Predgovor knjizi Bojana Tončića
Krivo srastanje nakrivo nasađenih
Džoni Štulić je još sredinom osamdesetih prošlog veka predosetio neman pred vratima. Tončić opominje da je neman predugo pred našim vratima, ali da se mi ponašamo kao da je nema. Zbog toga nam je nepodnošljivo. Ali, istovremeno – budući da smo se valjda već dovoljno zgadili, upoznali neman i morali prestati da je se bojimo – pobunimo se!
Spojeni u knjigu Krivo srastanje, kolumne, eseji i napisi Bojana Tončića (objavljivani od 1999. do 2011.), imaju jednu osnovnu poruku: Zgadite se da biste se pobunili! Zgadite se zbog krive, a simulovano državotvorne interpretacije sopstvene istorije, zbog ratova i ratnih zločina i njihovog opšteprihvaćenog prekrajanja u besprizorni heroizam, zbog pljačkaškog patriotizma i ovdašnjeg poimanja patriotizma uopšte, zgadite se nad gaženjem vaših osnovnih prava bez gotovo ikakvog otpora, nad lažima koje se prihvataju kao neupitne istine, zgadimo se nad nama samima.
Politički kraj prve decenije ovog veka sažeo se, bar na evropskom zapadu, u manifest Stefana Hesela – Pobunite se! Iako u drukčijem obliku – piše Hesel – u današnjem svetu ima nepodnošljivih pojava. Da bi se uočile, treba biti dobar posmatrač i istraživač, pa preporučuje mladima da malo istražuju kako bi te nepodnošljivosti i uočili. Mlade i stare generacije u Srbiji i na Balkanu samo naizgled nemaju Heselov početni problem: velika većina oseća sopstvene živote kao nepodnošljive, ne znajući, međutim, baš jasno šta sa tom nepodnošljvošću da čini. Ali početni problem zapravo postoji. Uporni istraživač nepodnošljivih pojava - Bojan Tončić - u svakom delu ove knjige dokazuje i objašnjava kako svaka individualna nesnošljivost ima svoj koren u nepodnošljivim nepravdama koje se čine drugima, uključujući naročito ravnodušnost prema patnjama drugog. I to (samo) zato što je drugi. Tončić je morao upotrebiti mnogo više reči, argumenata, podsećanja na činjenice nego što je to učinjeno u jednom metodološkom manifestu Pobunite se! Jer, oficijelna interpretacija nedavne istorije se u zemljama bez demokratske tradicije prihvata kao zadata tema, gotovo bez pokušaja makar teorijskog preispitivanja. Zato su se u istoj knjizi mogla naći „kamerna“ kršenja ljudskih prava (slučaj Barbalić) zajedno sa srebreničkim genocidom i patrijarhalno-crkvenim modelom organizacije društva: razumite da je reč o istoj matrici - poručuje Tončić - o nametanju civilizacijski nakrivo nasađenog role-modela Šešelja kao prihvatljivog političara „glavnog toka“. A kad istorijski eksces (bilo u kome da je oličen) postane prosečna, umesto nepodnošljiva pojava, „normalno“ je da građanin bude podanik.
Prihvatanje podaničke uloge građanina koji ne može ništa, ne zna kako će i šta će sa nakrivo nasađenom državom i istim takvim njenim dužnosnicima, jeste civilizacijski nepodnošljiva pojava. Tončić je učinio sve što je mogao da se nad takvom nepodnošljivošću zgadi kao ljudsko biće i kao građanin Srbije i da objasni zbog čega bi valjalo da se nad istim tim zgadimo i mi, umesto da se gadimo svako svog (nepodnošljivog) života. Gađenje nad pojavom, umesto samosažaljujuće i svakodnevne lakoće nepodnošljivosti isključivo „svoje“ teške lične, nacionalne, istorijske, državne.... sudbine može dovesti do pobune. Jer, nijedna pobuna nije uspela bez minimuma solidarnosti. Najobičnije ljudske – umesto nacionalne, državotvorne, patriotske (dodajte štogod želite, iz svake od naših dnevnih novina).
