Strogo čuvana tajna: Ratne sednice Vrhovnog saveta odbrane (28)
General Perišić: Izbeglice šire defetizam
Godinama su, očigledno s razlogom, vlasti Srbije odbijale da Haškom Tribunalu dostave transkripte sa sednica Vrhovnog saveta odbrane na kojima se, otvoreno, govorilo o vođenju rata na teritorijama Hrvatske i Bosne; konačno, tokom suđenja Momčilu Perišiću, ovi transkripti otvoreni su pred sudom u Hagu. Zahvaljujući agenciji „Sense“ u prilici smo da čitaocima e-novina predstavimo sve transkripte koji osim dokumentarne vrednosti imaju još veći značaj – jer otkrivaju sve manipulacije i političke ambicije Miloševićevog režima iz jednog od najstrašnijih poglavlja novije istorije
ZORAN LILIĆ: Reč ima predsednik Bulatović.
MOMIR BULATOVIĆ: Mislim da je baš dobro što je predsjednik Milošević govorio duže, time ostaje manje prostora za nas druge, tim prije što je još jednom obrazložio sve one odluke koje smo mi ovdje donosili i donjeli i za koje i dan-danas smatram da nema nikakvog prostora da se preispituju niti da se preinačuju (...) Sasvim je jasno da sadašnji trenutak u kome živimo otvara hiljadu i jednu političku dilemu, ali u ovom trenutku i na ovom mjestu mi treba da skoncentrišemo našu pažnju da ocjenimo i kakva je uloga Vojske Jugoslavije u datim političkim i državnim okolnostima i da na taj način odredimo i dalje zadatke. Meni je prilično jasno da je uloga Vojske Jugoslavije u ovom trenutku više nego osjetljiva, ali mislim da su i savršeno jasni putevi kako tu osjetljivost treba relativizirati i kako, u suštini, treba otkloniti ove brojne opasnosti koje nad nama stoje. Ne bih ponavljao sve ove argumente koje je iznio predsjednik Milošević, jer smo ih mnogo puta zajednički okretali tražeći rješenje. Ponavljam da smatram da smo najbolje moguće rješenje u okviru datih okolnosti pronašli.
Ono što stvara dilemu, pretpostavljam i među znatnim brojem pripadnika Vojske Jugoslavije, a i među velikim dijelom opozicije, konačno i u javnim medijima, to je zanemarivanje elementarne istine da je cilj dostignut i da tom dostignutom treba prilagoditi sada nova sredstva onom narodnom: "zasvirati, ali i za pas zadjenuti". Sada je faza u kojoj se, upravo, treba "za pas zadjenuti", uknjižiti i zaštititi sve ono što je po cijenu velikih ljudskih žrtava i materijalnih razaranja dato. Upravo ovdje u otklanjanju te osnovne dileme ja vidim osnovni zadatak, ulogu i svrhu djelovanja Vojske Jugoslavije. Ne znam da li je takvih pokušaja činjeno, ali mislim da bi trebalo razriješiti i ove male prisutne, najdobronamernije nedoumice i dileme koje smo i ovdje osjetili i onda političkim radom, ubjeđivanjem otići do osnovne jedinice; malo smo zanemarili taj dio; bojimo se i komesara. Vojska jeste apolitična, ali Vojska mora da shvata da brani i da tumači državni interes, a ovo je državna politika koja je najugaoniji kamen tog državnog interesa. Što se tiče ostalih pitanja o kojima je bilo govora, meni je drago da je i procjena vojnog vrha upravo u tome da nam u ovom trenutku ne prijeti neka izuzetna spoljna opasnost. Prijeti nam ekstremizam i terorizam i izvan granica SR Jugoslavije i unutar granica SRJ. Molim vas da ekstremizmu i terorizmu koji jeste realna opasnost upriličimo odbrambena sredstva. Ne vidim svrhu da, recimo, zbog mogućeg ekstremizma dižemo desetine hiljada rezervista. Vi znate da to nije sredstvo kojim se možemo braniti od ekstremizma i terorizma. S druge strane, zna se kako i na koji način koordiniranom aktivnošću sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, mobilnim elitnim jedinicama se, ipak, taj problem može sagledati i spriječiti.
