Opasnost je ekonomski pad i jak nacionalizam
20.10.2011
Države Zapadnog Balkana su ostvarile veliki napredak u demokratskim reformama, ali se i dalje suočavaju sa velikim izazovima na tom putu kao što su korupcija, slabašne institucije, kaže za Radio Slobodna Evropa Lenard Koen (Cohen), profesor istorije i političke sociologije na Univerzitetu „Sajmon Frejzer”, u Vankuveru u Kanadi.
Ovih dana objavljena je knjiga “Prihvatanje demokratije na zapadnom Balkanu: od postkonfliktnih borbi ka evropskim integracijama” (Embracing Democracy in the Western Balkans: From Postconflict Struggles toward European Integration), koju je napisao sa Džonom Lempijem (John Lampe).
Krhki demokratski procesi zbog istorijskog nedostatka demokratske političke kulture i teškog nasleđa nedavnih ratova, u kombinaciji sa negativnim uticajem globalne ekonomske krize, još uvek može biti plodno tle za populističke i nacionalističke snage, ocenjuje Koen.
On ističe da se Srbija suočava sa teškim izazovom oko Kosova na putu ka EU, dodajući da se teško može očekivati da će Beograd i formalno priznati Kosovo u narednih 5-10 godina ali da postoje različiti način da se uvaži nova realnost.
Koen: Proučavajući demokratije širom sveta – i nove i stare – nikada ne možete sa potpunom sigurnošću reći da su demokratski procesi nepovratni, odnosno da ih ništa ne može dovesti u pitanje. Demokratija podrazumeva stalno dograđivanje, reč je neprekidnim radovima, procesima. Međutim, kriterijume koje smo koristili za ocenjivanje demokratske kondolidacije odnosili su se na pitanje da li je demokratija suštinski nepovratna, u kojoj meri je u zemljama Zapadnog Balkana održiva, koliko je ukorenjena u smislu podrške i građana i elita. Analizirali smo period nakon donošenja Dejtonskog sporazuma i zaključak je da je ostvaren veliki napredak u gradnji demokratskog društva, ali su ostali ozbiljni problemi. Ključne teškoće su u razvoju javne administracije, u reformi pravosuđa, zatim korupcija, položaj medija.
Koen: Nema sumnje da je ekonomska kriza se kojom se suočava EU prepreka i za napredak zemalja Zapadnog Balkana koje pretenduju na članstvo u Uniji. Naravno, razna istorijska nasleđa, uključujući i iz nedavnih ratova, takođe su teret. No, najveća prepreka je globalna ekonomska kriza. U knjizi navodimo važnost srednje klase za demokratske procese. Srednja klasa je ojačala čak pri kraju komunističkog perioda, a onda je prilično uzdrmana tokom sukoba 1990-ih. Počela je da se oporavlja početkom ovog veka, pre krize 2008. godine. Sada se se zemlje Zapadnog Balkana suočavaju sa sve većim siromaštvom, sve manjim stranim investicijama. Ako se obistine prognoze o novoj globalnoj recesiji, to će se loše odraziti na oporavak srednje klase koja ima pozitivan stav o demokratiji.
Naslovnica knjige Embracing Democracy in the Western Balkans Koen: Nema sumnje da uvek postoji napredak u pojedinim oblastima izgradnje demokratije i nazadovanja u drugim. Svedoci smo velikog demokratskog talasa na Bliskom istoku i severnoj Africi, i, istovremeno, problema sa kojima se suočavaju neke stare demokratije. Kada je reč o korupciji, ona, nažalost, nije problem samo na Balkanu. Ona svakako jača u vremenima krize. Večito je pitanje prljavog novca u politici. Na Balkanu je problem procepa između usvojenih zakona i njihove primene.
Koen: Izgradnja demokratije nikada nije bila lak posao. Klijentelizam, nepotizam i slično, veoma je bio izražen i u istoriji razvijenih demorkatija na Zapadu. Čak i u Čikagu, gradu u kome sam rođen, klijentelizam je dugo istrajavao. Naravno, nije moguća promena klijentelizma bez ekonomskog oporavka. Nužna je promena i vrednosnog sistema, ne samo elite već i običnih građana.
