Blic Online | Pisac za sva vremena

Blic Online | Pisac za sva vremena

In memoriam: Radomir Konstantinović

Pisac za sva vremena

Milan Vlajčić | 30. 10. 2011. - 02:02h | Komentara: 5

BEOGRAD - Proslavljena i osporavana „Filozofija palanke“, senzacionalni osmotomni rečnik srpske poezije „Biće i jezik“, osobeni romani, eseji i traktati čine impozantan korpus koji će i sledećim naraštajima biti dostojan izazov i visoka mera.

Otišao je od nas Radomir Konstantinović (1928), velikan moderne srpske književnosti koji je ostavio krupan trag u više stvaralačkih disciplina. U bogatom opusu, koji bi zapremio tridesetak tomova, najistaknutije mesto zauzima filozofsko-esejistička knjiga „Filosofija palanke“, koja se najpre pojavila na talasima Trećeg programa Radio Beograda.

Tokom sedam večeri između 4. i 15. avgusta 1969. autor je pročitao opsežan rukopis bez presedana u našoj kulturi (da li samo našoj). Potom je studija doživela još sedam izdanja, od kojih su poslednja tri, u izdanju „Otkrovenja“, zabeležila ukupni tiraž od 12.000 primeraka. Veoma neobičan podatak za knjigu koja je obeležena složenim analitičkim postupkom, s paradosalnom upotrebom dijalektičkih negacija.

Od prvog trenutka je postala kultno štivo, što će reći da je uz odane čitaoce i poklonike naišla na zlokoban muk u delu nacionalističkog krila SANU i pripadajućem mu krilu deseteračko-patriotske falange iz Francuske 7.

Knjiga je doživela nekoliko zbornika, filozofskih tribina i okruglih stolova pri časopisima, ali je, s druge strane, doživela i prizemne diskvalifikacije, ideološke presude i etikete zbog „nacionalne izdaje“ i odmetništva. Tu se palanka nepogrešivo prepoznala.

Ali bilo bi nepravedno ostaviti u senci ostale knjige i radove ovog pisca. Kao mlad pesnik objavio je u zbirku „Kuća bez krova“ (1951). To je najava posleratnog srpskog modernizma, koju će Konstantinović razviti u romanima „Daj nam danas“ (1954), „Mišolovka“ (1956) i „Čisti i prljavi“ (1958), srodnim duhu francuskog Novog romana Mišela Bitora i Natali Sarot.

Roman „Izlazak“, u obliku ispovesti Hristovog učenika Jude pre samoubistva, dobija NIN-ovu nagradu za 1960. i kasnije biva proglašen za jedan od deset najboljih romana sveukupne srpsko-hrvatske književnosti. Završni roman u ovom nizu, „Dekartova smrt“ (1996), odlukom NIN-ovog žirija ne ulazi u obzir za nagradu, jer je stigla vest da bi pisac odbio da je primi. Težak previd: ne nagrađuje se pisac (hteo da primi nagradu ili ne), već roman godine.

Drugo kapitalno delo Radomira Konstantinovića je osmotomni rečnik srpske poezije „Biće i jezik“ (1983), delo bez premca, u 113 analitičkih portreta.
Rukopis sličan onom iz „Filozofije palanke“, s temeljnim sagledavanjem odnosa jezika i plemenskog iskustva kojem autentičan glas mora da se odupre. Ovaj lanac knjiga su profesori u univerzitetskoj nastavi gotovo listom odbacili sa gnušanjem, jer se njime potire tradicionalno pozitivistička tradicija tumačenja srpske poezije.

Od izuzetnih poduhvata valja izdvojiti „Ahasfer ili traktat o pivskoj boci“ (1964) i „Pentagram“ (1966), koji su doživeli veliki muk. Pri osnivanju „Beogradskog kruga“ 11. aprila 1992, Konstaninović je izgovorio svoj programski tekst o suočavanju sa čudovištem, koji je postao temelj Nove Srbije. Epistolarno-esejističku knjigu „Beket prijatelj“ objavio je 2000. i posle toga se povukao u samoću.

Njegovim odlaskom se završava jedna epoha vrhunskih kriterija u stilu i piščevom moralu. Sada valja proceniti šta nam je preostalo.

Marijan Kocković (1923 – 1991),

Marijan Kocković (1923 – 1991),
svjetski priznati umjetnik

Marijan Kocković je bio rođen u Zagrebu 1923 g., gdje je studirao na Akademiji primjenjenih umjetnosti pod budnim okom profesora Kršinića i Antunca te je na kraju diplomirao 1952. u Ljubljani kod profesora Putriha.

Od 1953. do 1966 živio je i radio u Sarajevu kao profesor kiparstva i povijesti umjetnosti i kao slobodan umjetnik. Od 1966. živi i radi u Dubrovniku gdje i umire 1991. godine.


1972. godine podučavao je američke studente kiparstva tijekom ljetnog semestra pod pokroviteljstvom Hope Colegge-a iz Michigan -a, SAD, u svom ateljeu u Dubrovniku.

1974. počinje s pisanjem poezije i objavljuje tri zbirke pjesama.
Od 1970. pa nadalje provodi po nekoliko mjeseci godišnje u SAD-u gdje stječe veliki broj prijatelja i štovatelja njegovog djela.

Marijan je izlagao u preko 100 samostalnih i zajedničkih izložbi po cijelom svijetu: Kanadi, SAD-u, Europskim zemljama, Rusiji, Japanu i svim republikama bivše Jugoslavije, tijekom 45-godišnjeg perioda. U svom stvaralačkom vijeku stvorio je 300 portreta u mramoru i bronci, preko 350 skulptura u bronci, kamenu, drvu i bakru i također je bio autor 250 tapiserija. Njegove skulpture i tapiserije namijenjene unutarnjem uređenju krasile su i dan danas krase neke od javnih zgrada, hotela i banaka po cijelom svijetu; medu kojima: Sears Towers u Chicagu, “Trelawny” hotel na Jamajci, tvornica “Storck” u Njemačkoj, pa tako i na području BiH i Hrvatske.

Autor je mnogih spomenika u mramoru i bronci i dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje djelo, a ona na koju je bio najponosniji je bila titula Akademskog gradanina Italije, sa zlatnom medaljom, za doprinos sveukupnoj umjetnosti.

Strogo čuvana tajna: Ratne sednice Vrhovnog saveta odbrane (36) - Naši koji ratuju u Bosni hoće punu platu

e-novine.com - Naši koji ratuju u Bosni hoće punu platu

Strogo čuvana tajna: Ratne sednice Vrhovnog saveta odbrane (36)

Naši koji ratuju u Bosni hoće punu platu

Pripremile: e-Novine

Veličina slova:

Ovako se ubija Sarajevo: Zlikovac iz Vojske Republike Šumske na radnom zadatku

Photo: Corbis

Godinama su, očigledno s razlogom, vlasti Srbije odbijale da Haškom Tribunalu dostave transkripte sa sednica Vrhovnog saveta odbrane na kojima se, otvoreno, govorilo o vođenju rata na teritorijama Hrvatske i Bosne; konačno, tokom suđenja Momčilu Perišiću, ovi transkripti otvoreni su pred sudom u Hagu. Zahvaljujući agenciji „Sense“ u prilici smo da čitaocima e-novina predstavimo sve transkripte koji osim dokumentarne vrednosti imaju još veći značaj – jer otkrivaju sve manipulacije i političke ambicije Miloševićevog režima iz jednog od najstrašnijih poglavlja novije istorije

Plaćen da ubije: Četnik u Mladićevoj vojsci, patriota i zločinac

Photo: Corbis

ZORAN LILIĆ: Dobro, predlažem da pređemo na treću tačku: informacija oko oficira u 30. i 40. Kadrovskom centru. General Perišić je zatražio da to stavimo na dnevni red, obzirom da ima mnogo rodbine koji svakodnevno intervenišu u Generalštabu i kod njega dolaze, obzirom na naš stav da im se isplaćuje po jedan prosečan lični dohodak. Ovde je dato nekoliko predloga. Izvoli, Momo!

MOMČILO PERIŠIĆ: Rešenje je doneto kakvo je doneto. Sada oni vrše pritisak na Generalštab da se taj status reši drugačije. Ja sam ovo stavio na dnevni red, jer je u vašoj nadležnosti da odlučite šta da radimo. Napomenuo bih: u ovakvom teškom stanju budžeta, sa ovim ljudima je stanje još teže. Međutim, s obzirom da su oni poslati tamo - što iz SFRJ, što iz SRJ - imaju i određene zakonske osnove da traže da im mi rešimo status; čak se neki pripremaju i da tuže SRJ zašto im ne daje to i to! Suština problema zašto sam ovde stavio na dnevni red - to predsednik Milošević više zna - jeste da su ti ljudi nama još uvek neka vrsta uzdanice i brane da se Vojska Republike Srpske ne prevede u vojsku SDS-a ili četničku vojsku. Jer, gro tih ljudi je vezan za SRJ i na opciji je državne politike SRJ; i nikako se ne miri sa onom tamo politikom.

Ako mi njima ne pomognemo da opstanu tamo, onda imamo dvije varijante: jedna, da dođu ovamo, što će biti višestruko negativno. Oni tamo će nas optužiti da smo im na taj način doprineli slabljenju Vojske; drugo, što ćemo mnogima ovde na taj način dati materijala da kažu da primamo oficire otud da bi oni predstavljali u nekoj složenijoj situaciji - o kojoj ste i vi govorili, čak je i to moguće - oslonac negativnog stanja otud. Mislim da bi bilo racionalno, u granicama mogućeg, da donesemo odluku ovde da se do daljnjeg njima isplaćuje plata u visini ranga, čina i položaja kao ovde, što bi opterećivalo budžet više nego do sada oko 30 miliona dinara mesečno. Sada izdvajamo i dajemo oko 12 miliona za socijalnu pomoć. Znači, bio bi dodatni napor za još oko 30 miliona za obezbeđenje plata na nivou plata starešina ovde.

ZORAN LILIĆ: Obzirom na činjenicu da većina njih ovde ima porodicu - radi se o 2.664 profesionalnih podoficira i oficira, od 4.346 koji su bili na platnom spisku u 30. Kadrovskom centru, ostalo su civilna lica - mislim da bismo mogli da podržimo ovaj predlog da se isplati, ali do nivoa plate koji imaju naši oficiri ovde i da se isplaćuje isključivo porodicama u Beogradu. To automatski eliminiše one koji su odlučili da tamo ostanu i da budu na platnom spisku nekog drugog, a ima i toga! To je razlika od 28 miliona i 300 hiljada, minus onih 12 miliona?

Merak je ubiti, ali i platu dobiti: Srbin u opsadi Sarajeva, zadovoljan

Photo: Corbis

MOMČILO PERIŠIĆ: Bez onih 12 miliona!

ZORAN LILIĆ: Na taj način bismo imali kakav-takav uticaj tamo. Pri tome, mislim da treba prihvatiti činjenicu da porodice koje se ovde nalaze teško da mogu da izađu na kraj sa 240 dinara. Mogu da iznesem podatak da su oni primali više od naših oficira ovde; general-pukovnik tamo ima hiljadu i 80 dinara?

PAVLE BULATOVIĆ: Toliko bi imao.

ZORAN LILIĆ: Znači, da se ta primanja svedu u nivo primanja oficira koji se nalaze ovde. To je moje mišljenje.

MOMIR BULATOVIĆ: Šta se promijenilo u odnosu na našu prethodnu odluku?

ZORAN LILIĆ: Mislim da ima onih oficira koji su stvarno prihvatili činjenicu da treba da budu povezani sa Vojskom Jugoslavije, sa Generalštabom i da ih ne treba ispuštati iz "ruku", imajući u vidu sve ono što se dešava na prostoru Republike Srpske. S druge strane, ljudi koji ovde žive - to moram da ponovim zbog pisama koja dolaze u Generalštab i kod mene - sa 240 dinara ne mogu da žive! Treće, da li ćemo prepustiti da se to sve tamo stihijski odvija, ili nam je želja da na neki način aktivno učestvujemo u svim zbivanjima tamo, preko ljudi koji su još uvek i korektni i, na neki način, prvrženi svemu ovome što se ovde dešava?

Šampion demokratije: Močilo Perišić na predizbornom plakatu

Photo: Stock

PAVLE BULATOVIĆ: Meni se, prvo, postavlja pitanje da li smo sa ovom odlukom postigli cilj koji smo htjeli - mislim na postojeću odluku. Mislim da nijesmo postigli cilj. Ako sada hoćemo da postignemo puni cilj, znači, ako hoćemo da ti oficiri odnosno profesionalni vojnici koji su tamo budu јеzgro neke naše vojske u Vojsci Republike Srpske, onda ih moramo tretirati na isti način kao vojnike ovde. Sa svakom selekcijom, odnosno diferenciranjem njih, ne verujem da ćemo postići taj cilj. Ako nam je cilj bio da se ti ljudi vrate u naše jedinice, a bilo je određenih pokušaja, pa ih nijesmo rado primali i ostali su tamo gdje jesu, na sudu će oni ostvariti svoja prava. Već se jedan advokat javio sa punomoćjem za dvojicu profesionalnih oficira, tako da možemo imati i političke i sve druge negativne posledice!

MOMIR BULATOVIĆ: Šta predlažeš?

PAVLE BULATOVIĆ: Ako hoćemo da ih držimo tamo, onda ih moramo plaćati .

MOMIR BULATOVIĆ: Ako ih ne platimo, oni će nas tužiti sudu?

PAVLE BULATOVIĆ: I, dobiće!

