e-novine.com - Vladimir Popović: Državna, zaverenička grupa

e-novine.com - Vladimir Popović: Državna, zaverenička grupa: "Zoran Đinđić nije voleo ružne vesti i verovao je da može nekako tom svojom energijom da pokrene Srbiju iz procesa gde je potpuno krenula, samo to – Ljilja Buha, ubistvo, izbori, Šešelj, Labus, Koštunica, ova afera, ona afera. On je, kao noj, verovao da je to način, da on mora da ostane čist, da ga ne interesuje šta se tu dešava, da time ne treba da se bavi. Jednostavno, nije hteo da veruje u takvu količinu zavere. To je tek negde posle Bagzija počelo da bude kristalno jasno, ali nije ga nešto posebno pokolebalo...

Hroničar i svedok: Vladimir Beba Popović
Photo: Privatna arhiva VBP
KAKO UKLONITI ĐINĐIĆA: Znači, imate grupu nekih ljudi koja dolazi na vlast, koja nije iz tog miljea i tog sveta, koja o tome zna na onom nivou kao i vi sada, iz novina, iz nekih gradskih priča, filmova, pola vam je jasno, pola vam nije jasno, u pola verujete, u pola ne verujete. A opet ste svesni da mora da negde postoji takva neka vrsta moći. Ali vi je ne vidite, i stalno očekujete kada će to da se desi, ali se to nikad ne dešava. Oni to, naravno, koriste da vam objašnjavaju, da vas fasciniraju lažima, pričama, mobilnom snagom vojske, policije, brojem ljudi, kao ono kad skaču iz helikoptera. To je identično tome. Skupi se 10-15 političara, stave im dvoglede, i onda oni skoče iz helikoptera, naprave salto, upadnu stalno u isti autobus, izvade dvojicu ljudi, škripe kolima i dobiju aplauz. Eto, tako to izgleda. Šta oni vama time pokazuju? Pokazuju vam koliko su jači i moćniji od vas.

Ubeđujući Vojislava Koštunicu da je Zoran Đinđić takav, oni su pripremali političku podršku za nešto što su hteli da sprovedu. U međuvremenu je grupa onih koji upravljaju državom procenila da je jedini model koji može da se desi ipak fizičko uklanjanje Zorana Đinđića. Zašto? Zato što je i pored toga što su primenili sve mehanizme kako bi ga oslabili, Zoran Đinđić imao veliku podršku. Jedan problem je bio zato što je imao podršku iz sveta i zato što su ga strani političari podržavali. Ne možete tako lako da ga sklanjate, nije ovo baš 1903. godina, pa da možete da ga bacite s balkona i šta vas briga. Ali postojala je i druga stvar, a to je da je, i pored toga što su o njemu napravili takav negativan lik, on ulivao određeni optimizam narodu.

HAG KAO IZGOVOR: Dve su po mom mišljenju stvari opredelile da Zoran Đinđić bude ubijen. Jedna je približavanje hapšenja članova zemunskog klana i JSO-a zato što je mnogima bilo jasno da će to hapšenje da otvori taj lonac zla. Druga stvar je to što je Zoran 13, 14. ili 15. marta, ne mogu da se setim tačnog dana, trebalo da preuzme i vojsku. Za 25, 26. januar bila je zakazana sednica na kojoj će biti smenjeni Andrija Savić i Milorad Bracanović i biti postavljeni novi ljudi. Ne znam da li se znalo ko su novi, ali to nije ni bilo bitno. To je inače vreme kada mi već uveliko znamo da se ovi spremaju da ubiju Zorana. Čume je već uveliko bio sklonjen. To što je Čume rekao specijalnom tužiocu, mi smo znali od leta 2002. godine. Čume je došao kod mene, to mi je ispričao, ja sam ga slušao par sati, pozvao sam Milana Obradovića i Nenada Milića i ispričao sam im šta mi je rekao. Potvrdilo se na osnovu nekih policijskih saznanja da su ti podaci, ljudi i imena koje Čume govori tačni. Onda se on sklanjao i bežao od njih. Oni su ga jurili celo to leto 2002. godine.

