e-novine.com - Vladimir Popović: Zmijski nakot smrti

e-novine.com - Vladimir Popović: Zmijski nakot smrti: "Dakle, oni su ubili Zorana Đinđića, mislim na to telo, taj osmi putnik koji je malo u kabinetu, malo u Crkvi, malo u Akademiji, malo mu je pipak na fudbalu, malo je u narodu, malo je u opoziciji, malo je u narodnoj muzici. Svuda su oni. Vladaju oni ljudi koji imaju informacije i moć. To ništa nije ostalo u službi državne i vojne bezbednosti, sve se to nalazi u privatnim arhivama

Na početku emisije „Peščanik“ emitovane u petak 11. marta, urednica Svetlana Lukić rekla je: „Sve je manje političara, medija i građana koje zanima šta se u stvari dogodilo 12. marta 2003. godine. To je i logično: polupismeni polusvet na političkoj sceni je političkim i finansijskim pritiscima sveo medije na svoju meru, korumpirani, primitivni i budalasti mediji su onda po svojoj meri oblikovali većinu građana, takvi građani onda po svojoj meri biraju svoje političke predstavnike, i tako u krug. Mi se tako uporno bavimo 12. martom, ne samo zato što je tog dana nestao jedan blistavi ljudski primerak, nego zato što pokušavamo, uz pomoć naših sagovornika, da shvatimo zašto se to dogodilo, ko je sve to organizovao, zbog čega je organizovao, i šta je od ovoga što živimo, a što nam ne da da dišemo, što nam ne da da hodamo uspravno, posledica tog atentata. Šta je sve, osim tog čoveka, 12. marta ubijeno u dvorištu vlade naše zemlje. Čovek teško može da rekonstruiše kako je došlo do toga da nemamo više čime da osećamo empatiju prema drugom ljudskom biću, prema svojim sugrađanima, sunarodnicima, prema Japancima koji su u užasu posle cunamija, prema Libijcima koje kao zveri po pustinji gone Gadafijeve ubice... prema bilo kome i prema bilo čemu. Sve to ima veze sa onim metkom koji je tako pažljivo, s ljubavlju, birao Zvezdan Jovanović“.

SVEDOČENJE VLADIMIRA BEBE POPOVIĆA
Svedok i hroničar: Vladimir Beba Popović
Photo: Stock

Zoran Đinđić je imao izvršnu vlast koje nije bio svestan kako je treba koristiti. S druge strane, imali smo jedan autoritet koji je pobedio Slobodana Miloševića u liku Vojislava Koštunice, koga je podržavalo toliko ljudi. U jednom trenutku čak 85 odsto, kada su i oni koji su glasali za Miloševića počeli da glasaju za njega jer su videli da u tome nema neke velike razlike i da je to otprilike to. Dakle, imali ste njih koji nisu dozvoljavali da se bilo šta suprotstavi i imali ste ljude koji su procenili i rekli – pa dobro, mi tu možemo da opstanemo. I tog trenutka oni počinju. Ulog je ogroman i njihova sloboda se sad više ne dovodi u pitanje. To je ono što svi kažu – 5. oktobra su molili da im glave ostanu na ramenima, 6. oktobra su molili da makar bude doživotna robija, a 1. februara su već gledali kako da im ostane imovina. Dakle, oni su uspeli da opstanu, videli su da to može da prođe.

BEZ VOJSKE, POLICIJE I FINANSIJA: S druge strane, Zoran Đinđić praktično nije bio svestan šta je moć i šta je to kad postanete predsednik vlade bilo koje zemlje sveta, a naročito Srbije. Nije bio svestan da to podrazumeva da te se narod plaši i da imaš autoritet ako držiš policiju ili vojsku. Znači, imaš silu, pravdu, tužioce, ministarstvo. Ove koji mogu da te oteraju u zatvor ili da te oslobode od krivičnog dela. Treće je da držiš pare. Zoran Đinđić nijednu od te tri stvari nije držao. Ostavio je to drugima. Finansije je prepustio G17 i drugom delu koalicije. On je hteo da bude čovek koji predstavlja Srbiju u svetu i njega je interesovala ta veza – ekonomska ministarstva, Londonski klub, Pariski klub, predsednici država. Da najzad posle, eto, koliko godina Srbiju predstavlja čovek koji tako izgleda, koji tako govori. Kad su oni sve to procenili, onda su rekli Koštunici – ej, ovi se klate, nisu ovi čvrsti, uzimaj ti moć. Šta je moć – ministarstva sila. Kad to imaš u ruci, Srbija će te se plašiti. Zoran to nije uzimao.

