 | Komentari: 0 Ostavite komentar |
 | Ocena: 5.00 Glasaj:  |
 | Činjenice su najbolje oružje protiv mitova '); return false;">Pošalji tekst |
 | Promeni veličinu slova   |
 | Verzija za štampu |
 | Bili ste svedok događaja? Pošaljite nam vaše vidjenje, slike ili video.. |
Reditelj Lazar Stojanović, direktor medijske kampanje Rekoma, Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o žrtvama nedavnih ratova na prostoru bivše Jugoslavije
Činjenice su najbolje oružje protiv mitova
Autor: Ivana Matijević
Ko zna makar ponešto iz istorije domaće kinematografije, ime Lazara Stojanovića vezaće nepogrešivo za film „Plastični Isus“, za koji će se sigurno setiti da je bio jedan od zabranjenih u tadašnjoj Jugoslaviji. Međutim, Stojanović je bio jedini reditelj koji je zbog svog filma tri godine odležao u zatvoru. Bio je to njegov diplomski rad na studijama režije u klasi Aleksandra Petrovića ocenjen desetkom. I do danas jedini dugometražni igrani film Stojanovićev, ali očigledno dovoljan da obeleži jednu kinematografiju i da se zapamti ime njegovog autora.
Ono čime se nakon ovog filma Stojanović bavio, u napisima koji donose različiti mediji, skraćeno glasi ovako: „jedno vreme radio je u inostranstvu kao novinar, a danas se bavi prevođenjem za američku Vladu i UN na Kosovu“. Vikipedija kaže nešto preciznije: „Tokom poslednjih 15 godina živi i pretežno radi u SAD. Bavio se pozorištem, kritikom, podučavanjem, uređivanjem publikacija i dokumentarnim filmom“ i pojašnjava: „Neslaganje s vladajućom politikom, ranije Jugoslavije, a sada Srbije, u značajnoj meri obeležava njegovo javno delovanje“.
U UN, precizira Stojanović u razgovoru za Danas, nije bio samo prevodilac, već šef Službe za jezike. Pre UN radio je za Kosovsku verifikacionu misiju, gde je referent za pitanja medija i tokom interevncije (NATO-a) radio je u Skoplju nastojeći da u izbeglištvu pomogne medije koji nisu mogli da izlaze lokalno. Još pre toga radio je za Stejt deparment po ugovoru kao prevodilac kada su primali razne delegacije sa prostora bivše Jugoslavije. Sve ovo nema veze sa onim čime želi da se bavi, sa onim zbog čega, kako kaže, a ne od čega živi, jer u ovim vremenima, ali još više na ovom prostoru, uvek postoje preče stvari. Još od njegovih studentskih dana pa sve do danas preče je nešto drugo nego da se napiše knjiga, na primer.
preče, najpreče
- Mislim da je preči kulturno-politički problem što najuglednije, najuticajnije i, prema opštem mišljenju, najvrednije pisce ove zemlje predstavljaju ljudi koji se pisanjem bave najslabije u tom regionu, a oni koji su najbolji još uvek imaju problem da budu valjano kulturno integrisani. To je jedan od mojih motiva što se bavim mnogim drugim stvarima, a ne onim što bih najviše voleo, a to su pisanje i film. Mislim da je u ovom trenutku projekat inicijative za uspostvaljanje međudržavne zajedničke komisije, regionalne komisije za utvrđivanje svih činjenica o svim žrtvama sukoba, ratova između 1991. i 2001. na područuju bivše Jugoslavije, najvažniji građansko-politički zadatak, ističe Stojanović, koga upravo zatičemo na poziciji direktora medijske kampanje Rekoma, Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o svim žrtvama ratova na područuju bivše Jugoslavije od 1991. do 2001, kako glasi pun naziv pomenute inicijative.
- Pokušavam da za tu temu pridobijem koliko je god moguće širu podršku javnosti i jedino što može naterati države da uđu u jedan takav sporazum jeste da pronađem tačke zajedničkog interesa sa svim onim faktorima društvene moći koji bi na države mogli da utiču više nego puki broj glasova podržavalaca. Mislim na stručna, kulturna, verska udruženja i druge faktore, uključujući i političke, koji bi morali da budu mobilisani da bi se uopšte do ovog cilja došlo.