MOMIR BULATOVIĆ: Pa će dokazati da mi, u suštini, imamo tamo naše oficire! Želim da vas podsjetim da su to ljudi koje mi tamo želimo da držimo zbog kontrole te situacije, a de facto se ispostavilo da oni kontrolišu - nas i našu situaciju! To je veoma teška odluka. To je užasno složeno, bar kako ja to doživljavam. Ako sada idemo na ovaj sistem da isplaćujemo, onda im moramo sve isplaćivati - i ove zaostatke od avgusta mjeseca. S druge strane, veoma sam svjestan težine problema. Posebno je pitanje ovo što je rekao ministar Bulatović. Ja sam bio u situaciji da neposredno razgovaram sa nekolicinom koji se ne slažu tamo sa tom politikom; došli su i hoće da budu raspoređeni u Vojsku Jugoslavije; nisu čak ni iz Republike Srpske, nego su naši oficiri koje smo poslali. U našim jedinicama su ih tretirali kao izdajnike i - vratili su ih nazad! Mislim da je problem veoma, veoma složen. Ako mi sada dopustimo da se sudi državi Jugoslaviji zbog toga što nije isplaćivala plate svojim oficirima koji ratuju u Republici Srpskoj, taj čin može da ima katastrofalne posledice!

ZORAN LILIĆ: Ja sam rekao svoje mišljenje pre svega iz onog prvog razloga - na ovaj način, ipak, možemo da zadržimo kakvu-takvu kontrolu tamo. Ali, i tvoji su argumenti jaki.

MOMIR BULATOVIĆ: Ja zato i pitam - šta se u međuvremenu promjenilo? Mislim da smo onda donijeli tu tešku odluku, sa jednim više nego plemenitim ciljem.

Oficiri Vojske Jugoslavije na položaju: Hoćemo naše pare, nećemo džabe da ubijamo

Photo: Corbis

ZORAN LILIĆ: Promenilo se to da su njihove porodice ovde na ivici izdržljivosti.

MOMIR BULATOVIĆ: Dajte onda da promjenimo odluku i da tu naknadu sa 240 dinara povećamo na 500 ili 600 dinara, da uvažimo taj problem - ako je samo to cilj? Ako se bitno promjenilo to što njihove porodice ovdje ne mogu da žive, to uvažavam. Ovdje više nisu u pitanju pare, nego čak i nešto krupniji ulog. Zato, predlažem za razmišljanje - da donesemo odluku i da podignemo taj iznos sa 240 na 500 dinara. Ali, da budemo kranje pragmatični i surovi: mi smo Vrhovna komanda; mi smo donjeli odluku i tražimo da se ta odluka poštuje od svih oficira koji su naši oficiri. Ti ljudi su, iz ovih ili onih razloga - najveći razlog je plemenitost, patriotizam i naša procjena da tamo ne treba da pravimo rusvaj, jer bi se to o "glavu" razbilo tom narodu tamo - de facto su otkazali poslušnost Vrhovnoj komandi! Mi sada nijedan razlog nemamo da promjenimo našu odluku! To znači da bismo morali da mijenjamo i našu politiku. Kao što smo onda našli modus da vodimo računa o socijalnoj sigurnosti porodica i da te ljude definitivno ne odbijamo od sebe, našu odluku možemo korigovati u tom pravcu, uvažavajući realno teške socijalne probleme i povećati taj iznos. Ne znam šta predsjednik Milošević misli?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Kao što si rekao, to je jako složeno pitanje. Jer, lako bi ga bilo rešiti ako bismo mi išli u okvirima ove argumentacije koju iznosi Momčilo i koja je sasvim u redu sa stanovišta pozicije tih ljudi tamo - ako se zanemare svi ovi drugi politički aspekti. Meni je jasno da su Mladić i njegovi saradnici u teškoj situaciji i da budu manipulisani od strane rukovodstva na Palama; i dolazi u jednu ponižavajuću situaciju da ne može tamo ništa da uradi sa ovakvim materijalnim stanjem. Sa tog stanovišta, postoje svi razlozi da im se pomogne. S druge strane, potpuno stoje ove tvoje primedbe (obraća se predsedniku Bulatoviću) u pogledu statusa, s obzirom na činjenicu da ne možemo da tretiramo da je to deo naše Vojske, ako on ni u kom slučaju funkcionalno nije vezan za ovu Vrhovnu komandu, nego vezan za realizaciju jedne politike koju mi cenimo kao pogibeljnu za čitav narod tamo. Onda dolazimo u potpuno kontradiktornu situaciju - da pomažemo ostvarivanje pogrešne politike!

Srpsko granatiranje: Sarajevo u opsadi, 1993.

Photo: Corbis

Međutim, ja bih, ipak, to suzio na pitanje Vojske. Možda bi bilo dobro da smo mi ovde sa Mladićem i par njegovih najbližih saradnika - ne znam. Momo, šta ti misliš, upravo zbog svih ovih političkih komplikacija, uz našu svu dobru volju da im pomognemo - vidimo šta oni i kako s vojničkog stanovišta gledaju ovu celu situaciju vezanu za naše prethodne zaključke na početku - one koje ste vi u materijalu stavili na sam početak, i da procenimo da li mi, u sprovođenju jedne ukupne strategije postizanja naših nacionalnih interesa, možemo imati bilo kakav oslonac na tu vojnu strukturu tamo; pa da na tome onda zasnujemo ovu svoju odluku?

Jer, tačno je da je to vrlo složeno i kranje kontradiktorno. Mislim da rukovodstvo na Palama i želi da veliki broj oficira tamo napusti vojsku i da ih zameni raznim trgovačkim pomoćnicima, mesarima, ekonomima, magacionerima i drugima kojima sada daje razne činove i postavlja u Vojsci; to je jako loše za Vojsku, i to će se negativno odraziti na njenu sposobnost; to je sigurno! Međutim, s druge strane, Vojska ne bi smela tamo da bude zarobljenik jedne sulude politike koju vodi to rukovodstvo. To je ono što je Perišić u par navrata pokušavao da im objasni - na žalost, neuspešno, kao i svi mi!

Prema tome, ne bih odbio ovu odluku koju Perišić predlaže, već bih bio za to da čujemo u punom sastavu Saveta potpuno jasnu poziciju vojnog vrha u Republici Srpskoj i na osnovu toga procenimo kako da postupimo u celoj stvari. Da porazgovaramo da vidimo njihovu procenu, da vidimo šta je, u stvari, ta politika? Ako se politički prilaz dijametralno razlikuje, onda je tu teško govoriti o mogućnostima podrške takvoj politici. Ako je taj vojni vrh, na bazi zaista profesionalno urađene vojničke procene budućeg razvoja vojne situacije, na liniji na kojoj se jasno može izvesti zaključak da se treba kretati ka zaključenju mira i iskorišćenju ovog vremenskog prostora koji daje prekid neprijateljstava u zaključenje mira, onda bismo mi mogli, zaista, maksimalno da izađemo u susret njihovim potrebama.

Četničko orgijanje: Srbi slave ubijanje Sarajeva

Photo: Corbis

Jer, ovo bi lako bilo rešiti da nije vrlo ozbiljnih političkih implikacija. To je veliki broj ljudi. Ukoliko oni krenu ponovo i potpuno neosnovano u velika ratna dejstva, apsolutno se ne može Savezna Republika Jugoslavija da smatra neumešanom u tu stvar na ovaj način. To "prikopčavanje" naših interesa za njihove i pretvaranje nas u taoce politike koja se vodi sa Pala je ono čega mi moramo da se lišimo na svaki način! To je sigurno! Mislim da Moma nije imao u vidu političku stranu stvari prilikom obrazloženja - on je imao u vidu socijalnu stranu u ovom trenutku, a donekle i političku vezano za promene strukture u Vojsci Republike Srpske. Ona stoji. Međutim, šire - veliko je pitanje da li mi, ne znajući konačno ponašanje, možemo da se ponašamo privremeno. Jer, nemoguće je, ako idemo u to, a oni krenu ponovo u razbuktavanje rata, da mi smatramo da to niko ne zna da to mi finansiramo! To je isključeno!

MOMIR BULATOVIĆ: Ja prihvatam tvoj predlog (obraća se predsedniku Miloševiću), ako se on sastoji u tome da bi trebalo da sjednemo i popričamo još jednom. Samo tu želim da pojasnim i svoju poziciju, a baš je delikatno pitanje. Ja jesam za to da pomognemo i da pomažemo. Ali, ovakvom odlukom mi se direktno involviramo u realizaciju te politike. Tu sada više ne mislim ni na međunarodni faktor, hoće li nas neko prošpijunirati ili ne; nego da li mi treba da podržimo politiku koja, očigledno po našim svim procenama, nije dobra za interese srpskog naroda u cjelini, a posebno u Republici Srpkoj? Bio bih mnogo srećniji da možemo da platimo po hiljadu i dve hiljada dinara te ljude, ali da oni de facto ne budu sastavni deo Vojske Jugoslavije; oni jesu ovako sastavni deo Vojske Jugoslavije. Ako se dobiju garancije da će se pripadnici Vojske Republike Srpske angažovati na ovom planu koji je u duhu sa našom politikom, onda mi imamo mogućnosti da to smatramo cjelinom i jedinstvenim prostorom. Ako takve snažne garancije ne bismo dobili, sklon sam da pomažemo, da vratimo njihovo dostojanstvo, da obezbijedimo socijalnu sigurnost njih i njihovih porodica, ali, pravo da vam kažem, teško bih mogao zaleći iza takve odluke koja bi značila da mi, ipak, svjesno ili nesvjesno, ipak, podržavamo produžetak rata na tim prostorima.

Kad Srbi uživaju: Sarajevo gori, 1992.

Photo: Corbis

MOMČILO PERIŠIĆ: Budući problem koji može da se desi - nadajmo se da se neće desiti - to je i Vojska Republike Srpske Krajine. To je isti kontekst, sa napomenom da je različita politika. Ja baš imam u vidu moguću negativnu političku konotaciju. Ako mi sada donesemo odluku da ih ne plaćamo, automatski njima dajemo argumente da manipulišu. Sva gubljenja na bojnom polju, a neminovna su jer će to raditi neprofesionalci, biće pripisana nama, reći će da smo im namerno napravili diverziju. Opet, jednostranim povlačenjem tih ljudi i reći im da im status rešavamo u SRJ; dođite ovamo - ko neće, njega "otkačimo", nećemo ga plaćati - onda je opet veliki problem. To je problem manipulisanja sa njihove političke strane i opozicije ovde, u višestrukom smislu. Onda će nas, znači, napadati dvostruko: em smo ih doveli ovamo da predstavljaju jezgro u oružanoj sili za neke njihove političke namere - pitanje je da li će to dalje ići divergentno ili ne - i, drugo, optužiće nas da im tamo razbijamo vojsku.

Ja vas molim, i mislim da je najprihvatljivije rešenje da se vi lično u to uverite, jer moja spoznaja tog problema je da znam da je gro tih oficira za ovu politiku. Ali, mislim da bi bilo mnogo pametnije da saslušamo njihov štab i da on nama kaže svoje opredeljenje i onda možemo sa većom dozom sigurnosti računati ili ne na njih.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Momo, mi tu imamo jedan dosta, rekao bih, čist odnos: mi smo dva ili tri puta, preko generala Perišića, tražili da se vojska tamo izjasni u vezi sa ovom politikom. Oni su to, faktički, odbili! Usledilo je šta je usledilo. S obzirom da oni ne smatraju da imaju obaveze u vezi sa celim stanjem tamo prema politici koja se ovde vodi, koju vodi ovaj Savet odbrane i celo državno rukovodstvo, mi smo konstatovali da oni nisu više pripadnici naše Vojske, što je potpuno jasno. Ali smo zadržali socijalnu brigu o njihovim porodicama, naravno na nivou koji se može raspravljati. Međutim, ni tu nismo nečasno postupili, jer smo išli na prosek plate u Jugoslaviji; prema tome, kako je građanima Jugoslavije, tako je i njima. Tu smo učinili jedan maksimalno human gest što se njih tiče.

Prema tome, ja uopšte ne bih u to umešavao ova pitanja da li će neko da se tuži, sudi itd. Stvar je presečena; išao je načelnik Generalštaba da sa njima raspravi. Oni su mu objasnili da oni, apsolutno, ne mogu da rade drugačije nego što rade; mi takvu politiku da podržavamo, pogotovo da finansiramo - nećemo. Da ovaj narod finansira sopstvenu pogibiju i pogibiju onog dela tamo, to je van svake pameti i mi smo doneli takvu odluku! Mislim da je to jasno, mislim da je to čak poznato i spolja. Nije bilo sporno da smo mi pomagali, iz socijalnih razloga, celu tu strukturu, ali kada se razišla politika, ta se struktura više ne finansira!

Rat protiv Bošnjaka: Sarajavski prizor, 1993. godine

Photo: Corbis

Međutim, mi treba da vidimo da li je to mogući oslonac neke politike koja može da bude u korist ovog naroda? Treba da sednemo i porazgovaramo s njima, da nama bude mirna savest oko toga šta je i kako je, sa najvećom naklonošću da im pomognemo! Molim vas, evo vam jedan primer, koji i nije primer koji pokazuje koliko su stvari besmislene: Momir i Perišić su bili na sastanku u Dobanovcima. Naš predlog, o kojem smo se lepo s njima dogovorili, bio je: "da kažu da prihvataju mirovni plan Kontakt grupe kao osnov za nastavak mirovnog procesa, nakon čega će raspraviti Ustav i konačno teritorijalno razgraničenje, sankcije i sve drugo i vratiti Skupštini na konačno odlučivanje; i da pre toga nema sprovođenja plana!" Da li je tako bilo? (Odobravanje).