(...) Molim da Generalštab, zajedno sa svim svojim stručnim službama i u saradnji sa Saveznom vladom, uvaži činjenicu da ne postoji kasa iz koje je moguće uzeti čak i onih 30 miliona koje smo prošli put ovdje načelno odobrili kao sredstva; da jednostavno imamo u vidu činjenicu da je sada borba za preživljavanje. Konačno, taj ekonomski faktor je bio jedan od odlučujućih faktora u našem procenjivanju daljih postupaka, mjera i činjenja. Dok smo imali one dvije milijarde dolara koje su utrošene u Bosni i Hercegovini, zaista nismo raspravljali o 200 i nešto miliona dinara ili maraka koji su ovdje, ali molim da uvažimo da ne treba jedni drugima da prebacujemo "lopticu".
(...) Dao bih kratak komentar na mjere iz nadležnosti Vrhovnog savjeta odbrane. Mislim da sada ne treba staviti van snage Odluku o nepozivanju na vojne vježbe obveznika rata 1991/92. Što se tiče zemljoradnika, mislim da je već ranije doneta odluka, sada otvara prostor da se u narednim mesecima izvrši popuna rezervnog sastava i pozivanje zemljoradnika; mislim da su to sada mjeseci koji će to omogućiti. Molim vas da još razmislite - tu ne mogu da sugerišem ništa posebno - s obzirom na podatke, činjenice i analize koje smo ovdje čuli, mislim da treba vrlo pažljivo procjeniti da li nam je potreban ovoliki broj poziva iz rezervnog sastava, jer stvara izuzetno visoko opterećenje po osnovu vojnog budžeta. Mislim da ostaje problem koji treba da razrešavamo, a to je - kako pomagati Srpskoj vojsci Krajine, imajući u vidu realnu činjenicu da je fizički prostor i mogućnost za njihovo pomaganje spriječen.
Mislim da jednostavno treba izvršiti rad u profesionalnom smislu, do jedinica, da se u stvari shvati suština i namjera naše državne politike, našeg državnog interesa i da se pripadnicima Vojske Jugoslavije, na savremeni način i u modernim formama, objasni šta, u stvari, znače mjere i aktivnosti državnog rukovodstva. Pretpostavljam, ukoliko se ti ljudi nađu sami sa sobom, pa čitaju novine i gledaju TV dnevnik, teško mogu da se snađu u poplavi informacija. Ali, nadam se da je svima nama ovdje sasvim jasno, da odluke koje smo donijeli znače odluke za mir i da ne treba nikakvo drugo preispitivanje takvih odluka u ovoj situaciji vršiti. Hvala!
RADOJE KONTIĆ: Pokušao bih da budem kratak i da ne ponavljam to što su dvojica predsjednika rekla. Imam osjećaj određene diskrepance između onoga što je dato kao ocjena sadašnjeg bezbednosnog trenutka i onoga što smo kasnije čuli u mjerama. Jer, povećanje vojnih efektiva, brojnosti Vojske, povećanje rezervi, naoružanja i svega ostalog što je predviđeno, u stvari, upućuje na zaključak ili na povećanu opasnost, ili na potrebu višeg nivoa vojne spremnosti. To iznosim više kao jedan utisak, nego kao potrebu da se oko toga posebno raspravlja. Drugo, pomalo imam utisak da se do kraja ne shvata odluka Savezne vlade. Nekako bi moglo da se protumači da je ta Odluka doneta brzopleto, nepromišljeno itd. i da se ta Odluka može, u određenom smislu i u određenim aspektima, mijenjati. Međutim, to je prevashodno bila politička odluka, sračunata na prihvatanje mira i na upozorenje rukovodstvu bosanskih Srba na pogubne posledice, ukoliko se opredjele za ratnu opciju. Kao takva, ona nije niti može voditi računa o svakom detalju, ekonomskih ili vojnih posledica. Odluka je to sasvim jasno kazala, i u tački 3. jedino je dozvolila humanitarnu pomoć. Ja bih pledirao za jednu vrstu fleksibilnijeg tumačenja tog dijela Odluke koji je vezan za humanitarnu pomoć. Zbog toga smo mi tamo taksativno nabrojali u tački 3. da se ta pomoć odnosi samo na hranu, ljekove i odjeću, ali se pokazuju i neka druga pitanja više nego aktuelna: liječenje bolesnika, ljekovi ne samo za liječenje ljudi; pitanje udžbenika za početak školske godine i još neka pitanja. Molio bih da se, ako ne ovdje, onda u nekom drugom razgovoru dogovorimo kako to tretirati?