Dakle, oni su iskoristili ideju da se ova grupa ljudi plaši Haga. Vešto su proturili tu priču koju je Gradimir Nalić opisao rečima – birajte Koštunicu, nemojte ove izdajnike, oni će vas poslati u Hag. Pri svakom dolasku Karle del Ponte u zgradu Predsedništva, pored Koštunice i Ljilje Nedeljković, bili su uvek Gradimir Nalić i još dvojica-trojica ljudi, a često je tu bio i Toma Fila. Ne znam šta je radio, ali imao je neku funkciju, verovatno je bio savetnik kao što je danas savetnik ministru policije. I svaki od podataka koje je Karla del Ponte davala tajno Koštunici i republičkoj vladi, završavao je kod ovih ljudi koji su na spisku – od Legije i JSO-a, do ovih iz vojske. U svim akcijama koje je ta zloglasna grupa ljudi radila, hteo sam da kažem zloglasni kabinet, ali ne može kabinet da bude takav, nalazio se Zoran Đinđić. To vam je i pokušaj upada u Biro i ono što imate u razgovorima tih oficira kada oni kažu – a šta kada uđemo unutra pa ništa ne nađemo, pa Aco Tomić kaže – nema veze, nešto ćemo da ubacimo. Dakle, svesno su ovima poturali priču – Zoran će vas izdati, približava se Hag.

RUSKI „CRVENI ORKESTAR“: I još jedna stvar koju sam 2005. godine rekao, a sada je samo jasnija i vidljivija, a to je da su postojali i strani moćni centri koji su im za takvu stvar davali podršku. Tu nedvosmisleno mislim na Rusiju. Kad kažem na Rusiju, naravno da ne mislim na zvaničnu državu i na njihovu zvaničnu službu bezbednosti, KGB. Mislim na one centre moći te države koji postoje i funkcionišu u okviru samog aparata. Ne zaboravite da je vojska, njen vrh, u vreme 5. oktobra bila kompletno pod kontrolom Rusije. Osim Pavkovića, koji je tu došao jer je politički bio najprihvatljiviji Miri Marković i Slobodanu Miloševiću, svi ovi ostali koji su upravljali vojskom, od Krge pa nadalje, školovani su u Rusiji i na doškolovavanje su išli u rusku vojsku. Ceo taj vrh, koji se u žargonu u vojsci pejorativno nazivao „crveni orkestar“, činili su praktično kolege, zaposleni i potčinjeni velikoj i moćnoj ruskoj armiji i ruskoj aparaturi.
Pravi čovek na pravom mestu: General Nebojša Pavković u Hagu
Photo: EPA/ED OUDENAARDEN-POOL

Peti oktobar počinje s njima na čelu. To nije samo na osnovu spekulacija ili toga da ja to mislim ili ne mislim, tu se desilo i nekoliko konkretnih stvari. Za mene je svakako najznačajnija ta da me je šest meseci pre Zoranovog ubistva na ručak pozvao ambasador velike evropske države, obaveštajac. Bili smo na ručku, izašli iz restorana i on me je na ulici gde prolaze autobusi pitao da li znam nešto o tome da vojska zajedno s Rusima, koristeći ovo Hag – anti-Hag, priprema Zoranovo ubistvo. Rekao sam da ne znam, kao što stvarno ništa nisam ni znao i na tome se završilo. Preneo sam to i Zoranu i nadležnima koji su se tada time bavili.

STRAH OD AKCIJE „SABLJA“: Vraćam se na „Sablju“ i na to što je uzdrmalo ovu grupu. Kada te sisteme koji deluju tako nedodirljivo, te hobotnice, tog osmog putnika, pogodite u pravu metu ili imate pravo oružje, oni su plašljiviji od dece. Oni onda počinju da se rasturaju. To se desilo i u „Sablji“ jer je počeo da se para taj neki sistem. Došlo se do otkrića Ivana Stambolića i to je, podjednako s ovim da se došlo do Koštuničinog kabineta, ključni trenutak. Otkriveno je da je grupa državnih funkcionera, da li su oni policajci ili specijalne jedinice nije važno, po nalogu njihovih pretpostavljenih, koji su takođe službenici države, a po nalogu predsednika te države, Miloševića – ubila bivšeg predsednika te države. Samo zato što je u glavama lude žene tog predsednika i njega koji je bio slab na nju bilo to da im on predstavlja opasnost i da mogu da izgube sve što mogu da izgube. Istog trenutka znate da je Koštunica kiselo gledao na tu priču i da je nešto kao – ma kakvi, on je komunista. Danas možete da budete sigurni da je to zato što je to bio pokušaj paranja ovog organizma, ovog njihovog mentora. Na prvi pogled, naravno da to nema nikakve veze s vojskom, ali mislite li da vojska nije znala da se to desilo? Dakle, tada je prestala „Sablja“. Zbog toga da se to ne bi paralo dalje.

