom i zlom koje je maskirano u običnog, poštenog čovjeka, kada je sve čime ste okruženi za vas apsolutno moralno neprihvatljivo i ogavno, kada je tako: nema te sintetičke droge koja može dići onako kako su dizali Lukovićevi tekstovi. Kao da ste u bolnici. Mislite da ne možete više ni trena izdržati okruženi ludilom, bolešću i smrću, a onda vam neko introvenozno zvizne 500 miligrama razuma i nade. Takav su efekat imali Lukovićevi tekstovi.
Nije to što je Luković pisao i piše tek novinarstvo. Kao što novinarstvo nije bila Jergovićeva Historijska čitanka ili Dežulovićevi razorni tekstovi. Daj dobrom piscu da piše vinsku listu za kakav restoran – ono što napiše biće književnost. I obratno: daj bjedniku da piše bildungsroman, i opet nećeš dobiti književnost. Tako Žižek briljantno piše o Hičkoku, Iraku, ekologiji, ali i o video-igricama, dok je svijet pun nesretnika koji kao pčela sa cvijeta na cvijet lete od jedne velike teme do druge, ne uspijevajući da proizvedu ništa osim zujanja. To što Luković radi sa jezikom, sve te nijanse smijeha koje uspijeva da izazove, od onog radosnog do onog gorkog kao Maraskin vlahov, one zamrznute slike fucked up-osti i mahnitosti jednog sistema, zemlje i nacije, preciznije i tačnije od silnih politikološko-socioloških studija o srpsko-crnogorskoj verziji Lewis Carrolla (Kreteni u Zemlji Čuda): sve to je literatura. I rokenrol, u onoj izvornoj, naivnoj, patetičnoj i, jebi ga, najljepšoj verziji koja nikada nije postojala osim u našem neznanju, onoj verziji koja je živjela dok nismo shvatili da iza svega stoje velike kompanije i da je svaki buntovnički krik samo šraf u mehanizmu društvene kontrole.
Malo se šta od tada promijenilo. Tačnije: ponešto se promijenilo nagore. Devedesetih je Luković bio strani plaćenik i izdajnik – ali u poređenju sa tvrdnjom da je isti kao Šešelj ili Velja Ilić, to su bili džentlmenski komplimenti. Nekako baš u vrijeme dok su razni novinari - koji zabrinutošću za profesionalne standarde maskiraju svoj svjetonazor džepnih fašista - pljuvali po Lukoviću, Aleksandar je Vučić, nekadašnji šešeljjugend a današnji glas većinske Srbije, na nekoj televiziji demonstrirao logiku Kretena iz Zemlje Čuda. On Natašu Kandić optužuje da je brutalno napala nemoćnog srpskog seljaka i domaćina. Svojevremeno je neka baraba nasrnula na tu otmjenu i hrabru ženu. Nemajući kud, ona je, ako sam dobro razumio, mrcinu odalamila tašnom po glavi. U Vučićevoj interpretaciji, to je bezdušni napad na srpskog domaćina. Jedno se radikalima mora priznati: oni terminu rodna ravnopravnost daju novo značenje. Po njima je žena očito snažniji pol od kojega zakonom treba štititi muškarce. Vučiću je, međutim, to bilo malo, pa je Natašu Kandić optužio da je lično sa šiptarskim teroristima ubijala Srbe na Kosovu. Kasnije je donekle promijenio iskaz: nije ubijala, nego je govorila koga da ubiju. Sluša čovjek Vučića i razmišlja: je li taj lik za hospitalizaciju (ako doista vjeruje u to što priča) ili za zatvor (ako svjesno tako bezočno laže). Vojvoda Šešelj, u svakom slučaju, mirno može krepati u Hagu – njegovi nasljednici su, hvala na pitanju, dobro i Srbiju i dalje drže u Hadu.
- Sent using Google Toolbar"
Friday, March 18, 2011
e-novine.com - Vladimir Popović: Zmijski nakot smrti
e-novine.com - Vladimir Popović: Zmijski nakot smrti: "Dakle, oni su ubili Zorana Đinđića, mislim na to telo, taj osmi putnik koji je malo u kabinetu, malo u Crkvi, malo u Akademiji, malo mu je pipak na fudbalu, malo je u narodu, malo je u opoziciji, malo je u narodnoj muzici. Svuda su oni. Vladaju oni ljudi koji imaju informacije i moć. To ništa nije ostalo u službi državne i vojne bezbednosti, sve se to nalazi u privatnim arhivama
Na početku emisije „Peščanik“ emitovane u petak 11. marta, urednica Svetlana Lukić rekla je: „Sve je manje političara, medija i građana koje zanima šta se u stvari dogodilo 12. marta 2003. godine. To je i logično: polupismeni polusvet na političkoj sceni je političkim i finansijskim pritiscima sveo medije na svoju meru, korumpirani, primitivni i budalasti mediji su onda po svojoj meri oblikovali većinu građana, takvi građani onda po svojoj meri biraju svoje političke predstavnike, i tako u krug. Mi se tako uporno bavimo 12. martom, ne samo zato što je tog dana nestao jedan blistavi ljudski primerak, nego zato što pokušavamo, uz pomoć naših sagovornika, da shvatimo zašto se to dogodilo, ko je sve to organizovao, zbog čega je organizovao, i šta je od ovoga što živimo, a što nam ne da da dišemo, što nam ne da da hodamo uspravno, posledica tog atentata. Šta je sve, osim tog čoveka, 12. marta ubijeno u dvorištu vlade naše zemlje. Čovek teško može da rekonstruiše kako je došlo do toga da nemamo više čime da osećamo empatiju prema drugom ljudskom biću, prema svojim sugrađanima, sunarodnicima, prema Japancima koji su u užasu posle cunamija, prema Libijcima koje kao zveri po pustinji gone Gadafijeve ubice... prema bilo kome i prema bilo čemu. Sve to ima veze sa onim metkom koji je tako pažljivo, s ljubavlju, birao Zvezdan Jovanović“.
SVEDOČENJE VLADIMIRA BEBE POPOVIĆA
Svedok i hroničar: Vladimir Beba Popović
Photo: Stock
Zoran Đinđić je imao izvršnu vlast koje nije bio svestan kako je treba koristiti. S druge strane, imali smo jedan autoritet koji je pobedio Slobodana Miloševića u liku Vojislava Koštunice, koga je podržavalo toliko ljudi. U jednom trenutku čak 85 odsto, kada su i oni koji su glasali za Miloševića počeli da glasaju za njega jer su videli da u tome nema neke velike razlike i da je to otprilike to. Dakle, imali ste njih koji nisu dozvoljavali da se bilo šta suprotstavi i imali ste ljude koji su procenili i rekli – pa dobro, mi tu možemo da opstanemo. I tog trenutka oni počinju. Ulog je ogroman i njihova sloboda se sad više ne dovodi u pitanje. To je ono što svi kažu – 5. oktobra su molili da im glave ostanu na ramenima, 6. oktobra su molili da makar bude doživotna robija, a 1. februara su već gledali kako da im ostane imovina. Dakle, oni su uspeli da opstanu, videli su da to može da prođe.
BEZ VOJSKE, POLICIJE I FINANSIJA: S druge strane, Zoran Đinđić praktično nije bio svestan šta je moć i šta je to kad postanete predsednik vlade bilo koje zemlje sveta, a naročito Srbije. Nije bio svestan da to podrazumeva da te se narod plaši i da imaš autoritet ako držiš policiju ili vojsku. Znači, imaš silu, pravdu, tužioce, ministarstvo. Ove koji mogu da te oteraju u zatvor ili da te oslobode od krivičnog dela. Treće je da držiš pare. Zoran Đinđić nijednu od te tri stvari nije držao. Ostavio je to drugima. Finansije je prepustio G17 i drugom delu koalicije. On je hteo da bude čovek koji predstavlja Srbiju u svetu i njega je interesovala ta veza – ekonomska ministarstva, Londonski klub, Pariski klub, predsednici država. Da najzad posle, eto, koliko godina Srbiju predstavlja čovek koji tako izgleda, koji tako govori. Kad su oni sve to procenili, onda su rekli Koštunici – ej, ovi se klate, nisu ovi čvrsti, uzimaj ti moć. Šta je moć – ministarstva sila. Kad to imaš u ruci, Srbija će te se plašiti. Zoran to nije uzimao.
Tek 2002. godine, kad je izvršio promene posle pobune Crvenih beretki, i kad su na neka ključna mesta dovedeni Milan Obradović i Boro Banjac, shvatio je da tom policijom, koja je važna i za koju on snosi odgovornost, upravljaju neki drugi ljudi i da to nema nikakve veze s njim. Shvatio je da oni ne slušaju vladu, nego da za njih postoje neki autoriteti koji nisu u institucijama države. Sve ono što su Vojislav Koštunica i njegova vlada kasnije uradili, za sve ono što od 2004. do danas gledamo da se dešava u Srbiji, optuživan je Zoran Đinđić i njegova vlada, od ljudi koji su to uradili od 2004. do 2011. Znači, on je optuživan za nešto s čim nije imao veze, samo da bi ovi koji ga optužuju došli u situaciju da rade to isto. Da pljačkaju Srbiju, da vladaju uredbama, da kradu budžet, da sarađuju s kriminalcima, da štite Miloševićeve ljude, da zataškavaju zločine. Sve ono za šta je optuživan Zoran i njegova vlada, oni su radili.
SLUČAJ SLOBODANA VUKSANOVIĆA: Atlantski savet je formiran neposredno posle 5. oktobra i u njega su ušle vrlo heterogene grupe. Njihova osnovna ideja je navodno bila saradnja s Atlantskim savezom i to će, naravno, omogućiti da se što pre priključimo EU. Pošto su se oni bavili politikom, glavni politički cilj bio im je da se s mesta lidera Demokratske stranke skloni Zoran Đinđić i da tu dođe neko drugi. Setićete se da su imali i Vuksanovića, koga su 2000. godine našli da bude protivkandidat Zoranu Đinđiću. Praktično su pokušali da mu pocepaju stranku. Malo je falilo da Vuksanović sruši Zorana, ne zbog toga što je on imao neko uporište u stranci, nego zato što je Zoranu stvarno bilo dosta i stvarno je tada hteo da prestane da se bavi politikom jer je smatrao da više ništa nema smisla. Kao što ja smatram da danas u Srbiji ništa nema smisla i da ko god se bavi takvim stvarima ili gubi vreme ili to radi iz interesa. Kao što to radi 99,9 odsto ljudi koji se danas bave politikom u Srbiji.
Čovek za sve partije: Slobodan Vuksanović, veliki demokratski potencijal
Photo: Dragan Kujundžić
Taj Vuksanović, da vas podsetim, posle toga odmah odlazi u stranku generala Perišića. Od svih ljudi, taj veliki demokratski potencijal Slobodan Vuksanović odlazi kod čoveka koji je bio načelnik generalštaba šest ili sedam godina dok su se u Hrvatskoj i Bosni, gde je on bio komandant, dešavali najveći zločini. Naravno, nikome u javnosti ne smeta to što Vuksanović odlazi kod njega, niti se bilo ko time bavi. Na kraju je završio kao ministar kod Vojislava Koštunice i kao privatni ministar pojedinih tajkuna koji su ga plaćali i u čije ime i za čiji račun je na tom mestu bio, da bi ga na kraju sklonili. Ali nemojte da se iznenadite ako za godinu, tri ili pet ponovo vidite da ga izvuku, jer je to način i metod njihovog rada. Kad kažem njihovog, mislim na te ljude, ne mogu da ih nazovem vojskom i možda je zbog komunikacije lakše da govorim da je to vojna služba, ali oni su mnogo šire nego vojna služba.
DOGOVOR ZA POBUNU: Da li treba da objašnjavam nekome kakav je uticaj vojske na pobunu Crvenih beretki? Kakav je uticaj vojske na Legiju i na tu jedinicu 2001. godine, kada se oni spremaju da naprave pobunu? Naravno, ne spremaju se oni da naprave pobunu tako što su to sami rešili – jednog dana su sedeli, prodali su četiri kile droge, ubili dvoje-troje ljudi tog dana i seli po podne i rekli – hajde, šta da uradimo, da napravimo pobunu. Naravno da su pobunu uradili uz dogovor s Vojislavom Koštunicom. Kad kažem Vojislavom Koštunicom, ne mislim lično na njega, mada je on sve to znao. Ti koji pričaju da nije Vojislav Koštunica, a da jesu možda ti oko njega, Rade Bulatović, Tijanić, Ljilja Nedeljković i ta ekipa, nije tačno. On je sve znao i sve je odobravao.
Ne postoje za to pisani dokumenti i tragovi, kao što ne postoje ni za to da se u njegovoj kancelariji veselilo 12. marta kad je Zoran Đinđić ubijen i otvarao se viski u sedištu DSS-a. Ali postoje ljudi koji o tome mogu da govore, on nije bio sam u tome. Bio je Rade Bulatović, bio je njegov šef kabineta, da li mu je tada bio šef ili nije, ne znam, zove se Filip Golubović, bio je Gradimir Nalić i cela ta banda. Šta su oni to slavili i radovali se 12. marta? Šta su oni to uspeli, ti ljudi koji su u međuvremenu izgubili svu vlast? Naravno da su oni napravili pobunu uz dogovor s Koštunicom. Kabinet, i pre svega Ljiljana Nedeljković, alfa i omega svih zločina, nezakonitosti i pljačke koje su se desili u periodu između oktobra 2001. godine pa sve dok nije sklonjena i poslata na rezervni položaj u NIN. To je kao ono s Vuksanovićem. Iskoriste ljude, onda ih vrate i za par godina ponovo se pojave, biće negde sekretari nekog ministarstva ili će biti neki ministri. Dakle, ta žena je bila ključna jer se preko nje sve prelamalo. Ona je nešto slično kao danas Miki Rakić Borisu Tadiću. Ništa Boris Tadić u Srbiji ne naručuje i ne govori ministrima, ali zato Miki Rakić ima neverovatnu moć da može da kaže ministrima i tužiocima ovo ili ono, da se ide kod Mikija Rakića da se pita za poslanički mandat, za direktora centra.
RAZULARENA GRUPA NAORUŽANIH LJUDI: Znači, to je cela ta ekipa koju je ta služba mogla da kontroliše i da postavi svoje ljude pored Koštunice. I naravno da su pripremu pobune Crvenih beretki ovi ljudi radili u direktnom dogovoru s njima. Zašto je Legija išao da pita Acu Tomića da li će se u pobunu Kobre mešati ili ne? Kako je moguće da postoji ta vrsta paralelne komunikacije, a da najodgovornija institucija u državi s tim nema nikakve veze? Da li bi to danas moglo da se desi? Naravno da ne bi. Zašto je tada moglo? Zato što su bili toliko moćni i zato što su bili pod zaštitom najmoćnije organizacije u državi, a to je svakako i u svakoj državi na svetu onaj koji ima vojnu silu.