Osvrnuo bih se kratko na ovo što je dato kao mjere koje bi trebalo da preduzme Savezna vlada. Prvo: "Neophodne pripreme organa MUP-a za prihvat i razoružanje naoružanih grupa i pojedinaca". Moram da priznam da mi nije jasno o kakvom se prihvatu i razoružanju radi i na koje se grupe i pojedince odnosi? Ali, bez obzira na tu činjenicu, moram da skrenem pažnju da ovo nije faktička nadležnost Savezne vlade, jer se granica i čuvanje granice nalaze u nadležnosti republika. Ako iz tog naslova ima kakva potreba, da se da kakav zaključak, onda bi to trebalo nasloviti na republičke MUP-ove, a ne na Saveznu vladu.
Drugo: "Da se svestrano sagledaju problemi koji mogu nastati masovnim prilivom izbeglica i pripreme odgovarajuća rešenja" - to opet nije nadležnost federacije i Savezne vlade; problem izbeglica se nalazi u nadležnosti republika. Mi na nivou Savezne vlade nemamo nijedno tijelo koje se bavi izbjeglicama, ali i jedna i druga republika imaju svoje komesarijate koji se bave pitanjem i smještajem izbjeglica, a i druge organizacije.
Treće: "Da se iznađu mogućnosti za povećanje finansijskih sredstava...", predsjednik Bulatović je o tome govorio. Moram da skrenem pažnju na nekoliko okolnosti u realizaciji vojnog budžeta. Prije svega, da kažem da mi dnevno svaki priliv raspodjeljujemo po proporciji koja je utvrđena u budžetu na Vojsku i na ostali dio savezne administracije, tako da se dnevno raspodjeljuju sredstva u datoj proporciji. Na žalost, i pored određenog povećanog priliva sredstava u posljednjih nekoliko mjeseci, kod Vojske se javljaju dva teška problema: jedan je isplata zarada profesionalnom dijelu Vojske i drugi je kontinuirano povećanje duga prema vojnoj industriji. Tako, na primer, za isplatu ličnih dohodaka ili prvog dijela ličnih dohodaka za mjesec juli - bio sam prinuđen da na intervenciju predsjednika Lilića prvo izdvajam pet, pa onda deset miliona sa ove druge stavke koja pripada civilnom sektoru da bi se isplatilo 70 posto akontacije zarada za Vojsku Jugoslavije. Što se tiče dugovanja privredi, ona ovih dana dostižu 70 miliona dinara; bila su 40, pa 50, 60, pa sada 70.
Sa treće strane, nikakve šanse nema da se bilo kakav rebalans budžeta usvoji u Saveznoj skupštini. Prema tome, naše su mogućnosti da se krećemo u okviru raspoloživog budžeta. Pri tome, molio bih saglasnost Savjeta i Generalštaba da se izvrši tzv. previrmanisanje sredstava sa ostalih stavki i da se u određenom smislu ide na povećanje zarada profesionalnom sastavu Vojske Jugoslavije. Jer, ne možemo sa 80 dinara ostati dalje u situaciji kada je prosečan lični dohodak na nivou Jugoslavije već dostigao 185 dinara. Pre dva-tri mjeseca mi smo skoro bili izjednačeni, a sada su ta prosječna primanja neuporedivo veća nego što je naša osnovica.