Cilj na kome u Rekomu trenutno rade je prikupljanje milion potpisa, što će kao kampanja biti razvijeno od marta do kraja maja 2011. godine.
građanska inicijativa
- To je simbolična stvar, dodaje Stojanović. „Ono što ja mislim da je prava stvar, i kažem to jer mislim da to najbolje oslikava moja ljudska i politička uverenja, to je građanska inicijativa u tome. Ovo je nedržavna stvar, stvar koja nastoji da sprovede, ostvari I zadovolji jedan zajednički interes koji većina stanovništva ima ili koji svi stanovnici imaju čak i onda kada nisu svesni da im je to interes. Hoću da probijem još jedan tabu i vidim da je to naišlo na dobar prijem kod ljudi sa kojima radim. Ponekad se zbog neke klaustrofobije i ksenofobije insistira na tome da su naši problemi samo naši, a oni to u čitavom ovom sukobu koji se dogodio na prostoru bivše Jugoslavije nisu bili i nisu ni danas, kategoričan je Stojanović.
„Uz podršku koju bih za ovu inicijativu želeo da razvijem lokalno, želeo bih i da pridobijem određenu međunarodnu podršku od dobronamernih ljudi koji, u sredinama u kojima javno mnjenje ima snagu (mi živimo u sredini u kojoj javno mnjenje nema snagu), mogu da utiču na svoje vlade da utiču na ovdašnje vlade. To je moje iskustvo iz disidentskih vremena, to je ono što mi je vratilo pasoš koji mi je država bila oduzela, to je ono što je sprečilo mnoga dalja hapšenja mojih kolega kada smo radili neke slobodnije stvari i uveren sam da će se to dogoditi i danas.“
Na pitanje šta će se dogoditi ako se i kada se utvrde činjenice o žrtvama nedavnih ratova na ovim prostorima, Stojanović kaže:
- Dogodiće se ono što posmatramo u psihoanalitičkom procesu - dogodiće se katarza - kad sebi nešto priznamo, onda se promenimo. Posao psihoanalize nije da nam kaže nešto što mi o sebi ne znamo, već da nam vrati u svest nešto što znamo, a stalno potiskujemo i stavljamo u neki drugi kontekst u kojem za to nalazimo opravdanja i objašnjenja koja menjaju sliku, što drukčije prikazuju stvarno stanje. Činjenice su nešto što vas dovodi do toga da kažete - moj brat je ubica, ali ja nisam! - ili - da, bilo je mnogo tih ubistava, očigledno je da u mom selu nije, ali u susednom selu jeste. Možda bi trebalo da odem do tog sela i da im kažem da mi je mnogo žao što im se to dogodilo i da sam svestan da je isto moglo i meni da se desi, ali nije. Činjenice su ono što navede Vilija Branta da klekne i pokloni se žrtvama, činjenice su ono što je navelo predsednika ove države Borisa Tadića ili predsednika susedne države Josipovića da odu i poklone se žrtvama.
Činjenice
Činjenice su ono što može da odbija ili da mrzi onaj koji je govorio - mi se nikada i nikome nećemo izvinjavati, a to je vlada koju smo imali pre ove. (To je ono što smo čuli i od Slobodana Miloševića. A čuli smo i ono da mi možda ne umemo da radimo, ali umemo da se bijemo. Pa možda i umemo, ali pitanje je da li treba da se bijemo.) Činjenice su, i u tome je njihova najveća vrednost, jedino kvalitetno oružje protiv mitova a ovde vladaju mitovi ne samo u odnosu na istorijske događaje nego u odnosu na događaje od prekjuče pa čak i u odnosu na snage koje vladaju društvom u kome živimo“, konstatuje Stojanović i dodaje :
- Važnije i veće od svega jeste da zadovoljimo dva bitna prava. Jedno je pravo žrtava. Da se zna da su žrtve, da imaju pravo na restituciju, da budu zadovoljene I obeštećene. Kao I pravo njihovih najbližih da znaju sve o okolnostima u kojima je došlo do gubljenja članova njihovih porodica ili njihovih bliskih srodnika I pravo, odnosno, zahtev za izvinjenjem, jednom vrstom priznanja I kompenzacije koja nije samo finansijske prirode. Ljudsko pravo koje je upravo na putu da uđe u korpus međuarodno priznatih ljudski prava, koje je u postupku u Ujedinjenim nacijama, je pravo javnosti da zna. Demokratija je moguća tek ako javnost ima pravo da zna i ima pravo da traži da zna. Politike zataškavanja, falsifikovanja istorije i činjenica o svakodnevnom društvenom i političkom životu su ono što nije demokratsko.
