„Omnibus“ Vladete Andrića
Milena Marjanović | 15. 01. 2008. - 06:15h | Komentara: 0
Milena Marjanović, istoričar umetnosti
„Progres“
Kad god se jedan umetnik otisne u sferu predstavljanja ženskog torza, poluakta ili figure, postavlja se isto pitanje: šta ga na to motiviše? U izloženom „Omnibusu“ Vladete Andrića žena nije ni mitski lik, ni heroina, ni odaliska, ni simbol plodnosti, ni čarobna lepotica - ona je samo oblik zaodenut telom koje privlači pažnju umetnika da bi kroz njega udovoljio svojoj potrebi da ga likovno obradi. Zato se na Andrićevim slikama često ne vidi ništa osim njenog torza, ili nogu, ili, pak, samo glave, što je sasvim dovoljno da se delom njenog tela bavi kao skulpturom kombinujući više tehnika da bi stigao do arabeske. Ispomažući se bojom, Andrić nagoveštava i određenu melanholiju iz koje provejava utihnula čežnja za prisustvom erotičnosti u delu. Njegova tiha potreba da se fokusira na segmente ženskog tela, podseća na istrgnuti večni uzorak nadahnuća koji pamtimo od primitivnih civilizacija. Osim onda kada, dotaknut pop artom pokuša da se na njega osloni. Tada ženska figura koju slika istina postaje cela, upadljivo nabijena erotikom, gotovo na granici vulgarnosti koja je vraća u naše doba, ali umetniku izmiče njena meta-fizičnost.
Kao putokaz, umetniku bi mogla da posluži ideja velikog ezoteričnog slikara Nikole Pusena, naravno ako se iz nje isključi mitologija, o instinktivnoj eleganciji, negovanju iskrenosti bez osluškivanja trenda, bez kompromisa sa publikom. Samo tako, Andrićevi aktovi i kad su celi neće biti budoarski, već magneti za dalji dijalog umetnika sa samim sobom, u vremenu, kakvo je naše, koje jeste haotično, ali je i inspirativno za novi početak
- Sent using Google Toolbar"
Galerija
„Omnibus“ Vladete Andrića
 Milena Marjanović, istoričar umetnosti |
Kad god se jedan umetnik otisne u sferu predstavljanja ženskog torza, poluakta ili figure, postavlja se isto pitanje: šta ga na to motiviše? U izloženom „Omnibusu“ Vladete Andrića žena nije ni mitski lik, ni heroina, ni odaliska, ni simbol plodnosti, ni čarobna lepotica - ona je samo oblik zaodenut telom koje privlači pažnju umetnika da bi kroz njega udovoljio svojoj potrebi da ga likovno obradi. Zato se na Andrićevim slikama često ne vidi ništa osim njenog torza, ili nogu, ili, pak, samo glave, što je sasvim dovoljno da se delom njenog tela bavi kao skulpturom kombinujući više tehnika da bi stigao do arabeske. Ispomažući se bojom, Andrić nagoveštava i određenu melanholiju iz koje provejava utihnula čežnja za prisustvom erotičnosti u delu. Njegova tiha potreba da se fokusira na segmente ženskog tela, podseća na istrgnuti večni uzorak nadahnuća koji pamtimo od primitivnih civilizacija. Osim onda kada, dotaknut pop artom pokuša da se na njega osloni. Tada ženska figura koju slika istina postaje cela, upadljivo nabijena erotikom, gotovo na granici vulgarnosti koja je vraća u naše doba, ali umetniku izmiče njena meta-fizičnost.
Kao putokaz, umetniku bi mogla da posluži ideja velikog ezoteričnog slikara Nikole Pusena, naravno ako se iz nje isključi mitologija, o instinktivnoj eleganciji, negovanju iskrenosti bez osluškivanja trenda, bez kompromisa sa publikom. Samo tako, Andrićevi aktovi i kad su celi neće biti budoarski, već magneti za dalji dijalog umetnika sa samim sobom, u vremenu, kakvo je naše, koje jeste haotično, ali je i inspirativno za novi početak
No comments:
Post a Comment