Četvrta tačka: "Da se donese odluka o korišćenju određenih proizvoda iz saveznih robnih rezervi bez nadoknade"- ne znam na što se misli, ali moram kazati da smo mi u cilju realizacije programa ekonomskog oporavka zemlje donjeli odluku da se 170 miliona dinara robnih rezervi proda, da bi se ovaj obim Saveznog budžeta, koji je utvrđen Saveznim zakonom, mogao koliko-toliko realizovati. Na žalost, ta prodaja ne ide dobro, zbog toga što, jednostavno, tih sredstava nema kao materijala u robnim rezervama jer su već kod privrede potrošena. U ovom trenutku imamo u saveznim robnim rezervama oko 240 miliona dinara. Nadam se da se niko ne može zalagati da se taj nivo robnih rezervi koji, u stvari, ne omogućava ni ozbiljnije vojne potrebe ni za nekoliko dana, a ne za 15 ili 20 dana, da se dalje može ići sa prodajom tih rezervi. Naravno, to su prije svega energetske rezerve. Mogu da kažem da mi imamo jednu trećinu dizela u odnosu na tzv. NEP rezerve - neprikosnovene rezerve. Dalje smanjivanje tih rezervi apsolutno ne dolazi u obzir po bilo koju cijenu, izuzev za krajnje potrebe. Prema tome, ni ta odluka, apsolutno, ne može da se realizuje. Ovo "informativno-propagandni potencijali, sačiniti program djelovanja prema inostranoj i domaćoj javnosti", u određenom smislu može, ali skrećem pažnju da je i to u nadležnosti republika delom. Hvala.
ZORAN LILIĆ: Hvala! Reč ima general Perišić.
MOMČILO PERIŠIĆ: Polazeći od mesta i uloge Vojske Jugoslavije, mi smo dužni da Vrhovnom savetu stavimo na uvid sve ono što Vojsku iritira, da bi se ona sto odsto ponašala, upravo u skladu sa donetim odlukama. Upravo zato smo postavili pitanja koja su bitna, da date svoj stav, da Vojska ni u jednom svom segmentu svog rada, odlučivanja i pripreme društva za sprečavanje ugrožavanja bezbednosti ne bi lutala. Ja se zahvaljujem što ste ovde pojasnili mnogo stvari. A nema uopšte nejasnoća da se mi nismo razumeli, to smo potvrdili svojim izjavama i delovanjem; sve smo uradili i doprineli da sačuvamo bezbednost SR Jugoslavije, iako se na njenim granicama već četiri godine vodi rat. Prema tome, nema nikakvog nerazumevanja, mi to potpuno razumemo, ali hoćemo da znamo pravi stav, jer do juče smo pomagali Republiku Srpsku u smislu mnogo čega. Posle ove Odluke, ima niz stvari koje nisu dovršene, a vezane su za Republiku Srpsku.
Prvo, neki su kapaciteti bitni za održavanje sredstava ratne tehnike SR Jugoslavije ostali na onom prostoru, te moramo napraviti dodatna ulaganja i naći radne organizacije koje će to nadomestiti, da ne bismo trpeli velike štete od neredovnog održavanja sredstava. Na primer, tu je remont aviomotora. Mi za to ovde nemamo mogućnosti da vršimo onako kako smo do sada vršili razmenom sa vojnom industrijom na prostoru Bosne itd. Drugi bitni problem je uvezanost jedinstvenog sistema veza i radarskog sistema. Hoćemo li u ovoj fazi, kada zaista preti opasnost da se naruši bilo koji elemenat sistema veza i radarskih, ići na podelu sistema, ili nećemo? Jer, ako idemo na podelu sistema, onda mora postojati neki period da se i jedan i drugi sistem zaokruži u jedinstvenu celinu kako bismo zaista mogli non-stop pratiti situaciju u vazduhu i ne dozvoliti da neka letilica ugrozi našu bezbednost.
Plus, što multiplicira sve ovo - namerno sam izašao na kartu - to je da Republika Srpska Krajina, koja je ovde bila uvezana u taj jedinstven sistem, ako razrušimo sistem uvezan za taj prostor koji je pod kontrolom i Republike Srpske Krajine i Republike Srpske i Republike Jugoslavije, onda ćemo neopravdano kazniti Republiku Srpsku Krajinu, jer onda neće imati sistem veza i radarski sistem, čime njenu borbenu gotovost dovodimo u pitanje. Prema tome, pitanje je - da li da ostanemo kod sadašnjeg jedinstvenog sistema veza, radarskom sistemu i svakom drugom, ili ne?