Tek 2002. godine, kad je izvršio promene posle pobune Crvenih beretki, i kad su na neka ključna mesta dovedeni Milan Obradović i Boro Banjac, shvatio je da tom policijom, koja je važna i za koju on snosi odgovornost, upravljaju neki drugi ljudi i da to nema nikakve veze s njim. Shvatio je da oni ne slušaju vladu, nego da za njih postoje neki autoriteti koji nisu u institucijama države. Sve ono što su Vojislav Koštunica i njegova vlada kasnije uradili, za sve ono što od 2004. do danas gledamo da se dešava u Srbiji, optuživan je Zoran Đinđić i njegova vlada, od ljudi koji su to uradili od 2004. do 2011. Znači, on je optuživan za nešto s čim nije imao veze, samo da bi ovi koji ga optužuju došli u situaciju da rade to isto. Da pljačkaju Srbiju, da vladaju uredbama, da kradu budžet, da sarađuju s kriminalcima, da štite Miloševićeve ljude, da zataškavaju zločine. Sve ono za šta je optuživan Zoran i njegova vlada, oni su radili.

SLUČAJ SLOBODANA VUKSANOVIĆA: Atlantski savet je formiran neposredno posle 5. oktobra i u njega su ušle vrlo heterogene grupe. Njihova osnovna ideja je navodno bila saradnja s Atlantskim savezom i to će, naravno, omogućiti da se što pre priključimo EU. Pošto su se oni bavili politikom, glavni politički cilj bio im je da se s mesta lidera Demokratske stranke skloni Zoran Đinđić i da tu dođe neko drugi. Setićete se da su imali i Vuksanovića, koga su 2000. godine našli da bude protivkandidat Zoranu Đinđiću. Praktično su pokušali da mu pocepaju stranku. Malo je falilo da Vuksanović sruši Zorana, ne zbog toga što je on imao neko uporište u stranci, nego zato što je Zoranu stvarno bilo dosta i stvarno je tada hteo da prestane da se bavi politikom jer je smatrao da više ništa nema smisla. Kao što ja smatram da danas u Srbiji ništa nema smisla i da ko god se bavi takvim stvarima ili gubi vreme ili to radi iz interesa. Kao što to radi 99,9 odsto ljudi koji se danas bave politikom u Srbiji.
Čovek za sve partije: Slobodan Vuksanović, veliki demokratski potencijal
Photo: Dragan Kujundžić

Taj Vuksanović, da vas podsetim, posle toga odmah odlazi u stranku generala Perišića. Od svih ljudi, taj veliki demokratski potencijal Slobodan Vuksanović odlazi kod čoveka koji je bio načelnik generalštaba šest ili sedam godina dok su se u Hrvatskoj i Bosni, gde je on bio komandant, dešavali najveći zločini. Naravno, nikome u javnosti ne smeta to što Vuksanović odlazi kod njega, niti se bilo ko time bavi. Na kraju je završio kao ministar kod Vojislava Koštunice i kao privatni ministar pojedinih tajkuna koji su ga plaćali i u čije ime i za čiji račun je na tom mestu bio, da bi ga na kraju sklonili. Ali nemojte da se iznenadite ako za godinu, tri ili pet ponovo vidite da ga izvuku, jer je to način i metod njihovog rada. Kad kažem njihovog, mislim na te ljude, ne mogu da ih nazovem vojskom i možda je zbog komunikacije lakše da govorim da je to vojna služba, ali oni su mnogo šire nego vojna služba.