Na meti zaverenika: Zoran Đinđić
Photo: Stock
U drugim, demokratskim državama to je podeljeno, pa oni nisu međusobno sjedinjeni i imaju vrhovnu komandu – deo oružane sile koja pripada direktno predsedniku, deo koji pripada parlamentu koji donosi odluke itd. Kod nas ste praktično imali vrhovnu komandu nad tom razularenom grupom naoružanih ljudi. Ne mislim na one nesrećnike što su služili vojsku, nego na one koji su predstavljali profesionalni vojni kadar, koji su najureni iz Hrvatske, Slovenije i sa svih mogućih ratišta. Usput su činili zločine i pljačke, a onda su se svi dovukli u Beograd, svi su ovde dobili stanove, činove ili napredovali s činovima. I onda su sve to naoružanje iz cele bivše Jugoslavije stavili ovde i služilo je ili za rat s Albancima na Kosovu, kako će se kasnije videti, ili da se uništi opozicija u Srbiji ako takve ima. Oni su praktično ti koji vladaju državom, oni su ti koji postavljaju svoje ljude i oni su ti koji utiču na izbore predsednika, vlasti itd.
Ljiljana Nedeljković je bila zadužena za taj bataljon ili, ne znam kako se već zovu, tih hiljadu i ne znam koliko ljudi. Zoran Đinđić je to saznao kad je došao u Vašington i kad su mu tamo u Stejt departmentu rekli – iz vašeg budžeta se plaća, ne znam, 1.600, 1.700 oficira vojske Republike Srpske od kojih je ne znam koliko činilo zločine. Oni su, dakle, ti koji to rade, koji su toliko moćni i koji su postavili urednike, novinare, sudije. Kada pitate bilo koga kakva je situacija u pogledu kriminala, svi će vam reći – ubistva, DB, Jovica Stanišić, pljačke, šverc cigareta, Kertes. Moći će da vam nabrajaju do sutra. Za vojsku ne možete da se setite tri stvari, jer čim se nešto oko vojske otkrije, zataška se istog trenutka. Svejedno da li je to eksplozija u fabrici „Partizan“ ili nešto drugo. To je tema dva dana i treći više nije.
SLUČAJ TOPČIDER: Da li su učestvovali u švercu cigareta? Pa, naravno. Deset godina šverca cigareta između Crne Gore i Srbije sprovodila je vojska. Imate ubistva koja su se dešavala u vojsci, imate situaciju s Topčiderom. Pukovnik Ćosić je alfa i omega ubistva vojnika u Topčideru. Ko zna šta se dešava s Ćosićem i gde je taj čovek koji je glavni sa svojim sinom. Rešenja ubistva vojnika u kasarni nema, iako je apsolutno jasno šta iza toga stoji. Ne znam ko je na njih fizički pucao, ali naravno da su ubijeni i naravno da su ubijeni u kasarni. Svejedno da li zbog toga što je tamo bio Mladić ili neko od tih kriminalaca koji Mladića okružuju, ili je sin generala Ćosića, koji je tu držao kradenu robu, iznosio robu, drogu i ko zna šta je radio, pošto je to idealno mesto za zaštitu. Vi znate da je njegov sin za vreme ubistva neovlašćeno bio u kasarni, znate da je učestvovao u nošenju vojnika, rastresanju zemlje i traženju nekih čaura. Takođe znate da je napustio kasarnu tog dana i bio jedini koji nije dao da se uradi parafinska rukavica. A onda je otišao na letovanje u Egipat. Mislite da je za njim raspisana poternica? Pa naravno da nije, ko da raspisuje? Onda se posle 15 dana ili mesec dana vratio iz Egipta, dao neki iskaz i više se nikad ništa nije desilo. Njih nema, nema njihovih slika i biografija, o njima ništa ne možete da saznate, oni su nedodirljivi. Cela država stoji iza njih i to je ta veza. To su institucije države koje ne smeju da se diraju i koje su iznad nas. Mi smo prolazni, ali vojska nije prolazna.
SVI KRUGOVI VOJISLAVA KOŠTUNICE: Vraćam se na to da li je Koštunica znao za pobunu Crvenih beretki. Sećate se da je Ljiljana Nedeljković bila šef delegacije vojske Jugoslavije u poseti vojsci Republike Srpske. Ti generali su pristali da im neka žena prevodilac bude tamo komandant i da im naređuje. Kasnije su pristali da Rade Bulatović i Gradimir Nalić budu ti koji im dolaze na sednice generalštaba. Oni su, dakle, pripremali tu pobunu, radili su to zajedno s njima, i Ljiljana Nedeljković je morala da bude pozvana na suđenje Zoranu Đinđiću ili u istrazi o ubistvu Momira Gavrilovića. Ona je osoba koja zna ko je ubio Momira Gavrilovića jer ga je ona odvratila da ode na put. Zvala ga je telefonom i rekla mu je da sutra dođe kod Vojislava Koštunice u kabinet. On je rekao da ne može jer putuje u Beč. Ona je završila razgovor, obavila konsultacije s nekim, mora da kaže istražnim organima s kim, ko joj je rekao – ne može, kakav Beč, neka dolazi sutra. Zvala je Gavrilovića ponovo, ubedila ga je i on je otkazao kupljenu kartu. Došao je sutra u kabinet Vojislava Koštunice, izašao je iz tog kabineta i sat-dva ili pet sati posle toga je ubijen.
Opojna moć legalizma: Vojislav Koštunica, DSS ukazanje
Photo: Stock
Znači, taj ko je Ljiljani Nedeljković naredio da Gavra mora sutra da dođe jeste neko ko je znao da će Gavra da bude ubijen ili neko kome je neko naredio da Gavra mora sutra da dođe da bi taj scenario postojao i da se jednim udarcem reši nekoliko stvari. Prva, da sklone Momira Gavrilovića jer je on bio jedan od ključnih svedoka zlodela državne bezbednosti i Jovice Stanišića, kriminala, ubistava i pljački. Bio je njegov čovek od velikog poverenja i učestvovao je u skoro svim zločinima koje je ta služba uradila. Bio je svedok ubistava koja su se desila neposredno posle 5. oktobra, kada je počelo čišćenje ubica Ćuruvije i drugih i sklanjanje tih tragova. U isto vreme, on je upetljan do guše sa ženom Vojislava Koštunice i tim delom njegovog okruženja u Institutu, gde su se nalazili sa Sekeljom, Bracom Grubačićem i pravili pripremu za državni puč. To je prvi pokušaj puča pre nego što se desio ovaj s Crvenim beretkama. To je ta priprema i samo je bilo pitanje šta će biti motiv. Oni su mesecima sedeli i crtali taj čaršav, strukturu – koja služba državne bezbednosti i ko će gde da se nalazi.
KLJUČNI SVEDOK: Naravno, u tome je učestvovao i Jovica Stanišić preko Momira Gavrilovića, direktno u sastanku s Vojislavom Koštunicom par puta, ali je ovo bio čovek za vezu koji je to svakodnevno radio. Momir Gavrilović je važan i zato što su oni koji su organizovali to ubistvo na taj način hteli da pokažu Vojislavu Koštunici da Zoran Đinđić ubija ljude. Gavrilović je bio ključan svedok svega toga, a počeo je da priča. Nije bio dovoljno čvrst, plašio se, video je da dolazi do promena, nije bio glup da to ne shvati i već je počeo da pravi neke vrste kontakata. Imao je kontakte s ljudima iz Zoranovog obezbeđenja, pokušavao je da dođe u kontakt s Zoranom Đinđićem.
Čak je i pet dana pred to ubistvo, pre nego što smo Zoran i ja otišli u Ameriku, došao do mene preko nekog poznanika jedno veče. Prvi i poslednji put sam ga tada u životu video i dao mi je na nekom papiru imena četvoro-petoro ljudi koji su u Beču, koji su neki kriminalci i koji pokušavaju preko Zoranovog obezbeđenja, jer je ono tanko i loše, da ubiju Zorana. On je od mene, u stvari, tražio da ga spojim sa Zoranom. Rekao sam da ne mogu jer sutra ujutru putujem. Taj papir dao sam Goranu Petroviću, koji je tada bio šef Državne bezbednosti. On je to zvanično zaveo, proverio i rekao mi je da zna ko su ljudi na tom spisku i da to nema veze, da je to Gavrina priča i jedan od tih pokušaja kako da dođe do Zorana. Možda pet-šest dana posle toga, kad smo bili u Americi, stigla je potpuno šokantna vest da je on ubijen.
Koštuničin savetnik: Aleksandar Tijanić, obavešten
Photo: Stock
ULOGA ALEKSANDRA TIJANIĆA: Naravno, mi ništa od svega toga nismo znali dok u „Blicu“ nije objavljeno da je ubijen zato što je doneo podatke o kriminalu u vladi Zorana Đinđića, što naravno apsolutno nije tačno. Ne treba da se bude pametan da bi se znalo da je posle ubistva Gavrilovića, Aleksandar Tijanić u „Reporteru“, listu koji je osnovala vojna služba, objavio tekst „Ko to ubija po Srbiji“. Aleksandar Tijanić, savetnik predsednika Koštunice za medije – „Ko to ubija po Srbiji“! Vi znate da je to čovek koji sedi u kabinetu predsednika, da je to čovek koji se druži s Acom Tomićem, Pavkovićem, Radetom Bulatovićem. Vi znate da to nije obična osoba. To je osoba koja ima neke relevantne podatke i on napiše „Ko to ubija po Srbiji“ i da iza toga stoji Zoran Đinđić. Ej, imaš savetnika predsednika Jugoslavije koji ide po ambasadama u Beogradu, zove novinare telefonom i priča da Zoran Đinđić ubija, a sve povodom ubistva Gavrilovića. Onda je brže-bolje skočio Stojković, njegov advokat, pa se onda Mamula pojavio kao advokat „Reportera“, pa onda odbrana medija, nezavisnosti i napada na Biro, koji hoće da ugasi medije. Dakle, oni su ga ubili, mislim na to telo, taj osmi putnik koji je malo u kabinetu, malo u Crkvi, malo u Akademiji, malo mu je pipak na fudbalu, malo je u narodu, malo je u opoziciji, malo je u narodnoj muzici. Svuda su oni. Vladaju oni ljudi koji imaju informacije i moć. To ništa nije ostalo u službama državne i vojne bezbednosti, sve se to nalazi u privatnim arhivama.
PRIVATNE ARHIVE: Sve kasete, snimljeni razgovori, transkripti, ono s čime možete nekog da ucenjujete nalazi se po privatnim kućama i privatnim arhivama. Najveći deo toga uzeli su Jovica Stanišić i grupa oko njega, i onda se time trguje. Čeka se da dođe novi šef službe i trenutak kada mu tako nešto treba. Onda šalješ poruku i kažeš – ej, vidi, možda bih ja mogao da ti pomognem. Kao što je Zoranu Đinđiću i meni Jovica Stanišić jednom prilikom rekao da je Martić pod njegovom kontrolom. Pitamo ga – šta to znači pod tvojom kontrolom, a on kaže – tu je u Srbiji, u jednoj kući na jednoj planini. Ispostavilo se da je ta kuća na jednoj planini u Srbiji u vlasništvu državne bezbednosti. Jovica Stanišić to nije rekao da bi izdao Martića, nego da kaže Zoranu da bi možda mogao da trguje s Hagom, da kaže – evo, daću vam Martića, ne dirajte Karadžića.
Dakle, budeš na čelu Državne bezbednosti par godina i dođeš, po prirodi stvari, do hiljada nekih informacija – čije je dete narkoman, čija je žena ovakva, šta si ukrao, šta si zgazio, šta ti je otac uradio, sve živo dobiješ. I onda to u nekim normalnim društvima ostaje u državi. Ovde se iznese privatno, dođe novi naslednik u službu i on ne nađe ništa. Nema istraga. I postoji to neko međusobno lažno prijateljstvo i moral – nemoj da se diramo. To nisu samo lažno prijateljstvo i moral nego i međusobne ucene. Da li mislite da postoji ijedan drugi razlog zbog čega niko ne sme da pozove Radeta Bulatovića? Ne mora za ono što sam ga ja optužio i što svi znaju, a to je da je odneo arhivu i predao je Amerikancima. Nije važno, to sam ja rekao i kao nemaju dokaze.
UTICAJ CECE RAŽNATOVIĆ: Ali imaju dokaze crno na belo da je znao ko je Radovan Karadžić i da je štitio identitet tog doktora Dabića. Služba i on koji je bio na njenom čelu to rade. Je l' ga neko pozvao da ga pita? Šta ja imam od toga što ću javno da izađem i optužim Predraga Rankovića kada će sutra, ako mene ne plati, platiti nekog sudiju, neku političku stranku i to će se zataškati. Ili ne mora da plati, može i sudski proces da se ne dovodi do kraja, kao u slučaju Ražnatović Svetlane. Zašto? Zato što je njen uticaj toliko veliki i jak da bi taj ko bi nju osudio riskirao da sto-dvesta hiljada njenih fanova sutra bude tvoj neprijatelj. A zašto kada možda mogu da glasaju za mene. I to nije samo u svesti Vojislava Koštunice, Velje Ilića ili Palme, to je u svesti i ljudi iz DS-a. Ne znam da li je u svesti Borisa Tadića, ali me ne bi iznenadilo da jeste. Sećam se da se u predizbornoj kampanji za predsednika izvinjavao Svetlani Ražnatović zato što je uhapšena u „Sablji“ jer on zna da nije trebalo da bude uhapšena.
On o hapšenju Svetlane Ražnatović nema pojma, niti je imao tada, niti je imao 2004. godine. Da se malo raspitao i da je hteo da zna, znao bi da je trebalo da bude uhapšena prvi dan jer je, dok je naša policija neposredno posle ubistva Zorana Đinđića prisluškivala i pratila ubice, Dušan Spasojević, da bi se šegačio, davao svoj telefon Svetlani Ražnatović. Pa naša policija sluša kako ona priča sa svojim ljubavnicima ili ne znam s kim već. Mi hapsimo ljude pored kojih je Legija samo prošao u prvih godinu dana, a ne hapsimo tu osobu. Dakle, to što se dešava s njom, s Predragom Rankovićem Peconijem i drugim ljudima posledica je toga što se ono čime jedna država vlada ne nalazi u institucijama, nego po nekim privatnim kućama, u džepovima i stanovima. Umesto da se to koristi da država otera kriminalce u zatvor, bolje je da se ja s njim lepo dogovorim i da mu kažem – vidi, ovo je kod mene, nema problema, ti si bezbedan, može kopije, kopija košta toliko, original košta toliko.
Photo: EPA
TROVANJE TEORIJAMA ZAVERE: Sećate se da je kod upada u Biro otkriveno da je ta grupa sedela, napila se jedan dan i smislila priču kako se Vojislav Koštunica prisluškuje. Oni su njega stalno trovali tim teorijama zavere, to je njihov mehanizam. To sam video i doživeo. To su radili Zoranu, meni, to su radili svim ljudima.
Svetlana Vuković: Jesu li uspeli?
Beba Popović: Ne, naravno da nisu kod Zorana. Njega to nije interesovalo. On je čovek koji nije hteo ni svoj dosije da pogleda i pročita. Ali to su njihovi mehanizmi. Dođem ovde kod vas u stan i kažem – jao, je l' ste bezbedni vi ovde? Pa vi odgovorite – nemam pojma da li sam bezbedna, tu živim. A onda ja kažem – ovo je dosta slaba tačka, ja sam to malo profesionalno deformisan, želim da ti kažem, vidi, imaš neprijatelja. Ili vas zovu telefonom pa, kao što je to radio Jovica Stanišić, kažu – ej, stigao je jedan Ukrajinac, plaćeni ubica, mi ga znamo od pre deset godina, stalno ga šalju tu, radi za sve, to je neki novi Karlos, radi i za Ruse i poslali su ga da ubije nekog od visokih političara. Mi kažemo – daj te podatke, zovi tamo, a on – ne, ma kakav Goran Petrović, kakva služba, ništa ne brinite, to ćemo ja i moji ljudi da završimo. Tako su oni i Miloševiću. Sećate se da je najveći uspeh Jovice Stanišića kod Miloševića bio u tome što je našao pušku iz koje je Milošević trebalo da bude ubijen na Gazimestanu. Bio je sukob između njega i onog Janaćkovića, ko će da bude šef službe. Onda je Stanišić otkrio pušku. Tako su i Koštunici, kao što neko od novinara u žargonu naziva, prodavali cigle. To je radio i Legija, i zemunski klan, i svi oni...