Kolumne i eseji Bojana Tončića podeljeni su u četiri poglavlja ove knjige.
Galerija: živi i mrtvi bavi se najviše nakrivo nasađenim pojedincima koji su u Srbiji uspeli (bez većih problema) da postanu vodeći političari ili majke/očevi nacije. Radi se o onima koji su moralno iskrivljeni i civilizacijski iščašeni do mere koja ih je učinila kažnjenim ili nekažnjem ratnim zločincima, a najmanje prećutnim saputnicima. Ali, istovremeno se radi i o nama samima - građanima Srbije (i drugih post-jugoslovenskih država) i našem široko rasprostranjenom prihvatanju odbacivanja civilizacije savremenog čovečanstva, shvatajući to odbacivanje kao normalnu, a ne kao nepodnošljivu pojavu. U ovom delu, reprezentativnim štivom smatram napise „Srpske blagodeti ratnih zločina“, objavljen u e-novinama 2010. godine i „Krvava sapunica“ (e-novine 2011. godine).
Poglavlje Srbija danas kritički ispituje oficijelnu interpretaciju istorije Srbije u XX veku, a u najvećem broju napisa, onu najnoviju, obeleženu učvršćivanjem Miloševićeve vlasti i krvavim raspadom Jugoslavije i potonjom tranzicijom. Tekstovi „Srbija pred izazovom desnice“ (dnevni list Danas, 2002.), „Pet godina nema jednog od nas“ (dnevni list Danas, 2005.) i „Uvod u srpsku katastrofu“, e-novine, 2008.) naročito naglašavaju ove teme. Simulakrum oficijelne državotvorne istorije Tončić sažima u sledećoj rečenici: „Kumanovsku kapitulaciju vojske i države, osramoćenih agresijom i zločinima, Slobodan Milošević je proizveo u pobedu.” Dalje citira istoričarku Oliveru Milosavljević koja ne pristaje na oficijelne interpretacije: „U današnjem poimanju, kosovski mit nije veliki srpski poraz, već se percipira kao srpsko zaustavljanje Turaka, kao odbrana Evrope. I to ima mnogo više značaja nego poraz. Taj mit se sada javlja u novom obliku, nekada je to bila odbrana Evrope od Turaka, a danas je odbrana Evrope od Amerike. To je modernizovana priča, pri čemu se, naravno, zaboravlja da su Turci pregazili deo Evrope koji su Srbi branili”.
Naredna celina Društvo i politika ima za temu naš takozvani svakodnevni život. Od dominantne patrijarhalne matrice (“Žene crknite”, e-Novine 2008.), preko sveopšte zadivljenosti simbolima moći u odnosu na potcenjivanje civilnog života (“Računajte na nas”, e-Novine 2009.) do malih i velikih, a široko prihvaćenih pojava svakodnevnog fašizma (“Ubij knjigom Jevreja”, e-Novine, 2010, “Koliko može da traje nevinost Beograda” e-Novine, 2011.).
Poslednje poglavlje Antimilitarizam kao izbor razumnih korespondira sa Heselovim pozivom na izbor nenasilja kao metoda društvenog ponašanja. Nezaobilazan je u ovom poglavlju Tončićev esej “Poetika preživljavanja” - o svakodnevnom životu običnih i neobičnih ljudi u Sarajevu pod opsadom (Rez, 2007.), ljudi koji kao da su paradigma Agambenovih homini sacri, jer imaju samo goli život naspram ničim ograničenog nasilja (od takozvanih državotvoraca shvaćenog kao suverena vlast). Takođe, jedan od ključnih tekstova ovog poglavlja je i “Neman je pred vratima” (Beton, 2008).
Džoni Štulić je još sredinom osamdesetih prošlog veka predosetio neman pred vratima. Tončić opominje da je neman predugo pred našim vratima, ali da se mi ponašamo kao da je nema. Zbog toga nam je nepodnošljivo. Ali, istovremeno – budući da smo se valjda već dovoljno zgadili, upoznali neman i morali prestati da je se bojimo – pobunimo se!
No comments:
Post a Comment