DOGOVOR ZA POBUNU: Da li treba da objašnjavam nekome kakav je uticaj vojske na pobunu Crvenih beretki? Kakav je uticaj vojske na Legiju i na tu jedinicu 2001. godine, kada se oni spremaju da naprave pobunu? Naravno, ne spremaju se oni da naprave pobunu tako što su to sami rešili – jednog dana su sedeli, prodali su četiri kile droge, ubili dvoje-troje ljudi tog dana i seli po podne i rekli – hajde, šta da uradimo, da napravimo pobunu. Naravno da su pobunu uradili uz dogovor s Vojislavom Koštunicom. Kad kažem Vojislavom Koštunicom, ne mislim lično na njega, mada je on sve to znao. Ti koji pričaju da nije Vojislav Koštunica, a da jesu možda ti oko njega, Rade Bulatović, Tijanić, Ljilja Nedeljković i ta ekipa, nije tačno. On je sve znao i sve je odobravao.

Ne postoje za to pisani dokumenti i tragovi, kao što ne postoje ni za to da se u njegovoj kancelariji veselilo 12. marta kad je Zoran Đinđić ubijen i otvarao se viski u sedištu DSS-a. Ali postoje ljudi koji o tome mogu da govore, on nije bio sam u tome. Bio je Rade Bulatović, bio je njegov šef kabineta, da li mu je tada bio šef ili nije, ne znam, zove se Filip Golubović, bio je Gradimir Nalić i cela ta banda. Šta su oni to slavili i radovali se 12. marta? Šta su oni to uspeli, ti ljudi koji su u međuvremenu izgubili svu vlast? Naravno da su oni napravili pobunu uz dogovor s Koštunicom. Kabinet, i pre svega Ljiljana Nedeljković, alfa i omega svih zločina, nezakonitosti i pljačke koje su se desili u periodu između oktobra 2001. godine pa sve dok nije sklonjena i poslata na rezervni položaj u NIN. To je kao ono s Vuksanovićem. Iskoriste ljude, onda ih vrate i za par godina ponovo se pojave, biće negde sekretari nekog ministarstva ili će biti neki ministri. Dakle, ta žena je bila ključna jer se preko nje sve prelamalo. Ona je nešto slično kao danas Miki Rakić Borisu Tadiću. Ništa Boris Tadić u Srbiji ne naručuje i ne govori ministrima, ali zato Miki Rakić ima neverovatnu moć da može da kaže ministrima i tužiocima ovo ili ono, da se ide kod Mikija Rakića da se pita za poslanički mandat, za direktora centra.

RAZULARENA GRUPA NAORUŽANIH LJUDI: Znači, to je cela ta ekipa koju je ta služba mogla da kontroliše i da postavi svoje ljude pored Koštunice. I naravno da su pripremu pobune Crvenih beretki ovi ljudi radili u direktnom dogovoru s njima. Zašto je Legija išao da pita Acu Tomića da li će se u pobunu Kobre mešati ili ne? Kako je moguće da postoji ta vrsta paralelne komunikacije, a da najodgovornija institucija u državi s tim nema nikakve veze? Da li bi to danas moglo da se desi? Naravno da ne bi. Zašto je tada moglo? Zato što su bili toliko moćni i zato što su bili pod zaštitom najmoćnije organizacije u državi, a to je svakako i u svakoj državi na svetu onaj koji ima vojnu silu.
Na meti zaverenika: Zoran Đinđić
Photo: Stock

U drugim, demokratskim državama to je podeljeno, pa oni nisu međusobno sjedinjeni i imaju vrhovnu komandu – deo oružane sile koja pripada direktno predsedniku, deo koji pripada parlamentu koji donosi odluke itd. Kod nas ste praktično imali vrhovnu komandu nad tom razularenom grupom naoružanih ljudi. Ne mislim na one nesrećnike što su služili vojsku, nego na one koji su predstavljali profesionalni vojni kadar, koji su najureni iz Hrvatske, Slovenije i sa svih mogućih ratišta. Usput su činili zločine i pljačke, a onda su se svi dovukli u Beograd, svi su ovde dobili stanove, činove ili napredovali s činovima. I onda su sve to naoružanje iz cele bivše Jugoslavije stavili ovde i služilo je ili za rat s Albancima na Kosovu, kako će se kasnije videti, ili da se uništi opozicija u Srbiji ako takve ima. Oni su praktično ti koji vladaju državom, oni su ti koji postavljaju svoje ljude i oni su ti koji utiču na izbore predsednika, vlasti itd.