- Sent using Google Toolbar"
Na početku emisije „Peščanik“ emitovane u petak 11. marta, urednica Svetlana Lukić rekla je: „Sve je manje političara, medija i građana koje zanima šta se u stvari dogodilo 12. marta 2003. godine. To je i logično: polupismeni polusvet na političkoj sceni je političkim i finansijskim pritiscima sveo medije na svoju meru, korumpirani, primitivni i budalasti mediji su onda po svojoj meri oblikovali većinu građana, takvi građani onda po svojoj meri biraju svoje političke predstavnike, i tako u krug. Mi se tako uporno bavimo 12. martom, ne samo zato što je tog dana nestao jedan blistavi ljudski primerak, nego zato što pokušavamo, uz pomoć naših sagovornika, da shvatimo zašto se to dogodilo, ko je sve to organizovao, zbog čega je organizovao, i šta je od ovoga što živimo, a što nam ne da da dišemo, što nam ne da da hodamo uspravno, posledica tog atentata. Šta je sve, osim tog čoveka, 12. marta ubijeno u dvorištu vlade naše zemlje. Čovek teško može da rekonstruiše kako je došlo do toga da nemamo više čime da osećamo empatiju prema drugom ljudskom biću, prema svojim sugrađanima, sunarodnicima, prema Japancima koji su u užasu posle cunamija, prema Libijcima koje kao zveri po pustinji gone Gadafijeve ubice... prema bilo kome i prema bilo čemu. Sve to ima veze sa onim metkom koji je tako pažljivo, s ljubavlju, birao Zvezdan Jovanović“.
SVEDOČENJE VLADIMIRA BEBE POPOVIĆA
Svedok i hroničar: Vladimir Beba Popović
Photo: Stock
Zoran Đinđić je imao izvršnu vlast koje nije bio svestan kako je treba koristiti. S druge strane, imali smo jedan autoritet koji je pobedio Slobodana Miloševića u liku Vojislava Koštunice, koga je podržavalo toliko ljudi. U jednom trenutku čak 85 odsto, kada su i oni koji su glasali za Miloševića počeli da glasaju za njega jer su videli da u tome nema neke velike razlike i da je to otprilike to. Dakle, imali ste njih koji nisu dozvoljavali da se bilo šta suprotstavi i imali ste ljude koji su procenili i rekli – pa dobro, mi tu možemo da opstanemo. I tog trenutka oni počinju. Ulog je ogroman i njihova sloboda se sad više ne dovodi u pitanje. To je ono što svi kažu – 5. oktobra su molili da im glave ostanu na ramenima, 6. oktobra su molili da makar bude doživotna robija, a 1. februara su već gledali kako da im ostane imovina. Dakle, oni su uspeli da opstanu, videli su da to može da prođe.
BEZ VOJSKE, POLICIJE I FINANSIJA: S druge strane, Zoran Đinđić praktično nije bio svestan šta je moć i šta je to kad postanete predsednik vlade bilo koje zemlje sveta, a naročito Srbije. Nije bio svestan da to podrazumeva da te se narod plaši i da imaš autoritet ako držiš policiju ili vojsku. Znači, imaš silu, pravdu, tužioce, ministarstvo. Ove koji mogu da te oteraju u zatvor ili da te oslobode od krivičnog dela. Treće je da držiš pare. Zoran Đinđić nijednu od te tri stvari nije držao. Ostavio je to drugima. Finansije je prepustio G17 i drugom delu koalicije. On je hteo da bude čovek koji predstavlja Srbiju u svetu i njega je interesovala ta veza – ekonomska ministarstva, Londonski klub, Pariski klub, predsednici država. Da najzad posle, eto, koliko godina Srbiju predstavlja čovek koji tako izgleda, koji tako govori. Kad su oni sve to procenili, onda su rekli Koštunici – ej, ovi se klate, nisu ovi čvrsti, uzimaj ti moć. Šta je moć – ministarstva sila. Kad to imaš u ruci, Srbija će te se plašiti. Zoran to nije uzimao.
Tek 2002. godine, kad je izvršio promene posle pobune Crvenih beretki, i kad su na neka ključna mesta dovedeni Milan Obradović i Boro Banjac, shvatio je da tom policijom, koja je važna i za koju on snosi odgovornost, upravljaju neki drugi ljudi i da to nema nikakve veze s njim. Shvatio je da oni ne slušaju vladu, nego da za njih postoje neki autoriteti koji nisu u institucijama države. Sve ono što su Vojislav Koštunica i njegova vlada kasnije uradili, za sve ono što od 2004. do danas gledamo da se dešava u Srbiji, optuživan je Zoran Đinđić i njegova vlada, od ljudi koji su to uradili od 2004. do 2011. Znači, on je optuživan za nešto s čim nije imao veze, samo da bi ovi koji ga optužuju došli u situaciju da rade to isto. Da pljačkaju Srbiju, da vladaju uredbama, da kradu budžet, da sarađuju s kriminalcima, da štite Miloševićeve ljude, da zataškavaju zločine. Sve ono za šta je optuživan Zoran i njegova vlada, oni su radili.
SLUČAJ SLOBODANA VUKSANOVIĆA: Atlantski savet je formiran neposredno posle 5. oktobra i u njega su ušle vrlo heterogene grupe. Njihova osnovna ideja je navodno bila saradnja s Atlantskim savezom i to će, naravno, omogućiti da se što pre priključimo EU. Pošto su se oni bavili politikom, glavni politički cilj bio im je da se s mesta lidera Demokratske stranke skloni Zoran Đinđić i da tu dođe neko drugi. Setićete se da su imali i Vuksanovića, koga su 2000. godine našli da bude protivkandidat Zoranu Đinđiću. Praktično su pokušali da mu pocepaju stranku. Malo je falilo da Vuksanović sruši Zorana, ne zbog toga što je on imao neko uporište u stranci, nego zato što je Zoranu stvarno bilo dosta i stvarno je tada hteo da prestane da se bavi politikom jer je smatrao da više ništa nema smisla. Kao što ja smatram da danas u Srbiji ništa nema smisla i da ko god se bavi takvim stvarima ili gubi vreme ili to radi iz interesa. Kao što to radi 99,9 odsto ljudi koji se danas bave politikom u Srbiji.
Čovek za sve partije: Slobodan Vuksanović, veliki demokratski potencijal
Photo: Dragan Kujundžić
Taj Vuksanović, da vas podsetim, posle toga odmah odlazi u stranku generala Perišića. Od svih ljudi, taj veliki demokratski potencijal Slobodan Vuksanović odlazi kod čoveka koji je bio načelnik generalštaba šest ili sedam godina dok su se u Hrvatskoj i Bosni, gde je on bio komandant, dešavali najveći zločini. Naravno, nikome u javnosti ne smeta to što Vuksanović odlazi kod njega, niti se bilo ko time bavi. Na kraju je završio kao ministar kod Vojislava Koštunice i kao privatni ministar pojedinih tajkuna koji su ga plaćali i u čije ime i za čiji račun je na tom mestu bio, da bi ga na kraju sklonili. Ali nemojte da se iznenadite ako za godinu, tri ili pet ponovo vidite da ga izvuku, jer je to način i metod njihovog rada. Kad kažem njihovog, mislim na te ljude, ne mogu da ih nazovem vojskom i možda je zbog komunikacije lakše da govorim da je to vojna služba, ali oni su mnogo šire nego vojna služba.
DOGOVOR ZA POBUNU: Da li treba da objašnjavam nekome kakav je uticaj vojske na pobunu Crvenih beretki? Kakav je uticaj vojske na Legiju i na tu jedinicu 2001. godine, kada se oni spremaju da naprave pobunu? Naravno, ne spremaju se oni da naprave pobunu tako što su to sami rešili – jednog dana su sedeli, prodali su četiri kile droge, ubili dvoje-troje ljudi tog dana i seli po podne i rekli – hajde, šta da uradimo, da napravimo pobunu. Naravno da su pobunu uradili uz dogovor s Vojislavom Koštunicom. Kad kažem Vojislavom Koštunicom, ne mislim lično na njega, mada je on sve to znao. Ti koji pričaju da nije Vojislav Koštunica, a da jesu možda ti oko njega, Rade Bulatović, Tijanić, Ljilja Nedeljković i ta ekipa, nije tačno. On je sve znao i sve je odobravao.
Ne postoje za to pisani dokumenti i tragovi, kao što ne postoje ni za to da se u njegovoj kancelariji veselilo 12. marta kad je Zoran Đinđić ubijen i otvarao se viski u sedištu DSS-a. Ali postoje ljudi koji o tome mogu da govore, on nije bio sam u tome. Bio je Rade Bulatović, bio je njegov šef kabineta, da li mu je tada bio šef ili nije, ne znam, zove se Filip Golubović, bio je Gradimir Nalić i cela ta banda. Šta su oni to slavili i radovali se 12. marta? Šta su oni to uspeli, ti ljudi koji su u međuvremenu izgubili svu vlast? Naravno da su oni napravili pobunu uz dogovor s Koštunicom. Kabinet, i pre svega Ljiljana Nedeljković, alfa i omega svih zločina, nezakonitosti i pljačke koje su se desili u periodu između oktobra 2001. godine pa sve dok nije sklonjena i poslata na rezervni položaj u NIN. To je kao ono s Vuksanovićem. Iskoriste ljude, onda ih vrate i za par godina ponovo se pojave, biće negde sekretari nekog ministarstva ili će biti neki ministri. Dakle, ta žena je bila ključna jer se preko nje sve prelamalo. Ona je nešto slično kao danas Miki Rakić Borisu Tadiću. Ništa Boris Tadić u Srbiji ne naručuje i ne govori ministrima, ali zato Miki Rakić ima neverovatnu moć da može da kaže ministrima i tužiocima ovo ili ono, da se ide kod Mikija Rakića da se pita za poslanički mandat, za direktora centra.
RAZULARENA GRUPA NAORUŽANIH LJUDI: Znači, to je cela ta ekipa koju je ta služba mogla da kontroliše i da postavi svoje ljude pored Koštunice. I naravno da su pripremu pobune Crvenih beretki ovi ljudi radili u direktnom dogovoru s njima. Zašto je Legija išao da pita Acu Tomića da li će se u pobunu Kobre mešati ili ne? Kako je moguće da postoji ta vrsta paralelne komunikacije, a da najodgovornija institucija u državi s tim nema nikakve veze? Da li bi to danas moglo da se desi? Naravno da ne bi. Zašto je tada moglo? Zato što su bili toliko moćni i zato što su bili pod zaštitom najmoćnije organizacije u državi, a to je svakako i u svakoj državi na svetu onaj koji ima vojnu silu.
Na meti zaverenika: Zoran Đinđić
Photo: Stock
U drugim, demokratskim državama to je podeljeno, pa oni nisu međusobno sjedinjeni i imaju vrhovnu komandu – deo oružane sile koja pripada direktno predsedniku, deo koji pripada parlamentu koji donosi odluke itd. Kod nas ste praktično imali vrhovnu komandu nad tom razularenom grupom naoružanih ljudi. Ne mislim na one nesrećnike što su služili vojsku, nego na one koji su predstavljali profesionalni vojni kadar, koji su najureni iz Hrvatske, Slovenije i sa svih mogućih ratišta. Usput su činili zločine i pljačke, a onda su se svi dovukli u Beograd, svi su ovde dobili stanove, činove ili napredovali s činovima. I onda su sve to naoružanje iz cele bivše Jugoslavije stavili ovde i služilo je ili za rat s Albancima na Kosovu, kako će se kasnije videti, ili da se uništi opozicija u Srbiji ako takve ima. Oni su praktično ti koji vladaju državom, oni su ti koji postavljaju svoje ljude i oni su ti koji utiču na izbore predsednika, vlasti itd.
Ljiljana Nedeljković je bila zadužena za taj bataljon ili, ne znam kako se već zovu, tih hiljadu i ne znam koliko ljudi. Zoran Đinđić je to saznao kad je došao u Vašington i kad su mu tamo u Stejt departmentu rekli – iz vašeg budžeta se plaća, ne znam, 1.600, 1.700 oficira vojske Republike Srpske od kojih je ne znam koliko činilo zločine. Oni su, dakle, ti koji to rade, koji su toliko moćni i koji su postavili urednike, novinare, sudije. Kada pitate bilo koga kakva je situacija u pogledu kriminala, svi će vam reći – ubistva, DB, Jovica Stanišić, pljačke, šverc cigareta, Kertes. Moći će da vam nabrajaju do sutra. Za vojsku ne možete da se setite tri stvari, jer čim se nešto oko vojske otkrije, zataška se istog trenutka. Svejedno da li je to eksplozija u fabrici „Partizan“ ili nešto drugo. To je tema dva dana i treći više nije.
SLUČAJ TOPČIDER: Da li su učestvovali u švercu cigareta? Pa, naravno. Deset godina šverca cigareta između Crne Gore i Srbije sprovodila je vojska. Imate ubistva koja su se dešavala u vojsci, imate situaciju s Topčiderom. Pukovnik Ćosić je alfa i omega ubistva vojnika u Topčideru. Ko zna šta se dešava s Ćosićem i gde je taj čovek koji je glavni sa svojim sinom. Rešenja ubistva vojnika u kasarni nema, iako je apsolutno jasno šta iza toga stoji. Ne znam ko je na njih fizički pucao, ali naravno da su ubijeni i naravno da su ubijeni u kasarni. Svejedno da li zbog toga što je tamo bio Mladić ili neko od tih kriminalaca koji Mladića okružuju, ili je sin generala Ćosića, koji je tu držao kradenu robu, iznosio robu, drogu i ko zna šta je radio, pošto je to idealno mesto za zaštitu. Vi znate da je njegov sin za vreme ubistva neovlašćeno bio u kasarni, znate da je učestvovao u nošenju vojnika, rastresanju zemlje i traženju nekih čaura. Takođe znate da je napustio kasarnu tog dana i bio jedini koji nije dao da se uradi parafinska rukavica. A onda je otišao na letovanje u Egipat. Mislite da je za njim raspisana poternica? Pa naravno da nije, ko da raspisuje? Onda se posle 15 dana ili mesec dana vratio iz Egipta, dao neki iskaz i više se nikad ništa nije desilo. Njih nema, nema njihovih slika i biografija, o njima ništa ne možete da saznate, oni su nedodirljivi. Cela država stoji iza njih i to je ta veza. To su institucije države koje ne smeju da se diraju i koje su iznad nas. Mi smo prolazni, ali vojska nije prolazna.
