Strogo čuvana tajna: Ratne sednice Vrhovnog saveta odbrane (36)
Naši koji ratuju u Bosni hoće punu platu
Godinama su, očigledno s razlogom, vlasti Srbije odbijale da Haškom Tribunalu dostave transkripte sa sednica Vrhovnog saveta odbrane na kojima se, otvoreno, govorilo o vođenju rata na teritorijama Hrvatske i Bosne; konačno, tokom suđenja Momčilu Perišiću, ovi transkripti otvoreni su pred sudom u Hagu. Zahvaljujući agenciji „Sense“ u prilici smo da čitaocima e-novina predstavimo sve transkripte koji osim dokumentarne vrednosti imaju još veći značaj – jer otkrivaju sve manipulacije i političke ambicije Miloševićevog režima iz jednog od najstrašnijih poglavlja novije istorije
MOMČILO PERIŠIĆ: Rešenje je doneto kakvo je doneto. Sada oni vrše pritisak na Generalštab da se taj status reši drugačije. Ja sam ovo stavio na dnevni red, jer je u vašoj nadležnosti da odlučite šta da radimo. Napomenuo bih: u ovakvom teškom stanju budžeta, sa ovim ljudima je stanje još teže. Međutim, s obzirom da su oni poslati tamo - što iz SFRJ, što iz SRJ - imaju i određene zakonske osnove da traže da im mi rešimo status; čak se neki pripremaju i da tuže SRJ zašto im ne daje to i to! Suština problema zašto sam ovde stavio na dnevni red - to predsednik Milošević više zna - jeste da su ti ljudi nama još uvek neka vrsta uzdanice i brane da se Vojska Republike Srpske ne prevede u vojsku SDS-a ili četničku vojsku. Jer, gro tih ljudi je vezan za SRJ i na opciji je državne politike SRJ; i nikako se ne miri sa onom tamo politikom.
Ako mi njima ne pomognemo da opstanu tamo, onda imamo dvije varijante: jedna, da dođu ovamo, što će biti višestruko negativno. Oni tamo će nas optužiti da smo im na taj način doprineli slabljenju Vojske; drugo, što ćemo mnogima ovde na taj način dati materijala da kažu da primamo oficire otud da bi oni predstavljali u nekoj složenijoj situaciji - o kojoj ste i vi govorili, čak je i to moguće - oslonac negativnog stanja otud. Mislim da bi bilo racionalno, u granicama mogućeg, da donesemo odluku ovde da se do daljnjeg njima isplaćuje plata u visini ranga, čina i položaja kao ovde, što bi opterećivalo budžet više nego do sada oko 30 miliona dinara mesečno. Sada izdvajamo i dajemo oko 12 miliona za socijalnu pomoć. Znači, bio bi dodatni napor za još oko 30 miliona za obezbeđenje plata na nivou plata starešina ovde.
ZORAN LILIĆ: Obzirom na činjenicu da većina njih ovde ima porodicu - radi se o 2.664 profesionalnih podoficira i oficira, od 4.346 koji su bili na platnom spisku u 30. Kadrovskom centru, ostalo su civilna lica - mislim da bismo mogli da podržimo ovaj predlog da se isplati, ali do nivoa plate koji imaju naši oficiri ovde i da se isplaćuje isključivo porodicama u Beogradu. To automatski eliminiše one koji su odlučili da tamo ostanu i da budu na platnom spisku nekog drugog, a ima i toga! To je razlika od 28 miliona i 300 hiljada, minus onih 12 miliona?
ZORAN LILIĆ: Na taj način bismo imali kakav-takav uticaj tamo. Pri tome, mislim da treba prihvatiti činjenicu da porodice koje se ovde nalaze teško da mogu da izađu na kraj sa 240 dinara. Mogu da iznesem podatak da su oni primali više od naših oficira ovde; general-pukovnik tamo ima hiljadu i 80 dinara?