Dogovor: Džimi Karter sa Radovanom Karadžićem na Palama, decembar 1994.

Photo: Stock

Sada su došli sa Karterom, od reči do reči, na istu stvar, i spremni da je prihvate! U međuvremenu su uništili odnos prema pregovaračkom procesu, pa se sada i Kontakt grupa inati, i ono što je onda htela da im prihvati kao našu zajedničku varijantu sada neće, nego traže da to malo poprave. U međuvremenu, od odluke koju su odbili do odluke koju sada prihvataju, onakvom kakvu su je odbili, poginulo im je 3.000 ljudi i napravili ne znam koliko desetina hiljada izbeglica i čuda koja su postigli tamo!? Prema tome, imaju li - ako će Vojska i vojni vrh da razgovaraju - pameti da vide šta se događa!? Oni ne mogu da dođu na našu politiku - u tome je i razlika u nečijoj pameti: mi zajedno imamo jednu pamet, oni zajedno imaju drugu pamet. Pokazala se naša pamet superiornom u odnosu na njihovu pamet. Jer, superiorna je ona pamet koja te dovede do rešenja, a da ne napraviš gubitak, a ne ona pamet koja je: shvatiš da je "zid tamo kad razbiješ glavu!"

To je potpuno od reči do reči ono što smo im predložili u Dobanovcima. Na kraju krajeva, Mirko Marjanović je to izneo na Skupštini; eno toga i u novinama od jula meseca - naš predlog odluke; od reči do reči ga sada prihvataju!? Međutim, tada kada je on mogao lepo da prođe, sada prolazi teško. Trudi se Kontakt grupa da napravi most sa Muslimanima, ali Muslimani sada žele da izbegnu. Prema tome, tu su napravili štetu, i u međuvremenu - od tačke kada su jednu odluku odbili, do tačke kada su je u potpunom istom tekstu, praktično, prihvatili, u potpuno istom smislu iznačenju prihvatili - potrošili su 3.000 života!? Toliko je bila razlika do njihove pameti, koliko puta da "zviznu glavom u zid" da vide i da prihvate jednu takvu odluku, tu koju smo im tada predlagali! U međuvremenu su uništili toliko i toliko materijalnih sredstava, smanjili borbenu gotovost armije, potrošili rezerve municije i svega drugog što su imali itd. Znači, sve negativne efekte su postigli da bi došli na ono što smo im rekli u julu! I sad može neko iz tog vojnog rukovodstva da kaže da to nije tačno!? To je tačno kao - sunce! Na kraju krajeva, bio je Mladić prisutan, bio je Tolimir s njim.

MOMIR BULATOVIĆ: I svi su zapisali!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: I svi smo to zapisali! Hoćemo li mi sada ponovo da dođemo u sličnu situaciju - to je osnovno pitanje?

Držati Sarajevo pod strahom: Granate i snajper, srpski ratni meni

Photo: Corbis

MOMČILO PERIŠIĆ: Gospodine predsedniče, ja ovo potenciram da rešimo, da znamo na čemu smo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Svakako, da znamo na čemu smo. I da budemo vrlo blagonakloni prema rešenju i uvažavanju Mladićevog problema; da vidimo šta je to čemu se možemo nadati!?

ZORAN LILIĆ: Ja mislim da nema potrebe da više o ovome raspravljamo, posle argumentacije koju su izneli predsednici Milošević i Bulatović. Moj predlog bi bio da ne donosimo danas nikakvu odluku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Da ovo mi napravimo, kada ti stupiš sa njima u kontakt (obraća se generalu Perišiću), da se u širem sastavu porazgovara o celoj stvari.

ZORAN LILIĆ: Znači, da porazgovaramo sa Mladićem i njegovim saradnicima; trebalo bi da znaju da smo blagonakloni prema mogućem povećanu stepena socijalne zaštite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Mi, u principu, imamo pozitivan stav prema njihovom problemu. Međutim, hoćemo da vidimo šta je to na šta možemo da računamo.

Ja ništa ne bih menjao oko rata: Ratko Mladić, zločinac, pun sebe

Photo: Corbis

ZORAN LILIĆ: Ali, oni moraju da menjaju svoje stavove! Da li možemo tako da zaključimo? (Odobravanje). Zamolio bih da razmotrimo još tri kratka pitanja: 1. Mislim da bi trebalo da podržimo stav Saveznog ministarstva za odbranu i Generalštaba da u ovoj situaciji nema opravdanja za izmenu Zakona o Vojsci Jugoslavije u pogledu penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika. On je skoro donet i ne treba o tome ni da raspravljamo. Na kraju, mi samo dajemo podršku vašim stavovima. Mislim da bismo to mogli da uradimo? (Odobravanje).

2. Imamo dve naredbe koje se odnose na obezbeđenje članova Vrhovnog saveta odbrane, a vezane za prethodne odluke koje su se odnosile na Predsedništvo SFRJ. Dakle, to se samo prebacuje na ovaj sastav ovde. Znači, naredbe su identične, samo što ne piše više "Predsedništvo SFRJ", nego "Predsednik i članovi Vrhovnog saveta odbrane". To znači da dajete meni saglasnost da potpišem naredbu. To znači, kada smo u vojnim objektima, Vojska preuzima pravo na vojna vozila. Vojska preuzima svu odgovornost oko obezbeđenja. Da li ima nešto što sam ispustio, Momo?

MOMČILO PERIŠIĆ: Nema.

ZORAN LILIĆ: Da li se s tim slažete? (Odobravanje). 3. Odluka o komandnim zastavnim plamencima i o rangovnim zastavama brodova Ratne mornarice. To je prilagođeno novim simbolima. Potrebna je odluka da oni to mogu da primenjuju. Da li se slažaete? (Odobravanje). 4. Ministar Bulatović mi je prosledio jedno pismo. On ima osam ponuda za nabavku motora za MIG-29 i za mlazne motore FD 33 i za "strele".

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ja bih se malo uzdržao od toga - to je mnogo skupo!

MOMIR BULATOVIĆ: Mislim da bismo igle trebalo da kupimo.

ZORAN LILIĆ: To je 200 komada. Oko igala mogu da se nabavljaju ponude, ali kreću se od 17 do 65 hiljada!? Možda je dobro da završimo ovaj posao oko centralizovane nabavke, da sve to dovedemo u kolotečinu kako treba, da izbegnemo silne posrednike i da se oko igala razgovara. Mislim da oko igala ne treba da donosimo konačan zaključak. Znači, završili smo sve što smo planirali. Zaključujem sednicu Vrhovnog saveta odbrane. (Sednica završena u 13,40 sati).

Fašizam po Amfilohiju – neznanje i manipulacija

Fašizam po Amfilohiju – neznanje i manipulacija

Mitropolit Amfilohije, 2011.

20.10.2011

Miloš Teodorović

Mitropolit crnogorsko primorski Amfilohije prevazišao je i samoga sebe. Na promociji svoje knjige u Beogradu odnos međunarodne zajednice prema Kosovu uporedio je sa tretmanom koji je fašistička Nemačka imala prema Srbiji, ne libeći se da konstatuje kako je pod Nemcima možda bilo i bolje.

Ovo bi zaista i bio veliki skandal da je mitropoliti usamljen među crkvenim velikodostojnicima koji iznose šokantne ocene. Na žalost, pitanje je koilko u SPC ima onih koji se sa mitropolitom ne bi složili. Naime, niko se nije oglasio protiv ovakvih ispada.

Glasovi koji upozoravaju da Amfilohije očigledno malo zna o posledicama fašizma, kao i oni koji navode da je bezbednost pravoslavnih manastira i sveštenstva upravo zavisna od saradnje sa međunarodnom zajednicom, za sada dolaze samo iz analitičkih krugova.

Amfilohije bacio anatemu i za božićne praznike

Najpre je na Radio televiziji Srbije objasnio kako je na delu:

„Stanje okupacije Kosova i Metohije! Ovo je stanje okupacije.“

A potom san koji se pripisuje Jevrejima pripisao je i Srbima:

„Duboko sam uveren da će i ovaj narod u budućnosti, neka je to sto ili dvesta godina ili ne znam koliko, uvek imati na umu povratak svom Jerusalimu, svom Kosovu i Metohiji.“

Dan kasnije na promociji četvorotomne knjige „Pomen novog kosovskog stradanja“ mitropolit Amfilohije nedvosmisleno:

„Duh nacifašizma, rešenja hitlerovska, ne samo za Kosovo i Metohiju, nego i za šire na ovim bivšim jugoslovenskim prostorima, su upravo ona rešenja koja su započeta 1941. godine i koja se nastavljaju do naših dana“.

Patrijarh u sličnom tonu

Kao da su neke lekcije propuštene ili koliko jedan od najviše rangiranih u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (jedno vreme i zamenik prethodnog patrijarha Pavla, te dugo viđen i za njegovog naslednika) uopšte zna o fašizmu.

„Sama konstatacija vladike Amfilohija po kojoj je Hitler imao pameti da ostavi severno Kosovo u sastavu Srbije, podrazumeva da je Hitler to uradio iz motiva vezanih za etničku mapu ili zaštitu nekakvog suvereniteta Srbije. Istorijske činjenice međutim ukazuju na to da je po sredi bila vrlo racionalna procena nemačkih vlasti u Beogradu da žele da rudnik Trepča bude pod njihovom direktnom vlašću, a ne pod delom Srbije koji se našao pod vlašću Italije“, kaže poznavalac prilika u Crkvi, te docent na Otvorenom univerzitetu u Velikoj Britaniji Jovan Bajford.

Mitropolit Amfilohije priznao: Nudio sam utočište Karadžiću

Pamtimo ga po veličanju Radovana Karadžića, proklinjanju onih koji se usude da sruše crkvu na Rumiji (zbog čega ga terete za govor mržnje), nedopustivom govoru nad odrom ubijenog Zorana Đinđića i tako redom. Posle svega, od Amfilohija niko nije ni očekivao da će pokazati posebnog takta u trenutku kada se okolnosti na severu Kosova ponovo zaoštravaju. Čudi nešto drugo.

Kada je januara prošle godine izgovorio tradicionalni pozdrav „dostojan“ pod krovom Saborne crkve u Beogradu, čime je postao i novi patrijarh, mnogi su verovali da će Irinej biti taj koji će „provetriti“ Srpsku pravoslavnu crkvu, da bi upravo on mogao mogao povesti reforme koje bi urušile njenu krutu konzervativnu strukturu. Potpuno suprotno tome, pogotovu poslednjih sedmica, patrijarh Irinej sve više liči na mitropolita Amfilohija.

Patrijarh Irinej

​​U noći 16. septembra, uoči spuštanja helikopterom kosovskih carinika na prelaze Brnjak i Jarinje, umesto reči koje bi umirile uspaničene Srbe iz crkve u severnom delu grada Irinej poziva:

„Poručujem vam, ostanite ovde. I ako stradate, znate zašto stradate. I ako budete u prilici da krv prolivate, znate zašto to činite. To nije uzaludno prolivanje krvi.“

Da li je poruka čelnika Crkve koja slavi veru, kojoj je život najveća vrednost, zapravo posledica manjka svesti da bi upravo Crkva trebalo da smiriju a ne podstiče i zastrašuje mogućim napetostima što je ovde Irinej očigledno učinio.

"Pominjati krv zaista je nepotrebno. Crkva mora da razmišlja o tome da li su verski objekti na Kosovu zaštićeni, a jesu zaštićeni. Sva druga diplomatska pitanja mora da prepusti državi“, navodi analitičar i direktor Verske informativne agencije Živica Tucić.

No, slično se ponovilo i u nedelju kada se patrijarh obreo u Jagodini, gde su ga dočekla organizovano dovedena deca. Podučio ih je šta je po njemu život bez Kosova:

„Da li je biće ljudsko kada mu glavu odsečete? I da li je čovek kada mu srce uzmete?”

Apokaliptični ton

Ostaje tako utisak da ne samo da Crkva nije distancirana od države (od škola pa do najviših institucija), već se interesi jednih i drugih prepliću i dopunjavaju. U takvom metežu izuzetno je teško uočiti mekšu struju unutar SPC, osim u ponekom slučaju:

Episkop Teodosije i predsednik Srbije Boris Tadić, 2010.

​​„Ja imam veliko poverenje u episkopa Teodosija. Kada je kriza na severu Kosova počela on se pokazao veoma konstruktivnim", podseća Živica Tucić.

Episkop raško prizrenski Teodosije zaista je sačuvao meru i dobar ukus vezano za događaje na severu, odbio je da osvešta metalni krst koji su meštani posred puta postavili u selu Rudare, ali ni on nije direktno kritikovao one u visokoj crkvenoj hijerarhiji koji svojim izjavama upravo podstiču frustraciju i agresiju među pastvom u eparhiji za koju je nadležan.