SVI KRUGOVI VOJISLAVA KOŠTUNICE: Vraćam se na to da li je Koštunica znao za pobunu Crvenih beretki. Sećate se da je Ljiljana Nedeljković bila šef delegacije vojske Jugoslavije u poseti vojsci Republike Srpske. Ti generali su pristali da im neka žena prevodilac bude tamo komandant i da im naređuje. Kasnije su pristali da Rade Bulatović i Gradimir Nalić budu ti koji im dolaze na sednice generalštaba. Oni su, dakle, pripremali tu pobunu, radili su to zajedno s njima, i Ljiljana Nedeljković je morala da bude pozvana na suđenje Zoranu Đinđiću ili u istrazi o ubistvu Momira Gavrilovića. Ona je osoba koja zna ko je ubio Momira Gavrilovića jer ga je ona odvratila da ode na put. Zvala ga je telefonom i rekla mu je da sutra dođe kod Vojislava Koštunice u kabinet. On je rekao da ne može jer putuje u Beč. Ona je završila razgovor, obavila konsultacije s nekim, mora da kaže istražnim organima s kim, ko joj je rekao – ne može, kakav Beč, neka dolazi sutra. Zvala je Gavrilovića ponovo, ubedila ga je i on je otkazao kupljenu kartu. Došao je sutra u kabinet Vojislava Koštunice, izašao je iz tog kabineta i sat-dva ili pet sati posle toga je ubijen.
Opojna moć legalizma: Vojislav Koštunica, DSS ukazanje
Photo: Stock
Znači, taj ko je Ljiljani Nedeljković naredio da Gavra mora sutra da dođe jeste neko ko je znao da će Gavra da bude ubijen ili neko kome je neko naredio da Gavra mora sutra da dođe da bi taj scenario postojao i da se jednim udarcem reši nekoliko stvari. Prva, da sklone Momira Gavrilovića jer je on bio jedan od ključnih svedoka zlodela državne bezbednosti i Jovice Stanišića, kriminala, ubistava i pljački. Bio je njegov čovek od velikog poverenja i učestvovao je u skoro svim zločinima koje je ta služba uradila. Bio je svedok ubistava koja su se desila neposredno posle 5. oktobra, kada je počelo čišćenje ubica Ćuruvije i drugih i sklanjanje tih tragova. U isto vreme, on je upetljan do guše sa ženom Vojislava Koštunice i tim delom njegovog okruženja u Institutu, gde su se nalazili sa Sekeljom, Bracom Grubačićem i pravili pripremu za državni puč. To je prvi pokušaj puča pre nego što se desio ovaj s Crvenim beretkama. To je ta priprema i samo je bilo pitanje šta će biti motiv. Oni su mesecima sedeli i crtali taj čaršav, strukturu – koja služba državne bezbednosti i ko će gde da se nalazi.
KLJUČNI SVEDOK: Naravno, u tome je učestvovao i Jovica Stanišić preko Momira Gavrilovića, direktno u sastanku s Vojislavom Koštunicom par puta, ali je ovo bio čovek za vezu koji je to svakodnevno radio. Momir Gavrilović je važan i zato što su oni koji su organizovali to ubistvo na taj način hteli da pokažu Vojislavu Koštunici da Zoran Đinđić ubija ljude. Gavrilović je bio ključan svedok svega toga, a počeo je da priča. Nije bio dovoljno čvrst, plašio se, video je da dolazi do promena, nije bio glup da to ne shvati i već je počeo da pravi neke vrste kontakata. Imao je kontakte s ljudima iz Zoranovog obezbeđenja, pokušavao je da dođe u kontakt s Zoranom Đinđićem.
Čak je i pet dana pred to ubistvo, pre nego što smo Zoran i ja otišli u Ameriku, došao do mene preko nekog poznanika jedno veče. Prvi i poslednji put sam ga tada u životu video i dao mi je na nekom papiru imena četvoro-petoro ljudi koji su u Beču, koji su neki kriminalci i koji pokušavaju preko Zoranovog obezbeđenja, jer je ono tanko i loše, da ubiju Zorana. On je od mene, u stvari, tražio da ga spojim sa Zoranom. Rekao sam da ne mogu jer sutra ujutru putujem. Taj papir dao sam Goranu Petroviću, koji je tada bio šef Državne bezbednosti. On je to zvanično zaveo, proverio i rekao mi je da zna ko su ljudi na tom spisku i da to nema veze, da je to Gavrina priča i jedan od tih pokušaja kako da dođe do Zorana. Možda pet-šest dana posle toga, kad smo bili u Americi, stigla je potpuno šokantna vest da je on ubijen.
Koštuničin savetnik: Aleksandar Tijanić, obavešten
Photo: Stock
ULOGA ALEKSANDRA TIJANIĆA: Naravno, mi ništa od svega toga nismo znali dok u „Blicu“ nije objavljeno da je ubijen zato što je doneo podatke o kriminalu u vladi Zorana Đinđića, što naravno apsolutno nije tačno. Ne treba da se bude pametan da bi se znalo da je posle ubistva Gavrilovića, Aleksandar Tijanić u „Reporteru“, listu koji je osnovala vojna služba, objavio tekst „Ko to ubija po Srbiji“. Aleksandar Tijanić, savetnik predsednika Koštunice za medije – „Ko to ubija po Srbiji“! Vi znate da je to čovek koji sedi u kabinetu predsednika, da je to čovek koji se druži s Acom Tomićem, Pavkovićem, Radetom Bulatovićem. Vi znate da to nije obična osoba. To je osoba koja ima neke relevantne podatke i on napiše „Ko to ubija po Srbiji“ i da iza toga stoji Zoran Đinđić. Ej, imaš savetnika predsednika Jugoslavije koji ide po ambasadama u Beogradu, zove novinare telefonom i priča da Zoran Đinđić ubija, a sve povodom ubistva Gavrilovića. Onda je brže-bolje skočio Stojković, njegov advokat, pa se onda Mamula pojavio kao advokat „Reportera“, pa onda odbrana medija, nezavisnosti i napada na Biro, koji hoće da ugasi medije. Dakle, oni su ga ubili, mislim na to telo, taj osmi putnik koji je malo u kabinetu, malo u Crkvi, malo u Akademiji, malo mu je pipak na fudbalu, malo je u narodu, malo je u opoziciji, malo je u narodnoj muzici. Svuda su oni. Vladaju oni ljudi koji imaju informacije i moć. To ništa nije ostalo u službama državne i vojne bezbednosti, sve se to nalazi u privatnim arhivama.
PRIVATNE ARHIVE: Sve kasete, snimljeni razgovori, transkripti, ono s čime možete nekog da ucenjujete nalazi se po privatnim kućama i privatnim arhivama. Najveći deo toga uzeli su Jovica Stanišić i grupa oko njega, i onda se time trguje. Čeka se da dođe novi šef službe i trenutak kada mu tako nešto treba. Onda šalješ poruku i kažeš – ej, vidi, možda bih ja mogao da ti pomognem. Kao što je Zoranu Đinđiću i meni Jovica Stanišić jednom prilikom rekao da je Martić pod njegovom kontrolom. Pitamo ga – šta to znači pod tvojom kontrolom, a on kaže – tu je u Srbiji, u jednoj kući na jednoj planini. Ispostavilo se da je ta kuća na jednoj planini u Srbiji u vlasništvu državne bezbednosti. Jovica Stanišić to nije rekao da bi izdao Martića, nego da kaže Zoranu da bi možda mogao da trguje s Hagom, da kaže – evo, daću vam Martića, ne dirajte Karadžića.
Dakle, budeš na čelu Državne bezbednosti par godina i dođeš, po prirodi stvari, do hiljada nekih informacija – čije je dete narkoman, čija je žena ovakva, šta si ukrao, šta si zgazio, šta ti je otac uradio, sve živo dobiješ. I onda to u nekim normalnim društvima ostaje u državi. Ovde se iznese privatno, dođe novi naslednik u službu i on ne nađe ništa. Nema istraga. I postoji to neko međusobno lažno prijateljstvo i moral – nemoj da se diramo. To nisu samo lažno prijateljstvo i moral nego i međusobne ucene. Da li mislite da postoji ijedan drugi razlog zbog čega niko ne sme da pozove Radeta Bulatovića? Ne mora za ono što sam ga ja optužio i što svi znaju, a to je da je odneo arhivu i predao je Amerikancima. Nije važno, to sam ja rekao i kao nemaju dokaze.
UTICAJ CECE RAŽNATOVIĆ: Ali imaju dokaze crno na belo da je znao ko je Radovan Karadžić i da je štitio identitet tog doktora Dabića. Služba i on koji je bio na njenom čelu to rade. Je l' ga neko pozvao da ga pita? Šta ja imam od toga što ću javno da izađem i optužim Predraga Rankovića kada će sutra, ako mene ne plati, platiti nekog sudiju, neku političku stranku i to će se zataškati. Ili ne mora da plati, može i sudski proces da se ne dovodi do kraja, kao u slučaju Ražnatović Svetlane. Zašto? Zato što je njen uticaj toliko veliki i jak da bi taj ko bi nju osudio riskirao da sto-dvesta hiljada njenih fanova sutra bude tvoj neprijatelj. A zašto kada možda mogu da glasaju za mene. I to nije samo u svesti Vojislava Koštunice, Velje Ilića ili Palme, to je u svesti i ljudi iz DS-a. Ne znam da li je u svesti Borisa Tadića, ali me ne bi iznenadilo da jeste. Sećam se da se u predizbornoj kampanji za predsednika izvinjavao Svetlani Ražnatović zato što je uhapšena u „Sablji“ jer on zna da nije trebalo da bude uhapšena.
On o hapšenju Svetlane Ražnatović nema pojma, niti je imao tada, niti je imao 2004. godine. Da se malo raspitao i da je hteo da zna, znao bi da je trebalo da bude uhapšena prvi dan jer je, dok je naša policija neposredno posle ubistva Zorana Đinđića prisluškivala i pratila ubice, Dušan Spasojević, da bi se šegačio, davao svoj telefon Svetlani Ražnatović. Pa naša policija sluša kako ona priča sa svojim ljubavnicima ili ne znam s kim već. Mi hapsimo ljude pored kojih je Legija samo prošao u prvih godinu dana, a ne hapsimo tu osobu. Dakle, to što se dešava s njom, s Predragom Rankovićem Peconijem i drugim ljudima posledica je toga što se ono čime jedna država vlada ne nalazi u institucijama, nego po nekim privatnim kućama, u džepovima i stanovima. Umesto da se to koristi da država otera kriminalce u zatvor, bolje je da se ja s njim lepo dogovorim i da mu kažem – vidi, ovo je kod mene, nema problema, ti si bezbedan, može kopije, kopija košta toliko, original košta toliko.
Photo: EPA
TROVANJE TEORIJAMA ZAVERE: Sećate se da je kod upada u Biro otkriveno da je ta grupa sedela, napila se jedan dan i smislila priču kako se Vojislav Koštunica prisluškuje. Oni su njega stalno trovali tim teorijama zavere, to je njihov mehanizam. To sam video i doživeo. To su radili Zoranu, meni, to su radili svim ljudima.
Svetlana Vuković: Jesu li uspeli?
Beba Popović: Ne, naravno da nisu kod Zorana. Njega to nije interesovalo. On je čovek koji nije hteo ni svoj dosije da pogleda i pročita. Ali to su njihovi mehanizmi. Dođem ovde kod vas u stan i kažem – jao, je l' ste bezbedni vi ovde? Pa vi odgovorite – nemam pojma da li sam bezbedna, tu živim. A onda ja kažem – ovo je dosta slaba tačka, ja sam to malo profesionalno deformisan, želim da ti kažem, vidi, imaš neprijatelja. Ili vas zovu telefonom pa, kao što je to radio Jovica Stanišić, kažu – ej, stigao je jedan Ukrajinac, plaćeni ubica, mi ga znamo od pre deset godina, stalno ga šalju tu, radi za sve, to je neki novi Karlos, radi i za Ruse i poslali su ga da ubije nekog od visokih političara. Mi kažemo – daj te podatke, zovi tamo, a on – ne, ma kakav Goran Petrović, kakva služba, ništa ne brinite, to ćemo ja i moji ljudi da završimo. Tako su oni i Miloševiću. Sećate se da je najveći uspeh Jovice Stanišića kod Miloševića bio u tome što je našao pušku iz koje je Milošević trebalo da bude ubijen na Gazimestanu. Bio je sukob između njega i onog Janaćkovića, ko će da bude šef službe. Onda je Stanišić otkrio pušku. Tako su i Koštunici, kao što neko od novinara u žargonu naziva, prodavali cigle. To je radio i Legija, i zemunski klan, i svi oni...
- Sent using Google Toolbar"
e-novine.com - Vladimir Popović: Državna, zaverenička grupa
e-novine.com - Vladimir Popović: Državna, zaverenička grupa: "Zoran Đinđić nije voleo ružne vesti i verovao je da može nekako tom svojom energijom da pokrene Srbiju iz procesa gde je potpuno krenula, samo to – Ljilja Buha, ubistvo, izbori, Šešelj, Labus, Koštunica, ova afera, ona afera. On je, kao noj, verovao da je to način, da on mora da ostane čist, da ga ne interesuje šta se tu dešava, da time ne treba da se bavi. Jednostavno, nije hteo da veruje u takvu količinu zavere. To je tek negde posle Bagzija počelo da bude kristalno jasno, ali nije ga nešto posebno pokolebalo...
Hroničar i svedok: Vladimir Beba Popović
Photo: Privatna arhiva VBP
KAKO UKLONITI ĐINĐIĆA: Znači, imate grupu nekih ljudi koja dolazi na vlast, koja nije iz tog miljea i tog sveta, koja o tome zna na onom nivou kao i vi sada, iz novina, iz nekih gradskih priča, filmova, pola vam je jasno, pola vam nije jasno, u pola verujete, u pola ne verujete. A opet ste svesni da mora da negde postoji takva neka vrsta moći. Ali vi je ne vidite, i stalno očekujete kada će to da se desi, ali se to nikad ne dešava. Oni to, naravno, koriste da vam objašnjavaju, da vas fasciniraju lažima, pričama, mobilnom snagom vojske, policije, brojem ljudi, kao ono kad skaču iz helikoptera. To je identično tome. Skupi se 10-15 političara, stave im dvoglede, i onda oni skoče iz helikoptera, naprave salto, upadnu stalno u isti autobus, izvade dvojicu ljudi, škripe kolima i dobiju aplauz. Eto, tako to izgleda. Šta oni vama time pokazuju? Pokazuju vam koliko su jači i moćniji od vas.
Ubeđujući Vojislava Koštunicu da je Zoran Đinđić takav, oni su pripremali političku podršku za nešto što su hteli da sprovedu. U međuvremenu je grupa onih koji upravljaju državom procenila da je jedini model koji može da se desi ipak fizičko uklanjanje Zorana Đinđića. Zašto? Zato što je i pored toga što su primenili sve mehanizme kako bi ga oslabili, Zoran Đinđić imao veliku podršku. Jedan problem je bio zato što je imao podršku iz sveta i zato što su ga strani političari podržavali. Ne možete tako lako da ga sklanjate, nije ovo baš 1903. godina, pa da možete da ga bacite s balkona i šta vas briga. Ali postojala je i druga stvar, a to je da je, i pored toga što su o njemu napravili takav negativan lik, on ulivao određeni optimizam narodu.
