Kako su Srbi i Crnogorci prakticirali uzdržavanje od ratovanja (2)
Zločini šumskih, gorštačkih i urbanih manijaka
Beograd putem podguznih muva u medijima uspešno ignoriše pedantno zavedene reči - ubice. I činjenicu da to što je Slobodan Milošević sticajem nesrećnih okolnosti mrtav, nikoga ne bi trebalo da izbavi. S druge strane, Tribunal u Hagu se dokazao kao institucija koja je daleko od pravičnosti, samom činjenicom da saznanja do kojih je došla tokom suđenja Miloševiću i Perišiću nije upotrebila pokrećući nove postupke, ili ih ustupajući komšijama u Međunarodnom sudu pravde. A možda uskoro o tome ponešto saznamo, sve gledajuć' šepurenje državnog vrha i deleći tramvaje sa krvnicima
Već prve naznake mogućnosti da će Srbija dostaviti Haškom tribunalu transkripte zapisnika sa sednica Vrhovnog saveta odbrane SR Jugoslavije izazvale su paniku među preživelim inspiratorima rata, kreatorima etničkog čišćenja u srbijanskom odmetničkom stožeru, ali i njihovim doktrinarnim postpetooktobarskim zastupnicima, naslednicima koji su još 2008. pod motom „Eto, desilo se“ pokušavali da sačuvaju zlikovce iz državnog vrha, sve pozivajuć' se na dobrobit naroda koji ne treba da plaća njihove zločine. A narod koji je plaćao, gorko se smejemo ovih dana, manifestacije života kakve su rezervni oficir Slobodan Milošević i generalštabna nakaza, Panić gen. Života ima da plati. I deca i unučad, zar se nismo obavezali na kontiuitet. Bolje da plaćaju, nego da im roditelji idu na groblja i mezarja.
Što rekla omražena Sonja Biserko, sebi pripisujete pobede nekog od pripadnika/ca vladajuće gramzive srbijanske sekte Teniseri, ali ne i one što su se znojili sa kamama u rukama.
Svi se državotvorni dosovci, među njima najglasniji hrvatski vukovarski žalitelj Goran Svilanović, pobunili, o strankama genocidnim tvorevinama da I ne govorim, podržavajući niske strasti glasača balkanskog kasapina.
Sadržaj 'artija sa oznakom poverljivo je, naravno, objavljen, bacajući novu svetlost čak i na prošlogodišnju srbijansku kontratužbu za genocid protiv Hrvatske; ne brinimo, fiškalski će tim ove države na čelu sa Radoslavom Stojanovićem, retko talentovanim budžetskim lašcem, i Mađarom Tiborom Varadijem koji nije pao sa onim pomenutim snopljem sunarodnika koji nisu pobegli od ludila - sastaviti već odbranu od koje evropski debili u togama plaču k'o kiša.
Kontinuitet krvavih laži
Novo će tumačenje dobiti Stojanović-Varadijeva ponuda Bosni i Hercegovini da se vansudski poravnamo, sve zarad mira i suživota da razmenimo dobra i beogradske budžetske stavke predviđene za temeljenje genocidne tvorevine šumskih odmetnika i neumornih ubica. Beograd putem podguznih muva u medijima uspešno ignoriše pedantno zavedene reči - ubice. I činjenicu da to što je Slobodan Milošević sticajem nesrećnih okolnosti mrtav, nikoga ne bi trebalo da izbavi. S druge strane, Tribunal u Hagu se dokazao kao institucija koja je daleko od pravičnosti, samom činjenicom da saznanja do kojih je došla tokom suđenja Miloševiću i Perišiću nije upotrebila pokrećući nove postupke, ili ih ustupajući komšijama u Međunarodnom sudu pravde. A možda uskoro o tome ponešto saznamo, sve gledajuć' šepurenje državnog vrha i deleći tramvaje sa krvnicima.
Laži kao dijagnoza
Ostali su tek deo već viđene i izgovorene propagande, kao „pružena maksimalna zaštita i pomoć srpskom narodu izvan Srbije“; stvorena je Republika Srpska Krajina i uspostavljen njen ravnopravni odnos u pregovaračkom procesu (ovde čak i ima istine, ali su banditi odbacili sve i završili na drumovima put matice); „izbegnuto je novo zaoštravanje sankcija i postavljanje međunarodnih posmatrača na Drini“.