PAVLE BULATOVIĆ: Toliko bi imao.
ZORAN LILIĆ: Znači, da se ta primanja svedu u nivo primanja oficira koji se nalaze ovde. To je moje mišljenje.
MOMIR BULATOVIĆ: Šta se promijenilo u odnosu na našu prethodnu odluku?
ZORAN LILIĆ: Mislim da ima onih oficira koji su stvarno prihvatili činjenicu da treba da budu povezani sa Vojskom Jugoslavije, sa Generalštabom i da ih ne treba ispuštati iz "ruku", imajući u vidu sve ono što se dešava na prostoru Republike Srpske. S druge strane, ljudi koji ovde žive - to moram da ponovim zbog pisama koja dolaze u Generalštab i kod mene - sa 240 dinara ne mogu da žive! Treće, da li ćemo prepustiti da se to sve tamo stihijski odvija, ili nam je želja da na neki način aktivno učestvujemo u svim zbivanjima tamo, preko ljudi koji su još uvek i korektni i, na neki način, prvrženi svemu ovome što se ovde dešava?
MOMIR BULATOVIĆ: Šta predlažeš?
PAVLE BULATOVIĆ: Ako hoćemo da ih držimo tamo, onda ih moramo plaćati .
MOMIR BULATOVIĆ: Ako ih ne platimo, oni će nas tužiti sudu?
PAVLE BULATOVIĆ: I, dobiće!
MOMIR BULATOVIĆ: Pa će dokazati da mi, u suštini, imamo tamo naše oficire! Želim da vas podsjetim da su to ljudi koje mi tamo želimo da držimo zbog kontrole te situacije, a de facto se ispostavilo da oni kontrolišu - nas i našu situaciju! To je veoma teška odluka. To je užasno složeno, bar kako ja to doživljavam. Ako sada idemo na ovaj sistem da isplaćujemo, onda im moramo sve isplaćivati - i ove zaostatke od avgusta mjeseca. S druge strane, veoma sam svjestan težine problema. Posebno je pitanje ovo što je rekao ministar Bulatović. Ja sam bio u situaciji da neposredno razgovaram sa nekolicinom koji se ne slažu tamo sa tom politikom; došli su i hoće da budu raspoređeni u Vojsku Jugoslavije; nisu čak ni iz Republike Srpske, nego su naši oficiri koje smo poslali. U našim jedinicama su ih tretirali kao izdajnike i - vratili su ih nazad! Mislim da je problem veoma, veoma složen. Ako mi sada dopustimo da se sudi državi Jugoslaviji zbog toga što nije isplaćivala plate svojim oficirima koji ratuju u Republici Srpskoj, taj čin može da ima katastrofalne posledice!
ZORAN LILIĆ: Ja sam rekao svoje mišljenje pre svega iz onog prvog razloga - na ovaj način, ipak, možemo da zadržimo kakvu-takvu kontrolu tamo. Ali, i tvoji su argumenti jaki.
MOMIR BULATOVIĆ: Ja zato i pitam - šta se u međuvremenu promjenilo? Mislim da smo onda donijeli tu tešku odluku, sa jednim više nego plemenitim ciljem.