HAG KAO IZGOVOR: Dve su po mom mišljenju stvari opredelile da Zoran Đinđić bude ubijen. Jedna je približavanje hapšenja članova zemunskog klana i JSO-a zato što je mnogima bilo jasno da će to hapšenje da otvori taj lonac zla. Druga stvar je to što je Zoran 13, 14. ili 15. marta, ne mogu da se setim tačnog dana, trebalo da preuzme i vojsku. Za 25, 26. januar bila je zakazana sednica na kojoj će biti smenjeni Andrija Savić i Milorad Bracanović i biti postavljeni novi ljudi. Ne znam da li se znalo ko su novi, ali to nije ni bilo bitno. To je inače vreme kada mi već uveliko znamo da se ovi spremaju da ubiju Zorana. Čume je već uveliko bio sklonjen. To što je Čume rekao specijalnom tužiocu, mi smo znali od leta 2002. godine. Čume je došao kod mene, to mi je ispričao, ja sam ga slušao par sati, pozvao sam Milana Obradovića i Nenada Milića i ispričao sam im šta mi je rekao. Potvrdilo se na osnovu nekih policijskih saznanja da su ti podaci, ljudi i imena koje Čume govori tačni. Onda se on sklanjao i bežao od njih. Oni su ga jurili celo to leto 2002. godine.
Dakle, oni su iskoristili ideju da se ova grupa ljudi plaši Haga. Vešto su proturili tu priču koju je Gradimir Nalić opisao rečima – birajte Koštunicu, nemojte ove izdajnike, oni će vas poslati u Hag. Pri svakom dolasku Karle del Ponte u zgradu Predsedništva, pored Koštunice i Ljilje Nedeljković, bili su uvek Gradimir Nalić i još dvojica-trojica ljudi, a često je tu bio i Toma Fila. Ne znam šta je radio, ali imao je neku funkciju, verovatno je bio savetnik kao što je danas savetnik ministru policije. I svaki od podataka koje je Karla del Ponte davala tajno Koštunici i republičkoj vladi, završavao je kod ovih ljudi koji su na spisku – od Legije i JSO-a, do ovih iz vojske. U svim akcijama koje je ta zloglasna grupa ljudi radila, hteo sam da kažem zloglasni kabinet, ali ne može kabinet da bude takav, nalazio se Zoran Đinđić. To vam je i pokušaj upada u Biro i ono što imate u razgovorima tih oficira kada oni kažu – a šta kada uđemo unutra pa ništa ne nađemo, pa Aco Tomić kaže – nema veze, nešto ćemo da ubacimo. Dakle, svesno su ovima poturali priču – Zoran će vas izdati, približava se Hag.
RUSKI „CRVENI ORKESTAR“: I još jedna stvar koju sam 2005. godine rekao, a sada je samo jasnija i vidljivija, a to je da su postojali i strani moćni centri koji su im za takvu stvar davali podršku. Tu nedvosmisleno mislim na Rusiju. Kad kažem na Rusiju, naravno da ne mislim na zvaničnu državu i na njihovu zvaničnu službu bezbednosti, KGB. Mislim na one centre moći te države koji postoje i funkcionišu u okviru samog aparata. Ne zaboravite da je vojska, njen vrh, u vreme 5. oktobra bila kompletno pod kontrolom Rusije. Osim Pavkovića, koji je tu došao jer je politički bio najprihvatljiviji Miri Marković i Slobodanu Miloševiću, svi ovi ostali koji su upravljali vojskom, od Krge pa nadalje, školovani su u Rusiji i na doškolovavanje su išli u rusku vojsku. Ceo taj vrh, koji se u žargonu u vojsci pejorativno nazivao „crveni orkestar“, činili su praktično kolege, zaposleni i potčinjeni velikoj i moćnoj ruskoj armiji i ruskoj aparaturi.
Pravi čovek na pravom mestu: General Nebojša Pavković u Hagu
Photo: EPA/ED OUDENAARDEN-POOL
Peti oktobar počinje s njima na čelu. To nije samo na osnovu spekulacija ili toga da ja to mislim ili ne mislim, tu se desilo i nekoliko konkretnih stvari. Za mene je svakako najznačajnija ta da me je šest meseci pre Zoranovog ubistva na ručak pozvao ambasador velike evropske države, obaveštajac. Bili smo na ručku, izašli iz restorana i on me je na ulici gde prolaze autobusi pitao da li znam nešto o tome da vojska zajedno s Rusima, koristeći ovo Hag – anti-Hag, priprema Zoranovo ubistvo. Rekao sam da ne znam, kao što stvarno ništa nisam ni znao i na tome se završilo. Preneo sam to i Zoranu i nadležnima koji su se tada time bavili.
STRAH OD AKCIJE „SABLJA“: Vraćam se na „Sablju“ i na to što je uzdrmalo ovu grupu. Kada te sisteme koji deluju tako nedodirljivo, te hobotnice, tog osmog putnika, pogodite u pravu metu ili imate pravo oružje, oni su plašljiviji od dece. Oni onda počinju da se rasturaju. To se desilo i u „Sablji“ jer je počeo da se para taj neki sistem. Došlo se do otkrića Ivana Stambolića i to je, podjednako s ovim da se došlo do Koštuničinog kabineta, ključni trenutak. Otkriveno je da je grupa državnih funkcionera, da li su oni policajci ili specijalne jedinice nije važno, po nalogu njihovih pretpostavljenih, koji su takođe službenici države, a po nalogu predsednika te države, Miloševića – ubila bivšeg predsednika te države. Samo zato što je u glavama lude žene tog predsednika i njega koji je bio slab na nju bilo to da im on predstavlja opasnost i da mogu da izgube sve što mogu da izgube. Istog trenutka znate da je Koštunica kiselo gledao na tu priču i da je nešto kao – ma kakvi, on je komunista. Danas možete da budete sigurni da je to zato što je to bio pokušaj paranja ovog organizma, ovog njihovog mentora. Na prvi pogled, naravno da to nema nikakve veze s vojskom, ali mislite li da vojska nije znala da se to desilo? Dakle, tada je prestala „Sablja“. Zbog toga da se to ne bi paralo dalje.
Druga stvar je jer se došlo do Koštunice i njegovog neposrednog okruženja. Ne samo hapšenjem Radeta Bulatovića, Ace Tomića i Mikelića nego i otkrivanjem da su neki sponzori Dejana Mihajlova iz Pančeva isto bili umešani i povezani. Da su finansijeri stranke Vojislava Koštunice iz Čačka imali direktne veze s Legijom i nekim Legijinim ljudima. Treća stvar je bio strah određenih lidera DOS-a koji su se, gledajući šta sve „Sablja“ sa sobom seče i šta sve otvara, i kako se jedno po jedno ubistvo rešava, i kako pada ovo i ono, plašili da li će doći i do njih. Ne mislim da li će doći do njih u slučaju zavere za ubistvo Zorana Đinđića, nego da li će doći do njih u tome što su radili nekada, neke pljačke, neke privatizacije, kako su došli do fabrike, do diplome, do ministarskog mesta.
Koloplet novca, vlasti i korupcije: Dejan Mihajlov i Rade Bulatović, DSS vojnici
Photo: e-novine
PUKANIĆEVO UBISTVO VAŽNIJE OD ĐINĐIĆEVOG: Postoji još jedna stvar koja se odnosi na politiku. Bilo je jasno da će doći do neke nove političke podele. Bilo je jasno da odlazak Zorana Đinđića i dolazak Zorana Živkovića ne može da ostane takav kakav jeste. Nebitno je da li će se to promeniti sad ili za tri meseca, šest meseci, godinu dana, ali da više onako neće biti, neće. Potpuno je bilo jasno da treba voditi računa, da se ne treba sukobljavati i voditi tuđe ratove. Kako oni vole da kažu – ćuti, gledaj svoju stranku, svoju poziciju, sad se pozicioniraj za neke nove podele karata koje će se desiti. Znači, idi u dogovore s tajkunima, idi malo kod Dobrice i ovih mudraca da vidiš šta priča osmi putnik. I zato nisu ulazili u sukob s Koštunicom.
Iz ove kasnije faze suđenja za ubistvo Zorana Đinđića postoji najmanje trideset izjava ljudi iz neposrednog okruženja Vojislava Koštunice za koje bi u svakoj normalnoj zemlji bilo koji policajac ili tužilac pozvao te ljude da im kaže – reci mi šta ovo znači. Složićete se da nije normalno da u jednoj državi ubiju predsednika vlade, a da nas interesuje samo izvršilac. A zato, kada se u drugoj državi, s kojom smo bili u ratu deset godina, završi suđenje i osude neposredni izvršioci ubistva novinara, koji je pri tom bio saradnik mafije i koji je napadao i vređao ovu državu, mislim na Ivu Pukanića, naša država ima potrebu da i dalje istražuje ko stoji iza tog ubistva. Naravno, to je zato što žele da na taj način nanesu štetu Crnoj Gori. Da im se osvete što smo najzad postali Srbija i ono što smo celog života želeli, ali samo smo mogli da postanemo tako što se otcepio Milo, a ne zato što smo mi sami želeli to da uradimo. Pa da im se osvetimo i za priznanje Kosova. Političkom pozadinom ubistva Ive Pukanića bave se novinari, mediji, tužilac putuje u Zagreb i istražuje. A za političko ubistvo Zorana Đinđića – pa ne, videćemo, da sačekamo pravosnažnu presudu, da vidimo pobunu...
MEDIJSKA PRIPREMA ZA LIKVIDACIJU: Vraćam se na priču oko medija. Ne krijem da sam bio jedan od ljudi koji je predložio da se formira ekipa koja će se baviti pisanjem medija o Đinđiću. Usledio je napad na vladu. Imate ministra OEBS-a koji dolazi kod Zorana Živkovića i kaže – ne, ne, mediji, ne smete medije, oni su najveća grana slobode u demokratskom društvu. Pošto smo mi nezreli kao narod i još smo u fazi evolucije, oni dolaze da nam objašnjavaju šta su mediji. Pa to nema veze s medijima. Ti koji u tome učestvuju i koji te ljude plaćaju su mafijaši, kriminalci, ljudi službe državne bezbednosti, ubice, ratni zločinci i profiteri. Onda su se pojavili Ćurguz, Lečić i Ministarstvo kulture koji će, eto, da angažuju „Ebart“ da oni urade analizu. Onda su oni uradili neku analizu navrat-nanos. U nju, naravno, nije ulazila televizija braće Karić, koju je uređivao savetnik Vojislava Koštunice Aleksandar Tijanić i koja je služila za pripremnu organizaciju ubistva Zorana Đinđića. Da li imate veći dokaz od tog da je 2006. ili 2005. sam vlasnik te televizije, Bogoljub Karić, kada je došao u sukob sa istim tim ljudima s kojima je tikve sadio, pa mu se olupalo o glavu, javno izašao i rekao da hoće da svedoči za ubistvo Zorana Đinđića jer je njegova televizija učestvovala u tome. I da je učestvovala ta grupa ljudi koja sad i njega juri. Vrlo je jasno definisao da su to Aleksandar Tijanić, Rade Bulatović, Aco Tomić, Nikitović, Mihajlov, Jočić i ta ekipa oko Koštunice. Naravno da mi možemo da kažemo – pa dobro, on je to rekao zato što je bio u situaciji u kojoj je bio, što to nisi rekao 2001. godine? I još hiljadu nekih drugih stvari može da se kaže. Možda to i nije tačno. Ali koje je to društvo u kome tako moćan čovek i takva osoba kao što je Bogoljub Karić kaže nešto što smo svi mi znali – da je ta njegova televizija služila za uništavanje Zorana Đinđića. I kad on kaže da hoće da svedoči, to više nikog ne interesuje. To se zataška, to se gurne i o tome neće da se priča.
Neodoljiv vojnički šarm: Aco Tomić, dragi prijatelj Vojislava Koštunice
Photo: s.seebiz.eu
KOMPROMISNA OPTUŽNICA: Aco Tomić i Rade Bulatović su uhapšeni zato što su lagali istražnim organima, policajcima s kojima su razgovarali. Jedan je rekao jedno, drugi je rekao drugo. Problem u njihovom držanju u zatvoru je, kao i s Jovicom Stanišićem, samo taj što su od trenutka kad su stavljeni u zatvor ostavljeni tamo dok im taj zatvor nije istekao. I što više niko od tih inspektora nije smeo njima da se bavi i da radi s njima kao što su radili s drugima, sa Zvezdanom i sa svima redom, pa je to dalo neki rezultat, jer je već istog trenutka počela priča o politici. Optužnica na kojoj se on nalazio, a koja je ukinuta, bila je kompromis na koji je Jovan Prijić morao da pristane da bi ostao na mestu makar zamenika tužioca, da se iz nje izbace svi ovi koji su direktno asocirali na Vojislava Koštunicu i koji bi mogli da dovedu i do političke pozadine.
Jer vi u originalno napisanoj optužnici imate četvoricu ljudi koji su direktno uključeni u politiku. Pored ove trojice i Vojislava Šešelja. Ona je kompromis, to je svakome jasno. Oni su izbačeni iz toga i njima su date najmoćnije funkcije u državi. Nažalost, Aci Tomiću nisu mogli jer je na čelu vojske bio Boris Tadić, a i penzionisan je, pa nisu mogli tako brzo da ga reaktiviraju. Ali reaktivirali bi ga, kao i Stankovića, nema veze, iz penzije bi ga povukli da bude bilo šta. Međutim, bio je mnogo umešan, kako u to tako i u zaštitu Ratka Mladića i ovih ratnih zločinaca.
PORODIČNA PLJAČKA SRBIJE: Njihov dolazak na vlast imao je cilj finalne i konačne pljačke započete za vreme Miloševića i podele Srbije na tih 10-20 porodica. Ona je trebalo da se desi, i desila se u periodu od 2004. do 2008. i nastavlja se i dalje. Ovo su sad finese, ali gro toga je opljačkano i ta gruba podela je napravljena u te četiri godine. Sve te privatizacije su se desile pod ministrom Bubalom i pod Agencijom za privatizaciju u koju su dovodili svoje službenike. Pa je tako na kraju pred raspad vlade, direktor Agencije za privatizaciju bio glumac iz Kikinde, iz pozorišta, dečko sa 26 godina, koji nikad u životu ništa nije radio, bio je neki statista, glumio je talase u lokalnom pozorištu u Kikindi.
On je postao direktor Agencije za privatizaciju da bi Dejan Mihajlov, Bubalo i Aleksandar Nikitović mogli da privatizuju 10-15 ili 20 firmi koje su se desile u to vreme u privatizaciji. Ne govorim o nečemu što nije proverljivo i što nije vidljivo. One su privatizovane na način kako je Koštunica shvatao legalizam – da su se ukidali tenderi, da se odluka kako će biti privatizovano menjala dan pred raspisivanje, da su pojedini učesnici na tenderu kao „Delta“ i Miroslav Mišković imali u koverti dve cene. Dakle, njima je bilo važno da se završi taj finalni udarac pljačke i zbog toga nisu želeli mnogo da se suprotstavljaju svetu. Šta im svet traži i šta im traže Amerikanci, saradnja s Hagom – nema problema. Znate da su kidnapovali ljude, otimali ih iz bolnica, slali ih i lažno predstavljali, izmišljali da su uhapšeni u Republici Srpskoj, a hapsili ih odavde i prebacivali tamo, najavljivali da to sve rade dobrovoljno. Sve je to služilo samo kao maska za ovu ogromnu pljačku u kojoj je učestvovala ta banda oko Vojislava Koštunice.