Druga stvar je jer se došlo do Koštunice i njegovog neposrednog okruženja. Ne samo hapšenjem Radeta Bulatovića, Ace Tomića i Mikelića nego i otkrivanjem da su neki sponzori Dejana Mihajlova iz Pančeva isto bili umešani i povezani. Da su finansijeri stranke Vojislava Koštunice iz Čačka imali direktne veze s Legijom i nekim Legijinim ljudima. Treća stvar je bio strah određenih lidera DOS-a koji su se, gledajući šta sve „Sablja“ sa sobom seče i šta sve otvara, i kako se jedno po jedno ubistvo rešava, i kako pada ovo i ono, plašili da li će doći i do njih. Ne mislim da li će doći do njih u slučaju zavere za ubistvo Zorana Đinđića, nego da li će doći do njih u tome što su radili nekada, neke pljačke, neke privatizacije, kako su došli do fabrike, do diplome, do ministarskog mesta.

Koloplet novca, vlasti i korupcije: Dejan Mihajlov i Rade Bulatović, DSS vojnici
Photo: e-novine
PUKANIĆEVO UBISTVO VAŽNIJE OD ĐINĐIĆEVOG: Postoji još jedna stvar koja se odnosi na politiku. Bilo je jasno da će doći do neke nove političke podele. Bilo je jasno da odlazak Zorana Đinđića i dolazak Zorana Živkovića ne može da ostane takav kakav jeste. Nebitno je da li će se to promeniti sad ili za tri meseca, šest meseci, godinu dana, ali da više onako neće biti, neće. Potpuno je bilo jasno da treba voditi računa, da se ne treba sukobljavati i voditi tuđe ratove. Kako oni vole da kažu – ćuti, gledaj svoju stranku, svoju poziciju, sad se pozicioniraj za neke nove podele karata koje će se desiti. Znači, idi u dogovore s tajkunima, idi malo kod Dobrice i ovih mudraca da vidiš šta priča osmi putnik. I zato nisu ulazili u sukob s Koštunicom.

Iz ove kasnije faze suđenja za ubistvo Zorana Đinđića postoji najmanje trideset izjava ljudi iz neposrednog okruženja Vojislava Koštunice za koje bi u svakoj normalnoj zemlji bilo koji policajac ili tužilac pozvao te ljude da im kaže – reci mi šta ovo znači. Složićete se da nije normalno da u jednoj državi ubiju predsednika vlade, a da nas interesuje samo izvršilac. A zato, kada se u drugoj državi, s kojom smo bili u ratu deset godina, završi suđenje i osude neposredni izvršioci ubistva novinara, koji je pri tom bio saradnik mafije i koji je napadao i vređao ovu državu, mislim na Ivu Pukanića, naša država ima potrebu da i dalje istražuje ko stoji iza tog ubistva. Naravno, to je zato što žele da na taj način nanesu štetu Crnoj Gori. Da im se osvete što smo najzad postali Srbija i ono što smo celog života želeli, ali samo smo mogli da postanemo tako što se otcepio Milo, a ne zato što smo mi sami želeli to da uradimo. Pa da im se osvetimo i za priznanje Kosova. Političkom pozadinom ubistva Ive Pukanića bave se novinari, mediji, tužilac putuje u Zagreb i istražuje. A za političko ubistvo Zorana Đinđića – pa ne, videćemo, da sačekamo pravosnažnu presudu, da vidimo pobunu...

MEDIJSKA PRIPREMA ZA LIKVIDACIJU: Vraćam se na priču oko medija. Ne krijem da sam bio jedan od ljudi koji je predložio da se formira ekipa koja će se baviti pisanjem medija o Đinđiću. Usledio je napad na vladu. Imate ministra OEBS-a koji dolazi kod Zorana Živkovića i kaže – ne, ne, mediji, ne smete medije, oni su najveća grana slobode u demokratskom društvu. Pošto smo mi nezreli kao narod i još smo u fazi evolucije, oni dolaze da nam objašnjavaju šta su mediji. Pa to nema veze s medijima. Ti koji u tome učestvuju i koji te ljude plaćaju su mafijaši, kriminalci, ljudi službe državne bezbednosti, ubice, ratni zločinci i profiteri. Onda su se pojavili Ćurguz, Lečić i Ministarstvo kulture koji će, eto, da angažuju „Ebart“ da oni urade analizu. Onda su oni uradili neku analizu navrat-nanos. U nju, naravno, nije ulazila televizija braće Karić, koju je uređivao savetnik Vojislava Koštunice Aleksandar Tijanić i koja je služila za pripremnu organizaciju ubistva Zorana Đinđića. Da li imate veći dokaz od tog da je 2006. ili 2005. sam vlasnik te televizije, Bogoljub Karić, kada je došao u sukob sa istim tim ljudima s kojima je tikve sadio, pa mu se olupalo o glavu, javno izašao i rekao da hoće da svedoči za ubistvo Zorana Đinđića jer je njegova televizija učestvovala u tome. I da je učestvovala ta grupa ljudi koja sad i njega juri. Vrlo je jasno definisao da su to Aleksandar Tijanić, Rade Bulatović, Aco Tomić, Nikitović, Mihajlov, Jočić i ta ekipa oko Koštunice. Naravno da mi možemo da kažemo – pa dobro, on je to rekao zato što je bio u situaciji u kojoj je bio, što to nisi rekao 2001. godine? I još hiljadu nekih drugih stvari može da se kaže. Možda to i nije tačno. Ali koje je to društvo u kome tako moćan čovek i takva osoba kao što je Bogoljub Karić kaže nešto što smo svi mi znali – da je ta njegova televizija služila za uništavanje Zorana Đinđića. I kad on kaže da hoće da svedoči, to više nikog ne interesuje. To se zataška, to se gurne i o tome neće da se priča.