Bandi je obećana humanitarna pomoć čiju smo krvavu specifikaciju već videli i to je obećanje ostvareno do kasnijeg raskola između dve kumovske familije. A on se dogodio zbog stava beogradskih odmetnika: „Sporni, veoma mali procenat teritorije nije vredan produžetka rata i sankcija protiv Savezne Republike Jugoslavije, posebno zato što mirovni plan daje mogućnost stranama u sukobu da dogovorno zamenjuju delove teritorija uz garancije da rezultati takvog međusobnog dogovora budu prihvaćeni od strane međunarodne zajednice. Dalji produžetak rata doneo bi samo nova razaranja i velike gubitke u stanovništvu, a to bi srpski narod unazadilo za više decenija“ .
Te brige za budućnost naroda koja će se okončati hladnim odbijanjem bilo kakvog dokumenta koji su nudile države Evropske unije i NATO pre nego što će na „unazađeni“ narod i njegova dobra istovariti tovare bombi...
Bi šta bi, a već 2. novembra 1994. manijakalni vrh potvrđuje da Jugoslavija nije uvučena u rat prvim zaključkom: „Za finansiranje Vojske Jugoslavije u IV kvartalu potrebno je obezbediti neophodna sredstva koja će omogućiti dalji trend rasta borbene gotovosti, materijalnih rezervi i drugih potreba Vojske Jugoslavije. U vezi s tim obavezuju se Savezno ministarstvo za odbranu i Generalštab Vojske Jugoslavije da u što kraćem vremenu zajednički sačine projekciju internog mini budžeta za četvrto tromesečje, u kojem trebaju detaljno iskazati potrebe VJ do kraja 1994. (posle skapanih krompira Živote Panića & pobesnelog „Kentaura“ to nije bilo teško)“.
Bilo je to vreme iživljavanja Ratka Mladića koji je nemilice trošio srbijanski budžet; njegove su zlikovačke postrojbe u paklu držale Sarajevo i naočigled međunarodne zajednice ostavljale etnički čiste teritorije u Istočnoj Bosni. Sve se to dešava, konstatuju beogradski odmetnici, „na štetu srpskog naroda u Bosni“. „U potpunosti se pokazala realnom procena da da će, ukoliko se Mirovni plan Kontakt - grupe ne potpiše“, doći do nepotrebnog gubljenja ljudskih života i teritorija. Za takvo stanje odgovornost snosi isključivo rukovodstvo Republike Srpske. Nije isključeno da ovo rukovodstvo svu odgovornost za poslednje neuspehe prebaci na Vojsku Republike Srpske. U tom slučaju, treba na pogodan način upozoriti Glavni štab Vojske Republike Srpske i pokušati general pukovnika Ratka Mladića dovesti na razgovor“, zaključuje Vrhovni savet uništenja.
Uputstvo za one koji ovo prvi put čitaju je da to učine naglas. Sastale se barabe koje pune guzice zlikovcima i pitaju se da među njima (zlikovcima) nije došlo do raskola oko toga, kako smatraju Mladić i njegova banda, da li i dalje ubijati, pljačkati i silovati, koješta van mapa popaliti, tek da se zna, ili se namah smiriti i pečatirati oteto, kako navodno misli neuniformisana banda. Tek, da ne bi Mladića ugrozili njegovi i ispali mirotvorci, treba ga namamiti u Beograd na razgovor, a pre toga, bokte, prigodno upozoriti na Karadžića i Zlikovkinju, Šekspirologa i slične neljude, odnosno njihove nakane.
Komentator beogradske Politike Ljubodrag Stojadinović o svom poslednjem susretu sa najtraženijim haškim optuženikom kaže u intervjuu RTV B92: „On je meni rekao ovako: 'Meni neće suditi oni kojima bih ja sudio, mene neće vezivati oni koje sam ja već vezivao' – tu je mislio na one oficire NATO koje je vezivao za bandere“.
Puna je godina trebala NATO stožeru da se seti ne bi li možda uništio infrastrukturu šumske vojske i pokoji avion sa sve beogradskim kerozinom i pilotima.
U svakom slučaju, mirovnom su se pregovoru i Slobodanu Miloševiću narugali uniformisane zveri i civilni zlikovci, čineći ono što se sa Miloševićem ne sme - podsmevali su se njegovoj sujeti i, još uvek, moći koja nije bila za potcenjivanje, makar u lokalnim okvirima. Tek, kada su počeli NATO napadi te kreativno vezivanje talaca za bandere diljem Šumske, Pala, pre svega, nijanse o kojima je Vrhovni savez uništenja govorio izgubile su na snazi.
U sledećem nastavku: Kako je „Oluja“ oduvala iluzije
No comments:
Post a Comment