SAMO DA SE NE SAZNA ISTINA: Da ne ponavljam ono što svako zna i za šta postoje vidljivi dokazi, da je ta grupa želela da se i Specijalni sud, i policija, i taj postupak, i tužilaštvo uništi. Taj proces je i opstao zbog toga što Amerikanci nisu dozvolili da se ugasi. Inače je namera Vojislava Koštunice i te bande oko njega, Stojkovića i tih, bila – to je gotovo. I onda su naravno dozvolili da se taj proces desi, ali na način da oni mogu da kontrolišu kako će se desiti. Njihov je cilj bio sledeći – u redu, mi ćemo doneti presudu, ako moramo, osudićemo ove nesrećnike, ako moramo, ali ćemo kod građana Srbije, kod javnosti, zadržati priču da to nema nikakve veze i da je to, eto, jednostavna stvar koja mora da se desi, zbog više sile. Najverovatnije su ga ubili Amerikanci ili Englezi ili Nemci, već ko ga je izdao. Ali ostavićemo 10-15 teorija javnosti i građanima Srbije za neko novo vreme. To je kao radikali ili ovi sad naprednjaci. Mi se povlačimo s linije Karlovac–Ogulin i tako dalje, do nekog boljeg vremena. Kosovo smo izgubili do nekog boljeg vremena. Tako su Jevreji 2.000 godina čekali neko bolje vreme, pa ćemo i mi Srbi isto tako čekati. Dakle, sve se svodi na to da konačna istina ne sme da se sazna.
Prijatelji i saradnici: Zoran Đinđić i Vladimir Popović
Photo: Privatna arhiva VBP
ĐINĐIĆ, ZASIĆEN LOŠIM VESTIMA: Poslednja faza Zoranove vladavine, koja je počela negde od jeseni 2002. godine, bila je faza kad je već praktično bio spreman da digne ruke, ali je znao da to ne sme da uradi. On je već bio strašno izmoren tom količinom blata koje je na njega bacano od 5. oktobra pa do tog dana. Svakodnevno, u svim medijima, od svih mogućih. Ta energija koju je on imao i taj optimizam – kao nemoj time da se bavimo, on je čovek prestao da čita novine. Ali to što on to nije radio, ne znači da se u Srbiji to nije dešavalo. On je bežao od toga kad se ujutru vidimo i kad ja kažem – da li si video sad ovo, Ljilja Buha itd. Jednostavno jer nema čovek tu šta da kaže. Nije voleo ružne vesti i verovao je da može nekako tom svojom energijom da pokrene Srbiju iz procesa gde je potpuno krenula, samo to – Ljilja Buha, ubistvo, izbori, Šešelj, Labus, Koštunica, ova afera, ona afera.
On je, kao noj, verovao da je to način, da on mora da ostane čist, da ga ne interesuje šta se tu dešava, da time ne treba da se bavi. Jednostavno, nije hteo da veruje u takvu količinu zavere. To je tek negde posle Bagzija počelo da bude kristalno jasno, ali nije ga nešto posebno pokolebalo. Osim u smislu da želi da se obračuna s tim organizovanim kriminalom, i doneo je odluku da se smenjuju i Bracanović i Savić. I to je uradio, i onda je najavio i godinu borbe protiv kriminala. Ali jednostavno, on nije hteo da bude čovek koji se operativno bavi tim stvarima. A ako se u Srbiji operativno ne bavite tim stvarima, nemate šta tu da tražite. Zoran to nije radio, ovi su videli da on to ne radi, puštali su ga i zato je to sve tako izgledalo. Zato nisu smeli da mu javljaju te neke neprijatne vesti, plašeći se njegovih reakcija, jer je jednostavno bio toliko zasićen. Kao pušači kada se otruju pušenjem, pa onda dva dana ne mogu da puše. Tako i on. On je to doživljavao svojim ličnim neuspehom – mi to nismo uspeli, kako je moguće da ih ovaj trut i ta politika i dalje drže. On nije hteo da prihvati istinu. Mnogo je lepše mislio o srpskom narodu i o građanima ove države nego što oni to u suštini jesu. To je naravno preduslov da biste mogli da budete lider tog naroda. Ali u isto vreme morate da budete vrlo objektivni, pogotovu ako vam je glava u čeljustima takvih neprijatelja, kao što je bila njegova.
- Sent using Google Toolbar"
Hroničar i svedok: Vladimir Beba Popović
Photo: Privatna arhiva VBP
KAKO UKLONITI ĐINĐIĆA: Znači, imate grupu nekih ljudi koja dolazi na vlast, koja nije iz tog miljea i tog sveta, koja o tome zna na onom nivou kao i vi sada, iz novina, iz nekih gradskih priča, filmova, pola vam je jasno, pola vam nije jasno, u pola verujete, u pola ne verujete. A opet ste svesni da mora da negde postoji takva neka vrsta moći. Ali vi je ne vidite, i stalno očekujete kada će to da se desi, ali se to nikad ne dešava. Oni to, naravno, koriste da vam objašnjavaju, da vas fasciniraju lažima, pričama, mobilnom snagom vojske, policije, brojem ljudi, kao ono kad skaču iz helikoptera. To je identično tome. Skupi se 10-15 političara, stave im dvoglede, i onda oni skoče iz helikoptera, naprave salto, upadnu stalno u isti autobus, izvade dvojicu ljudi, škripe kolima i dobiju aplauz. Eto, tako to izgleda. Šta oni vama time pokazuju? Pokazuju vam koliko su jači i moćniji od vas.
Ubeđujući Vojislava Koštunicu da je Zoran Đinđić takav, oni su pripremali političku podršku za nešto što su hteli da sprovedu. U međuvremenu je grupa onih koji upravljaju državom procenila da je jedini model koji može da se desi ipak fizičko uklanjanje Zorana Đinđića. Zašto? Zato što je i pored toga što su primenili sve mehanizme kako bi ga oslabili, Zoran Đinđić imao veliku podršku. Jedan problem je bio zato što je imao podršku iz sveta i zato što su ga strani političari podržavali. Ne možete tako lako da ga sklanjate, nije ovo baš 1903. godina, pa da možete da ga bacite s balkona i šta vas briga. Ali postojala je i druga stvar, a to je da je, i pored toga što su o njemu napravili takav negativan lik, on ulivao određeni optimizam narodu.
HAG KAO IZGOVOR: Dve su po mom mišljenju stvari opredelile da Zoran Đinđić bude ubijen. Jedna je približavanje hapšenja članova zemunskog klana i JSO-a zato što je mnogima bilo jasno da će to hapšenje da otvori taj lonac zla. Druga stvar je to što je Zoran 13, 14. ili 15. marta, ne mogu da se setim tačnog dana, trebalo da preuzme i vojsku. Za 25, 26. januar bila je zakazana sednica na kojoj će biti smenjeni Andrija Savić i Milorad Bracanović i biti postavljeni novi ljudi. Ne znam da li se znalo ko su novi, ali to nije ni bilo bitno. To je inače vreme kada mi već uveliko znamo da se ovi spremaju da ubiju Zorana. Čume je već uveliko bio sklonjen. To što je Čume rekao specijalnom tužiocu, mi smo znali od leta 2002. godine. Čume je došao kod mene, to mi je ispričao, ja sam ga slušao par sati, pozvao sam Milana Obradovića i Nenada Milića i ispričao sam im šta mi je rekao. Potvrdilo se na osnovu nekih policijskih saznanja da su ti podaci, ljudi i imena koje Čume govori tačni. Onda se on sklanjao i bežao od njih. Oni su ga jurili celo to leto 2002. godine.
Dakle, oni su iskoristili ideju da se ova grupa ljudi plaši Haga. Vešto su proturili tu priču koju je Gradimir Nalić opisao rečima – birajte Koštunicu, nemojte ove izdajnike, oni će vas poslati u Hag. Pri svakom dolasku Karle del Ponte u zgradu Predsedništva, pored Koštunice i Ljilje Nedeljković, bili su uvek Gradimir Nalić i još dvojica-trojica ljudi, a često je tu bio i Toma Fila. Ne znam šta je radio, ali imao je neku funkciju, verovatno je bio savetnik kao što je danas savetnik ministru policije. I svaki od podataka koje je Karla del Ponte davala tajno Koštunici i republičkoj vladi, završavao je kod ovih ljudi koji su na spisku – od Legije i JSO-a, do ovih iz vojske. U svim akcijama koje je ta zloglasna grupa ljudi radila, hteo sam da kažem zloglasni kabinet, ali ne može kabinet da bude takav, nalazio se Zoran Đinđić. To vam je i pokušaj upada u Biro i ono što imate u razgovorima tih oficira kada oni kažu – a šta kada uđemo unutra pa ništa ne nađemo, pa Aco Tomić kaže – nema veze, nešto ćemo da ubacimo. Dakle, svesno su ovima poturali priču – Zoran će vas izdati, približava se Hag.
RUSKI „CRVENI ORKESTAR“: I još jedna stvar koju sam 2005. godine rekao, a sada je samo jasnija i vidljivija, a to je da su postojali i strani moćni centri koji su im za takvu stvar davali podršku. Tu nedvosmisleno mislim na Rusiju. Kad kažem na Rusiju, naravno da ne mislim na zvaničnu državu i na njihovu zvaničnu službu bezbednosti, KGB. Mislim na one centre moći te države koji postoje i funkcionišu u okviru samog aparata. Ne zaboravite da je vojska, njen vrh, u vreme 5. oktobra bila kompletno pod kontrolom Rusije. Osim Pavkovića, koji je tu došao jer je politički bio najprihvatljiviji Miri Marković i Slobodanu Miloševiću, svi ovi ostali koji su upravljali vojskom, od Krge pa nadalje, školovani su u Rusiji i na doškolovavanje su išli u rusku vojsku. Ceo taj vrh, koji se u žargonu u vojsci pejorativno nazivao „crveni orkestar“, činili su praktično kolege, zaposleni i potčinjeni velikoj i moćnoj ruskoj armiji i ruskoj aparaturi.
Pravi čovek na pravom mestu: General Nebojša Pavković u Hagu
Photo: EPA/ED OUDENAARDEN-POOL
Peti oktobar počinje s njima na čelu. To nije samo na osnovu spekulacija ili toga da ja to mislim ili ne mislim, tu se desilo i nekoliko konkretnih stvari. Za mene je svakako najznačajnija ta da me je šest meseci pre Zoranovog ubistva na ručak pozvao ambasador velike evropske države, obaveštajac. Bili smo na ručku, izašli iz restorana i on me je na ulici gde prolaze autobusi pitao da li znam nešto o tome da vojska zajedno s Rusima, koristeći ovo Hag – anti-Hag, priprema Zoranovo ubistvo. Rekao sam da ne znam, kao što stvarno ništa nisam ni znao i na tome se završilo. Preneo sam to i Zoranu i nadležnima koji su se tada time bavili.
STRAH OD AKCIJE „SABLJA“: Vraćam se na „Sablju“ i na to što je uzdrmalo ovu grupu. Kada te sisteme koji deluju tako nedodirljivo, te hobotnice, tog osmog putnika, pogodite u pravu metu ili imate pravo oružje, oni su plašljiviji od dece. Oni onda počinju da se rasturaju. To se desilo i u „Sablji“ jer je počeo da se para taj neki sistem. Došlo se do otkrića Ivana Stambolića i to je, podjednako s ovim da se došlo do Koštuničinog kabineta, ključni trenutak. Otkriveno je da je grupa državnih funkcionera, da li su oni policajci ili specijalne jedinice nije važno, po nalogu njihovih pretpostavljenih, koji su takođe službenici države, a po nalogu predsednika te države, Miloševića – ubila bivšeg predsednika te države. Samo zato što je u glavama lude žene tog predsednika i njega koji je bio slab na nju bilo to da im on predstavlja opasnost i da mogu da izgube sve što mogu da izgube. Istog trenutka znate da je Koštunica kiselo gledao na tu priču i da je nešto kao – ma kakvi, on je komunista. Danas možete da budete sigurni da je to zato što je to bio pokušaj paranja ovog organizma, ovog njihovog mentora. Na prvi pogled, naravno da to nema nikakve veze s vojskom, ali mislite li da vojska nije znala da se to desilo? Dakle, tada je prestala „Sablja“. Zbog toga da se to ne bi paralo dalje.
Druga stvar je jer se došlo do Koštunice i njegovog neposrednog okruženja. Ne samo hapšenjem Radeta Bulatovića, Ace Tomića i Mikelića nego i otkrivanjem da su neki sponzori Dejana Mihajlova iz Pančeva isto bili umešani i povezani. Da su finansijeri stranke Vojislava Koštunice iz Čačka imali direktne veze s Legijom i nekim Legijinim ljudima. Treća stvar je bio strah određenih lidera DOS-a koji su se, gledajući šta sve „Sablja“ sa sobom seče i šta sve otvara, i kako se jedno po jedno ubistvo rešava, i kako pada ovo i ono, plašili da li će doći i do njih. Ne mislim da li će doći do njih u slučaju zavere za ubistvo Zorana Đinđića, nego da li će doći do njih u tome što su radili nekada, neke pljačke, neke privatizacije, kako su došli do fabrike, do diplome, do ministarskog mesta.
Koloplet novca, vlasti i korupcije: Dejan Mihajlov i Rade Bulatović, DSS vojnici
Photo: e-novine
PUKANIĆEVO UBISTVO VAŽNIJE OD ĐINĐIĆEVOG: Postoji još jedna stvar koja se odnosi na politiku. Bilo je jasno da će doći do neke nove političke podele. Bilo je jasno da odlazak Zorana Đinđića i dolazak Zorana Živkovića ne može da ostane takav kakav jeste. Nebitno je da li će se to promeniti sad ili za tri meseca, šest meseci, godinu dana, ali da više onako neće biti, neće. Potpuno je bilo jasno da treba voditi računa, da se ne treba sukobljavati i voditi tuđe ratove. Kako oni vole da kažu – ćuti, gledaj svoju stranku, svoju poziciju, sad se pozicioniraj za neke nove podele karata koje će se desiti. Znači, idi u dogovore s tajkunima, idi malo kod Dobrice i ovih mudraca da vidiš šta priča osmi putnik. I zato nisu ulazili u sukob s Koštunicom.
Iz ove kasnije faze suđenja za ubistvo Zorana Đinđića postoji najmanje trideset izjava ljudi iz neposrednog okruženja Vojislava Koštunice za koje bi u svakoj normalnoj zemlji bilo koji policajac ili tužilac pozvao te ljude da im kaže – reci mi šta ovo znači. Složićete se da nije normalno da u jednoj državi ubiju predsednika vlade, a da nas interesuje samo izvršilac. A zato, kada se u drugoj državi, s kojom smo bili u ratu deset godina, završi suđenje i osude neposredni izvršioci ubistva novinara, koji je pri tom bio saradnik mafije i koji je napadao i vređao ovu državu, mislim na Ivu Pukanića, naša država ima potrebu da i dalje istražuje ko stoji iza tog ubistva. Naravno, to je zato što žele da na taj način nanesu štetu Crnoj Gori. Da im se osvete što smo najzad postali Srbija i ono što smo celog života želeli, ali samo smo mogli da postanemo tako što se otcepio Milo, a ne zato što smo mi sami želeli to da uradimo. Pa da im se osvetimo i za priznanje Kosova. Političkom pozadinom ubistva Ive Pukanića bave se novinari, mediji, tužilac putuje u Zagreb i istražuje. A za političko ubistvo Zorana Đinđića – pa ne, videćemo, da sačekamo pravosnažnu presudu, da vidimo pobunu...