De jure priznanje realnosti Kosova
Koen: Veoma je važno da je EU singalizirala da će početi pregovori o statusu Srbije kao kandidata, jer je ona ispunila uslove o saradnji sa Haškim tribunalom izručivanjem optuženih za ratne zločine. Takođe, otpočela je dijalog sa kosovskim vlastima. Pritisak iz Brisela nije usmeren toliko da Srbija prizna Kosovo – to nije uslov – već da nastavi dijalog i ostvari napredak. Veliki problem predstavljaju tenzije na severu Kosova, tačnije pitanje pozicije srpske manjine, barikade, razmeštanje kosovskih carinskih službi. To je veoma osetljivo pitanje i mora biti rešeno u odnosima Beograda i Prištine da bi Srbija ostvarila napredak ka dobijanju statusa kandidata za EU.
U tom smislu se slažem sa ocenom predsednika Tadića da na Kosovu postoje dve realnosti – ona kosovskih Albanaca i ona manjinskih kosovskih Srba. To treba na neki način rešiti, kako bi popustile tenzije i poboljšali se odnosi između Albanca i Srba. Možda je najbolji način da se to učini obezbeđivanje veće autonomije za severno Kosovo, kao i zaštita srpske manjine južno od Ibra. Pitanje Kosova već dugo opterećuje Srbiju i mora na neki način biti zatvoreno kako bi ona mogla da krene napred. Vidmo na primeru Hrvatske da proces evropskih integracija traje dugo. Stoga Srbija, koja je zaglavljena u prošlosti, sada mora da nadoknati izgubljeno vreme. Smatram da je to moguće kada je reč o internim reformama, ali je potrebno dosta napora za transformaciju administracije i pravosuđa, za borbu protiv korupcije i poboljšanje pozicije medija.
Koen: Ta opasnost uvek postoji, da jedna zemlja blokira proces i da Srbija ostane izvan EU. Srbija mora da prevali značajan put da bi prevladala tu rezervisanost koja joj sve vreme visi nad glavom. Ipak, postoji nada da će za nekoliko godina, kako Srbija bude napredovala u pregovorima sa Briselom i u dijalogu sa Prištinom, biti uspostavljena veća autonomija za Srbe na Kosovu i da se neće postavljati pitanje priznavanja Kosova od strane Srbije.
Koen: To je proces i pitanje promene vrednosnih stavova elite i lidera. Sviđa mi se način na koji predsednik Tadić i neke njegove kolege u regionu nastoje da igraju kompromisnu ulogu u odnosima sa susedima. No, to zahteva vreme. Stoga, ne očekujem da će se zemlje Zapadnog Balkana naći u EU pre 2020, bilo kao punopravne članice ili pred vratima EU.
Koen: Stvari se menjaju. Ne bih želeo da govorim o brojevima, odnosno o datumima.
Koen: Smatram da postoje različiti načini da se prihvati realnost. Jedan od načina je trgovina. Međutim, teško je očekivati da će Srbija formalno, de jure, priznati Kosovo, u najmanju ruku u narednih 5-10 godina. Članice EU će verovatno procenjivati u kojoj meri je Srbija prihvatila realnost kako u odnosima sa susedima tako i bilateralnim odnosima sa Prištinom, drugim rečima, koliko se Srbija približila de jure priznanju Kosova. Takav pristup Srbije bio bi nagrađen, pa bi se izbegao veto na njen prijem.
Koen: Mislim da je velika opasnost kada se spoje ekonomski pad i još uvek snažne nacionalističke snage, što situaciju u Bosni i Hercegovini i dalje čini zapaljivom, kao što je i ona na Kosovu. Međunarodna zajednica je veoma uključena u oba slučaja, ali nisu ostvareni očekivani ciljevi. U BiH je, možda kao nigde drugde, važna promena stavova elita u odnosu na izgradnju demokratije. No, ti procesi će potrajati, možda duže nego u drugim zemljama, imajući u vidu i da je pažnja Evropske unije usmerena na njene vlastite probleme. Odlaganje reformi, može otvoriti dodatni prostor za populističke, ksenofobične i nacionalističke snage. To je velika opasnost i izazov za koheziju obe države, mislim na BiH i Kosovo, u ovako teškim okolnostima.