Ljiljana Nedeljković je bila zadužena za taj bataljon ili, ne znam kako se već zovu, tih hiljadu i ne znam koliko ljudi. Zoran Đinđić je to saznao kad je došao u Vašington i kad su mu tamo u Stejt departmentu rekli – iz vašeg budžeta se plaća, ne znam, 1.600, 1.700 oficira vojske Republike Srpske od kojih je ne znam koliko činilo zločine. Oni su, dakle, ti koji to rade, koji su toliko moćni i koji su postavili urednike, novinare, sudije. Kada pitate bilo koga kakva je situacija u pogledu kriminala, svi će vam reći – ubistva, DB, Jovica Stanišić, pljačke, šverc cigareta, Kertes. Moći će da vam nabrajaju do sutra. Za vojsku ne možete da se setite tri stvari, jer čim se nešto oko vojske otkrije, zataška se istog trenutka. Svejedno da li je to eksplozija u fabrici „Partizan“ ili nešto drugo. To je tema dva dana i treći više nije.

SLUČAJ TOPČIDER: Da li su učestvovali u švercu cigareta? Pa, naravno. Deset godina šverca cigareta između Crne Gore i Srbije sprovodila je vojska. Imate ubistva koja su se dešavala u vojsci, imate situaciju s Topčiderom. Pukovnik Ćosić je alfa i omega ubistva vojnika u Topčideru. Ko zna šta se dešava s Ćosićem i gde je taj čovek koji je glavni sa svojim sinom. Rešenja ubistva vojnika u kasarni nema, iako je apsolutno jasno šta iza toga stoji. Ne znam ko je na njih fizički pucao, ali naravno da su ubijeni i naravno da su ubijeni u kasarni. Svejedno da li zbog toga što je tamo bio Mladić ili neko od tih kriminalaca koji Mladića okružuju, ili je sin generala Ćosića, koji je tu držao kradenu robu, iznosio robu, drogu i ko zna šta je radio, pošto je to idealno mesto za zaštitu. Vi znate da je njegov sin za vreme ubistva neovlašćeno bio u kasarni, znate da je učestvovao u nošenju vojnika, rastresanju zemlje i traženju nekih čaura. Takođe znate da je napustio kasarnu tog dana i bio jedini koji nije dao da se uradi parafinska rukavica. A onda je otišao na letovanje u Egipat. Mislite da je za njim raspisana poternica? Pa naravno da nije, ko da raspisuje? Onda se posle 15 dana ili mesec dana vratio iz Egipta, dao neki iskaz i više se nikad ništa nije desilo. Njih nema, nema njihovih slika i biografija, o njima ništa ne možete da saznate, oni su nedodirljivi. Cela država stoji iza njih i to je ta veza. To su institucije države koje ne smeju da se diraju i koje su iznad nas. Mi smo prolazni, ali vojska nije prolazna.

SVI KRUGOVI VOJISLAVA KOŠTUNICE: Vraćam se na to da li je Koštunica znao za pobunu Crvenih beretki. Sećate se da je Ljiljana Nedeljković bila šef delegacije vojske Jugoslavije u poseti vojsci Republike Srpske. Ti generali su pristali da im neka žena prevodilac bude tamo komandant i da im naređuje. Kasnije su pristali da Rade Bulatović i Gradimir Nalić budu ti koji im dolaze na sednice generalštaba. Oni su, dakle, pripremali tu pobunu, radili su to zajedno s njima, i Ljiljana Nedeljković je morala da bude pozvana na suđenje Zoranu Đinđiću ili u istrazi o ubistvu Momira Gavrilovića. Ona je osoba koja zna ko je ubio Momira Gavrilovića jer ga je ona odvratila da ode na put. Zvala ga je telefonom i rekla mu je da sutra dođe kod Vojislava Koštunice u kabinet. On je rekao da ne može jer putuje u Beč. Ona je završila razgovor, obavila konsultacije s nekim, mora da kaže istražnim organima s kim, ko joj je rekao – ne može, kakav Beč, neka dolazi sutra. Zvala je Gavrilovića ponovo, ubedila ga je i on je otkazao kupljenu kartu. Došao je sutra u kabinet Vojislava Koštunice, izašao je iz tog kabineta i sat-dva ili pet sati posle toga je ubijen.
Opojna moć legalizma: Vojislav Koštunica, DSS ukazanje
Photo: Stock