MEDIJSKA PRIPREMA ZA LIKVIDACIJU: Vraćam se na priču oko medija. Ne krijem da sam bio jedan od ljudi koji je predložio da se formira ekipa koja će se baviti pisanjem medija o Đinđiću. Usledio je napad na vladu. Imate ministra OEBS-a koji dolazi kod Zorana Živkovića i kaže – ne, ne, mediji, ne smete medije, oni su najveća grana slobode u demokratskom društvu. Pošto smo mi nezreli kao narod i još smo u fazi evolucije, oni dolaze da nam objašnjavaju šta su mediji. Pa to nema veze s medijima. Ti koji u tome učestvuju i koji te ljude plaćaju su mafijaši, kriminalci, ljudi službe državne bezbednosti, ubice, ratni zločinci i profiteri. Onda su se pojavili Ćurguz, Lečić i Ministarstvo kulture koji će, eto, da angažuju „Ebart“ da oni urade analizu. Onda su oni uradili neku analizu navrat-nanos. U nju, naravno, nije ulazila televizija braće Karić, koju je uređivao savetnik Vojislava Koštunice Aleksandar Tijanić i koja je služila za pripremnu organizaciju ubistva Zorana Đinđića. Da li imate veći dokaz od tog da je 2006. ili 2005. sam vlasnik te televizije, Bogoljub Karić, kada je došao u sukob sa istim tim ljudima s kojima je tikve sadio, pa mu se olupalo o glavu, javno izašao i rekao da hoće da svedoči za ubistvo Zorana Đinđića jer je njegova televizija učestvovala u tome. I da je učestvovala ta grupa ljudi koja sad i njega juri. Vrlo je jasno definisao da su to Aleksandar Tijanić, Rade Bulatović, Aco Tomić, Nikitović, Mihajlov, Jočić i ta ekipa oko Koštunice. Naravno da mi možemo da kažemo – pa dobro, on je to rekao zato što je bio u situaciji u kojoj je bio, što to nisi rekao 2001. godine? I još hiljadu nekih drugih stvari može da se kaže. Možda to i nije tačno. Ali koje je to društvo u kome tako moćan čovek i takva osoba kao što je Bogoljub Karić kaže nešto što smo svi mi znali – da je ta njegova televizija služila za uništavanje Zorana Đinđića. I kad on kaže da hoće da svedoči, to više nikog ne interesuje. To se zataška, to se gurne i o tome neće da se priča.
Neodoljiv vojnički šarm: Aco Tomić, dragi prijatelj Vojislava Koštunice
Photo: s.seebiz.eu
KOMPROMISNA OPTUŽNICA: Aco Tomić i Rade Bulatović su uhapšeni zato što su lagali istražnim organima, policajcima s kojima su razgovarali. Jedan je rekao jedno, drugi je rekao drugo. Problem u njihovom držanju u zatvoru je, kao i s Jovicom Stanišićem, samo taj što su od trenutka kad su stavljeni u zatvor ostavljeni tamo dok im taj zatvor nije istekao. I što više niko od tih inspektora nije smeo njima da se bavi i da radi s njima kao što su radili s drugima, sa Zvezdanom i sa svima redom, pa je to dalo neki rezultat, jer je već istog trenutka počela priča o politici. Optužnica na kojoj se on nalazio, a koja je ukinuta, bila je kompromis na koji je Jovan Prijić morao da pristane da bi ostao na mestu makar zamenika tužioca, da se iz nje izbace svi ovi koji su direktno asocirali na Vojislava Koštunicu i koji bi mogli da dovedu i do političke pozadine.
Jer vi u originalno napisanoj optužnici imate četvoricu ljudi koji su direktno uključeni u politiku. Pored ove trojice i Vojislava Šešelja. Ona je kompromis, to je svakome jasno. Oni su izbačeni iz toga i njima su date najmoćnije funkcije u državi. Nažalost, Aci Tomiću nisu mogli jer je na čelu vojske bio Boris Tadić, a i penzionisan je, pa nisu mogli tako brzo da ga reaktiviraju. Ali reaktivirali bi ga, kao i Stankovića, nema veze, iz penzije bi ga povukli da bude bilo šta. Međutim, bio je mnogo umešan, kako u to tako i u zaštitu Ratka Mladića i ovih ratnih zločinaca.
PORODIČNA PLJAČKA SRBIJE: Njihov dolazak na vlast imao je cilj finalne i konačne pljačke započete za vreme Miloševića i podele Srbije na tih 10-20 porodica. Ona je trebalo da se desi, i desila se u periodu od 2004. do 2008. i nastavlja se i dalje. Ovo su sad finese, ali gro toga je opljačkano i ta gruba podela je napravljena u te četiri godine. Sve te privatizacije su se desile pod ministrom Bubalom i pod Agencijom za privatizaciju u koju su dovodili svoje službenike. Pa je tako na kraju pred raspad vlade, direktor Agencije za privatizaciju bio glumac iz Kikinde, iz pozorišta, dečko sa 26 godina, koji nikad u životu ništa nije radio, bio je neki statista, glumio je talase u lokalnom pozorištu u Kikindi.
On je postao direktor Agencije za privatizaciju da bi Dejan Mihajlov, Bubalo i Aleksandar Nikitović mogli da privatizuju 10-15 ili 20 firmi koje su se desile u to vreme u privatizaciji. Ne govorim o nečemu što nije proverljivo i što nije vidljivo. One su privatizovane na način kako je Koštunica shvatao legalizam – da su se ukidali tenderi, da se odluka kako će biti privatizovano menjala dan pred raspisivanje, da su pojedini učesnici na tenderu kao „Delta“ i Miroslav Mišković imali u koverti dve cene. Dakle, njima je bilo važno da se završi taj finalni udarac pljačke i zbog toga nisu želeli mnogo da se suprotstavljaju svetu. Šta im svet traži i šta im traže Amerikanci, saradnja s Hagom – nema problema. Znate da su kidnapovali ljude, otimali ih iz bolnica, slali ih i lažno predstavljali, izmišljali da su uhapšeni u Republici Srpskoj, a hapsili ih odavde i prebacivali tamo, najavljivali da to sve rade dobrovoljno. Sve je to služilo samo kao maska za ovu ogromnu pljačku u kojoj je učestvovala ta banda oko Vojislava Koštunice.
SAMO DA SE NE SAZNA ISTINA: Da ne ponavljam ono što svako zna i za šta postoje vidljivi dokazi, da je ta grupa želela da se i Specijalni sud, i policija, i taj postupak, i tužilaštvo uništi. Taj proces je i opstao zbog toga što Amerikanci nisu dozvolili da se ugasi. Inače je namera Vojislava Koštunice i te bande oko njega, Stojkovića i tih, bila – to je gotovo. I onda su naravno dozvolili da se taj proces desi, ali na način da oni mogu da kontrolišu kako će se desiti. Njihov je cilj bio sledeći – u redu, mi ćemo doneti presudu, ako moramo, osudićemo ove nesrećnike, ako moramo, ali ćemo kod građana Srbije, kod javnosti, zadržati priču da to nema nikakve veze i da je to, eto, jednostavna stvar koja mora da se desi, zbog više sile. Najverovatnije su ga ubili Amerikanci ili Englezi ili Nemci, već ko ga je izdao. Ali ostavićemo 10-15 teorija javnosti i građanima Srbije za neko novo vreme. To je kao radikali ili ovi sad naprednjaci. Mi se povlačimo s linije Karlovac–Ogulin i tako dalje, do nekog boljeg vremena. Kosovo smo izgubili do nekog boljeg vremena. Tako su Jevreji 2.000 godina čekali neko bolje vreme, pa ćemo i mi Srbi isto tako čekati. Dakle, sve se svodi na to da konačna istina ne sme da se sazna.
Prijatelji i saradnici: Zoran Đinđić i Vladimir Popović
Photo: Privatna arhiva VBP
ĐINĐIĆ, ZASIĆEN LOŠIM VESTIMA: Poslednja faza Zoranove vladavine, koja je počela negde od jeseni 2002. godine, bila je faza kad je već praktično bio spreman da digne ruke, ali je znao da to ne sme da uradi. On je već bio strašno izmoren tom količinom blata koje je na njega bacano od 5. oktobra pa do tog dana. Svakodnevno, u svim medijima, od svih mogućih. Ta energija koju je on imao i taj optimizam – kao nemoj time da se bavimo, on je čovek prestao da čita novine. Ali to što on to nije radio, ne znači da se u Srbiji to nije dešavalo. On je bežao od toga kad se ujutru vidimo i kad ja kažem – da li si video sad ovo, Ljilja Buha itd. Jednostavno jer nema čovek tu šta da kaže. Nije voleo ružne vesti i verovao je da može nekako tom svojom energijom da pokrene Srbiju iz procesa gde je potpuno krenula, samo to – Ljilja Buha, ubistvo, izbori, Šešelj, Labus, Koštunica, ova afera, ona afera.
On je, kao noj, verovao da je to način, da on mora da ostane čist, da ga ne interesuje šta se tu dešava, da time ne treba da se bavi. Jednostavno, nije hteo da veruje u takvu količinu zavere. To je tek negde posle Bagzija počelo da bude kristalno jasno, ali nije ga nešto posebno pokolebalo. Osim u smislu da želi da se obračuna s tim organizovanim kriminalom, i doneo je odluku da se smenjuju i Bracanović i Savić. I to je uradio, i onda je najavio i godinu borbe protiv kriminala. Ali jednostavno, on nije hteo da bude čovek koji se operativno bavi tim stvarima. A ako se u Srbiji operativno ne bavite tim stvarima, nemate šta tu da tražite. Zoran to nije radio, ovi su videli da on to ne radi, puštali su ga i zato je to sve tako izgledalo. Zato nisu smeli da mu javljaju te neke neprijatne vesti, plašeći se njegovih reakcija, jer je jednostavno bio toliko zasićen. Kao pušači kada se otruju pušenjem, pa onda dva dana ne mogu da puše. Tako i on. On je to doživljavao svojim ličnim neuspehom – mi to nismo uspeli, kako je moguće da ih ovaj trut i ta politika i dalje drže. On nije hteo da prihvati istinu. Mnogo je lepše mislio o srpskom narodu i o građanima ove države nego što oni to u suštini jesu. To je naravno preduslov da biste mogli da budete lider tog naroda. Ali u isto vreme morate da budete vrlo objektivni, pogotovu ako vam je glava u čeljustima takvih neprijatelja, kao što je bila njegova.
- Sent using Google Toolbar"
VLADA SRJ ČINI SVE DA SPASE ZEMLJU OD IZOLACIJE I SANKCIJA
Ukoliko bi se SAD i njihovi saveznici iz NATO-a odlučili na vojnu intervenciju protiv SRJ bilo bi to ubistvo jednog nevinog, slobodoljubivog i demokratskog naroda, koji se u oba svetska rata borio na strani slobodoljubivih i demokratskih naroda sveta, bilo bi to ubistvo slobode, pravde i prava, koje bi ovu epohu obeležilo zločinom - ocenio je predsednik SRJ Dobrica Ćosić u intervjuu moskovskom listu "Sovjetskaja Rosija".
Teško mi je da zamislim da oni mogu da se odluče na "takav iracionalan čin", naglasio je Ćosić u odgovoru na pitanje o tome šta će preduzeti rukovodstvo SRJ ako SAD i njihovi saveznici iz NATO-a počnu vojne akcije protiv Jugoslavije.
Neki ćete da poginete, a neki ćemo da preživimo: Dobrica Ćosić, mudrac
Ćosić je rekao da ne veruje da "umni i odgovorni državnici Amerike i Evrope, uz saglasnost Rusije, mogu i smeju da se odluče na ubistvo Savezne Republike Jugoslavije - naroda Srbije i Crne Gore".
"A, ako bi taj bezumni čin - vojnu intervenciju na SRJ - ipak neko pokušao, mi bismo se branili sa čim imamo i koliko možemo, kako to dolikuje jednom dostojanstvenom i slobodoljubivom narodu, kakav je narod Srbije i Crne Gore", odgovorio je Ćosić.
Ćosić je odgovorio da je pravi cilj sankcija protiv SRJ "dovršenje razbijanja Jugoslavije i razbijanje srpskog naroda i države - Savezne Republike Jugoslavije - stvorene ujedinjenjem Srbije i Crne Gore".
"Sankcije i izolacija Srbije i Crne Gore, sa zahtevima za "specijalni status" Kosova, mađarske manjine u Vojvodini i Muslimana u Sandžaku, treba SRJ da pretvore u slabu, beznačajnu balkansku državu, primoranu na satelitsvo svakoj hegemonističkoj sili i svakoj hegemonističkoj politici velikih sila na jugoslovenskom prostoru i Balkanu", istakao je Ćosić.
Predsednik SRJ je rekao da je Evropska zajednica od početka jugoslovenske krize vodila katastrofalnu politiku prema Jugoslaviji - favorizovanjem secesije, razbijanjem državnih granica i proglašavanjem nepovredivosti administrativno-komunističkih granica kojima se anketira četvrtina srpskog naroda i on izlaže genocidnom teroru, egzodusu i asimilaciji.
Ćosić je ocenio da je "takav raspad Jugoslavije, s uvažavanjem prava na samoopredeljenje svima sem srpskom narodu, i doveo do stravičnog međunacionalnog, međuverskog i građanskog rata na tlu bivše Jugoslavije". Ćosić je u intervjuu "Sovjetskoj Rosiji" konstatovao da su Srbija i Crna Gora "neopravdano i apsurdnim konstrukcijama optužene za agresiju na Bosnu i Hercegovinu".
On je istakao da vlada SRJ "čini i činiće sve što je u njenoj moći da ispuni zahteve Saveta bezbednosti i uz sadejstvo političkog razuma međunarodne zajednice spase zemlju od izolacije i sankcija". "Očekujemo što skorije oslobođenje od sankcija i izolacije, uvereni da je to ne samo naš spas nego i interes međunarodne zajednice", rekao je Ćosić.
Odgovarajući na pitanje - kako sagledava perspektive rusko-jugoslovenskih odnosa - Ćosić je istakao da veruje da "velika Rusija može više da učini za pravdu i prava srpskog naroda od toga što je do sada činila" i da SRJ očekuje od Rusije "veće razumevanje i veću političku i moralnu podršku za stabilizaciju države i spasavanje mira na Balkanu".
Ćosić je, međutim, napomenuo da on zna da Rusija, čiji narod pati od svakojakih nedaća i muči se da stvori novu državu i slobodno društvo, nije u mogućnosti "mnogo da učini u odbrani pravedne stvari svojih starih i proverenih prijatelja - Srbije i Crne Gore".
"Pa ipak, mi smo nezadovoljni i nesrećni što se i Rusija pridružila sankcijama i izolaciji SRJ", zaključio je Ćosić. Predsednik SRJ je istakao da ga je veoma iznenadila izjava, kako je rekao, "visokog funkcionera Rusije" da je u Srbiji "nacional-boljševički režim" koji je "agresor u Bosni i Hercegovini". "Takve proizvoljne i tendenciozne stavove o Srbiji danas izriču samo neki srednjoevropski žurnalisti", ocenio je Ćosić.
On je naglasio da narodi SRJ i njena vlada izražavaju spremnost da učine sve da se obnovi i razvije jugoslovensko-ruska saradnja. Na kraju razgovora za "sovjetsku Rosiju" Dobrica Ćosić je poželeo ruskom narodu i svim narodima Rusije da "sačuvaju mir i, po svaku cenu, izbegnu tragičnu sudbinu Jugoslavije".
"Ako je neki narod na ovoj planeti zaslužio mir, spokojstvo, slobodan i ljudi dostojanstven život, ako je neki narod zaslužio pomoć i razumevanje svetske zajednice u ovim danima, onda je to velika i tragična Rusija", zaključio je Dobrica Ćosić.