Ima tu i niz drugih stvari. Mi smo, sećate se, u startu to inicirali - ja sam se za to zalagao - da svi profesionalni vojnici sa ovog prostora idu u Republiku Srpsku, odnosno Republiku Srpsku Krajinu, a koji su poreklom otuda. Onda smo to ublažavali i doveli na nivo selektivnosti. Po tom nivou selektivnosti, to je otišlo tamo. Dobar deo tih ljudi je ostao tu. Sada imate te ljude, koji nisu hteli da idu dobrovoljno onda kada je njegova rodna gruda ugrožena, jer nije imao dovoljno patriotske svesti. Ali, kao i gro izbeglica ovde, najgrlatiji su i oni unose defetizam itd. Šta sa takvim čovekom? Ja sam to već i rekao dole po dubini, tako i radim, ali hoću da se to verifikuje - takvog čoveka treba odmah uputiti, pa se dvostruko postiže cilj: prvo, pomaže svom narodu kada nije pomagao do sada i, drugo, sprečava se defetizam ovde. Međutim, ja znam da svi oni koji sada odu tamo neće biti koristi, jer kada nije otišao kada je trebalo, sada će se isto ponašati.
U tom smislu jako je važno da se zauzme jedinstven stav. Pored ostalog, tu je i tranzit bilo čega za Republiku Srpsku Krajinu. Kao što vidite ovde, nema nikuda da to ide nego preko Republike Srpske. U nekom daljem razvoju situacije, to se bezmalo ne može nikako obezbediti da dođe tamo, obzirom na mogućnost pogoršanja. Sledeće, što bih želeo da naglasim, mi smo dužni kao vojnici da predviđamo, a ako predviđamo držimo inicijativu u svojim rukama, a ako držimo inicijativu u svojim rukama - onda ima šanse da bezbednost zemlje održimo; zahvaljujući tome do sada smo održali bezbednost zemlje. Inače, ako čekamo da nas stvari zateknu bez vaše odluke, onda obično "gasimo požar", a ja to ne želim (...) Pogledajte ovaj prostor! Gospodo, neminovno je da Republika Srpska, sa ovakvim brojem ljudi, koji je tu izražen, sa ovoliko sredstava koliko ima, ako budu uporni i istrajni u svojoj budalastoj odluci, neminovno je da počnu gubiti prostor. Budu li gubili prostor, mi ćemo se sigurno suočiti sa problemima sledeće prirode. Prvo, bežanje izbeglica. Ako se samo Banja Luka bombarduje, očekujte minimalno 100 hiljada izbeglica, što ugrožava bezbednost SR Jugoslavije. Drugo, u okviru tih izbeglica biće i naoružane grupe. Ako ne preduzmemo oko toga mere i ne opredelimo se šta ćemo s tim, onda se ugrožava bezbednost SRJ. Dalje, tu bi bile nekontrolisane grupe izbeglica. Ja samo govorim odgovorno da ima paravojnih jedinica i u Republici Srpskoj i u Republici Srpskoj Krajini, čak i ovde, na papiru, u SRJ, ali zahvaljujući našoj saradnji sa MUP-om, one nemaju šanse da žive, niti sutra da se formiraju, ako preduzmemo određene mere.
Kada je to tako, onda u nekoj situaciji gubljenja teritorije, nekontrolisanog povlačenja i neorganizovanog prihvata naroda, uz te pojedince, grupe i otkačene manje jedinice itd. u sprezi sa unutrašnjim neprijateljem, može izazvati veoma teško stanje u SRJ. Ako mi nemamo u nekim situacijama odrešene ruke, onda preti opasnost da dođe do sukoba Srba, a strani faktor upravo to i želi. Onda bi spoljni faktor, uz pomoć unutrašnjeg neprijatelja, ostvario svoj cilj, uslovno reći preko naših vojnika - mislim na taj otpad, a da ne angažuje svoje vojnike, kako je, uostalom, uradio u celoj bivšoj SFRJ: sve ciljeve je ostvario ne angažujući svoje vojnike, nego angažujući upravo pripadnike našeg naroda. Ako bismo mi dozvolili, a preti opasnost građanskog rata, ako ne sasečemo sve mogućnosti građanskog rata u korenu, onda bi taj rat na ovim prostorima bio daleko krvaviji nego što je bio do sada. Zato smo mi to sve izneli, sa velikom dozom, najcrnjom varijantom da bismo mogli videti opasnost koja nam preti i da stvorimo prostor za preduzimanje mera na vreme, a ne da čekamo da nam se nešto desi, pa da onda u haotičnom stanju donesemo neke pogrešne odluke.