Koen: To mora biti višestruki pristup, uključujući institucionalne promene, promene u stavovima lidera i ekonomski oporavak. Neophodno je ispuniti sva tri ova uslova da bi se ostvario napredak. O institucionalnim promenama se već dugo razgovara i to mora stalno biti na dnevnom redu međunarodne zajednice, ali na suptilan i vešt način jer isključivo pritisak na domaće političare da prihvate neko rešenje po ugledu na strane institucije – neće dati željeni rezultat. Do tog dogovora moraju da dođu sami političari u BiH. Dakle, nužne su ekonomske i institucionalne reforme kojima bi se uspostavio odgovarajući balans između centra i entiteta i došlo do promene u sastavu lidera. Do ovog poslednjeg će neizbežno doći kako iz bioloških razloga, tako i zbog rivalstva, kao i zbog zahteva sa strane. U tom slučaju, BiH može brzo napredovati i ući u Evropsku uniju.
Ovih dana objavljena je knjiga “Prihvatanje demokratije na zapadnom Balkanu: od postkonfliktnih borbi ka evropskim integracijama” (Embracing Democracy in the Western Balkans: From Postconflict Struggles toward European Integration), koju je napisao sa Džonom Lempijem (John Lampe).
Krhki demokratski procesi zbog istorijskog nedostatka demokratske političke kulture i teškog nasleđa nedavnih ratova, u kombinaciji sa negativnim uticajem globalne ekonomske krize, još uvek može biti plodno tle za populističke i nacionalističke snage, ocenjuje Koen.
On ističe da se Srbija suočava sa teškim izazovom oko Kosova na putu ka EU, dodajući da se teško može očekivati da će Beograd i formalno priznati Kosovo u narednih 5-10 godina ali da postoje različiti način da se uvaži nova realnost.
RSE: Kažete u uvodu knjige da je novooblikovani region nastavio da se bori za izgradnju demokratije, suočava sa internim teškoćama kao i sa potrebom ispunjavanja standarda EU. U kojoj meri je ta borba uspešna, da li je ishod još uvek neizvestan. Da li je proces demkoratizacije nepovratan ili, kako kažu Alfred Stepan i Huan Linc, „demokratija još uvek nije jedina igra u gradu“.
Koen: Proučavajući demokratije širom sveta – i nove i stare – nikada ne možete sa potpunom sigurnošću reći da su demokratski procesi nepovratni, odnosno da ih ništa ne može dovesti u pitanje. Demokratija podrazumeva stalno dograđivanje, reč je neprekidnim radovima, procesima. Međutim, kriterijume koje smo koristili za ocenjivanje demokratske kondolidacije odnosili su se na pitanje da li je demokratija suštinski nepovratna, u kojoj meri je u zemljama Zapadnog Balkana održiva, koliko je ukorenjena u smislu podrške i građana i elita. Analizirali smo period nakon donošenja Dejtonskog sporazuma i zaključak je da je ostvaren veliki napredak u gradnji demokratskog društva, ali su ostali ozbiljni problemi. Ključne teškoće su u razvoju javne administracije, u reformi pravosuđa, zatim korupcija, položaj medija.
RSE: Postoji nekoliko otežavajućih okolnosti za razvoj demokratije na Balkanu. Jedan je, u istorijskom smislu, nedostatak demokratske političke kulture. Drugi je opterećenje nedavnih ratova, podele po nacionalnoj osnovi. Etnička pitanja i dalje u velikoj meri dominiraju političkom scenom. Može li to, u kombinaciji sa globalnom ekonomskom krizom, problemima sa kojima se suočava Evropska Unija - da proširi vakum koji mogu da iskoriste nedemokratske snage.
Koen: Nema sumnje da je ekonomska kriza se kojom se suočava EU prepreka i za napredak zemalja Zapadnog Balkana koje pretenduju na članstvo u Uniji. Naravno, razna istorijska nasleđa, uključujući i iz nedavnih ratova, takođe su teret.
Sada se se zemlje Zapadnog Balkana suočavaju sa sve većim siromaštvom, sve manjim stranim investicijama.