***
Friday, March 11, 2011
O generalu Divjaku
O generalu Divjaku: "Differentia Online » Kritika » O generalu Divjaku
O generalu Divjaku
Piše:
Aleksandar Pantovic
Datum: 11.03.2011.
Zakonik kolonije Rod Ajlend (Rhode Island) iz 1630. veli: “Sotona, neprijatelj ljudskog roda, nalazi u ljudskom neznanju svoje najmoćnije oružje…” Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova republike Srbije iz 2011. u izjavi povodom hapšenja generala Jova Divjaka komentariše: “I ja sam siguran da ćemo se tako i ponašati, jer ako se uhapsi neki Srbin(!) svi smatraju da je to normalno, a ako se uhapsi neko druge nacionalnosti onda se smatra da je to politički proces.” (Izvor: B92) Ja iskreno verujem da je ministar veoma inteligentan čovek i da nije u pitanju neznanje, već pre jedna instinktivna reakcija, nacionalistički refleks zapaćen u domaćoj političkoj kulturi, koji, kako je Orvel primetio, omogućava da se ljudska bića klasifikuju poput insekata.
General Divjak foto
General Jovan Divjak
Slučaj generala Divjaka nosi težinu, ne samo zbog oficirskog čina optuženog ili dokazivanja činjeničnog stanja slučaja Dobrovoljačke. Dodatna simbolička težina celog slučaja je u tome što general Divjak svojim životom i delom nagriza monolitnu strukturu nacionalističke vizije sveta. Prema nacionalističkim ideolozima nacija je primordijalna kategorija. Određuje način na koji mislimo, na koji osećamo i na koji se izražavamo, postavlja čvrste granice individualnom u životu čoveka. Ovaj Moloh traži maksimalnu žrtvu, sve veze koje čovek ostvari u životu, u trenutku velikog poziva moraju se podrediti imperativu krvi i tla. Sad, ne da mi nisu zanimljivi prigovori: “To o čemu ti pričaš to nije nacionalizam, to je šovinizam”, međutim, sve dok ga neko ne prevrednuje za mene će nacionalizam značiti: Karlovac-Karlobag-Virovitica, Arkan, kopanje očiju rđavom kašikom, genocid u Istočnoj Bosni, braću Lukiće, Markale, tajne grobnice po Batajnici… Da je neko tada upitao vinovnike pomenutih događaja, kako bi se odredili, uveren sam da ne bi rekli za sebe da su šovinisti, već bi iskoristili neki svrsishodniji termin (sebe inače smatram fino vaspitanim čovekom, to hvala mojoj familiji, pa tako kada sam bio mali i kada me oni povedu kod svojih prijatelja da se igram sa njihovom decom, pa ubrzo mi deca napravimo neki zijan, svako degenja svoje dete; vikati na tuđu decu nije kulturno, toliko da se unapredim ogradim od toga što sam se ograničio samo na sopstveno iskustvo žrtve bombardovanja od strane nacionalističke propagande RTS-ove uređivačke politike 90-ih).
Elem, prekršaj Jova Divjaka je taj što je odbio nacionalno kao prvi i osnovni princip identifikacije. Što je izabrao po savesti, a ne po kvazi-instinktu. Čime je ugrozio logiku opravdavanja rata kao tribalnog obračuna. General se borio za Ideju. Ne Ideju nekog grandioznog Istorijskog narativa poput pobede radničke klase, oivičenja Velike Srbije ili ostvarivanja hrvatskog povjesnog prava. Generalova Ideja je bila principijelnija, samim tim što je podrazumevala “principijelnost srca, koje ne poznaje opšte slučajeve nego samo pojedinačne”, koja je za zlatni standard uzela empirijsku činjenicu neponovljivosti ljudskog života. Amerikanci imaju izraz za to decency, mislim da mi nemamo adekvatan prevod, pristojnost ne odgovara, jer nekako više podrazumeva spoljašnju etikeciju. Decency kod amerikanaca ima određen vrednosni gabarit, tako da kad je Džozef Velč (Joseph Welch), armijski advokat, opalio kabadahiju Džozefa Mekkartija sa čuvenom: “Have you no sense of decency, sir, at long last? Have you left no sense of decency?” (Izvor: American Rhetoric), u momentu je brutalno vulgaran lik senatora Mekkartija postao očit milionima Amerikanaca. Možda bi čojstvo, predstavljalo približno odgovarajući izraz u nas, a verovatno bi i generalu Divjaku bio drag.
Pokušaj podvale i relativizacije sukoba u Bosni preko eventualnog izjednačavanja generala Divjaka sa Ratkom Mladićem, jer su obojica optuženici za ratne zločine jelte, pokazuje se kao očigledno lažan. Za takav zaključak ne treba se mnogo truditi. Lenjom posmatraču dovoljno je i baciti letimičan pogled na nasleđe koji su ova dvojica ljudi ostavili iza sebe. Sa jedne strane imamo čoveka koji je posle rata osnovao fondaciju za obrazovanje dece siročića (na sarajevskim ulicama deca zaustavljaju saobraćaj sa natpisima “mi smo tu zbog deda Jove”, natpise sa podrškom za “deda Ratka” ne mogu zamisliti ni u najluđim košmarima), čoveka zbog koga se traumatizirano civilstvo Sarajeva podsetilo nekadašnjeg otetog dostojanstva. Sa druge strane imamo Mladena Obradovića, čedo odvaspitano po svim profesionalnim uzusima Velikosrpske šovenske misli, regrutera reakcionarnog mesa za izfantazirane buduće nacionalne podvige i stvarne huliganske orgije prema nezaštićenim proskribovanim pojedincima i grupama, kako ponosno zuri u objektiv sa slikom Mladića na zastavi. Slika i prilika moralno hendikepirane omladine odrasle na kultu Đenerala.
Tako me je uvek fasciniralo kada iz Haškog tribunala stigne optužnica na tačno ime i prezime okrivljenog, npr. Radovana Karadžića, u Srbiji se odmah digne halabuka kako se stavlja čitav srpski narod na optuženičku klupu. Možemo napraviti jedan misaoni eksperiment. Ako stigne optužba na jedno fizičko lice, zbog krivičnog dela silovanja, a to lice je građanin Srbije i srpske nacionalnosti, zbog čega bih se ja isto tako građanin Srbije i nacionalno Srbin, osećao optuženim? Mogu biti dva odgovora, prvi ako bih i ja bio silovatelj, pa tako osećao solidarnost sa “kolegom”, drugo, ako bih opravdavao zločin zbog karaktera ili karakteristika žrtve. U oba slučaja, negodovanje povodom optužbi je pokušaj poricanja intimnih osećanja i plod delovanja rđave savesti. Ljudi koji tako pričaju ni dan danas ne mogu odgovoriti na pitanje Marka Vešovića sa početka rata: “Ljudi koji su počinili bezakonje, od kojih ljudska pamet staje, a usta se kamene, jesu li još uvek legitimni predstavnici srpskog naroda? Ako zaista jesu onda se mora zaključiti da se radi o razbojničkom narodu. Na taj zaključak dakako, moj razum ne može da pristane. Stoga, ili su Srbi dostojni najgrubljeg prezrenja? ili Karadžić, Koljević nisu više legitimni predstavnici srpskog naroda? Neka izaberu jedno od to dvoje.” (Izvor: YouTube) Svakome ko pojmove poput nacionalnog dostojanstva doživljava sa patosom, preporučujem da pronađe satisfakciju u citatu iz pera Kristofera Hičensa: “Tokom opsade Sarajeva, u tom gradu je bilo najmanje deset hiljada Srba i jedan od glavnih komandanata odbrane grada, oficir i džentlmen, general pod imenom Jovan Divjak (kome sam stegao ruku, i na to sam ponosan, dok su oko nas padale granate) – takođe je bio Srbin.”
- Sent using Google Toolbar"
O generalu Divjaku
Piše:
Aleksandar Pantovic
Datum: 11.03.2011.
Zakonik kolonije Rod Ajlend (Rhode Island) iz 1630. veli: “Sotona, neprijatelj ljudskog roda, nalazi u ljudskom neznanju svoje najmoćnije oružje…” Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova republike Srbije iz 2011. u izjavi povodom hapšenja generala Jova Divjaka komentariše: “I ja sam siguran da ćemo se tako i ponašati, jer ako se uhapsi neki Srbin(!) svi smatraju da je to normalno, a ako se uhapsi neko druge nacionalnosti onda se smatra da je to politički proces.” (Izvor: B92) Ja iskreno verujem da je ministar veoma inteligentan čovek i da nije u pitanju neznanje, već pre jedna instinktivna reakcija, nacionalistički refleks zapaćen u domaćoj političkoj kulturi, koji, kako je Orvel primetio, omogućava da se ljudska bića klasifikuju poput insekata.
General Divjak foto
General Jovan Divjak
Slučaj generala Divjaka nosi težinu, ne samo zbog oficirskog čina optuženog ili dokazivanja činjeničnog stanja slučaja Dobrovoljačke. Dodatna simbolička težina celog slučaja je u tome što general Divjak svojim životom i delom nagriza monolitnu strukturu nacionalističke vizije sveta. Prema nacionalističkim ideolozima nacija je primordijalna kategorija. Određuje način na koji mislimo, na koji osećamo i na koji se izražavamo, postavlja čvrste granice individualnom u životu čoveka. Ovaj Moloh traži maksimalnu žrtvu, sve veze koje čovek ostvari u životu, u trenutku velikog poziva moraju se podrediti imperativu krvi i tla. Sad, ne da mi nisu zanimljivi prigovori: “To o čemu ti pričaš to nije nacionalizam, to je šovinizam”, međutim, sve dok ga neko ne prevrednuje za mene će nacionalizam značiti: Karlovac-Karlobag-Virovitica, Arkan, kopanje očiju rđavom kašikom, genocid u Istočnoj Bosni, braću Lukiće, Markale, tajne grobnice po Batajnici… Da je neko tada upitao vinovnike pomenutih događaja, kako bi se odredili, uveren sam da ne bi rekli za sebe da su šovinisti, već bi iskoristili neki svrsishodniji termin (sebe inače smatram fino vaspitanim čovekom, to hvala mojoj familiji, pa tako kada sam bio mali i kada me oni povedu kod svojih prijatelja da se igram sa njihovom decom, pa ubrzo mi deca napravimo neki zijan, svako degenja svoje dete; vikati na tuđu decu nije kulturno, toliko da se unapredim ogradim od toga što sam se ograničio samo na sopstveno iskustvo žrtve bombardovanja od strane nacionalističke propagande RTS-ove uređivačke politike 90-ih).
Elem, prekršaj Jova Divjaka je taj što je odbio nacionalno kao prvi i osnovni princip identifikacije. Što je izabrao po savesti, a ne po kvazi-instinktu. Čime je ugrozio logiku opravdavanja rata kao tribalnog obračuna. General se borio za Ideju. Ne Ideju nekog grandioznog Istorijskog narativa poput pobede radničke klase, oivičenja Velike Srbije ili ostvarivanja hrvatskog povjesnog prava. Generalova Ideja je bila principijelnija, samim tim što je podrazumevala “principijelnost srca, koje ne poznaje opšte slučajeve nego samo pojedinačne”, koja je za zlatni standard uzela empirijsku činjenicu neponovljivosti ljudskog života. Amerikanci imaju izraz za to decency, mislim da mi nemamo adekvatan prevod, pristojnost ne odgovara, jer nekako više podrazumeva spoljašnju etikeciju. Decency kod amerikanaca ima određen vrednosni gabarit, tako da kad je Džozef Velč (Joseph Welch), armijski advokat, opalio kabadahiju Džozefa Mekkartija sa čuvenom: “Have you no sense of decency, sir, at long last? Have you left no sense of decency?” (Izvor: American Rhetoric), u momentu je brutalno vulgaran lik senatora Mekkartija postao očit milionima Amerikanaca. Možda bi čojstvo, predstavljalo približno odgovarajući izraz u nas, a verovatno bi i generalu Divjaku bio drag.
Pokušaj podvale i relativizacije sukoba u Bosni preko eventualnog izjednačavanja generala Divjaka sa Ratkom Mladićem, jer su obojica optuženici za ratne zločine jelte, pokazuje se kao očigledno lažan. Za takav zaključak ne treba se mnogo truditi. Lenjom posmatraču dovoljno je i baciti letimičan pogled na nasleđe koji su ova dvojica ljudi ostavili iza sebe. Sa jedne strane imamo čoveka koji je posle rata osnovao fondaciju za obrazovanje dece siročića (na sarajevskim ulicama deca zaustavljaju saobraćaj sa natpisima “mi smo tu zbog deda Jove”, natpise sa podrškom za “deda Ratka” ne mogu zamisliti ni u najluđim košmarima), čoveka zbog koga se traumatizirano civilstvo Sarajeva podsetilo nekadašnjeg otetog dostojanstva. Sa druge strane imamo Mladena Obradovića, čedo odvaspitano po svim profesionalnim uzusima Velikosrpske šovenske misli, regrutera reakcionarnog mesa za izfantazirane buduće nacionalne podvige i stvarne huliganske orgije prema nezaštićenim proskribovanim pojedincima i grupama, kako ponosno zuri u objektiv sa slikom Mladića na zastavi. Slika i prilika moralno hendikepirane omladine odrasle na kultu Đenerala.
Tako me je uvek fasciniralo kada iz Haškog tribunala stigne optužnica na tačno ime i prezime okrivljenog, npr. Radovana Karadžića, u Srbiji se odmah digne halabuka kako se stavlja čitav srpski narod na optuženičku klupu. Možemo napraviti jedan misaoni eksperiment. Ako stigne optužba na jedno fizičko lice, zbog krivičnog dela silovanja, a to lice je građanin Srbije i srpske nacionalnosti, zbog čega bih se ja isto tako građanin Srbije i nacionalno Srbin, osećao optuženim? Mogu biti dva odgovora, prvi ako bih i ja bio silovatelj, pa tako osećao solidarnost sa “kolegom”, drugo, ako bih opravdavao zločin zbog karaktera ili karakteristika žrtve. U oba slučaja, negodovanje povodom optužbi je pokušaj poricanja intimnih osećanja i plod delovanja rđave savesti. Ljudi koji tako pričaju ni dan danas ne mogu odgovoriti na pitanje Marka Vešovića sa početka rata: “Ljudi koji su počinili bezakonje, od kojih ljudska pamet staje, a usta se kamene, jesu li još uvek legitimni predstavnici srpskog naroda? Ako zaista jesu onda se mora zaključiti da se radi o razbojničkom narodu. Na taj zaključak dakako, moj razum ne može da pristane. Stoga, ili su Srbi dostojni najgrubljeg prezrenja? ili Karadžić, Koljević nisu više legitimni predstavnici srpskog naroda? Neka izaberu jedno od to dvoje.” (Izvor: YouTube) Svakome ko pojmove poput nacionalnog dostojanstva doživljava sa patosom, preporučujem da pronađe satisfakciju u citatu iz pera Kristofera Hičensa: “Tokom opsade Sarajeva, u tom gradu je bilo najmanje deset hiljada Srba i jedan od glavnih komandanata odbrane grada, oficir i džentlmen, general pod imenom Jovan Divjak (kome sam stegao ruku, i na to sam ponosan, dok su oko nas padale granate) – takođe je bio Srbin.”
- Sent using Google Toolbar"
Subscribe to:
Posts (Atom)