Sledeće pitanje koje bih želeo da potenciram, to je finansiranje. Mi smo rekli da nam treba 36 miliona dinara. Naređeno je da se te pare nađu. Sledeće, ja sam više puta rekao, Vojska može da živi sa pet dinara mesečno, ali ako tako žive i sve slične institucije kod nas. I tu nema problema; nikakvih potresa biti neće - ja vam to garantujem. Ali, ako u drugim institucijama ide rast plata, onda mora adekvatno tome da rasta i plata u Vojsci. U protivnom, to izaziva izvesnu vrstu nezadovoljstva, a ja ne bih želeo da u inače nestabilnoj situaciji Vojska bude uzročnik bilo kakvih potresa. Ali, gospodo, nemoguće je to obezbediti kada je odobreno 743 miliona u startu, kada je osnovica bila 35 dinara, u međuvremenu povećana je u Republici Srbiji na 180 dinara, a u Vojsci je to još uvek na 85 dinara. Nemoguće je od iste količine novca pratiti rast plata, a da se to veoma negativno ne odrazi na borbenu gotovost. Zato vas molim, ako možete, da nešto učinite. Ili da zakočimo plate u društvu, pa neka bude u društvu plata tolika i tolika i da nema rasta i u Vojsci, ili ako ide u društvu, onda za tu razliku trebaju povećana sredstva. Ja kao vojnik za to pare ne mogu da smislim, jer nema od čega.
Još jedna stvar, vezana za sve ovo. Molim vas da unutrašnje snage koje su na neprijateljskoj poziciji ne potcenjujemo. Spoljni faktor želi da promeni društveno-politički i ekonomski sistem u SR Jugoslaviji, ili da se taj sistem, na neki način, uklopi i koji će koristiti interesnim sferama. U tome on maksimalno koristi domaćeg neprijatelja, a domaći neprijatelj u tome vidi šansu da dođe na vlast. To je uvek opasnost koja preti i to ne treba potceniti iz više razloga. Mi nećemo dozvoliti da Vojska Jugoslavije bude nespremna u bilo kojoj situaciji. Zato smo bili dužni da vam ovako, možda suviše defetistički izložimo situaciju, ali mi u startu uvek izlažemo najtežu situaciju koja bi nas mogla zadesiti.
Unutrašnji neprijatelj može da inscenira da vrši pomoć preko granice SRJ da bi se, u nekoj eskalaciji sukoba i podrške NATO pakta iz vazduha, izvršio udar po SRJ. Normalno, tu preti opasnost i od secesionističkih snaga, koje - garantujem i siguran sam - neće se dići bez signala spolja. Kao što vidimo, taj signal spolja neće doći, ali ako bi došlo do bilo kakvih unutrašnjih nemira na prostoru SRJ, oni bi se odvažili da se sami dignu, bez ikakve pomoći spolja. Dalje, u slučaju neuspeha socijalnog programa, to bi moglo izazvati socijalne potrese, a u socijalnim potresima se stvara sasvim jedna druga situacija, gde će opet domaći neprijatelj pokušati da iskoristi ono što za sada nikad nije uspeo. Hvala!
ZORAN LILIĆ: Hvala! Pre nego što predložim zaključke, želeo bih i ja nešto da kažem. Kao član Vrhovnog saveta odbrane, nemam niti jedan razlog da menjam svoje opredeljenje po pitanju mira i rata i veoma sam zahvalan predsedniku Miloševiću na ovako detaljnom izlaganju danas, a svakako i Momiru Bulatoviću, obzirom da pretpostavljam da su otklonjene bilo kakve moguće sumnje u opravdanost politike koja se vodi u kontinuitetu Republike Srbije i Republike Crne Gore. Iz izlaganja generala Perišića, mogu da zaključim da ni Vojni vrh nema rezervi na ovakvu politiku?
ZORAN LILIĆ: Mislim da je to dobro da se kaže i da se više unazad ne vraćamo kada su ovako značajne stvari u pitanju, koje su odavno opredeljene i definisane u politici koju vodimo: po pitanju nacionalnih interesa srpskog i crnogorskog naroda, a i svih građana SRJ, odnosno pitanje rata mira i pitanje doslednog sprovođenja politike koja je obezbedila da izbegnemo - ja bih ponovio te tri značajne stvari: uvlačenje SRJ u rat, to su nove sankcije, i svakako pitanje posmatrača, koje je za sada stavljeno po strani, na čemu ne treba, zaista, graditi bilo kakav defetizam i pružati bilo kakvu pogodnu hranu opozicionim strankama koje pokušavaju da manipulišu sa tim pitanjem koje je - čuli ste - marginalizovano čak i od strane ministra Kozirjeva.