Znači, taj ko je Ljiljani Nedeljković naredio da Gavra mora sutra da dođe jeste neko ko je znao da će Gavra da bude ubijen ili neko kome je neko naredio da Gavra mora sutra da dođe da bi taj scenario postojao i da se jednim udarcem reši nekoliko stvari. Prva, da sklone Momira Gavrilovića jer je on bio jedan od ključnih svedoka zlodela državne bezbednosti i Jovice Stanišića, kriminala, ubistava i pljački. Bio je njegov čovek od velikog poverenja i učestvovao je u skoro svim zločinima koje je ta služba uradila. Bio je svedok ubistava koja su se desila neposredno posle 5. oktobra, kada je počelo čišćenje ubica Ćuruvije i drugih i sklanjanje tih tragova. U isto vreme, on je upetljan do guše sa ženom Vojislava Koštunice i tim delom njegovog okruženja u Institutu, gde su se nalazili sa Sekeljom, Bracom Grubačićem i pravili pripremu za državni puč. To je prvi pokušaj puča pre nego što se desio ovaj s Crvenim beretkama. To je ta priprema i samo je bilo pitanje šta će biti motiv. Oni su mesecima sedeli i crtali taj čaršav, strukturu – koja služba državne bezbednosti i ko će gde da se nalazi.

KLJUČNI SVEDOK: Naravno, u tome je učestvovao i Jovica Stanišić preko Momira Gavrilovića, direktno u sastanku s Vojislavom Koštunicom par puta, ali je ovo bio čovek za vezu koji je to svakodnevno radio. Momir Gavrilović je važan i zato što su oni koji su organizovali to ubistvo na taj način hteli da pokažu Vojislavu Koštunici da Zoran Đinđić ubija ljude. Gavrilović je bio ključan svedok svega toga, a počeo je da priča. Nije bio dovoljno čvrst, plašio se, video je da dolazi do promena, nije bio glup da to ne shvati i već je počeo da pravi neke vrste kontakata. Imao je kontakte s ljudima iz Zoranovog obezbeđenja, pokušavao je da dođe u kontakt s Zoranom Đinđićem.

Čak je i pet dana pred to ubistvo, pre nego što smo Zoran i ja otišli u Ameriku, došao do mene preko nekog poznanika jedno veče. Prvi i poslednji put sam ga tada u životu video i dao mi je na nekom papiru imena četvoro-petoro ljudi koji su u Beču, koji su neki kriminalci i koji pokušavaju preko Zoranovog obezbeđenja, jer je ono tanko i loše, da ubiju Zorana. On je od mene, u stvari, tražio da ga spojim sa Zoranom. Rekao sam da ne mogu jer sutra ujutru putujem. Taj papir dao sam Goranu Petroviću, koji je tada bio šef Državne bezbednosti. On je to zvanično zaveo, proverio i rekao mi je da zna ko su ljudi na tom spisku i da to nema veze, da je to Gavrina priča i jedan od tih pokušaja kako da dođe do Zorana. Možda pet-šest dana posle toga, kad smo bili u Americi, stigla je potpuno šokantna vest da je on ubijen.

