Medijske laži o ratovima u Bosni i Hrvatskoj
Svi krivi, samo Srbi nevini
Domaća je medijska scena krcata političkim informacijama, naročito onim koje govore o obeležavanju raznih godišnjica u odnosu na početke i kraj „slavnog” vojevanja na prostorima negdašnje Jugoslavije. Velika je nevolja, međutim, u tome što su građani ovih dana bombardovani lažima i poluistinama, koje svedoče o tome da je politika iz devedesetih prošloga veka i te kako živa i žilava, posebno u Srbiji
Da stvar bude gora, neki gadovi koji su trovali javnost nekad, čine to i danas, istina, preobučeni u nekakvo demokratsko i proevropsko ruho, ali ruho veoma slabog i prozirnog kvaliteta. Na primer, Politika od 4. maja donela je i obiman tekst pod naslovom «Obeležena 19. godišnjica zločina u Dobrovoljačkoj», u čijem podnaslovu stoji: «Mučko ubistvo 42 nenaoružana pripadnika JNA u povlačenju iz Sarajeva 3. maja 1992. godine, još uvek neprocesuirano u BiH»!
Istina je da je reč o zločinu, da se odigrao 3. maja i da ga pravosuđe BiH nije (još) procesuiralo. Nažalost! Ali, velika je laž da su 3. maja 1992. poginula 42 pripadnika JNA. U Dobrovoljačkoj, toga 3. maja poginulo je devet pripadnika JNA: petorica pukovnika, jedan potpukovnik, dva vojnika i izvesna Normela Šuko, «građansko lice na službi u JNA». Premda je krajnje nehumano izvoditi bilo kakve računice kad je reč o žrtvama, istine zarad treba reći da su ostala 33 pripadnika JNA poginuli dan ranije u puškaranjima prilikom veoma smušenih pokušaja kojekakvih naoružanih formacija da, po ugledu na Sloveniju i Hrvatsku, blokiraju sarajevske kasarne i domognu se oružja i opreme kojima bi naoružavali vojsku u nastajanju nove države BiH. (Podaci su iz dobronamerne knjige Miladina Petrovića «Tajna Dobrovoljačke ulice» kojoj se, uprkos bezmalo isključivom viđenju Dobrovoljačke s «naše» strane, u osnovi može verovati.)
Naravno, srbijanski mediji, uz državni i crkveni blagoslov, do zloupotrebe izdvajaju dobrovoljačku epizodu iz uzroka i povoda bosanskohercegovačke tragedije, iz njenih stravičnih tokova i posledica. S tim u vezi, evo samo dve-tri napomene. Prema navedenom tekstu iz Politike, ministar rada i boračko-invalidske zaštite RS Petar Đokić «ocenio je da je mučki napad na kolonu JNA bio... 'pucanj u mir u BiH'», a Staša Košarac, rukovodilac Tima za koordinaciju aktivnosti istraživanja ratnih zločina i traženje nestalih lica RS, izdiktirao je u pero autorki teksta Dušanki Stanišić: «Sarajevo je mesto gde je rat počeo, zahvaljujući političarima tadašnjeg muslimanskog rukovodstva»!
Ako ćemo baš bukvalno, nakon po svoj prilici nevešto izrežiranog, a nerasvetljenog ubistva «srpskog svata» na Baščaršiji, u mir u BiH su pucali srpski snajperisti sa krova hotela Holidej In, usmrtivši nekoliko zlosrećnika iz kolone sarajevske raje; i taj zločin do danas je ostao izvan okvira prava i pravde. Nakon što je Skupština BiH proglasila nezavisnost, a to priznala i tadašnja Evropska zajednica 6. aprila 1991, Radovan Karadžić je proglasio «svoju državu BiH» kao deo «države svih Srba», a u oktobru 1991. iza govornice tada još uvek žive BiH je, obraćajući se Bošnjacima i Hrvatima, urlao: «Vi nemate načina da izađete iz Jugoslavije. Srbi mogu da (u tome) spreče i muslimane i Hrvate!».
Nekako u isto vreme, Alija Izetbegović, tadašnji bošnjački politički prvak u multietničkoj Bosni i Hercegovini, naprosto je molio generala Blagoja Adžića, u ono vreme načelnika Generalštaba onoga što je ostalo od savezne armije i u isto vreme vršioca dužnosti saveznog sekretara za narodnu odbranu (budući da se Veljko Kadijević spretno oslobodio komandne dužnosti nad propalom vojskom), molio ga je, dakle, da «JNA bude oružana sila nove države Bosne i Hercegovine». General je cinično odgovorio beskrajno naivnom Izetbegoviću: «Ti, Alija, stvaraš samostalnu državu i hoćeš da ti je čuva JNA!» U isto vreme, na horizontu potpune realizacije srpskog nacionalističkog plana RAM pomaljala se figura tada već u Kninskoj krajini afirmisanog ratovođe Ratka Mladića. Toliko o tome.
Prvomajskog ovogodišnjeg tmurnog jutra, sa Tijanićevog javnog servisa i našeg prava da znamo sve - mlađahni je reporter Branko Veselinović požurio da razgali srpski narod podsećanjem na šesnaestu godišnjicu od onoga dana kada su hrvatske oružane snage «izvršile agresiju na zapadnu Slavoniju», baš kao da se Slavonija nalazila tamo negde oko Novog Sada, pa ju je onda hrvatska vojska «agresijom», izvedenom pod kodnim nazivom «Bljesak», iščupala ispod krila matice Srbije i smestila u neprirodni hrvatski ambijent. Bila je to i sjajna prigoda da se još jednom oglasi legendarni mučenik Savo Štrbac, pravednik i srbo-objektivni istraživač koji je odavno upozoravao svetsku i domaću javnost da je «Bljesak» bio uvod u veću vojno-redarstvenu operaciju planiranu pod šifrom «Oluja». Štrbac je, piše beogradski tisak, jedini Srbin koji je čvrsto verovao da će to njegovo otkriće overiti i Tribunal u Hagu, što se – ponavljao je on u brojnim medijskim nastupima u proteklih petnaest dana – i dogodilo, tako što je «Oluja» identifikovana kao udruženi zločinački poduhvat!