Tako se nije ni distancirao od nosećih ideja kojima se u Crkvi vode i koje, kako podseća Jovan Bajford, uglavnom imaju tragične posledice:

„Postoji tendencija da se uvek sadašnjost posmatra kao najgori trenutak u istoriji. To je jedan apokaliptični ton po kome je Srbija uvek na ivici između života i smrti i na rubu propasti. Jedan od korena takvog načina razmišljanja jeste u tome što oni zapravo srpski narod posmatraju kao neko

Sukobi u SPC: Duhovna kriza ili ljudski faktor

otelotvorenje Isusa Hrista, koji se permanentno nalazi na nekavom golgotskom putu. Problem je u tome što se jedna takva teološka misao uvek politizuje i uvek se drugi uvode u tu ulogu mučenika, dok crkveni velikodostojnici to najčešće posmatraju iz svojih vladičanskih domova, svojih skupih automobila i tako dalje. Uvek je običan narod taj koji strada.“

Posebno se zanemaruje ono na šta ukazuje Živica Tucić, a proizlazi iz toga što se bezbednost za Srpsku pravoslavnu crkvu izuzetno značajnih manastira na Kosovu, što podrazumeva i sveštenstvo koje tu živi, garantuje pre svega zavhaljujući prisustvu međunarodnih snaga. Onih koje Amfilohije označava kao okupatore i poredi sa nacistima.

„Crkva ne može da se kreće, niti se mitropolit Amfilohije prilikom brojnih poseta Kosovu, kretao bez pratnje Kfor-a. Znači, na Srbima je da pošutuju i ono što je Kfor do sada uvek i činio. Sa međunarodnom zajednicom se mora naći neko rešenje“, smatra Tucić.

Da apsurd bude veći, upravo se Amfilohije, podržan od Sinoda, 2008. godine (posle proglašenja nezavisnosti) založio da sveštensvo raško prizrenske eparhije sarađuje sa predstavnicima međunarodne zajednice. Danas, opisujući ih kao fašiste, faktički poziva upravo na suprotno.

e-novine.com - A, ja sranja na Wall Streetu

e-novine.com - A, ja sranja na Wall Streetu

Antikapitalističke demonstracije u BiH

A, ja sranja na Wall Streetu

Piše: Samir Šestan

Veličina slova:

Photo: 1x.com

Nije dovoljno što nam je pola stanovništva na ivici gladi, broj nezaposlenih skoro identičan broju zaposlenih i što godinu dana nemamo vlast, jer nam se zadrigla i napljačkana politička kasta zajebava sa životima, dok se po EU institucijama pričaju vicevi o našem „napretku“, nego nam trebaju američki razlozi za proteste?

Protesti podrške američkim demonstrantima, u borbi „protiv korporativne pohlepe i uticaja kapitala na politiku”, po sjebanim ex jugoslovenskim metrovukojebinama, podsjećaju na onu čuvenu scenu iz „Ničije zemlje“, s replikom: „A, ja sranja u Ruandi.“

WOODOO BLUES: Mada je svaki aktivizam, u zemljama davno ubijenih ljudi, koji bauljaju naokolo poput zombija, pod kontrolom plemenskih voodoo vračeva, suhog zlata vrijedan, on je istovremeno i beznadan, a aktuelni i tragikomičan u svojoj grotesknoj ambicioznosti i pogrešnoj usmjerenosti.

„Mi smo 99%“, tvrdi šačica demonstranata u Sarajevu, Banjaluci i Zenici, brojnosti nabrzinu organizovanog nacionalističkog mitinga u manjoj mjesnoj zajednici. No, mada je slogan koji koriste, izvorno, snažno ukazivanje na nepravednu raspodjelu društvenog bogatstva i sve veći jaz između siromašnih i bogatih, on u ovoj situaciji, mijenja smisao i dobija komičan prizvuk. Ne, vi(!), koji protestvujete i nešto pokušavate, ne da niste 99%, nego ste duboko ispod promila. Tačno 0,006%! Ili: tek svaki osamnaesthiljaditi stanovnik države. Ispod nivoa statističke greške, dakle.

99% su (hajde da i ja simplificiram i pretjerujem) oni po kafanskim baštama, trgovačkim centrima i iza zavjesa na prozorima svojih stanova ili budžetskih sinekura, koji vas, dok prolazite sa transparentima, uzvikujući parole protiv kapitalizma i banaka, gledaju s mješavinom nelagode, prezira i straha. Ta inertna, konzumeristička, konformistička, propagandom, beznađem i korupcijom ubijena masa, sa zombi filozofijom usenaseipodase, srogatimsenijebost & nekkomšijicrknekrava. Gomila sa stoljećima izgrađivanim duhom podanika, koja u zemlji pretvorenoj u septičku jamu, poput Bosne i Hercegovine, za dvadeset posljednjih godina nije našla za shodno da organizuje ozbiljan protest ni protiv čega, da pročisti odvode i pusti vodu.

Okupacija Banje Luke 15. oktobra

Foto: buka

SAMO MIRNO. I DOSTOJANSTVENO.: Pozivanje na činjenicu da su i američki protesti počeli od stotinjak ljudi pa narasli do neslućenih razmjera je besmisleno (jer ovdje narasti neće!). Kao što je besmisleno kopirati zahtjeve nezadovoljnih građana visokorazvijenih zemalja ili ih čak pretvarati u sveti rat protiv kapitalizma (nije dovoljno što nam je pola stanovništva na ivici gladi, broj nezaposlenih skoro identičan broju zaposlenih i što godinu dana nemamo vlast, jer nam se zadrigla i napljačkana politička kasta zajebava sa životima, dok se po EU institucijama pričaju vicevi o našem „napretku“, nego nam trebaju američki razlozi za proteste?).

Mada, iskreno, cijenim ljude koji se bore za bilo šta (tačnije „bilo šta“ što mogu, makar nazor, podvest pod pozitivno), ozbiljno me nervira tretiranje društvenih protesta kao mode („Baš smo cool i u trendu, demonstriramo protiv kapitalizma“). Ili neshvatanje proturječnosti simbolike koja se upotrebljava (mahanje zastavom sa likom Che Guevare, koji je, uz korištenje punk standarda u reklamama, „živi dokaz” da korporacijski kapitalizam sve guta, na svemu zarađuje i sve pretvara u svoj proizvod ili reklamu - nek vas ne čudi, ako, koliko sutra, u prodavnicama „markirane” robe, hit budu „Anti Wall Street” majice i najke „za demonstracije”, a tv reklamni slogani budu pozivali „Svi na proteste!“). Ironizirajući čitavu situaciju Aleksandar Stanković je, ovih dana, napisao: „...ja se nakratko ispričavam jer baš nešto žurim. U 6,00 imam rušenje kapitalizam na Trgu Bana Jelačića, a u 8,00 mi je Supertalent.”

Osim toga, možda sam staromodan, ali zazirem od protesta koji liče na pokretni party na otvorenom (odnosno, da budem precizan – zabavni su mi, ali ih ne tretiram ozbiljnim). Sanjam one koje predvode ljudi ozbiljnih, smknutih lica, kojima je dosta zajebavanja sa njihovim životima i koji zahtjevaju ili promjenu smjesta(!) ili da neko plati za uništene im živote. Sanjam (Yes, I Have a Dream, Too), pobunu istinski potlačenih, čiji će izraz lica sam po sebi biti dovoljna prijetnja i bez upotrebe sile. I koji neće morati ni da galame, ni da zvižde, ni da udaraju u bubnjeve, nego će samo kroz stisnute zube procijediti svoje zahtjeve. Prije nego „mirno i dostojanstveno“ demoliraju simbole nasilja nad njima, na užas malograđanske svjetine i korporacijskih medija (kako smo to vidjeli u jedinim ozbiljnijim demonstracijama na ovom prostoru, onim u kojim je „demolirana“ zgrada kantonalne vlade u Sarajevu).

Okupacija Sarajeva 15. oktobra

Foto: Sarajevo-x.com

SVOJA SEPTIČKA JAMICA, SVOJA SLOBODICA: Antikapitalistički slogani, u suštini, iz ovdašnje pozicije, identični su palamuđenju o tome kako u EU ne cvjetaju ruže i kako tu ima raznih sranja, problema i negativnosti. Ma, nemojte mi reći? Pa je bolje da ostanemo u svojoj plemenskoj septičkoj jami, sa svojim vračevima i poglavicama, koji nam se prazne po glavama, dok mi u mazohističkom sladostrašću svršavamo, kidišući jedni na druge, ćutke se utapajući, jedući govna ili ustajući u borbu protiv kapitalizma, globalizma i EU kao nove tamnice naroda?

Mi smo... na dnu! Intravenozno priključeni na tuđe novčanike, bez kojih bi sutra završili u komi. Zahtijevati propast kapitalizma, iz naše pozicije, identično je glupo kao svojevremeni stampedo „socijalističke” marve iz „komunističke” diktature, u kapitalistički „demokratski raj”. Demokratski socijalizam, koji se čuje kao zahtjev, je propušten kao istorijska šansa, jer je gomila holivudsku reklamu shvatila kao stvarnost i potrčala u Kapitalizam, s uvjerenjem da će svi biti milioneri, da bi se, u sljedećem koraku, probudili goli i bosi. I bez mogućnosti povratka! (Znamo, jer su neki pokušali).

U Bosni i Hercegovini (a nema ozbiljnije razlike ni u drugim exjugoslovenskim državama), pritom, zahtjev za borbu protiv kapitalizma je posebno komičan. Naprosto zato što na identičan način na koji je ovo tek formalno država sa tek formalnom demokratijom i kapitalistički poredak je tek formalan. U stvarnosti, mi smo u predpolitičkom društvu, fašisoidnih plemenskih zajednica, u kome je na snazi sofisticirani feudalni sistem, zakon jačeg i najprimitivnija pljačka i ljudi i prirodnih dobara (koja se doživljava kao prirodno pravo, identično pravu feudalaca na prvu bračnu noć). Od kapitalizma protiv koga se bune po Americi i Evropi, mi smo udaljeni svjetlosnim godinama, onoliko koliko smo nekad bili daleko od komunizma.

Stoga su i zahtjevi za uvođenjem „direktne demokratije“ i narodnih plenuma, da zanemarimo njihovu krajnju neprovedivost iz praktičnih razloga, u zemlji sa ovolikim brojem nepismenih u bukvalnom smislu, a još mnogo većim brojem u političkom, čiji se nivo znanja, inteligencije i svijesti pokazuje na svakim izborima, prije očajničko lupetanje i hvatanje za slamku, nego, izlaz i rješenje problema.

Photo: Josef Koudelka

PROCENTI SU RELATIVNA STVAR: S tim u vezi, i tupo sječivo ovdašnjih protesta je potpuno pogrešno usmjereno. Pa čak i predstavlja svojevrsni konformistički bijeg od stvarnih sveprisutnih problema ka sigurnosti uopštene borbe protiv apstraktne kapitalističke nemani.

Mogu se opravdati jedino kao još jedan očajnički pokušaj nalaženja najmanjeg zajedničkog imenioca između kleronacionalističkom politikom duboko podijeljenih svjetova. Pa, „eto, budale smo, kojim' plemenski vračevi i poglavice manipulišu i međusobno nas suprotstavljaju kako i kad im padne na pamet, al', složićemo se u borbi protiv apstraktnog kapitalizma i apstraktne pljačke apstraktnih 1% nad apstraktnih 99%“.

Ali... naši problemi i naši pljačkaši su vrlo konkretni. Samo što se, naših 1% „vrlo nezgodno“, poklapa sa nacionalnim i vjerskim vođama nam, koji su nam neupitni i amnestirani od svake odgovornosti. Jer, jebu majku onim drugima, u 100%-tnom kapacitetu, a u tijesnoj saradnji sa njihovih 1%, koji jebu majku nama.

Mada jedan od inače vrlo inteligentnih mladih lidera pokreta koji stoji iza sarajevskih protesta, koji je trenutno marginalan, ali bi, u situaciji evidentne izdaje ljevičarskih ideja od strane ovdašnje „tradicionalne stranke ljevice“ i njenog utapanja u sveopšti politički smrad, mogao odigrati značajnu ulogu u maglovitoj budućnosti (ako ne završi kao još jedan inkubator pomenute stranke), tvrdi da nije nacionalizam nego ekonomija naš glavni problem, sve (ali baš sve), od Ante Markovića do Milorada Dodika i Zlatka Lagumdžije, ga demantuje.

"Veliko pitanje je kako raspoređujemo bogatstvo koje 99% ljudi stvara, jer trenutno to bogatstvo završava u džepovima jednog postotka ljudi". Možda se upravo u „grešci“ sakrivenoj u ovoj rečenici krije i dio odgovora na pitanje o malobrojnosti protestanata. Broj zaposlenih u BiH, zemlji od 4,5 miliona stanovnika, je svega oko 695.000 (tek nešto veći od broja nezaposlenih ili od broja penzionera). Pokušamo li doći do cifre onih koji su zaposleni u proizvodnji ili „realnom sektoru“ (nemam podataka za BiH, ali Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata tvrdi da je takvih u Srbiji tek svaki 24. zaposleni) dođemo do poražavajućih podataka o tome ko zapravo stvara a ko i kako raspoređuje društveno bogatstvo i zašto imamo na djelu Nijemo društvo. Odnosno dođemo do činjenice da politička oligarhija na ovaj ili onaj način (tolerisanjem sive ekonomije, držanjem u rukama skoro kompletnog sistema zapošljavanja ili socijalnim davanjima u cilju svog održanja na vlasti) korumpira i ucjenjuje čitave slojeve stanovništva, vežući ih za sebe i pacificirajući. Pretvarajući ih u saučesnike u sveopštoj pljački. Ili kupujući, mrvicama plijena, njihovu šutnju nad pljačkom prirodnih bogatstava i bišeg društvenog vlasništva.