Koštuničin savetnik: Aleksandar Tijanić, obavešten
Photo: Stock
ULOGA ALEKSANDRA TIJANIĆA: Naravno, mi ništa od svega toga nismo znali dok u „Blicu“ nije objavljeno da je ubijen zato što je doneo podatke o kriminalu u vladi Zorana Đinđića, što naravno apsolutno nije tačno. Ne treba da se bude pametan da bi se znalo da je posle ubistva Gavrilovića, Aleksandar Tijanić u „Reporteru“, listu koji je osnovala vojna služba, objavio tekst „Ko to ubija po Srbiji“. Aleksandar Tijanić, savetnik predsednika Koštunice za medije – „Ko to ubija po Srbiji“! Vi znate da je to čovek koji sedi u kabinetu predsednika, da je to čovek koji se druži s Acom Tomićem, Pavkovićem, Radetom Bulatovićem. Vi znate da to nije obična osoba. To je osoba koja ima neke relevantne podatke i on napiše „Ko to ubija po Srbiji“ i da iza toga stoji Zoran Đinđić. Ej, imaš savetnika predsednika Jugoslavije koji ide po ambasadama u Beogradu, zove novinare telefonom i priča da Zoran Đinđić ubija, a sve povodom ubistva Gavrilovića. Onda je brže-bolje skočio Stojković, njegov advokat, pa se onda Mamula pojavio kao advokat „Reportera“, pa onda odbrana medija, nezavisnosti i napada na Biro, koji hoće da ugasi medije. Dakle, oni su ga ubili, mislim na to telo, taj osmi putnik koji je malo u kabinetu, malo u Crkvi, malo u Akademiji, malo mu je pipak na fudbalu, malo je u narodu, malo je u opoziciji, malo je u narodnoj muzici. Svuda su oni. Vladaju oni ljudi koji imaju informacije i moć. To ništa nije ostalo u službama državne i vojne bezbednosti, sve se to nalazi u privatnim arhivama.

PRIVATNE ARHIVE: Sve kasete, snimljeni razgovori, transkripti, ono s čime možete nekog da ucenjujete nalazi se po privatnim kućama i privatnim arhivama. Najveći deo toga uzeli su Jovica Stanišić i grupa oko njega, i onda se time trguje. Čeka se da dođe novi šef službe i trenutak kada mu tako nešto treba. Onda šalješ poruku i kažeš – ej, vidi, možda bih ja mogao da ti pomognem. Kao što je Zoranu Đinđiću i meni Jovica Stanišić jednom prilikom rekao da je Martić pod njegovom kontrolom. Pitamo ga – šta to znači pod tvojom kontrolom, a on kaže – tu je u Srbiji, u jednoj kući na jednoj planini. Ispostavilo se da je ta kuća na jednoj planini u Srbiji u vlasništvu državne bezbednosti. Jovica Stanišić to nije rekao da bi izdao Martića, nego da kaže Zoranu da bi možda mogao da trguje s Hagom, da kaže – evo, daću vam Martića, ne dirajte Karadžića.

Dakle, budeš na čelu Državne bezbednosti par godina i dođeš, po prirodi stvari, do hiljada nekih informacija – čije je dete narkoman, čija je žena ovakva, šta si ukrao, šta si zgazio, šta ti je otac uradio, sve živo dobiješ. I onda to u nekim normalnim društvima ostaje u državi. Ovde se iznese privatno, dođe novi naslednik u službu i on ne nađe ništa. Nema istraga. I postoji to neko međusobno lažno prijateljstvo i moral – nemoj da se diramo. To nisu samo lažno prijateljstvo i moral nego i međusobne ucene. Da li mislite da postoji ijedan drugi razlog zbog čega niko ne sme da pozove Radeta Bulatovića? Ne mora za ono što sam ga ja optužio i što svi znaju, a to je da je odneo arhivu i predao je Amerikancima. Nije važno, to sam ja rekao i kao nemaju dokaze.