Želim da još jednom naglasim da i Vojska Jugoslavije treba i dalje da afirmišu mirotvornu politiku, kako u Vojsci Jugoslavije, tako posebno među starešinama u Vojsci Republike Srpske i Srpskoj vojsci Krajina, obzirom da često najveći deo Vrhovnog saveta odbrane posvećujemo upravo tim prostorima tamo. Mislim da uloga Vojske Jugoslavije može da bude veoma značajna, pre svega oficira iz Vojske Jugoslavije. Predložio bih da zaključak broj 7 koji se odnosi na oficire koji ne žele da ostanu u Republici Srpskoj, jer se ne slažu sa stavovima i politikom koju vodi rukovodstvo Republike Srpske, apsolutno prihvatimo i da im omogućimo da se ovde vrate.
Zaključak bi mogao biti: da svim sredstvima sačuvamo mir u SR Jugoslaviji i da zajedno utičemo na prihvatanje Mirovnog plana, što jedino može da dovede do ostvarenja upravo tih nacionalnih interesa o kojima smo danas pričali. Prema tome, mislim da su priroritetni zadaci zemlje mir i ekonomski oporavak zemlje. Svako ko pokuša bilo jedno ili drugo da promeni, ne misli dobro ni SRJ ni sopstvenom narodu.
Kada je u pitanju tačka 3. iz mera iz nadležnosti Vrhovnog saveta odbrane, mislim da jasno proizlazi iz diskusije predsednika Miloševića i Bulatovića - a ja se slažem sa tim - da ne treba da stavimo van snage Odluku o nepozivanju na vojne vežbe obveznike rata 1991/92. godine i zemljoradnike, obzirom da zemljoradnicima upravo sada ističe vreme u kojem su bili zaštićeni da ne idu na vojne vežbe; znači, u dogledno vreme će moći da se pozivaju. Tačka 4. Mislim da je dobar predlog predsednika Bulatovića da se sagledaju potrebe - da li je, zaista, potrebno angažovati svih 18.200 lica iz rezervnog sastava.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ja sam shvatio da Perišić traži da ima tu mogućnost? To neće realizovati bez potrebe. Obavestiće nas ako bude imao potrebe.
MOMČILO PERIŠIĆ: Da, samo kao mogućnost.
ZORAN LILIĆ: Mogućnost nije sporna. O tački 5 ne osećam nikakvu potrebu da se posebno izjašnjavam, obzirom da smo o tome mnogo puta o tome raspravljali i da Vrhovni savet ima veoma jasne i precizno donete odluke kada je u pitanju kako pomagati Vojsci Republike Srpske, a pogotovo u ovim uslovima kada su jasne odluke Savezne vlade i odluke republičkih vlada, a mislim da su jasni i stavovi nas trojice. Kada je finansiranje Vojske Jugoslavije u pitanju, mislim da bi se morali založiti kao Vrhovni savet odbrane da Savezna vlada obezbedi redovan priliv sredstava koja su već definisana u Budžetu SRJ. Mislim da tu nismo uspeli da odgovorimo, ako se, Pavle, ne varam? Tu imamo zakašnjenja po pitanju potreba Vojske Jugoslavije. Kada taj deo budemo ostvarili onako kako je definisano Budžetom, onda možemo da razgovaramo da li su potrebna dodatna sredstva.
I da se ispoštuje odluka sa prethodne sednice Vrhovnog saveta odbrane, mi o tome nismo dobili nikakav predlog, a to je da Ministarstvo odbrane, Savezna vlada i republičke vlade, pre svega, preraspodelom sredstava omoguće ovih neophodnih 36 miliona. Oko svega ovog drugog, mislim da smo se jasno izjasnili, da su otprilike ovo zaključci koji mogu da proisteknu sa današnje sednice?
