Potrebna je pobuna ljudi protiv sistema nastalog sa Miloševićevim dolaskom na vlast i nepromenjenim do danas, s tom razlikom što je 90-ih proizvodio ratove i agresiju prema susedima, dok danas sprovodi unutrašnju represiju i agresiju prema onim malobrojnim delovima društva koji se ne uklapaju u viziju srpstva sabranog oko prestola Svetog Save na kome sede tajkuni, ratni zločinci i silikonske pevaljke
Kad sam saznao za otkazivanje Parade ponosa u prvom trenutku sam osetio izvesno olakšanje, koje je verovatno bilo posledica straha akumuliranog još od kada sam čuo da je određen datum Parade i kada sam odlučio da i ja budem tamo. Naime, moj mozak dovoljno nahranjen spinovima svake vrste i naučen da se, shodno Marfijevim zakonima, od svih mogućnosti fokusira najgoru, formirao je konstrukciju, koja mi je na mahove dolazila na pamet, a koja bi u iole normalnom poretku proglašena za paranoidnu. U takvom scenariju, vlast dozvoljava Paradu, dok policija pod uticajem raznih tajnih i javnih centara moći, jednostavno ne štiti učesnike, što dovodi do jednog od najkrvavijih okupljanja u Beogradu u njegovoj istoriji, u kome strada veći deo ostatka ostataka građanske Srbije i nepotkupljenog civilnog sektora. Ovakav scenario nije izveden u realnosti, verovatno samo zbog straha od srozavanja "ugleda Srbije u svetu" (i obustave finansijskih intervencija spolja, zahvaljujući kojima još uvek isplaćuju plate i penzije) - inače, da je po pameti velike većine donosilaca odluka u ovoj zemlji, najverovatnije bi i takva igranka bila "opravljena".
Moju paranoju su verovatno pothranjivali i potpuno neverovatni stavovi i zaključci pojedinih ljudi kojima sam govorio o potrebi prisustva na Paradi ponosa. Neki od kolega s posla (radim u školi, dakle u pitanju su "intelektualci", "Oni koji vaspitavaju našu decu"...) rekli su mi da "to ne ide sa poslom koji radim, da ne čuvam dovoljno svoj ugled, i da taj javni seks nije nešto što jedan prosvetni radnik treba da podržava". Kada sam ih začuđeno upitao "ne mislite valjda da će učesnici Parade da se jebu na ulici?!?" i dobio odgovor da baš to misle, ostao sam poluotvorenih usta bez teksta, dodatno uveren da je ljudska glupost, baš kao i svemir, beskrajna i neograničena.
Trenutak olakšanja kao instinktivnu reakciju zbog izbegavanja mogućeg degeneka na Paradi ponosa, brzo je zamenio osećaj besa kao racionalni odgovor na pitanje - Da li je moguće da smo mi ljudi u ovoj zemlji toliko jadni?!
Kako je moguće da ovu grupu lakeja krupnog kapitala, koji sebe pretenciozno nazivaju političkom elitom poplaši jedan Mladen Obradović, čovek sa kojim sam studirao zajedno na prvoj godini (kasnije sam ga izgubio iz vida, jer je verovatno imao preča posla od redovnog studiranja) i koji je po hodnicima Filozofskog fakulteta u vreme bombardovanja pozivao studente da dobrovoljno idu na Kosovo. Kada sam ga upitao zašto on nije na Kosovu odgovorio mi je, sasvim iskrenim tonom, da je on tu da podiže moral, na šta sam ga poslao u pičku materinu i prekinuo dalju priču. Kako takav neko, ko nema nimalo harizme i šlifa može da dobije prostor u medijima i da bude minimalno kažnjen za divljačko rušenje Beograda u vreme prošlogodišnjeg Prajda?
Mislim da je dosta zajebancije, prenemaganja i hodanja pogrešnim putevima poput poziva fašistima na toleranciju i dijalog, pošto se i to moglo sporadično čuti ovih dana, ne treba se više čuditi ni fašistima, ni državi, ni vlastima ni narodu; oni su takvi kakvi jesu i takvi zaslužuju jedni druge.
Zanima me, kao i mnoge druge, šta je sa ostacima građanske Srbije, sa onim ljudima i organizacijama civilnog društva u kojima je ostalo još malo morala i predstave o fundamentalnim vrednostima? Zašto niko od nas koji živimo u ovoj sjebanoj zemlji i vidimo da ništa nije u redu ne organizuje jedan protest u Beogradu na koji bi bili pozvani da budu zajedno i pripadnici LGBT populacije, oni kojima je dosta tetošenja zločina i zločinaca, malinari, radnici Jugoremedije, studenti koji za visoke školarine dobijaju nikakvo studiranje, nezaposleni, kvazi-zaposleni, mobingovani... i gde bi ljudi dobili priliku da iznesu svoje probleme i zahteve. Slični protesti bi se organizovali i na drugim mestima, a tu su i protestni marševi od grada do grada, javne tribine i skupovi na kojima bi pripadnici raznih potlačenih društvenih grupa govorili o realnim problemima sa kojima žive i gde bi prestali da jedni o drugima mišljenje formiraju na osnovu RTS- ovih laži.
Tako bi, recimo, bajinobaštanski malinari dobili priliku da sagledaju prave uzroke svojih problema, a ne bi dozvolili da im proteste predvode aktivisti SPS-a i ne bi optuživali Paradu ponosa i LGBT osobe zbog toga što su njihovi zahtevi potisnuti u drugi plan.
Drugim rečima, potrebna je pobuna ljudi protiv sistema nastalog sa Miloševićevim dolaskom na vlast i nepromenjenim do danas, s tom razlikom što je 90-ih proizvodio ratove i agresiju prema susedima, dok danas sprovodi unutrašnju represiju i agresiju prema onim malobrojnim delovima društva koji se ne uklapaju u viziju srpstva sabranog oko prestola Svetog Save na kome sede tajkuni, ratni zločinci i silikonske pevaljke.
Pravo naroda na pobunu su definisali još veliki francuski prosvetitelji, ideolozi Francuske revolucije, koji su tvrdili da građani imaju ne samo pravo, nego i obavezu da se pobune protiv sistema koji ugrožava njihova osnovna prava.
Pobuna u našem slučaju bi bila miroljubiva, u okvirima zakona i značila bi nepristajanje na spinovanu stvarnost u kojoj će nekakvi klerofašisti, marginalni u suštini, biti naduvani do mere kada ćemo prihvatiti manje zlo i pristati da glasamo za Tadića, Dinkića, Tomu i njima slične - kao što smo to već radili nedavno, kada su ulogu loših momaka imali Koštunica i Nikolić (koji se u međuvremenu presvukao i prešao u suprotni tabor).
Ako nastavimo kao do sada, u najboljem slučaju imaćemo opšte truljenje i odumiranje društva u svim segmentima ili, u goroj varijanti, imaćemo savez krupnog kapitala, uglađenih fašista i njihove neuglađene braće - batinaša, koji su kapitulacijom države pred nasiljem i bezakonjem praktično priznati kao legitimni centar moći koji sa državom deli pravo na upotrebu sile. Šta takav savez donosi, dovoljno je poznato iz nemačke istorije 30-ih godina prošlog veka.
No comments:
Post a Comment