UTICAJ CECE RAŽNATOVIĆ: Ali imaju dokaze crno na belo da je znao ko je Radovan Karadžić i da je štitio identitet tog doktora Dabića. Služba i on koji je bio na njenom čelu to rade. Je l' ga neko pozvao da ga pita? Šta ja imam od toga što ću javno da izađem i optužim Predraga Rankovića kada će sutra, ako mene ne plati, platiti nekog sudiju, neku političku stranku i to će se zataškati. Ili ne mora da plati, može i sudski proces da se ne dovodi do kraja, kao u slučaju Ražnatović Svetlane. Zašto? Zato što je njen uticaj toliko veliki i jak da bi taj ko bi nju osudio riskirao da sto-dvesta hiljada njenih fanova sutra bude tvoj neprijatelj. A zašto kada možda mogu da glasaju za mene. I to nije samo u svesti Vojislava Koštunice, Velje Ilića ili Palme, to je u svesti i ljudi iz DS-a. Ne znam da li je u svesti Borisa Tadića, ali me ne bi iznenadilo da jeste. Sećam se da se u predizbornoj kampanji za predsednika izvinjavao Svetlani Ražnatović zato što je uhapšena u „Sablji“ jer on zna da nije trebalo da bude uhapšena.

On o hapšenju Svetlane Ražnatović nema pojma, niti je imao tada, niti je imao 2004. godine. Da se malo raspitao i da je hteo da zna, znao bi da je trebalo da bude uhapšena prvi dan jer je, dok je naša policija neposredno posle ubistva Zorana Đinđića prisluškivala i pratila ubice, Dušan Spasojević, da bi se šegačio, davao svoj telefon Svetlani Ražnatović. Pa naša policija sluša kako ona priča sa svojim ljubavnicima ili ne znam s kim već. Mi hapsimo ljude pored kojih je Legija samo prošao u prvih godinu dana, a ne hapsimo tu osobu. Dakle, to što se dešava s njom, s Predragom Rankovićem Peconijem i drugim ljudima posledica je toga što se ono čime jedna država vlada ne nalazi u institucijama, nego po nekim privatnim kućama, u džepovima i stanovima. Umesto da se to koristi da država otera kriminalce u zatvor, bolje je da se ja s njim lepo dogovorim i da mu kažem – vidi, ovo je kod mene, nema problema, ti si bezbedan, može kopije, kopija košta toliko, original košta toliko.

Photo: EPA
TROVANJE TEORIJAMA ZAVERE: Sećate se da je kod upada u Biro otkriveno da je ta grupa sedela, napila se jedan dan i smislila priču kako se Vojislav Koštunica prisluškuje. Oni su njega stalno trovali tim teorijama zavere, to je njihov mehanizam. To sam video i doživeo. To su radili Zoranu, meni, to su radili svim ljudima.

Svetlana Vuković: Jesu li uspeli?

Beba Popović: Ne, naravno da nisu kod Zorana. Njega to nije interesovalo. On je čovek koji nije hteo ni svoj dosije da pogleda i pročita. Ali to su njihovi mehanizmi. Dođem ovde kod vas u stan i kažem – jao, je l' ste bezbedni vi ovde? Pa vi odgovorite – nemam pojma da li sam bezbedna, tu živim. A onda ja kažem – ovo je dosta slaba tačka, ja sam to malo profesionalno deformisan, želim da ti kažem, vidi, imaš neprijatelja. Ili vas zovu telefonom pa, kao što je to radio Jovica Stanišić, kažu – ej, stigao je jedan Ukrajinac, plaćeni ubica, mi ga znamo od pre deset godina, stalno ga šalju tu, radi za sve, to je neki novi Karlos, radi i za Ruse i poslali su ga da ubije nekog od visokih političara. Mi kažemo – daj te podatke, zovi tamo, a on – ne, ma kakav Goran Petrović, kakva služba, ništa ne brinite, to ćemo ja i moji ljudi da završimo. Tako su oni i Miloševiću. Sećate se da je najveći uspeh Jovice Stanišića kod Miloševića bio u tome što je našao pušku iz koje je Milošević trebalo da bude ubijen na Gazimestanu. Bio je sukob između njega i onog Janaćkovića, ko će da bude šef službe. Onda je Stanišić otkrio pušku. Tako su i Koštunici, kao što neko od novinara u žargonu naziva, prodavali cigle. To je radio i Legija, i zemunski klan, i svi oni...

- Sent using Google Toolbar"