Neodoljiv vojnički šarm: Aco Tomić, dragi prijatelj Vojislava Koštunice
Photo: s.seebiz.eu
KOMPROMISNA OPTUŽNICA: Aco Tomić i Rade Bulatović su uhapšeni zato što su lagali istražnim organima, policajcima s kojima su razgovarali. Jedan je rekao jedno, drugi je rekao drugo. Problem u njihovom držanju u zatvoru je, kao i s Jovicom Stanišićem, samo taj što su od trenutka kad su stavljeni u zatvor ostavljeni tamo dok im taj zatvor nije istekao. I što više niko od tih inspektora nije smeo njima da se bavi i da radi s njima kao što su radili s drugima, sa Zvezdanom i sa svima redom, pa je to dalo neki rezultat, jer je već istog trenutka počela priča o politici. Optužnica na kojoj se on nalazio, a koja je ukinuta, bila je kompromis na koji je Jovan Prijić morao da pristane da bi ostao na mestu makar zamenika tužioca, da se iz nje izbace svi ovi koji su direktno asocirali na Vojislava Koštunicu i koji bi mogli da dovedu i do političke pozadine.

Jer vi u originalno napisanoj optužnici imate četvoricu ljudi koji su direktno uključeni u politiku. Pored ove trojice i Vojislava Šešelja. Ona je kompromis, to je svakome jasno. Oni su izbačeni iz toga i njima su date najmoćnije funkcije u državi. Nažalost, Aci Tomiću nisu mogli jer je na čelu vojske bio Boris Tadić, a i penzionisan je, pa nisu mogli tako brzo da ga reaktiviraju. Ali reaktivirali bi ga, kao i Stankovića, nema veze, iz penzije bi ga povukli da bude bilo šta. Međutim, bio je mnogo umešan, kako u to tako i u zaštitu Ratka Mladića i ovih ratnih zločinaca.

PORODIČNA PLJAČKA SRBIJE: Njihov dolazak na vlast imao je cilj finalne i konačne pljačke započete za vreme Miloševića i podele Srbije na tih 10-20 porodica. Ona je trebalo da se desi, i desila se u periodu od 2004. do 2008. i nastavlja se i dalje. Ovo su sad finese, ali gro toga je opljačkano i ta gruba podela je napravljena u te četiri godine. Sve te privatizacije su se desile pod ministrom Bubalom i pod Agencijom za privatizaciju u koju su dovodili svoje službenike. Pa je tako na kraju pred raspad vlade, direktor Agencije za privatizaciju bio glumac iz Kikinde, iz pozorišta, dečko sa 26 godina, koji nikad u životu ništa nije radio, bio je neki statista, glumio je talase u lokalnom pozorištu u Kikindi.

On je postao direktor Agencije za privatizaciju da bi Dejan Mihajlov, Bubalo i Aleksandar Nikitović mogli da privatizuju 10-15 ili 20 firmi koje su se desile u to vreme u privatizaciji. Ne govorim o nečemu što nije proverljivo i što nije vidljivo. One su privatizovane na način kako je Koštunica shvatao legalizam – da su se ukidali tenderi, da se odluka kako će biti privatizovano menjala dan pred raspisivanje, da su pojedini učesnici na tenderu kao „Delta“ i Miroslav Mišković imali u koverti dve cene. Dakle, njima je bilo važno da se završi taj finalni udarac pljačke i zbog toga nisu želeli mnogo da se suprotstavljaju svetu. Šta im svet traži i šta im traže Amerikanci, saradnja s Hagom – nema problema. Znate da su kidnapovali ljude, otimali ih iz bolnica, slali ih i lažno predstavljali, izmišljali da su uhapšeni u Republici Srpskoj, a hapsili ih odavde i prebacivali tamo, najavljivali da to sve rade dobrovoljno. Sve je to služilo samo kao maska za ovu ogromnu pljačku u kojoj je učestvovala ta banda oko Vojislava Koštunice.