MOMIR BULATOVIĆ: Dajte onda da promjenimo odluku i da tu naknadu sa 240 dinara povećamo na 500 ili 600 dinara, da uvažimo taj problem - ako je samo to cilj? Ako se bitno promjenilo to što njihove porodice ovdje ne mogu da žive, to uvažavam. Ovdje više nisu u pitanju pare, nego čak i nešto krupniji ulog. Zato, predlažem za razmišljanje - da donesemo odluku i da podignemo taj iznos sa 240 na 500 dinara. Ali, da budemo kranje pragmatični i surovi: mi smo Vrhovna komanda; mi smo donjeli odluku i tražimo da se ta odluka poštuje od svih oficira koji su naši oficiri. Ti ljudi su, iz ovih ili onih razloga - najveći razlog je plemenitost, patriotizam i naša procjena da tamo ne treba da pravimo rusvaj, jer bi se to o "glavu" razbilo tom narodu tamo - de facto su otkazali poslušnost Vrhovnoj komandi! Mi sada nijedan razlog nemamo da promjenimo našu odluku! To znači da bismo morali da mijenjamo i našu politiku. Kao što smo onda našli modus da vodimo računa o socijalnoj sigurnosti porodica i da te ljude definitivno ne odbijamo od sebe, našu odluku možemo korigovati u tom pravcu, uvažavajući realno teške socijalne probleme i povećati taj iznos. Ne znam šta predsjednik Milošević misli?
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Kao što si rekao, to je jako složeno pitanje. Jer, lako bi ga bilo rešiti ako bismo mi išli u okvirima ove argumentacije koju iznosi Momčilo i koja je sasvim u redu sa stanovišta pozicije tih ljudi tamo - ako se zanemare svi ovi drugi politički aspekti. Meni je jasno da su Mladić i njegovi saradnici u teškoj situaciji i da budu manipulisani od strane rukovodstva na Palama; i dolazi u jednu ponižavajuću situaciju da ne može tamo ništa da uradi sa ovakvim materijalnim stanjem. Sa tog stanovišta, postoje svi razlozi da im se pomogne. S druge strane, potpuno stoje ove tvoje primedbe (obraća se predsedniku Bulatoviću) u pogledu statusa, s obzirom na činjenicu da ne možemo da tretiramo da je to deo naše Vojske, ako on ni u kom slučaju funkcionalno nije vezan za ovu Vrhovnu komandu, nego vezan za realizaciju jedne politike koju mi cenimo kao pogibeljnu za čitav narod tamo. Onda dolazimo u potpuno kontradiktornu situaciju - da pomažemo ostvarivanje pogrešne politike!
Međutim, ja bih, ipak, to suzio na pitanje Vojske. Možda bi bilo dobro da smo mi ovde sa Mladićem i par njegovih najbližih saradnika - ne znam. Momo, šta ti misliš, upravo zbog svih ovih političkih komplikacija, uz našu svu dobru volju da im pomognemo - vidimo šta oni i kako s vojničkog stanovišta gledaju ovu celu situaciju vezanu za naše prethodne zaključke na početku - one koje ste vi u materijalu stavili na sam početak, i da procenimo da li mi, u sprovođenju jedne ukupne strategije postizanja naših nacionalnih interesa, možemo imati bilo kakav oslonac na tu vojnu strukturu tamo; pa da na tome onda zasnujemo ovu svoju odluku?
Jer, tačno je da je to vrlo složeno i kranje kontradiktorno. Mislim da rukovodstvo na Palama i želi da veliki broj oficira tamo napusti vojsku i da ih zameni raznim trgovačkim pomoćnicima, mesarima, ekonomima, magacionerima i drugima kojima sada daje razne činove i postavlja u Vojsci; to je jako loše za Vojsku, i to će se negativno odraziti na njenu sposobnost; to je sigurno! Međutim, s druge strane, Vojska ne bi smela tamo da bude zarobljenik jedne sulude politike koju vodi to rukovodstvo. To je ono što je Perišić u par navrata pokušavao da im objasni - na žalost, neuspešno, kao i svi mi!
Prema tome, ne bih odbio ovu odluku koju Perišić predlaže, već bih bio za to da čujemo u punom sastavu Saveta potpuno jasnu poziciju vojnog vrha u Republici Srpskoj i na osnovu toga procenimo kako da postupimo u celoj stvari. Da porazgovaramo da vidimo njihovu procenu, da vidimo šta je, u stvari, ta politika? Ako se politički prilaz dijametralno razlikuje, onda je tu teško govoriti o mogućnostima podrške takvoj politici. Ako je taj vojni vrh, na bazi zaista profesionalno urađene vojničke procene budućeg razvoja vojne situacije, na liniji na kojoj se jasno može izvesti zaključak da se treba kretati ka zaključenju mira i iskorišćenju ovog vremenskog prostora koji daje prekid neprijateljstava u zaključenje mira, onda bismo mi mogli, zaista, maksimalno da izađemo u susret njihovim potrebama.