Photo: fanpop.com

POKRET OTPORA: No, koliko god, eventualno, ironisali, omalovažavali i za loš izbor razloga protesta optuživali, organizatore i učesnike demonstracija održanih ovih dana u 3 bosanska grada, stoji činjenica da su oni nešto uradili (ili pokušali uraditi), dok smo mi ostali, svako iz svojih razloga, pokazali ravnodušnost, ljenost i (u konačnici se svodi na to) - glupost. Ne ravnodušnost prema američkim demonstrantima (ko ih jebe, uostalom – nije kapitalizam juče postao čudovište iz ormara - bune se sad, kad je njima kriza došla do guše, a desetljećima mirno ignorišu umiranje miliona ljudi i djece od gladi, i neokolonijalističko siledžijsko i zločinačko ponašanje svoje vlasti i kompanija), nego ravnodušnost prema vlastitim životima i njihovom urnisanju od strane prije svega naše (i tek usputno „međunarodne“) političke i birokratske bagre.

Stéphane Hessel, bivši borac Pokreta otpora i jedan od učesnika u kreiranju Opšte deklaracije o pravima čovjeka, u svojoj brošurici Pobunite se!, koja je prethodila talasu svjetskih demonstracija i bila inspiracija njihovim pokretačima, kaže: „Najgori stav je ravnodušnost, kazati „Ja tu ništa ne mogu, snalazim se“. Takvim ponašanjem gubite jedan od bitnih sastojaka koji vas čini čovjekom. Jedan od neophodnih sastojaka: sposobnost da se pobunite i angažman koji iz toga proizilazi.“... „Odgovorni ste kao pojedinci! – to je bila libertarijanska poruka. Odgovornost čovjeka koji se ne može pouzdati ni u vlast niti u boga. Naprotiv, treba se angažirati u ime svoje odgovornosti, kao ljudskog bića.“ Dodajući: „Svima vam želim, svakome među vama, da nađete svoj vlastiti motiv za pobunu! On je dragocjen.“

Pa ga čuvajte „kao zjenicu oka svoga“. A ja, ipak, neću završiti sa Hesselom, iako je starčić sjajan (pročitajte tu knjižicu, ko još nije!) nego sa nekim mnogo mlađim. Već neko vrijeme mi se vrti po glavi - a ovo mi se čini prigodnim mjestom da ga „trehnem“ - Marčelov fajterski stih: „Ako spadnem na prosjački štap – uzeću njime da bijem!“

E, to je nivo „aktivizma“ koji bi probudio interesovanje onih „1%“.

Opasnost je ekonomski pad i jak nacionalizam

Opasnost je ekonomski pad i jak nacionalizam

Lenard Cohen

20.10.2011

Dragan Štavljanin

Države Zapadnog Balkana su ostvarile veliki napredak u demokratskim reformama, ali se i dalje suočavaju sa velikim izazovima na tom putu kao što su korupcija, slabašne institucije, kaže za Radio Slobodna Evropa Lenard Koen (Cohen), profesor istorije i političke sociologije na Univerzitetu „Sajmon Frejzer”, u Vankuveru u Kanadi.

Ovih dana objavljena je knjiga “Prihvatanje demokratije na zapadnom Balkanu: od postkonfliktnih borbi ka evropskim integracijama” (Embracing Democracy in the Western Balkans: From Postconflict Struggles toward European Integration), koju je napisao sa Džonom Lempijem (John Lampe).

Krhki demokratski procesi zbog istorijskog nedostatka demokratske političke kulture i teškog nasleđa nedavnih ratova, u kombinaciji sa negativnim uticajem globalne ekonomske krize, još uvek može biti plodno tle za populističke i nacionalističke snage, ocenjuje Koen.

On ističe da se Srbija suočava sa teškim izazovom oko Kosova na putu ka EU, dodajući da se teško može očekivati da će Beograd i formalno priznati Kosovo u narednih 5-10 godina ali da postoje različiti način da se uvaži nova realnost.

RSE: Kažete u uvodu knjige da je novooblikovani region nastavio da se bori za izgradnju demokratije, suočava sa internim teškoćama kao i sa potrebom ispunjavanja standarda EU. U kojoj meri je ta borba uspešna, da li je ishod još uvek neizvestan. Da li je proces demkoratizacije nepovratan ili, kako kažu Alfred Stepan i Huan Linc, „demokratija još uvek nije jedina igra u gradu“.

Koen: Proučavajući demokratije širom sveta – i nove i stare – nikada ne možete sa potpunom sigurnošću reći da su demokratski procesi nepovratni, odnosno da ih ništa ne može dovesti u pitanje. Demokratija podrazumeva stalno dograđivanje, reč je neprekidnim radovima, procesima. Međutim, kriterijume koje smo koristili za ocenjivanje demokratske kondolidacije odnosili su se na pitanje da li je demokratija suštinski nepovratna, u kojoj meri je u zemljama Zapadnog Balkana održiva, koliko je ukorenjena u smislu podrške i građana i elita. Analizirali smo period nakon donošenja Dejtonskog sporazuma i zaključak je da je ostvaren veliki napredak u gradnji demokratskog društva, ali su ostali ozbiljni problemi. Ključne teškoće su u razvoju javne administracije, u reformi pravosuđa, zatim korupcija, položaj medija.

RSE: Postoji nekoliko otežavajućih okolnosti za razvoj demokratije na Balkanu. Jedan je, u istorijskom smislu, nedostatak demokratske političke kulture. Drugi je opterećenje nedavnih ratova, podele po nacionalnoj osnovi. Etnička pitanja i dalje u velikoj meri dominiraju političkom scenom. Može li to, u kombinaciji sa globalnom ekonomskom krizom, problemima sa kojima se suočava Evropska Unija - da proširi vakum koji mogu da iskoriste nedemokratske snage.

Koen: Nema sumnje da je ekonomska kriza se kojom se suočava EU prepreka i za napredak zemalja Zapadnog Balkana koje pretenduju na članstvo u Uniji. Naravno, razna istorijska nasleđa, uključujući i iz nedavnih ratova, takođe su teret.

Sada se se zemlje Zapadnog Balkana suočavaju sa sve većim siromaštvom, sve manjim stranim investicijama.

No, najveća prepreka je globalna ekonomska kriza. U knjizi navodimo važnost srednje klase za demokratske procese. Srednja klasa je ojačala čak pri kraju komunističkog perioda, a onda je prilično uzdrmana tokom sukoba 1990-ih. Počela je da se oporavlja početkom ovog veka, pre krize 2008. godine. Sada se se zemlje Zapadnog Balkana suočavaju sa sve većim siromaštvom, sve manjim stranim investicijama. Ako se obistine prognoze o novoj globalnoj recesiji, to će se loše odraziti na oporavak srednje klase koja ima pozitivan stav o demokratiji.

RSE: Pomenuli ste probleme korupcije, zatim krihkih institucija. Generalno govoreći, nikada demokratija u formalnom smislu nije bilo toliko rasprostranjena u svetu, i, istovremeno, veća razočaranost građana u samu demokratiju. Demokratske institucije deluju ispražnjeno, bez suštine. „Mejnstrim“ politika vodi računa samo o sebi, zapostavljajući obične ljude. Na Balkanu, korupcija je ne samo rasprostranjena već je to i način funkcionisanja sistema. Formalne institucije demokratije su krhke, dok ključnu moć imaju neizabrane grupacije koje vuku konce iza scene. Mediji su formalno slobodni, ali su izloženi veoma snažnom i sofisticirnaom pritisku politike i tajkuna. Sve su veće socijalne razlike, pa su obični ljudi na Balkanu sve razočaraniji i gube veru u sam pojam demokratije. Mada se u raznim stranim izveštajima navodi da su zemlje poput Hrvatske, Srbije ili Crne Gore ostvarile značajne rezultate u reformama, kada se ta demokratska građevina pogleda malo bolje iznutra – u njoj ima prilično pukotina.

Naslovnica knjige Embracing Democracy in the Western Balkans

​​Koen: Nema sumnje da uvek postoji napredak u pojedinim oblastima izgradnje demokratije i nazadovanja u drugim. Svedoci smo velikog demokratskog talasa na Bliskom istoku i severnoj Africi, i, istovremeno, problema sa kojima se suočavaju neke stare demokratije. Kada je reč o korupciji, ona, nažalost, nije problem samo na Balkanu. Ona svakako jača u vremenima krize. Večito je pitanje prljavog novca u politici. Na Balkanu je problem procepa između usvojenih zakona i njihove primene.

RSE: U knjizi navodite da je problem što demokratija na Balkanu više počiva na klijentelističkom opredeljenju elita a ne na ugovornim obavezama koje bi naglašavale vladavinu prava. Može li se stoga govoriti o prividu demokratije, nekoj vrsti „demokratskog, sofisticiranog autoritarizma“ umesto istinskog opredeljenja za demokratiju.

Koen: Izgradnja demokratije nikada nije bila lak posao. Klijentelizam, nepotizam i slično, veoma je bio izražen i u istoriji razvijenih demorkatija na Zapadu. Čak i u Čikagu, gradu u kome sam rođen, klijentelizam je dugo istrajavao. Naravno, nije moguća promena klijentelizma bez ekonomskog oporavka. Nužna je promena i vrednosnog sistema, ne samo elite već i običnih građana.

De jure priznanje realnosti Kosova

RSE: U kojoj meri perspektiva članstva u EU – i u međuvremenu sprovođenje reformi koje su uslov za ulazak u evropski klub – može da podstakne dalju demokratizaciju Srbije. S druge strane, sve dok ne normalizuje odnose sa Kosovom, put Srbije ka EU biće usporen. Koliko to u međuvremenu može da podrije demokratske i ohrabri nacionalističke snage.

Koen: Veoma je važno da je EU singalizirala da će početi pregovori o statusu Srbije kao kandidata, jer je ona ispunila uslove o saradnji sa Haškim tribunalom izručivanjem optuženih za ratne zločine. Takođe, otpočela je dijalog sa kosovskim vlastima. Pritisak iz Brisela nije usmeren toliko da Srbija prizna Kosovo – to nije uslov – već da nastavi dijalog i ostvari napredak. Veliki problem predstavljaju tenzije na severu Kosova, tačnije pitanje pozicije srpske manjine, barikade,

Pritisak iz Brisela nije usmeren toliko da Srbija prizna Kosovo – to nije uslov – već da nastavi dijalog i ostvari napredak.

razmeštanje kosovskih carinskih službi. To je veoma osetljivo pitanje i mora biti rešeno u odnosima Beograda i Prištine da bi Srbija ostvarila napredak ka dobijanju statusa kandidata za EU.
U tom smislu se slažem sa ocenom predsednika Tadića da na Kosovu postoje dve realnosti – ona kosovskih Albanaca i ona manjinskih kosovskih Srba. To treba na neki način rešiti, kako bi popustile tenzije i poboljšali se odnosi između Albanca i Srba. Možda je najbolji način da se to učini obezbeđivanje veće autonomije za severno Kosovo, kao i zaštita srpske manjine južno od Ibra. Pitanje Kosova već dugo opterećuje Srbiju i mora na neki način biti zatvoreno kako bi ona mogla da krene napred. Vidmo na primeru Hrvatske da proces evropskih integracija traje dugo. Stoga Srbija, koja je zaglavljena u prošlosti, sada mora da nadoknati izgubljeno vreme. Smatram da je to moguće kada je reč o internim reformama, ali je potrebno dosta napora za transformaciju administracije i pravosuđa, za borbu protiv korupcije i poboljšanje pozicije medija.

RSE: Govorite na isti način kao i predstavnici EU da oni ne insistiraju da Srbija prizna Kosovo, već na rešavanju spornih tehničkih pitanja i normalizaciji njihovih odnosa. Međutim, činjenica je i da iz Brisela upozoravaju da ne žele novi Kipar u svom sastavu. Zato su sve učestalija mišljenja da će, makar jedna članica, u trenutku kada Srbija bude na vratima Unije – u fazi u kojoj je sada manje više Hrvatska – blokirati njen ulaz. Pitanje je da li će i u tom trenutku Beograd biti spreman da prizna Kosovo kao uslov i onda se ulazi u novi začarani krug sa opasnošću da u Srbiji ojačaju neke druge snage i okrene se i nekim drugim opcijama.

Koen: Ta opasnost uvek postoji, da jedna zemlja blokira proces i da Srbija ostane izvan EU. Srbija mora da prevali značajan put da bi prevladala tu rezervisanost koja joj sve vreme visi nad glavom. Ipak, postoji nada da će za nekoliko godina, kako Srbija bude napredovala u pregovorima sa Briselom i u dijalogu sa Prištinom, biti uspostavljena veća autonomija za Srbe na Kosovu i da se neće postavljati pitanje priznavanja Kosova od strane Srbije.

RSE: Međutim, u ovoj fazi Srbija nije spremna da prihvati to rešenje, odnosno i dalje insistira da je Kosovo njen deo.

Koen: To je proces i pitanje promene vrednosnih stavova elite i lidera. Sviđa mi se način na koji predsednik Tadić i neke njegove kolege u regionu nastoje da igraju kompromisnu ulogu u odnosima sa susedima. No, to zahteva vreme. Stoga, ne očekujem da će se zemlje Zapadnog Balkana naći u EU pre 2020, bilo kao punopravne članice ili pred vratima EU.

RSE: Mislite da će Srbija čak i tada biti spremna da prizna, makar prećutno, realnost da je Kosovo nezavisno i da se ne može vratiti pod njeno okrilje.

Koen: Stvari se menjaju. Ne bih želeo da govorim o brojevima, odnosno o datumima.

RSE: Da li će Srbija u bilo kojoj fazi prihvatiti novu realnost na Kosovu.

Koen: Smatram da postoje različiti načini da se prihvati realnost.