SAMO DA SE NE SAZNA ISTINA: Da ne ponavljam ono što svako zna i za šta postoje vidljivi dokazi, da je ta grupa želela da se i Specijalni sud, i policija, i taj postupak, i tužilaštvo uništi. Taj proces je i opstao zbog toga što Amerikanci nisu dozvolili da se ugasi. Inače je namera Vojislava Koštunice i te bande oko njega, Stojkovića i tih, bila – to je gotovo. I onda su naravno dozvolili da se taj proces desi, ali na način da oni mogu da kontrolišu kako će se desiti. Njihov je cilj bio sledeći – u redu, mi ćemo doneti presudu, ako moramo, osudićemo ove nesrećnike, ako moramo, ali ćemo kod građana Srbije, kod javnosti, zadržati priču da to nema nikakve veze i da je to, eto, jednostavna stvar koja mora da se desi, zbog više sile. Najverovatnije su ga ubili Amerikanci ili Englezi ili Nemci, već ko ga je izdao. Ali ostavićemo 10-15 teorija javnosti i građanima Srbije za neko novo vreme. To je kao radikali ili ovi sad naprednjaci. Mi se povlačimo s linije Karlovac–Ogulin i tako dalje, do nekog boljeg vremena. Kosovo smo izgubili do nekog boljeg vremena. Tako su Jevreji 2.000 godina čekali neko bolje vreme, pa ćemo i mi Srbi isto tako čekati. Dakle, sve se svodi na to da konačna istina ne sme da se sazna.

Prijatelji i saradnici: Zoran Đinđić i Vladimir Popović
Photo: Privatna arhiva VBP
ĐINĐIĆ, ZASIĆEN LOŠIM VESTIMA: Poslednja faza Zoranove vladavine, koja je počela negde od jeseni 2002. godine, bila je faza kad je već praktično bio spreman da digne ruke, ali je znao da to ne sme da uradi. On je već bio strašno izmoren tom količinom blata koje je na njega bacano od 5. oktobra pa do tog dana. Svakodnevno, u svim medijima, od svih mogućih. Ta energija koju je on imao i taj optimizam – kao nemoj time da se bavimo, on je čovek prestao da čita novine. Ali to što on to nije radio, ne znači da se u Srbiji to nije dešavalo. On je bežao od toga kad se ujutru vidimo i kad ja kažem – da li si video sad ovo, Ljilja Buha itd. Jednostavno jer nema čovek tu šta da kaže. Nije voleo ružne vesti i verovao je da može nekako tom svojom energijom da pokrene Srbiju iz procesa gde je potpuno krenula, samo to – Ljilja Buha, ubistvo, izbori, Šešelj, Labus, Koštunica, ova afera, ona afera.

On je, kao noj, verovao da je to način, da on mora da ostane čist, da ga ne interesuje šta se tu dešava, da time ne treba da se bavi. Jednostavno, nije hteo da veruje u takvu količinu zavere. To je tek negde posle Bagzija počelo da bude kristalno jasno, ali nije ga nešto posebno pokolebalo. Osim u smislu da želi da se obračuna s tim organizovanim kriminalom, i doneo je odluku da se smenjuju i Bracanović i Savić. I to je uradio, i onda je najavio i godinu borbe protiv kriminala. Ali jednostavno, on nije hteo da bude čovek koji se operativno bavi tim stvarima. A ako se u Srbiji operativno ne bavite tim stvarima, nemate šta tu da tražite. Zoran to nije radio, ovi su videli da on to ne radi, puštali su ga i zato je to sve tako izgledalo. Zato nisu smeli da mu javljaju te neke neprijatne vesti, plašeći se njegovih reakcija, jer je jednostavno bio toliko zasićen. Kao pušači kada se otruju pušenjem, pa onda dva dana ne mogu da puše. Tako i on. On je to doživljavao svojim ličnim neuspehom – mi to nismo uspeli, kako je moguće da ih ovaj trut i ta politika i dalje drže. On nije hteo da prihvati istinu. Mnogo je lepše mislio o srpskom narodu i o građanima ove države nego što oni to u suštini jesu. To je naravno preduslov da biste mogli da budete lider tog naroda. Ali u isto vreme morate da budete vrlo objektivni, pogotovu ako vam je glava u čeljustima takvih neprijatelja, kao što je bila njegova.

- Sent using Google Toolbar"