Jer, ovo bi lako bilo rešiti da nije vrlo ozbiljnih političkih implikacija. To je veliki broj ljudi. Ukoliko oni krenu ponovo i potpuno neosnovano u velika ratna dejstva, apsolutno se ne može Savezna Republika Jugoslavija da smatra neumešanom u tu stvar na ovaj način. To "prikopčavanje" naših interesa za njihove i pretvaranje nas u taoce politike koja se vodi sa Pala je ono čega mi moramo da se lišimo na svaki način! To je sigurno! Mislim da Moma nije imao u vidu političku stranu stvari prilikom obrazloženja - on je imao u vidu socijalnu stranu u ovom trenutku, a donekle i političku vezano za promene strukture u Vojsci Republike Srpske. Ona stoji. Međutim, šire - veliko je pitanje da li mi, ne znajući konačno ponašanje, možemo da se ponašamo privremeno. Jer, nemoguće je, ako idemo u to, a oni krenu ponovo u razbuktavanje rata, da mi smatramo da to niko ne zna da to mi finansiramo! To je isključeno!
MOMIR BULATOVIĆ: Ja prihvatam tvoj predlog (obraća se predsedniku Miloševiću), ako se on sastoji u tome da bi trebalo da sjednemo i popričamo još jednom. Samo tu želim da pojasnim i svoju poziciju, a baš je delikatno pitanje. Ja jesam za to da pomognemo i da pomažemo. Ali, ovakvom odlukom mi se direktno involviramo u realizaciju te politike. Tu sada više ne mislim ni na međunarodni faktor, hoće li nas neko prošpijunirati ili ne; nego da li mi treba da podržimo politiku koja, očigledno po našim svim procenama, nije dobra za interese srpskog naroda u cjelini, a posebno u Republici Srpkoj? Bio bih mnogo srećniji da možemo da platimo po hiljadu i dve hiljada dinara te ljude, ali da oni de facto ne budu sastavni deo Vojske Jugoslavije; oni jesu ovako sastavni deo Vojske Jugoslavije. Ako se dobiju garancije da će se pripadnici Vojske Republike Srpske angažovati na ovom planu koji je u duhu sa našom politikom, onda mi imamo mogućnosti da to smatramo cjelinom i jedinstvenim prostorom. Ako takve snažne garancije ne bismo dobili, sklon sam da pomažemo, da vratimo njihovo dostojanstvo, da obezbijedimo socijalnu sigurnost njih i njihovih porodica, ali, pravo da vam kažem, teško bih mogao zaleći iza takve odluke koja bi značila da mi, ipak, svjesno ili nesvjesno, ipak, podržavamo produžetak rata na tim prostorima.
Ja vas molim, i mislim da je najprihvatljivije rešenje da se vi lično u to uverite, jer moja spoznaja tog problema je da znam da je gro tih oficira za ovu politiku. Ali, mislim da bi bilo mnogo pametnije da saslušamo njihov štab i da on nama kaže svoje opredeljenje i onda možemo sa većom dozom sigurnosti računati ili ne na njih.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Momo, mi tu imamo jedan dosta, rekao bih, čist odnos: mi smo dva ili tri puta, preko generala Perišića, tražili da se vojska tamo izjasni u vezi sa ovom politikom. Oni su to, faktički, odbili! Usledilo je šta je usledilo. S obzirom da oni ne smatraju da imaju obaveze u vezi sa celim stanjem tamo prema politici koja se ovde vodi, koju vodi ovaj Savet odbrane i celo državno rukovodstvo, mi smo konstatovali da oni nisu više pripadnici naše Vojske, što je potpuno jasno. Ali smo zadržali socijalnu brigu o njihovim porodicama, naravno na nivou koji se može raspravljati. Međutim, ni tu nismo nečasno postupili, jer smo išli na prosek plate u Jugoslaviji; prema tome, kako je građanima Jugoslavije, tako je i njima. Tu smo učinili jedan maksimalno human gest što se njih tiče.