Članice EU će verovatno procenjivati u kojoj meri je Srbija prihvatila realnost kako u odnosima sa susedima tako i bilateralnim odnosima sa Prištinom, drugim rečima, koliko se Srbija približila de jure priznanju Kosova.

Jedan od načina je trgovina. Međutim, teško je očekivati da će Srbija formalno, de jure, priznati Kosovo, u najmanju ruku u narednih 5-10 godina. Članice EU će verovatno procenjivati u kojoj meri je Srbija prihvatila realnost kako u odnosima sa susedima tako i bilateralnim odnosima sa Prištinom, drugim rečima, koliko se Srbija približila de jure priznanju Kosova. Takav pristup Srbije bio bi nagrađen, pa bi se izbegao veto na njen prijem.

RSE: BiH je u velikoj meri podeljena po etničkoj osnovi. U blokadi je, jer i godinu dana nakon izbora nema državne vlasti. Građani su sve očajniji i nezadovoljniji, jer se u međuvremenu pogoršava ekonomska situacija, ne samo zbog globalne krize, već i izostanka reformi, zaostajanja u evropskim integracijama. Sa nacionalnim pitanjem kao ključnim na političkkoj sceni, postoji li opanost od jačanja nedemokratskih opcija.

Koen: Mislim da je velika opasnost kada se spoje ekonomski pad i još uvek snažne nacionalističke snage, što situaciju u Bosni i Hercegovini i dalje čini zapaljivom, kao što je i ona na Kosovu. Međunarodna zajednica je veoma uključena u oba slučaja, ali nisu ostvareni očekivani ciljevi. U BiH je, možda kao nigde drugde, važna promena stavova elita u odnosu na izgradnju demokratije. No, ti procesi će potrajati, možda duže nego u drugim zemljama, imajući u vidu i da je pažnja Evropske unije usmerena na njene vlastite probleme. Odlaganje reformi, može otvoriti dodatni prostor za populističke, ksenofobične i nacionalističke snage. To je velika opasnost i izazov za koheziju obe države, mislim na BiH i Kosovo, u ovako teškim okolnostima.

RSE: Kada je reč o BiH, na kojim osnovama je moguć i poželjan konsenzus: institucionlanim promenama ili principima, kao što su demokratske reforme i približavanje EU, mada se ova dva pristupa na neki način prepliću.

Koen: To mora biti višestruki pristup, uključujući institucionalne promene, promene u stavovima lidera i ekonomski oporavak. Neophodno je ispuniti sva tri ova uslova da bi se ostvario napredak. O institucionalnim promenama se već dugo razgovara i to mora stalno biti na dnevnom redu međunarodne zajednice, ali na suptilan i vešt način jer isključivo pritisak na domaće političare da prihvate neko rešenje po ugledu na strane institucije – neće dati željeni rezultat. Do tog dogovora moraju da dođu sami političari u BiH. Dakle, nužne su ekonomske i institucionalne reforme kojima bi se uspostavio odgovarajući balans između centra i entiteta i došlo do promene u sastavu lidera. Do ovog poslednjeg će neizbežno doći kako iz bioloških razloga, tako i zbog rivalstva, kao i zbog zahteva sa strane. U tom slučaju, BiH može brzo napredovati i ući u Evropsku uniju.

Milošević: Krajišnik budala, Amfilohije đubre! Strogo čuvana tajna: Ratne sednice Vrhovnog saveta odbrane (34)

e-novine.com - Milošević: Krajišnik budala, Amfilohije đubre!

Strogo čuvana tajna: Ratne sednice Vrhovnog saveta odbrane (34)

Milošević: Krajišnik budala, Amfilohije đubre!

Pripremile: e-Novine

Amfilohije ne leti Jatom: Objašnjenje - ne vrijedi nijedan avionski let kapi krvi bolničarke na Igmanu

Photo: Stock

Godinama su, očigledno s razlogom, vlasti Srbije odbijale da Haškom Tribunalu dostave transkripte sa sednica Vrhovnog saveta odbrane na kojima se, otvoreno, govorilo o vođenju rata na teritorijama Hrvatske i Bosne; konačno, tokom suđenja Momčilu Perišiću, ovi transkripti otvoreni su pred sudom u Hagu. Zahvaljujući agenciji „Sense“ u prilici smo da čitaocima e-novina predstavimo sve transkripte koji osim dokumentarne vrednosti imaju još veći značaj – jer otkrivaju sve manipulacije i političke ambicije Miloševićevog režima iz jednog od najstrašnijih poglavlja novije istorije

Rat je uvek bolji: Ratko Mladić u predahu između dva genocida

Photo: Stock

STENOGRAFSKE BELEŠKE SA 28. SEDNICE VRHOVNOG SAVETA ODBRANE - ODRŽANE 2. NOVEMBRA 1994. GODINE (NASTAVAK)

ZORAN LILIĆ: Da li ima još nešto oko ovog pitanja?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Mi ovo pitanje nismo ni takli, osim pitanja budžeta! Ova stvar da je tamo izuzetno loša situacija, nažalost, najtvrđi je argument o potpunoj katastrofalnoj grešci napravljenoj zbog odbijanja Mirovnog plana; to je direktna posledica. One večeri kada smo poslednji put s njima razgovarali u Dobanovcima - tu je Momir, tu je Momčilo - mi smo vrlo precizno ukazali na takvu tendenciju i nacrtali šta će da se dešava. Oni dokazuju da ne treba da se prihvati Mirovni plan. Na žalost, ti dokazi sada koštaju - kakvi 3.000, to nije tačno - mnogo više! Ništa od Goražda nije trebalo da pogine, ni na Goraždu, ni na koridoru, ni na Nišićkoj visoravni, ni na Grabežu i dolini Une, na Kupresu itd. Ali, ako je cena da se dokazuje da je ispravna odluka rukovodstva na Palama da odbije Mirovni plan, da toliki ljudi izginu, sa nažalost rezultatom gubitka teritorije, a ne dobitka teritorije, onda ja uopšte ne znam šta je logika, šta je pravda, šta je pametno!?

U političkim odlukama stvari se mere po rezultatima, a ne po idejama. Rezultat je gubitak teritorije i gubitak ljudskih života za bezizgledan cilj: da se natera međunarodna zajednica da, u korist srpske strane, popravi plan koji je srpskoj strani dao pola Bosne i Hercegovine - da da više! Potpuno je jasno da se stvari kreću u suprotnom pravcu. Mirovni plan je još uvek na stolu, na svu sreću! Ako se izraženim borbenim dejstvima muslimansko-hrvatske koalicije karta promeni, taj plan više oni neće prihvatiti! Slažem se da Ministarstvo spoljnih poslova treba da pripremi jedan demarš u ovom smislu, ali vi ćete čuti odgovor; odgovor će biti: "Gospodo, srpska strana je odbila mir, a ne muslimanska, koja ga je prihvatila! Odbili ste mir, ali protestujete što strana koja je prihvatila mir, zbog vašeg odbijanja mira, nastavlja da vodi rat! Izvinite, da li tu ima neke elementarne logike? Vi ste odbili mir, a tražite da drugi koji su prihvatili mir poštuju mir, a vi ste ga odbili!?"

MOMIR BULATOVIĆ: S obzirom da će sasvim izvesna reakcija biti takva kako opisuje Slobodan Milošević, meni se postavlja pitanje oportunosti da li uopšte da to pravimo? Taj demarš može da bude za nas veoma štetan, zbog što sa unutrašnjo-političkih prilika može da izgleda kao neka naknadna griza savesti, kao neka želja. U stvari, mi sada uradimo nešto što samo lijepo zvuči, a ništa ne mijenja na suštini.

Rat, pustoš, užas: Prizor iz Mostara 1994. godine

Photo: Stock

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: To ne menja ništa u smislu da će Ujedinjene nacije da se "rasplaču", ili Amerikanci koji su aktivno dali podršku Muslimanima da kažu: "dobro nas obavesti jugoslovenska Vlada da su Muslimani u ofanzivi". Međutim, neka diplomatska aktivnost mora da se preduzima. Mislim da u našim kontaktima koje vodimo - juče sam o tome govorio novom ruskom izaslaniku - treba da kažemo da to ugrožava mirovni proces; mirovni proces nije ugašen, on traje i eskalacija ratnih dejstava nesumnjivo ugrožava mirovni proces. Mislim da Jovanović prekosutra u Zagrebu treba da skrene pažnju hrvatskoj Vladi da se oni udaljavaju od normalizacije odnosa s nama uključivanjem u aktivna dejstva na bosansko-hercegovačkom ratištu jedinica HVO, jer to nije Herceg-Bosna, to su regularne jedinice HVO-a! Tako to treba i postaviti u razgovoru s njima.

Mislim da to pitanje treba otvoriti. Inače, mislim da svako od nas, ako ima kakvu sugestiju, da je da Jovanoviću. Sutra sam planirao da s njim razgovaram i da mu dam svoje sugestije. Mislim da mu je i Moma dao određene sugestije. On će imati sastanak i sa Ovenom i Stoltenbergom, koje takođe treba upozoriti i tražiti od njih angažovanje, uz argumentaciju da ovo dalje komplikuje mirovni proces da se protiv toga pobune, naročito da naglase ovu činjenicu da se ofanziva vodi iz zona bezbednosti UN, što je apsolutno suprotno karakteru tih zona, a drugo da im objasni da to ide na štetu posla za koji oni primaju platu. U posebnim razgovorima sa Granićem treba da ukaže na tu opasnost, jer će time odlagati normalizaciju odnosa s nama - to je sigurno. Oni s nama teško mogu da normalizuju odnose u bilo kojoj meri dok sa Srbima ratuju, pogotovo ako nisu napadnuti!

Krik srpskog naroda: Podrška za Radovana, Slobu, Momira

Photo: EPA

U tom smislu, mislim da je neka diplomatska aktivnost neophodna. Mislim da je ova plodotvornija direktna, nego objavljivanje po novinama pisama Butrosu Galiju itd. Mi smo dobili informaciju da je u Rumuniji Butros Gali obavešten od rumunske strane da se vrši prelet aviona preko rumunske teritorije za snabdevanjem oružjem muslimansko-hrvatske strane - tri aviona u prošlom mesecu, jedan je najavljen za 5. novembar itd. Na to im treba ukazati, kao i Ovenu i Stoltenbergu: da je za nas zabrinjavajuće da se najviša instanca UN u licu generalnog sekretara upozorava na direktna, drastična kršenja embarga UN na dotur oružja i da se na to gleda blagonaklono. Oni na to moraju dati neki odgovor. Treba ih dovesti u neprijatnu situaciju, da bar nešto preduzmu. Mada, ja mislim da je vajda mala, jer sada svima postaje jasno ono što je nama bilo jasno. Mi smo, na žalost, tačno i realno procenili situaciju.

Onda je sve zbunilo Karadžićevo samouverenje kako imaju svega, kako mogu beskrajno, kako neće odstupiti ni od čega, a ne shvataju jednu stvar: najveća naša prednost je da su teritorije koje Mirovni plan predlaže za Republiku Srpsku u srpskim rukama, tako da ne mora niko da im se skloni sa teritorije. Ako se promeni situacija na terenu, pa deo teritorija koje su predviđene za Republiku Srpsku postanu teritorije u rukama muslimansko-hrvatskih snaga, nema te svetske sile koja će Muslimanima i Hrvatima narediti da se povuku sa tih teritorija. Onda će Mirovni plan pasti u vodu, ali ne na korist politike Pala, nego na neprocenjivu štetu politike Pala. Ispašće ono što je citirao Lilić u svom intervjuu da je najkraći, najsigurniji i najtačniji komentar bio onog seljaka na pijaci što je prevrtao papriku kada su ga pitali šta misli o Mirovnom planu, a on kaže: "Sve će da upropaste ako ne potpišu"! Oni su na najboljem putu da sve upropaste, na žalost!

Međutim, mi nismo u mogućnosti da ih u to uverimo, ali ja mislim da tu postoji jedna druga pozadina. Podsetio bih vas na reakciju Karadžića i Krajišnika kada smo im predočili razvoj situacije da će biti naterani. Oni su tada rekli: "I bolje je da budemo naterani, samo da ne prihvatimo!" Onda smo im rekli: "da budete naterani, znači mnogo mrtvih", kažu: "za žrtve se ne pita!" Prema tome, da bi svoju sujetu sačuvali, da nisu oni ti koji su prihvatili mirovni plan, zato što im je malo pola Bosne i Hercegovine, oni će da dozvole da mnogo ljudi izgine! Pozadina je ovo: oni će za to da optuže Vojsku Republike Srpske. Oni će ceo teret svoje zločinačke greške da prebace na one koji su najviše učinili da se sačuva taj narod, a to je Vojska! Na kraju će politički Vojska tamo da plati ceh, a ne političko rukovodstvo! Nadam se da to neće da uspe, ali je to naciljano apsolutno u tom pravcu. Ja znam kako oni razmišljaju - mi smo od njih pravili političare. Njihova politička pamet je vrlo jednoznačna. Oni su našli da krivac bude Vojska! I Vojska će da plati, na žalost, ceh! To nije jasno Mladiću i njegovom štabu, jer da mu je bilo jasno, on ne bi pustio da ga tako manipulišu. Na žalost, to je tako!

Za žrtve se ne pita: Karadžićev savet Martiću

Photo: Stock

MOMIR BULATOVIĆ: Možda bismo mogli ovaj predlog da modifikujemo, da ne pravimo neki apel međunarodnoj zajednici, nego da se obratimo Kontakt grupi sa našom zabrinutošću zbog toga što Kontakt grupa ne reaguje na činjenicu da muslimanska strana koja je opredeljena za mir nastavlja ratna dejstva; i da sugerišemo da se što skorije sastanu, naprave te modifikacije u planu kao što su obećali itd.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Neće oni ništa da menjaju dok ovi ne prihvate Plan. To je stav Kontakt grupe koji su objavili posle ministarskog sastanka u Njujorku.