Ako bi se zaista stavio znak jednakosti između udruženog zločinačkog poduhvata, kojom je odrednicom Haški tribunal u prvostepenoj presudi generalima Gotovini, Čermaku i Markaču okvalifikovao njihov ratni zločin, i operacije hrvatskih oružanih snaga koja je izvedena početkom augusta 1995. godine, onda bi iz «Oluje» bio isceđen svaki legitimitet, što bi, nadalje, značilo da su divljanje srpskih regularnih i paravojnih formacija po Hrvatskoj i SAO-izacija «ustaške države» početkom devedesetih prošloga veka bile posve legitimne ratne rabote! Naravno, ova prosta logika može biti funkcionalna samo izvan laži i kojekakvih propagandnih i manipulativnih splačina.
U Srbiji gotovo da nije bilo ni jednog pisanog medija koji već u naslovima sa prvih stranica na ovaj ili onaj način nije saopštio ili sugerisao svom čitaocu «istinu iz Haga» po kojoj je «Oluja» bila udruženi zločinački poduhvat. Oficijelna Srbija, međutim, ovoga je puta ostala krajnje suzdržana. A i zašto bi se javno očitovala danas (i time okrnjila samoproglašeno liderstvo u mirotvorstvu i saradnji u regionu, a možda i smanjila izglede da s jeseni overi kandidaturu za EU) kad je ona to uradila odavno: politički, vojni, crkveni, naučni i ostali prvaci Srbije i «Bljesak» su i «Oluju» još 1995. proglasili isključivo zločinačkim operacijama, i to svakoga maja, odnosno augusta ponavljaju na isti način, tako da cela ta parada već poodavno zaudara na odurnost i dosadu.
S druge strane, prepametna i prepoštena Vlada Hrvatske, koja je najvećma posredstvom svoje nezavisne medijske mreže godinama kontaminirala tamošnji javni prostor obmanom kako hrvatski generali ne mogu izaći ni iz haške sudnice drukčije nego kao pobednici, ovoga je puta svom politički polupismenom i nepismenom puku izoštrila zube do histeričnog ludila tako što mu je servirala antihašku podvalu o tome kako je Tribunal, osudivši Gotovinu i Markača, «Oluji» oduzeo legitimitet i tako valjda doveo u pitanje i legitimitet celokupnoj, bezmalo petogodišnjoj oružanoj borbi za nezavisnost Domovine. Iako su u Hrvatskoj svi znali, svi, štaviše i ono tzv. obično pučanstvo koje je takođe konstantno kljukano još jednim kretenizmom prema kojem u Domovinskom ratu nije bilo moguće činiti zločine (to je nešto kao aksiom!), iako su dakle svi znali da su se na margini «Oluje» i nakon nje odigravali teški zločini nad nedužnim srpskim življem, premijerka Jadranka Kosor i svita oko nje nisu pokazali ni mrvicu pijeteta prema žrtvama, niti su se, makar i neiskreno, upitali kako je bilo moguće da tamošnje pravosuđe sve ove godine ne procesuira zločince (ne samo iz «Oluje»), nego su svu nagomilanu negativnu društvenu energiju usmerili na pronalaženje «izdajnika» koji je Hagu dostavio Brionske (Tuđmanove) transkripte. «Žrtvenog jarca» neverovatnom su brzinom otkrili u bivšem predsedniku Republike Stjepanu Mesiću! Tako je Hrvatska počela da razapinje svoga Judu po splitskim i drugim gradskim fasadama, a na neki način i bilbordi su joj dobro došli u funkciji raspeća, i malo ko je zauzeo grudobran ispred Mesića, pa ni mnogohvaljeni predsednik Ivo Josipović.
Ali, zato je Srbija, ne ona zvanična nego neoficijelna, i to opet isključivo posredstvom medija stala iza Mesića, i to više onako kao usputno pukim plasiranjem vesti svojim građanima, a opet sve to, naravno, u duhu zvanične politike, što će reći švindlerski. I, na prvi pogled, eto ti ne parodoksa, nego tolikog čuda da je Mesić – nalazeći da je haška osuda hrvatskih generala zapravo osuda pok. Franje Tuđmana i ministra mu odbrane pok. Gojka Šuška – iznenadio (valjda prijatno) čak i kolumnisticu Danasa Natašu B. Odalović! Kamo sreće da su srbijanski generali i pukovnici pre dvadeset godina, kada se Mesić nalazio na čelu federalnog Predsedništva, izvršili njegovo naređenje i vratili vojsku rasutu po čukama u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni u vojarne, umesto što su slepo slušali Slobu Miloševića, Boru Jovića i Veljka Kadijevića. Dakle, iako se Mesić ovoga časa dopao ovdašnjim medijskim mogulima, nema naznaka da mu je patriotska Srbija oprostila upiranje prstom u Milorada Dodika kao eksponenta opasne politike koja ne ugrožava samo Bosnu, nego i mir na Balkanu.
No comments:
Post a Comment