RSE: Pomenuli ste probleme korupcije, zatim krihkih institucija. Generalno govoreći, nikada demokratija u formalnom smislu nije bilo toliko rasprostranjena u svetu, i, istovremeno, veća razočaranost građana u samu demokratiju. Demokratske institucije deluju ispražnjeno, bez suštine. „Mejnstrim“ politika vodi računa samo o sebi, zapostavljajući obične ljude. Na Balkanu, korupcija je ne samo rasprostranjena već je to i način funkcionisanja sistema. Formalne institucije demokratije su krhke, dok ključnu moć imaju neizabrane grupacije koje vuku konce iza scene. Mediji su formalno slobodni, ali su izloženi veoma snažnom i sofisticirnaom pritisku politike i tajkuna. Sve su veće socijalne razlike, pa su obični ljudi na Balkanu sve razočaraniji i gube veru u sam pojam demokratije. Mada se u raznim stranim izveštajima navodi da su zemlje poput Hrvatske, Srbije ili Crne Gore ostvarile značajne rezultate u reformama, kada se ta demokratska građevina pogleda malo bolje iznutra – u njoj ima prilično pukotina.
RSE: U knjizi navodite da je problem što demokratija na Balkanu više počiva na klijentelističkom opredeljenju elita a ne na ugovornim obavezama koje bi naglašavale vladavinu prava. Može li se stoga govoriti o prividu demokratije, nekoj vrsti „demokratskog, sofisticiranog autoritarizma“ umesto istinskog opredeljenja za demokratiju.
Koen: Izgradnja demokratije nikada nije bila lak posao. Klijentelizam, nepotizam i slično, veoma je bio izražen i u istoriji razvijenih demorkatija na Zapadu. Čak i u Čikagu, gradu u kome sam rođen, klijentelizam je dugo istrajavao. Naravno, nije moguća promena klijentelizma bez ekonomskog oporavka. Nužna je promena i vrednosnog sistema, ne samo elite već i običnih građana.
De jure priznanje realnosti Kosova
RSE: U kojoj meri perspektiva članstva u EU – i u međuvremenu sprovođenje reformi koje su uslov za ulazak u evropski klub – može da podstakne dalju demokratizaciju Srbije. S druge strane, sve dok ne normalizuje odnose sa Kosovom, put Srbije ka EU biće usporen. Koliko to u međuvremenu može da podrije demokratske i ohrabri nacionalističke snage.
Koen: Veoma je važno da je EU singalizirala da će početi pregovori o statusu Srbije kao kandidata, jer je ona ispunila uslove o saradnji sa Haškim tribunalom izručivanjem optuženih za ratne zločine. Takođe, otpočela je dijalog sa kosovskim vlastima. Pritisak iz Brisela nije usmeren toliko da Srbija prizna Kosovo – to nije uslov – već da nastavi dijalog i ostvari napredak. Veliki problem predstavljaju tenzije na severu Kosova, tačnije pitanje pozicije srpske manjine, barikade,
Pritisak iz Brisela nije usmeren toliko da Srbija prizna Kosovo – to nije uslov – već da nastavi dijalog i ostvari napredak.
U tom smislu se slažem sa ocenom predsednika Tadića da na Kosovu postoje dve realnosti – ona kosovskih Albanaca i ona manjinskih kosovskih Srba. To treba na neki način rešiti, kako bi popustile tenzije i poboljšali se odnosi između Albanca i Srba. Možda je najbolji način da se to učini obezbeđivanje veće autonomije za severno Kosovo, kao i zaštita srpske manjine južno od Ibra. Pitanje Kosova već dugo opterećuje Srbiju i mora na neki način biti zatvoreno kako bi ona mogla da krene napred. Vidmo na primeru Hrvatske da proces evropskih integracija traje dugo. Stoga Srbija, koja je zaglavljena u prošlosti, sada mora da nadoknati izgubljeno vreme. Smatram da je to moguće kada je reč o internim reformama, ali je potrebno dosta napora za transformaciju administracije i pravosuđa, za borbu protiv korupcije i poboljšanje pozicije medija.
RSE: Govorite na isti način kao i predstavnici EU da oni ne insistiraju da Srbija prizna Kosovo, već na rešavanju spornih tehničkih pitanja i normalizaciji njihovih odnosa. Međutim, činjenica je i da iz Brisela upozoravaju da ne žele novi Kipar u svom sastavu. Zato su sve učestalija mišljenja da će, makar jedna članica, u trenutku kada Srbija bude na vratima Unije – u fazi u kojoj je sada manje više Hrvatska – blokirati njen ulaz. Pitanje je da li će i u tom trenutku Beograd biti spreman da prizna Kosovo kao uslov i onda se ulazi u novi začarani krug sa opasnošću da u Srbiji ojačaju neke druge snage i okrene se i nekim drugim opcijama.