ZORAN LILIĆ: Koja je, u principu, korist od jednog takvog demarša ili protestne note, osim što možemo imati štete da se ponovo uključujemo u sukob?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Diplomatsku aktivnost moramo imati, da im objasnimo da to dovodi mirovni proces u opasnost. Međutim, o čemu se radi? Očigledno je da neki faktori žele da se izbegne uspeh Mirovnog procesa. Na žalost, ti faktori u ovom trenutku presudno utiču na poziciju rukovodstva na Palama. Oni su im podigrali više puta svoju varijantu i oni su uvek kao som progutali tu udicu! Pitanje je ko tu radi svesno, a ko radi kao budala!? Poznajući ih dobro, ja sam siguran da onaj Krajišnik radi kao budala - pošto on to ne bi želeo, a za neke druge nisam siguran da li rade svesno!?

Zagrljaj: Sarajevo, 1994. godine

Photo: Jean-Claude Coutausse

MOMIR BULATOVIĆ: Da li je proverena ona informacija da je Buda Košutić bio u Nemačkoj i kontaktirao sa njihovim MIP-om?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: To je lako proveriti, ja na to nisam obraćao pažnju. Buda Košutić je činovnik našeg Ministarstva spoljnih poslova i ne bi on mogao time da se bavi bez znanja ministra.

MOMIR BULATOVIĆ (obraća se Perišiću): Da li vi imate ikakve kontakte sa Ratkom Mladićem?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Kako da nema - da nema, ne bi znao sve ovo!

MOMČILO PERIŠIĆ: Ja onda ovo ne bih znao.

MOMIR BULATOVIĆ: Kakve su njegove procjene?

MOMČILO PERIŠIĆ: Ja sam vam rekao još pre - Ratko je, po pitanju mnogo čega, otišao u sferu irealnosti; on je u procjepu.

ZORAN LILIĆ: Oni su svi u sferi irealnosti.

MOMČILO PERIŠIĆ: Ja sam nekoliko puta, uz znanje gospode predsednika jednog i drugog išao da ih naknadno ubeđujem, u smislu surovih vojničkih činjenica, ali to ništa nije vredelo. Koliko ja zaključujem, on ima osećaj da će se nešto popraviti na međunarodnom planu u njihovu korist, što je proizvod dezinformacija koja ih gura u smrt! Jer, oni ne veruju matici zemlji koja im je dala sve do sada, nego veruju nekim belosvetskim mangupima i upravo se tako i ponašaju. On je izmanipulisan od strane svoje politike i tako se i ponaša.

MOMIR BULATOVIĆ: Kako doživljava ove poraze?

MOMČILO PERIŠIĆ: Užasno teško! Međutim, ljudi koji su četiri godine u ratu, kao on, oni su na takve gubitke oguglali, njima je to daleko drugačije nego nama. Njihova osnovna pretpostavka je da oni moraju ili pobediti ili - nestati!?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Samo je pitanje - zašto!?

ZORAN LILIĆ: Ako nemamo više oko ovog pitanja nešto posebno da kažemo, mislim da su ove sugestije koje su date logičan zaključak da se u direktnim kontaktima, u situaciji u kojoj svi jesmo, utiče što je moguće više da se informišu svi koji mogu da utiču da prestane taj sukob. Očigledno je da je jedini način da prestane - da oni koji to nisu uradili prihvate Plan. To njima, zaista, ne pada na pamet. Biće strašno ako ih na to natera situacija u kojoj jesu!

Bosanski užas: Evakuacija bošnjačkih izbeglica

Photo: Stock

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Oni su sada u goroj klopci - Karadžić sada ne sme da prihvati plan, jer bi ga pitali: što ga nisi prihvatio pre nego što pogiboše ovi silni ljudi!? To je logika kockara koji gubi, a misli da će da se izvadi, i na kraju izgubi sve! On i jeste kockar - to vam je poznato, ali ne bi smeo sa državom da se kocka!

MOMIR BULATOVIĆ: Ono što mene stalno muči, to je pitanje: da li ima neke mogućnosti da se Radovanu ponudi od strane međunarodne zajednice neki privid makar časnog izlaza? Kada me je juče direktno Nikiforov pitao šta o tome mislim, rekao sam: "Radovan Karadžić jeste takav kakav jeste, ali je par ekselans politički činilac u Republici Srpskoj. Mislim da ga ne treba gurati prema sramnom porazu, jer on ne može sramni poraz da preživi; taj narod tamo neće prihvatiti poraz, imate li šanse da mu ponudite nešto što je privid uspjeha, a ne mijenja bitno Plan?" On mene pita: "Šta?" Ja sam rekao: "Vi ste bolje diplomate, vi ćete smisliti nešto bolje". Mene to stalno proganja; možda o tome naivno razmišljam?

Opsada Sarajeva: Pod udarom srpskih granata

Photo: Stock

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Momo, to nije naivno, tvoje razmišljanje je potpuno logično. Ja sam gajio nadu da će, na primer, kada mi potvrdimo u susretu s Kontaktom grupom - imao sam kontakt sa celom Grupom - da su jednaka prava i da je njihovo pravo na konfederaciju u redu, da će kazati: "Sada je ovo nova činjenica, da onda to preispitamo". Uvek im baciš neki izlaz, ali u ovim suženim manevarskim okolnostima, gde je potpuno kategoričan stav celog sveta, pet velikih sila, da može dalje da se razgovara ako se prihati Plan. Oni ne shvataju da je to sužen manevarski prostor i da je to što je moglo najviše da se učini. Oni su "legli na rudu" i rekli: "U redu, potpuno je jasno, Srbi imaju isto pravo na konfederaciju s Jugoslavijom!" Ljudi, to je onda jedna država. Pitanje je, dakle - da li je malo pola teritorije; satreće ovaj narod, pa će se postaviti pitanje: da li na tih pola teritorije ima, uopšte, ko da živi!? To je strašno! Mi smo tamo "čuda" poslali! Poslednji podatak je - insistirao sam da ti to pošalju za ekspoze - 14.500 tona hrane i lekova smo im poslali od kada je zatvorena granica.

RADOJE KONTIĆ: Ima i stočne hrane.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Naravno, ima i stočne hrane. To su osnovne stvari koje njima trebaju. Ne šaljemo im krompir, pa da kažemo poslali smo im 14.000 tona krompira, jer oni krompira imaju za izvoz.

ZORAN LILIĆ: Da li je moguće organizovati još jedan sastanak sa Kontakt grupom ovde, na koji bi možda došli Ratko ili neko od tih ljudi koji može da tamo bude razuman?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ratko ne može da preuzme odgovornost da donese bilo kakvu odluku - neka to Momčilo kaže.

MOMČILO PERIŠIĆ: Ne može, u pravu ste!

Poređenje sa Skadrom: Momčilo Krajišnik, poremećeni

Photo: EPA/Drago Vejnović

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Oni rade po onoj logici: "Selo gori, a baba se češlja!" To je makedonska narodna poslovica, koja je vrlo upotrebljiva za ovu priliku. Ovde više nije pitanje da li oni mogu da ostvare taj cilj; mi smo im na vreme rekli da je taj cilj koji oni hoće nemoguć cilj i da je politika veština mogućeg, a ne nemogućeg. Jednostavne, nije moguće da pristane međunarodna zajednica da dve trećine stanovništva koje čine Muslimani i Hrvati, po međunarodnoj zajednici, dobiju manje od polovine teritorije! Verujte, ja nisam očekivao da nam daju polovinu teritorije - smatrao sam da će dati manje. Jedna trećina dobija polovinu, a dve trećine dobijaju drugu polovinu!? Oni tvrde da treba da bude obratno!? Najgore je kada se upotrebljava jedan loš primer. Skadar je dobar primer, koji Krajišnik upotrebljava na loš način. On objašnjava da "ne treba da napravimo grešku kao što je pola Crne Gore poginulo pod Skadrom, pa da se vrati!" Naprotiv, to pokazuje, čak i u onoj podeli snaga u svetu: "Džaba ti je što je poginulo pola Crne Gore, ako nijedna velika sila neće da ti prizna - ima da vratiš!"

MOMIR BULATOVIĆ: On potpuno pogrešno kaže: "Ne smemo više nikada dozvoliti da nam se ponovi Skadar!" Oni hoće da isprave nepravdu od kosovskog mita na ovamo, kao da su oni bogom dani da isprave sve nevolje, umesto da sačuvaju narod i svoju državu!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: I to posle toliko muka! Izdržali smo sve, prošli kroz sve sankcije i došli dotle da cela međunarodna zajednica kaže: "Evo, niste agresori, pola Bosne i Hercegovine je vaše. Imate i pravo da se udružite sa Srbijom i Crnom Gorom". Oni kažu "ne, i silom ćemo uzeti više, produžićemo rat!?" To je apsolutno ludilo!

MOMIR BULATOVIĆ: Već su izgubili 850 kvadratnih kilometara teritorije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: To je već 1,5 odsto.

MOMČILO PERIŠIĆ: Gospodine predsedniče, možda je Vaša ideja dobra - da se još jednom pozovu oni s kojima se može razgovarati, pa pokušati još jednom da ih urazumimo, da kažemo da se to odvija upravo onako kako smo im mi rekli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Momo, najbolji član Kontakt grupe, sa našeg stanovišta, je Rusija. Eno ti ga ruski politički direktor juče - šta je pitao Kontića i šta mu je odgovorio: "Ne dolazi u obzir dok ne prihvate Plan!" I to kaže Rusija!

MOMČILO PERIŠIĆ: Ja govorim da mi pozovemo ove naše iz Bosne i da pokušamo da ih ubedimo da prihvate Plan.

Šumska Apokalipsa: Krajišnik, Karadžić, Mladić

Photo: www.pogledi.rs

MOMIR BULATOVIĆ: Ja sam vas upoznao da sam bio spreman da razgovaram s Radovanom. Radovan je izrazio spremnost da dođe, da obiđe majku, sve smo to organizovali, pa nije došao. Nije došao zbog toga jer su to tamo neozbiljni ljudi. To je trebalo prošlog petka da bude.

MOMČILO PERIŠIĆ: Ja predlažem da pokušamo ako još nešto možemo uraditi da ih ubedimo. Inače, stvarno će doživeti totalnu smrt! I ne samo što će oni doživeti, nego će takvo stanje imati neverovatno nesagledive posledice po srpski i crnogorski narod.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Nisu oni razumeli osnovnu stvar. U biti je srpske svesti: ne trpi poraz! U tome i jeste stvar - Mirovni plan je ponuđen u trenutku kada su Srbi pobedili! Dakle, oni su pobedili i kažu: "U interesu mira i svega, prihvatamo podelu fifti-fifti, kao pobednici" i završavaju ceo posao! Ovako će biti naterani da kapituliraju i da upropaste sve, što reče onaj seljak. Jer, nije više reč o tome da li će to postići - neće postići, to je sigurno; neće međunarodna zajednica dati više od pola Bosne, nego je pitanje da li će i koliko još dana na stolu biti ovaj Mirovni plan, kada će se reći da se Srbima neće više nuditi taj Mirovni plan, nego neki - gori! A, gori će biti: "Nema konfederacije sa Jugoslavijom, nema Republike Srpske, pravi se unitarna država, Srbi će imati autonomiju na svojim teritorijama". Oni će do toga da dovedu!

MOMIR BULATOVIĆ: To je jasno iz američkog stava. Na žalost, Amerikanci imaju puno pravo sada da odbiju da NATO bombarduje muslimanske aktivnosti, zbog toga što Muslimani imaju legalno izabranu vladu. Oni ne mogu da naprave presedan, da gađaju jedinice predstavnika UN na njihovoj teritoriji.

Detinjstvo užasa: Prizor iz Sarajeva, 1994.

Photo: EPA

MOMČILO PERIŠIĆ: Još su Muslimani prihvatili Plan!

MOMIR BULATOVIĆ: Sada se Srbi svode na pobunjeničku grupu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Oni su sebe sveli na to i doveli sebe u tu situaciju.

ZORAN LILIĆ: Jasno je da se ostvaruju, nažalost, sva ona upozorenja koja su im damo i koja oni nisu prihvatili. Ali, ne znam da li zbog dvojice-trojice ljudi treba da se sve ovo dešava sto se dešava i što će se desiti sigurno prema svim ovim projekcijama!? Ja mislim da bismo morali nešto da preduzmemo.

MOMIR BULATOVIĆ: Kada su se izjednačili po broju artiljerijskih oruđa, a s druge strane znamo kakva je realna moć i popunjenost Vojske Republike Srpske minsko-eksplozivnim sredstvima, a koliko toga neograničeno imaju Muslimani - jasno je da će izgubiti!

MOMČILO PERIŠIĆ: To je suština.

ZORAN LILIĆ: Upropastiće sve ono što je stvoreno za poslednje tri godine.

MOMČILO PERIŠIĆ: Bilo bi dobro kada bi bilo koji faktor mogao da se uključi i da se pokušaju urazumiti, onaj faktor koji ima nekog uticaja?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Momo, tu jedino Vojska ima uticaja, a ti najbolje znaš da tamo ne možeš ništa da uradiš.