Stojanovićev stav povodom toga da li je demokratska inicijativa za borbu protiv kiča i šunda u kulturi, pokrenta od jedne političke partije, je sledeći:
- Ako se predlaže da se oporezuje šund i finansira kultura, to je savršeno, to je kao kada bismo od kriminalaca oduzimali pare da od njih pravimo sirotišta za nezbrinutu decu i za sve druge ugrožene. Ali, ja se bojim toga ko će utvrđivati ko su zločinci kojima treba konfiskovati imovinu, ko je arbitar tih vrednosti i kriterijuma prema kojima ćemo odrediti šta je šund a šta je valjana kultura, a još više se plašim toga koja će to kultura biti pomagana tim parama koje se od šunda oduzmu.
porez na šund
Savršeno sa slažem sa takvom inicijativom ako neko prihvati da uvedemo porez na romane Dobrice Ćosića i da od toga finansiramo izložbu kakva je ona o Rejhilu Kiru, poslednjem heroju Jugoslavije, koji je poginuo u nastojanju da razdvaja sukobljene Srbe i Hrvate u Slavoniji. Ako je neko spreman da shvati da je nedavno preminuli Tomislav Gotovac jedan od najvećih umetnika koji su radili u Beogradu posle Drugog svetskog rata, koji je ovom gradu dao nekoliko svojih najboljih filmova i u njemu proveo 15 godina svog veoma produktivnog života, nešto što treba istaći i u šta treba investirati, a pri tom je spreman da oporezuje, na primer, knjige Vuka Draškovića o kojima ja takođe nemam mišljenje da su visoka literatura, onda podržavam takav predlog. Ali, bojim se da nije reč o tome i da bi se, s obzirom na to od koga on dolazi, moglo desiti da zamenimo književne patriotskim vrednostima, pa da možda oporezujemo ono što nam se čini nepatriotskim da bismo platili ono što je patriotsko, a to smo imali u svim nacističkim režimima.
Kulturne slobode, pravo na slobodno stvralaštvo i slobodno mišljenje i pravo na neoporezovano iznošenje svog kulturnog proizvoda na kulturno tržište su neprikosnoveni, a mi smo dosta daleko od toga. Ako se u jednom momentu dođe do toga da kulturni proizvod ostvaruje znatne komercijalne efekte, onda je on roba i potpada pod drugu definiciju kada se niko više i ne pita o kulturnom impaktu te stvari, onda se on operzuje kao roba I niko sa tim nema problem u civilizovanom svetu. Ako „Prohujalo sa vihorom“ ostvari neverovatne prihode, to ne znači da je to manje umetnički film, ali činjenica da je ostvario velike prihode znači da je reč o ozbiljnoj robi u industriji zabave koju treba oprezovati i te pare treba da uzme država, ne vidim zašto bi imale posebnu namenu. Država treba da finansira svoju kulturu drugim mehnizmima a ne kao što saobraćajni policajci pojačaju svoju aktivnost pri zatvaranju i rebalansu budžeta da bi malo pojačali priliv - to nije posao kulturne politike.
Na pitanje da li bi, kada bi imao priliku radio ono što voli, odnosno da li bi se za iste stvari za koje se sada bori, to činio radeći neki film I da li bi taj film uopšte mogao da ima takav društevni uticaj i subverzivnost, kao „Plastični Isus“ nekad, Stojanović odgovara:
- Ja imam neke projekte i još uvek nisam izgubio veru i nadu da ću raditi igrane dugometražne filmove. Štaviše, radim na jednom koji bi trebalo da se dogodi u Americi za otprilike godinu dana, a da li će se dogoditi ili ne, videćemo. Međutim, nije mi najvažnije u životu da napravim dugometražni igrani film, već mi je izuzteno važno da se filmovima bavim, da ih pravim, da ih gledam, da učestvujem u raspravama o njima i da predajem film, što sam dosta u životu činio. Napravio sam nekih desetak filmova koji su manje poznati od mog igranog filma „Plastični Isus“ zbog toga što je to bio politički skandal koga se svi sećju, a vidim da ljudi i sada rado gledaju taj film. To su sve dokumentarni filmovi, a neki od njih imali su prilično jak i kulturni i politički impakt. Poslednji koji sam napravio bio je pre tri godine i zove se „Škoprpioni - spomenar“. To je film koji počiva na arhivskom materijalu sasvim kao što sam, u duhu Brusa Konera, radio još od vremena „Plastičnog Isusa“ i kao što u svakom mom filmu postoji neki odnos prema arhivskom materijalu. Tada je taj film prikazan na B92 u udarnom terminu u sedam uveče i gledalo ga je, prema merenjima koja su tada izvršena I objavljena u štampi oko 320, 330 hiljada ljudi. Za ovu malu Srbiju i za tadašnju mrežu B92, to je publika koju imaju samo fudbalske utakmice. To je bilo više nego kad stavim na gomilu sve što sam napisao i napravio i sve te male publike koje sam imao na raznim mestima - teško da bi se došlo do cifre od 320 hiljada. Time sam bio vrlo zadovoljan jer, kad već nešto radite, dobro je da to vidi što veći broj ljudi. Ali to nije najvažnije. Tada sam video koliko je to sve relativno. Neke stvari deluju na duži rok i deluju bez obzira na to ko ih je napravio.