Koen: Ta opasnost uvek postoji, da jedna zemlja blokira proces i da Srbija ostane izvan EU. Srbija mora da prevali značajan put da bi prevladala tu rezervisanost koja joj sve vreme visi nad glavom. Ipak, postoji nada da će za nekoliko godina, kako Srbija bude napredovala u pregovorima sa Briselom i u dijalogu sa Prištinom, biti uspostavljena veća autonomija za Srbe na Kosovu i da se neće postavljati pitanje priznavanja Kosova od strane Srbije.
RSE: Međutim, u ovoj fazi Srbija nije spremna da prihvati to rešenje, odnosno i dalje insistira da je Kosovo njen deo.
Koen: To je proces i pitanje promene vrednosnih stavova elite i lidera. Sviđa mi se način na koji predsednik Tadić i neke njegove kolege u regionu nastoje da igraju kompromisnu ulogu u odnosima sa susedima. No, to zahteva vreme. Stoga, ne očekujem da će se zemlje Zapadnog Balkana naći u EU pre 2020, bilo kao punopravne članice ili pred vratima EU.
RSE: Mislite da će Srbija čak i tada biti spremna da prizna, makar prećutno, realnost da je Kosovo nezavisno i da se ne može vratiti pod njeno okrilje.
Koen: Stvari se menjaju. Ne bih želeo da govorim o brojevima, odnosno o datumima.
RSE: Da li će Srbija u bilo kojoj fazi prihvatiti novu realnost na Kosovu.
Koen: Smatram da postoje različiti načini da se prihvati realnost.
Članice EU će verovatno procenjivati u kojoj meri je Srbija prihvatila realnost kako u odnosima sa susedima tako i bilateralnim odnosima sa Prištinom, drugim rečima, koliko se Srbija približila de jure priznanju Kosova.
RSE: BiH je u velikoj meri podeljena po etničkoj osnovi. U blokadi je, jer i godinu dana nakon izbora nema državne vlasti. Građani su sve očajniji i nezadovoljniji, jer se u međuvremenu pogoršava ekonomska situacija, ne samo zbog globalne krize, već i izostanka reformi, zaostajanja u evropskim integracijama. Sa nacionalnim pitanjem kao ključnim na političkkoj sceni, postoji li opanost od jačanja nedemokratskih opcija.
Koen: Mislim da je velika opasnost kada se spoje ekonomski pad i još uvek snažne nacionalističke snage, što situaciju u Bosni i Hercegovini i dalje čini zapaljivom, kao što je i ona na Kosovu. Međunarodna zajednica je veoma uključena u oba slučaja, ali nisu ostvareni očekivani ciljevi. U BiH je, možda kao nigde drugde, važna promena stavova elita u odnosu na izgradnju demokratije. No, ti procesi će potrajati, možda duže nego u drugim zemljama, imajući u vidu i da je pažnja Evropske unije usmerena na njene vlastite probleme. Odlaganje reformi, može otvoriti dodatni prostor za populističke, ksenofobične i nacionalističke snage. To je velika opasnost i izazov za koheziju obe države, mislim na BiH i Kosovo, u ovako teškim okolnostima.
RSE: Kada je reč o BiH, na kojim osnovama je moguć i poželjan konsenzus: institucionlanim promenama ili principima, kao što su demokratske reforme i približavanje EU, mada se ova dva pristupa na neki način prepliću.
Koen: To mora biti višestruki pristup, uključujući institucionalne promene, promene u stavovima lidera i ekonomski oporavak. Neophodno je ispuniti sva tri ova uslova da bi se ostvario napredak. O institucionalnim promenama se već dugo razgovara i to mora stalno biti na dnevnom redu međunarodne zajednice, ali na suptilan i vešt način jer isključivo pritisak na domaće političare da prihvate neko rešenje po ugledu na strane institucije – neće dati željeni rezultat. Do tog dogovora moraju da dođu sami političari u BiH. Dakle, nužne su ekonomske i institucionalne reforme kojima bi se uspostavio odgovarajući balans između centra i entiteta i došlo do promene u sastavu lidera. Do ovog poslednjeg će neizbežno doći kako iz bioloških razloga, tako i zbog rivalstva, kao i zbog zahteva sa strane. U tom slučaju, BiH može brzo napredovati i ući u Evropsku uniju.
No comments:
Post a Comment