MOMČILO PERIŠIĆ: Da bar njih pozovemo, gospodine predsedniče, pa da na ovakvom auditoriju ubedimo te ljude! Ja vas molim za to iz višestrukih razloga!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Pozovi Mladića, možemo mi da ponovo da porazgovaramo.

MOMIR BULATOVIĆ: Ima sada i ovaj skup popova u Banjaluci. Slobodane, šta misliš da se još jednom sa patrijarhom i ovom ekipom razgovara?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Razgovarao sam pre tri dana!

MOMIR BULATOVIĆ: Šta kažu?

Prijatelji i saradnici: Radovan Karadžić i patrijarh Pavle

Photo: Stock

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: On je "za mir, on je za sve!" On je došao kod mene sa Amfilohijem Radovićem i Irinejom Bulovićem. Ja sam rekao da neću da primim Radovića; mislio sam da će oni svi da se okrenu i da odu! Ne, oni su "mrtvi hladni" došli bez Radovića - patrijarh i Irinej! Meni patrijarh objašnjava da je za mir, da će se zalagati za mir, a Irinej "tercira", pa kaže: "Znate, gospodine predsedniče, patrijarh strogo poštuje princip sabornosti, on ne može vladikama da naredi; imamo mi tih vladika koje svašta govore" itd. Ja kažem: "To je vaš problem, ja ne mogu da rešavam to sa vladikama. Vi ste imali šanse da, u interesu srpskog naroda, u koji se kunete, pomognete mir - vi ste pomogli rat, jer ste im pomogli u gajenju iluzija da je to što rade dobro. Na žalost, vi nosite deo odgovornosti za to što se dešava!"

MOMČILO PERIŠIĆ: Patrijarh je izjavio da je "upravo izlaz u pregovorima i miru" - to je izjavio tamo.

MOMIR BULATOVIĆ: To je toliko neodređeno, da i sam Bog to ne zna!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ama, ljudi, ne poštuju oni patrijarha kao "crvljivi sir" - više ga ja poštujem nego oni! Oni se samo služe patrijarhom; ljube ga u ruku i krste se, a u stvari koliko im treba da ga nešto ubede za to se služe. Briga njih za patrijarha!

MOMIR BULATOVIĆ: Crkva jeste uticajan faktor tamo i za mene najsnažniji alibi. Pošto je u Republici Srpskoj sve iracionalno, Karadžić bi kao alibi mogao da uzme to da ga je patrijarh zamolio da to prihvati!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Momo, sećaš li se kada smo ih ubeđivali, pa nam kažu "ne možemo", a mi kažemo: "Evo, nas optužite, kažite da ne smatrate da je dobar Plan, ali Jugoslavija, Srbija, Crna Gora insistira da to prihvatimo". Sve smo im dali, dali smo im sve što imamo do "košulje s leđa" i ponudili smo im da budemo mi krivci za takvu odluku o miru - ni to nisu hteii da prihvate!

MOMIR BULATOVIĆ: Sve je tačno, samo to su onda razmatrali sa pozicija sile.

Smrt u Sarajevu: Groblja na sve strane, 1994. godine

Photo: Martin Sugarman

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Rekli smo im da nisu sila, niti će biti sila!

MOMIR BULATOVIĆ: Da makar upoznamo Bulovića ili nekog drugog o tome koliko je poginulo i ranjeno?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Sve sam ih upoznao, ali nisam rekao koliko je poginulo, jer nisam ni imao te podatke.

MOMČILO PERIŠIĆ: Od 1. septembra je toliko poginulo, i to pod pretpostavkom da su podaci tačni. Ja mogu da pretpostavim da je i više nego što je prikazano.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Manje nije - to ti je sigurno!

MOMIR BULATOVIĆ: Da pokušamo sa popovima, mada je sa njima teško racionalno razgovarati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Može se sa ovima vrlo racionalno razgovarati.

MOMIR BULATOVIĆ: Da im kažemo: "Sjećate se šta smo vam predložili; evo dva mjeseca posle toga šta se desilo - manje 850 kilometara teritorije, manje 500 mladih života!"

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ma, kojih 500 ljudi kada ima hiljadu i ne znam koliko ranjenih, 200 i nešto nestalih!? To je oko tri hiljade ljudi!?

Veza sa Mladićem: Momčilo Perišić

Photo: Stock

MOMIR BULATOVIĆ: Igrao bih i na to da kažemo da tim ljudima makar pokušamo da otvorimo oči. Oni moraju da znaju da Turci - kako ih oni zovu - imaju topova sada više nego srpska strana; imaju i municije više!

MOMČILO PERIŠIĆ: A ovi skoro ništa nemaju!

MOMIR BULATOVIĆ: Neka Amfilohije ide tamo u prve redove, pa neka tamo proklinje!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Narod ih već psuje na tim pomenima kada sahranjuju; psuju popove: "gde su vam sinovi". Nema nijednog funkcionera SDS, niti funkcionera Vlade i Skupštine kojima je sin na prvoj liniji! Oni stalno govore kako je dobra situacija. I ova naša opozicija, koja ih pomaže - sada su se i ućutali, jer vide da je besmisleno tako da govore - kažu: "Politička situacija u Republici Srpskoj je izvanredna, a vojna - još bolja!?" Oni guraju te ljude u propast! Jer, kao "mi ne znamo šta su srpski interesi, pa će oni da nas nauče šta su srpski interesi!"

MOMIR BULATOVIĆ: Mi nemamo drugog sagovornika iz Republike Srpske osim Radovana i njegovih ljudi i osim tih popova. Jer, u Republici Srpskoj, pošto je sada rat i ovakvo okruženje, nema govora ni o kakvoj opoziciji. Ja sam vam ispričao onaj podatak: čoveka su ubili na pravdi boga u Čajniču, samo zato što je rekao da se ne sme tako napadati po Srbiji i Crnoj Gori i da treba potpisati mir. On je nestao za 24 sata! Dakle, tamo teško možemo tražiti nekog partnera za razumni dijalog. Mislim da bi trebalo sa ovim popovima još nešto videti, i to bez ikakve griže savesti saopštiti im ove podatke?

MOMČILO PERIŠIĆ: Mogu se pozvati popovi, vojnici i neki razumniji političar, ako ga ima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Nema ko. Koljević je sve vreme insistirao da se potpiše plan, a oni ga "poklope", ništa ga ne pitaju! On je preda mnom govorio, ne u četiri oka, nego u prisustvu Karadžića i Krajišnika, da treba plan potpisati. On je tu nemoćan, niti se šta pita.

MOMIR BULATOVIĆ: Da li kaže Ratko ko im to daje nadu iz inostranstva da će doći do nekog preokreta u njihovu korist?

MOMČILO PERIŠIĆ: To su svi oni koji, upravo, žele propast srpskog naroda; oni ih podigravaju i oni žive u lažnim ubeđenjima! Ja sam čak jedno vreme razmišljao, to sam predsedniku Miloševiću i rekao - da li ima neko ko ozbiljno to govori, čak jedno vreme sam mislio da iza toga stoji Amerika? Ma, kakvi - to su sve dezinformacije, a oni budale to primili kao pravu informaciju!? Oni ne veruju matici koja im je pomagala od početka do kraja, veruju belosvetskim političarima!

Borac do poslednje kapi tuđe krvi: Ratko Mladić

Photo: Stock

ZORAN LILIĆ: Poslednji događaji - ovoliki broj poginulih, izgubljena teritorija - apsolutno demantuju svaku takvu nadu! Prema tome, morali bi drugačije da razmišljaju.

MOMIR BULATOVIĆ: Na žalost, "sat otkucava" u onom pravu kako kaže Slobodan - ovaj plan se miče sa stola i da će ga zamijenili još lošiji po njih!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Sada Alija može da kaže: "Dovoljno smo čekali - taj plan smo mi prihvatili, nismo krivi, meseci su prošli; gospodo, nemojte nas terati da se držimo plana koji druga strana nije prihvatila!" On je time završio posao; ako traži novi plan, dobiće novi plan! I to smo im rekli: "Sledeći plan može biti samo gori, jer ovaj plan je napravljen na vrhuncu dostignuća srpske strane i sa stanjem pobede; sa stanjem poraza ti neće davati takav plan!" Pogledajte šta pišu engleska, nemačka štampa: čak se čude kako Srbi brzo gube teritorije!

MOMIR BULATOVIĆ: Precijenili su stanje borbene gotovosti.

ZORAN LILIĆ: To je zato što je Radovan izlazio sa podacima da može da ratuje godinu dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: To je bila čista "bežanija"!

MOMČILO PERIŠIĆ: To je bilo napuštanje položaja, tu nije bilo borbi. Ako to uhvati šire razmere, ako preraste u pojavu, onda je to katastrofa!

MOMIR BULATOVIĆ: Tamo je politički rascjep - ne znaju zašto se bore i zašto bi on sada ginuo?

ZORAN LILIĆ: Ne znam šta bismo mogli da zaključimo?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ma, mi sve to radimo što bi mogli da zaključimo. Nema kontakta u kojem ne pokušavamo da pomognemo. Mi smo im strašno ublažili situaciju činjenicom da smo otvorili mirovnu opciju, jer oni bi već davno bili bombardovani.

RADOJE KONTIĆ: Apsolutno!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: I ne samo oni, nego i naša radarska postrojenja i sve drugo - to bi bilo u haosu!

RADOJE KONTIĆ: Rekao sam im tako: mi smo ih spasili prihvatajući plan.

Radovan je gori od Pol Pota: Milošević o Karadžiću

Photo: Dragan Kujundžić

MOMČILO PERIŠIĆ: Tu preti jedna velika opasnost. Ima sve više optužbi, kako vi kažete manipulacije Vojskom, koje se upućuju regularnim oficirima: "Oni su izdali, oni su komunjare, oni su ovo, ono" itd. i sve više teže da prebace na njih odgovornost. Ako se oni budu osipali, onda je debakl izuzetno ubrzan i stvaraju se još teži uslovi. Tamo ljudi ne mogu da egzistiraju. Ovaj im je obećao: "Daću vam po hektar šume!"

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: To je bilo na televiziji - Radovan Karadžić objašnjava "koncepciju". Znate li šta je za njega Pol Pot - on je za njega Galbrajt; ni on nije zamislio privredu kao što je on zamišlja, kaže: "Svi će da dobiju po hektar šume, pa će onda 10 da se udruži i da ima pilanu, a 100 da se udruži i da ima fabriku nameštaja, i imaju svi da budu bogati!" (Smeh).

ZORAN LILIĆ: Ili da se udruže i da prave mrtvačke sanduke!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Momo, po toj varijanti, Crna Gora ne bi znala šta će s parama! (Smeh).

MOMČILO PERIŠIĆ: Vreme odmiče, i onda dolazi do izražaja čista jednopartijska vojska SDS, koju možemo čitati "četnička" i koja u neko dogledno vreme može nam zadati zla! To bismo sve morali imati u vidu.

MOMIR BULATOVIĆ: Pošto svi razmišljamo na ovu temu i, što kaže Slobodan, radimo kako ko može iz svog ugla, mislim da kako vrijeme prolazi, sve više se smanjuje ta opasnost od radikalnog odgovora iz Republike Srpske. Objektivno, oni tamo nemaju političke snage, niti su uspeli da taj narod okrenu protiv nas, nego su se tamo zabavili u svom jadu. Ja se uvek iznova iznenadim ko vodi te ljude u onim konkretnim stvarima - recimo, taj Božo Vučurović, koji je u krajnjem poverenju pokušavo da aranžira susret između Radovana Karadžića i mene, napije se i pola Trebinja zna - naravno, do susreta nije došlo - da je on tu bio!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: To je kafanska politika! Ne može kafanski političar da vodi pravu politiku. Ti možeš da ga staviš da bude političar, on ostaje kafanski političar!

MOMIR BULATOVIĆ: Rekao sam ti ono preko telefona. On uporno insistira da to bude prije petka, subote i nedelje! Ja mislim, udariće NATO pakt, ili će neko čudo tamo da bude!? Šta je u pitanju bilo: u petak, subotu i nedelju u Novom Sadu ima festival epske poezije, pa bi on tamo da dodje kao član žirija, a morao bi da bude prisutan na ovom sastanku!? To je da ne vjeruješ! Izgiboše ljudi, čudo se dešava, a on ide na festival u Novi Sad!?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: To je ono: "Selo gori, baba se češlja!"

MOMIR BULATOVIĆ: Milo mi je što nisi Amfilohija primio. Ono je najružnija izjava koju je dao kada se vratio iz Rusije i kada je rekao da nije namjerno došao avionom JAT-a, "jer ne vrijedi nijedan avionski let kapi krvi bolničarke na Igmanu".

Srpsko kurčenje: Četnolika kreatura u akciji

Photo: Stock

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ma, pusti ga, đubre! Mada sam ja mislio da onda i ona dvojica neće da dođu. Međutim, oni "mrtvi hladni" dođoše bez njega. Čak ga nisu ni pomenuli.

ZORAN LILIĆ: Mislim da je Vojska tamo jedini činilac koji može nešto da uradi. Možda bi trebalo još jednom pozvati Mladića.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Neka Moma pozove Mladića da porazgovaramo još jednom s njim; mi smo spremni na to, sešćemo i razgovarati.

MOMČILO PERIŠIĆ: Hoćemo li pozvati samo Mladića?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Da, samo Mladića! Koga da zoveš, s kim ti vredi uopšte razgovarati?

ZORAN LILIĆ: Predlažem da pređemo na kadrovska pitanja. Imamo predlog koji je dat od Generalštaba.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Predlažem da pređemo samo hitne stvari, a da ostale ostavimo za iduću sednicu, jer izgubili smo već dva sata.