Prema tome, ja uopšte ne bih u to umešavao ova pitanja da li će neko da se tuži, sudi itd. Stvar je presečena; išao je načelnik Generalštaba da sa njima raspravi. Oni su mu objasnili da oni, apsolutno, ne mogu da rade drugačije nego što rade; mi takvu politiku da podržavamo, pogotovo da finansiramo - nećemo. Da ovaj narod finansira sopstvenu pogibiju i pogibiju onog dela tamo, to je van svake pameti i mi smo doneli takvu odluku! Mislim da je to jasno, mislim da je to čak poznato i spolja. Nije bilo sporno da smo mi pomagali, iz socijalnih razloga, celu tu strukturu, ali kada se razišla politika, ta se struktura više ne finansira!
Međutim, mi treba da vidimo da li je to mogući oslonac neke politike koja može da bude u korist ovog naroda? Treba da sednemo i porazgovaramo s njima, da nama bude mirna savest oko toga šta je i kako je, sa najvećom naklonošću da im pomognemo! Molim vas, evo vam jedan primer, koji i nije primer koji pokazuje koliko su stvari besmislene: Momir i Perišić su bili na sastanku u Dobanovcima. Naš predlog, o kojem smo se lepo s njima dogovorili, bio je: "da kažu da prihvataju mirovni plan Kontakt grupe kao osnov za nastavak mirovnog procesa, nakon čega će raspraviti Ustav i konačno teritorijalno razgraničenje, sankcije i sve drugo i vratiti Skupštini na konačno odlučivanje; i da pre toga nema sprovođenja plana!" Da li je tako bilo? (Odobravanje).
Sada su došli sa Karterom, od reči do reči, na istu stvar, i spremni da je prihvate! U međuvremenu su uništili odnos prema pregovaračkom procesu, pa se sada i Kontakt grupa inati, i ono što je onda htela da im prihvati kao našu zajedničku varijantu sada neće, nego traže da to malo poprave. U međuvremenu, od odluke koju su odbili do odluke koju sada prihvataju, onakvom kakvu su je odbili, poginulo im je 3.000 ljudi i napravili ne znam koliko desetina hiljada izbeglica i čuda koja su postigli tamo!? Prema tome, imaju li - ako će Vojska i vojni vrh da razgovaraju - pameti da vide šta se događa!? Oni ne mogu da dođu na našu politiku - u tome je i razlika u nečijoj pameti: mi zajedno imamo jednu pamet, oni zajedno imaju drugu pamet. Pokazala se naša pamet superiornom u odnosu na njihovu pamet. Jer, superiorna je ona pamet koja te dovede do rešenja, a da ne napraviš gubitak, a ne ona pamet koja je: shvatiš da je "zid tamo kad razbiješ glavu!"