Šta je bitno
Radeći film „Srpska epika“ u kom sam „slikao“ Radovana Karadžića, Mladića i tadašnje prilike u Bosni, snimio sam i Eduarda Limonova kako iz mitraljeza gađa Sarajevo. Taj snimak obišao je svet i prikazivan je mnogo puta i to pred mnogo većim publikama nego pred ovom koju sam imao za Škorpione. Ljudi su se zgražali jer je to čovek uradio iz sporta, iz vica, gledajući kroz snajper, gađajući „nešto“ u jednom opsednutom gradu. Jedna patološka ličnost, naravno, i jedan ultradesničar, koji I sada ima određeni politički opozicioni profil u Rusiji. To je svet video i meni je bilo vrlo važno što je svet to video iako nigde gde pokazuju tu scenu ne kažu da sam je ja napravio. Nije najvažnije ko je nešto napravio nego šta je napravio. Ja još uvek imam planove, napravio sam dosta pozorišnih predsatva, imam dosta tekstova, dosta toga napisanog što nisam objavio, ali nemam stav prema životu kao prema nečemu što je nagomilavanje elemenata za posmrtnu slavu. Nemam odnos prema posmrtnoj slavi i ne vidim zašto bi se sada tako mnogo opterećivao time.
Profesor medija i demokratije
Lazar Stojanović predavao je kao gost na mnogo mesta u Americi I po Evropi, prilično mnogo u bivšoj Jugoslaviji I - nikada u Beogradu. Danas predaje na poslediplomskim studijama jedne škole međunarodnog karaktera u kojo se nastava odvija na engleskom jeziku I koja se nalazi na Kosovu a njen zvaničan naziv je Kosovo Institute for Journalisam and Education. Predaje medije i demokratiju. Većina studenata su Albanci, ali tu su i Srbi i Bošnjaci i nekoliko stranaca iz Engleske, Bugarske, Nemačke. Drugi kurs koje je držao prošle godine bio je o političkoj upotrebi filma.
Zanatlija
„Moj put u životu bio je da naučim nekliko zanata koje mogu da prodajem dosta dobro“, ističe Stojanović I dodaje da su oni raznorazni. Poslednje što je radio bio je posao brokera za nekretnine u državi Njujork, za koji je, pošto je položio sve odgovarajuće ispite I prošao praksu od godinu dana, dobio i licencu.
Lustracija
„Jedna stvar do koje je meni veoma stalo a koja nije program Rekoma, jer on ne ide dalje od utvrđivanja činjenica, jeste lustracija. Ja ne znam kako je moguće da bude donet zakon o njoj, a da za ministra parvosuđa bude izabran čovek koji je sudio i zabranjivao u vreme socijalizma. Ako se on drži zakona, onda je to situacija u kojoj morao da lustrira sam sebe. Poslednja nada da ćemo mi do lustracije doći odozgo, potopoljena je i uništena koalicijom koja trenutno vlada u kojoj su oni koji bi morali da budu lustrirani - u samom vrhu vlasti. To što je nestalo nade da će to biti ostvareno sa vrha, možda treba da da još više podsticaja i da pretvori u moralnu obavezu to da građanska inicijativa tako nešto pokreće sa dna. Mi ne smemo da budemo mirni i da ćutke prihvatimo da ljudi Slobodana Miloševića, koji je bio zločinac, i danas budu u bilo kakvoj vlasti, makar najbolje moguće vršili tu vlast, jer mnogi od njih nisu glupi i mnogi od njih znaju da im je to jedina šansa za rehabilitaciju.“
Sve je zatrpano
„Mislim da je Rekom jedan od onih projekata koji će u regionu zauvek da zaustave pojave kakva je da neko ko je izvršio teške zločine protiv čovečanstva može da piše memoare I da bude uvažen - mislim na Kapičića. Ja sam skanadlizovan. U ovoj zemlji od turskih vremena ne zna se šta se događalo I sve je zatrpano. Ako uspemo da se suočimo sa poslednjim dešavanjima, možda ćemo lakše ići dalje unatrag. Ako ne uspemo, ako I preko toga stavimo tepih I kažem da idemo dalje - „mir, mir, mir, niko nije kriv“, onda ćemo tako da idemo samo do sledećeg zločin
No comments:
Post a Comment