To je potpuno od reči do reči ono što smo im predložili u Dobanovcima. Na kraju krajeva, Mirko Marjanović je to izneo na Skupštini; eno toga i u novinama od jula meseca - naš predlog odluke; od reči do reči ga sada prihvataju!? Međutim, tada kada je on mogao lepo da prođe, sada prolazi teško. Trudi se Kontakt grupa da napravi most sa Muslimanima, ali Muslimani sada žele da izbegnu. Prema tome, tu su napravili štetu, i u međuvremenu - od tačke kada su jednu odluku odbili, do tačke kada su je u potpunom istom tekstu, praktično, prihvatili, u potpuno istom smislu iznačenju prihvatili - potrošili su 3.000 života!? Toliko je bila razlika do njihove pameti, koliko puta da "zviznu glavom u zid" da vide i da prihvate jednu takvu odluku, tu koju smo im tada predlagali! U međuvremenu su uništili toliko i toliko materijalnih sredstava, smanjili borbenu gotovost armije, potrošili rezerve municije i svega drugog što su imali itd. Znači, sve negativne efekte su postigli da bi došli na ono što smo im rekli u julu! I sad može neko iz tog vojnog rukovodstva da kaže da to nije tačno!? To je tačno kao - sunce! Na kraju krajeva, bio je Mladić prisutan, bio je Tolimir s njim.
MOMIR BULATOVIĆ: I svi su zapisali!
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: I svi smo to zapisali! Hoćemo li mi sada ponovo da dođemo u sličnu situaciju - to je osnovno pitanje?
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Svakako, da znamo na čemu smo. I da budemo vrlo blagonakloni prema rešenju i uvažavanju Mladićevog problema; da vidimo šta je to čemu se možemo nadati!?
ZORAN LILIĆ: Ja mislim da nema potrebe da više o ovome raspravljamo, posle argumentacije koju su izneli predsednici Milošević i Bulatović. Moj predlog bi bio da ne donosimo danas nikakvu odluku.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Da ovo mi napravimo, kada ti stupiš sa njima u kontakt (obraća se generalu Perišiću), da se u širem sastavu porazgovara o celoj stvari.
ZORAN LILIĆ: Znači, da porazgovaramo sa Mladićem i njegovim saradnicima; trebalo bi da znaju da smo blagonakloni prema mogućem povećanu stepena socijalne zaštite.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Mi, u principu, imamo pozitivan stav prema njihovom problemu. Međutim, hoćemo da vidimo šta je to na šta možemo da računamo.
2. Imamo dve naredbe koje se odnose na obezbeđenje članova Vrhovnog saveta odbrane, a vezane za prethodne odluke koje su se odnosile na Predsedništvo SFRJ. Dakle, to se samo prebacuje na ovaj sastav ovde. Znači, naredbe su identične, samo što ne piše više "Predsedništvo SFRJ", nego "Predsednik i članovi Vrhovnog saveta odbrane". To znači da dajete meni saglasnost da potpišem naredbu. To znači, kada smo u vojnim objektima, Vojska preuzima pravo na vojna vozila. Vojska preuzima svu odgovornost oko obezbeđenja. Da li ima nešto što sam ispustio, Momo?
MOMČILO PERIŠIĆ: Nema.
ZORAN LILIĆ: Da li se s tim slažete? (Odobravanje). 3. Odluka o komandnim zastavnim plamencima i o rangovnim zastavama brodova Ratne mornarice. To je prilagođeno novim simbolima. Potrebna je odluka da oni to mogu da primenjuju. Da li se slažaete? (Odobravanje). 4. Ministar Bulatović mi je prosledio jedno pismo. On ima osam ponuda za nabavku motora za MIG-29 i za mlazne motore FD 33 i za "strele".
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ja bih se malo uzdržao od toga - to je mnogo skupo!
MOMIR BULATOVIĆ: Mislim da bismo igle trebalo da kupimo.
ZORAN LILIĆ: To je 200 komada. Oko igala mogu da se nabavljaju ponude, ali kreću se od 17 do 65 hiljada!? Možda je dobro da završimo ovaj posao oko centralizovane nabavke, da sve to dovedemo u kolotečinu kako treba, da izbegnemo silne posrednike i da se oko igala razgovara. Mislim da oko igala ne treba da donosimo konačan zaključak. Znači, završili smo sve što smo planirali. Zaključujem sednicu Vrhovnog saveta odbrane. (Sednica završena u 13,40 sati).
No comments:
Post a Comment