RADOJE KONTIĆ: Rebalans Budžeta ne dolazi u obzir. Možete vi obezbediti nova sredstva, kojegod hoćete prihode, ne može se to povećati, jer Zakonom više nije planirano. Jedino što nam ostaje, to je da se sa postojećih stavki - za to tražim saglasnost Savjeta - za naoružanje, za vojnu opremu, stanove, ovo i ono, dio sredstava da se previrmaniše za zarade. Drugih mogućnost nema! Molim, predsjedniče, da se oko toga izjasnimo, da nam date tu mogućnost? Nema potrebe da se oko toga mi posebno sastajemo. Ja se popodne sastajem sa predsednicima vlada. Molim da se sa tim saglasite - da se sa drugih stavki prebaci na zarade?
ZORAN LILIĆ: Predlažem da prihvatimo predlog koji je dao predsednik Milošević, da se u dogovoru sa predsednicima vlada Srbije i Crne Gore to razmotri.
RADOJE KONTIĆ: Nema za tim potrebe, ako mi ne date ovu saglasnost! Dajte mi saglasnost da se sa ovoga prebacuje na ovo - to jedina zakonska mogućnost!
ZORAN LILIĆ: Predlažem da se oko ovoga ne zadržavamo, iako je ovo značajno pitanje. Mislim da je zahtev i predlog generala Perišića da Vojska prati primanja uostalom delu koji finansira Budžet federacije opravdan. Drugo, postoji zaključak sa prethodne sednice Vrhovnog saveta odbrane da predsednici republičkih vlada, Savezno ministarstvo odbrane i predsednik Savezne vlade iznađu mogućnost da preraspodelom sredstava u Budžetu, ne samo u delu Budžeta koji pripada Vojsci Jugoslavije, nego u ukupnom Budžetu, nađu mogućnost za ovih dodatnih 36 miliona.
RADOJE KONTIĆ: Ali, to je posebno pitanje. Ja ne mogu ništa da radim ako se Savjet ne saglasi s tim da se sa drugih stavki prebacuje na zarade. Drugog nema, ili rebalans Budžeta, a rebalans nema šansi da prođe u Skupštini. Za to mi morate dati saglasnost, ako mislite nešto da pripremim?
ZORAN LILIĆ: Rajo, prošli put smo doneli odluku da sagledaju mogućnosti ukupnog Budžeta i u budžetima republika nađu mogućnosti.
RADOJE KONTIĆ: Ja nijesam bio tu kada ste tu odluku donosili. Ali, to za Saveznu vladu ne znači ništa u odnosu na Savezni budžet, jer nema stavke. Ta stavka, znači, mora direktno iz Budžeta Crne Gore da ide, oni moraju naći stavku - da oduzmu nekome da bi ustupili Vojsci Jugoslavije. To je jedini način. Znači, problemi su zakonske prirode, a ne da se samo nađe 36 miliona. I da se nađe 36 miliona, ne postoji zakonska mogućnost da se to isplati bez rebalansa, bilo republičkih, bilo saveznog.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: To je lakši problem, ako pare nađemo!
RADOJE KONTIĆ: Ali, ja ne govorim o 36 miliona, to je nešto drugo. Ja govorim o platama.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Dobro, plate da pogledamo!
ZORAN LILIĆ: Dajte nam predlog.
RADOJE KONTIĆ: Ja sam vam rekao - jedina je mogućnost da se saglasite sa tim: dajte mi mogućnost da sa jedne i druge stavke prebacim na plate. Ja drugih mogućnosti nemam.
RADOJE KONTIĆ: Budžetska plata ne raste! Ali, rastu sve plate van budžeta, i to enormno.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ali, mi ne možemo dopustiti rast plata iz budžeta!
RADOJE KONTIĆ: Dobro, onda ostaje osnovica i za Vojsku od 80 dinara. Ali, ne zaboravite, to je bilo 70 posto u odnosu na prosek u privredi kada smo doneli odluku, a za mesec ili dva to će biti tri ili četiri puta manje.
MOMIR BULATOVIĆ: Ali, ja zato govorim o prividu. Recimo, plata radnice u Fabrici za proizvodnju keksa u Andrijevici je veća od plate predsjednika Srbije ili Crne Gore. Ali, nama je bitno da držimo neke poluge u društvu, držimo poluge preko budžetske potrošnje. Ako raste budžetska potrošnja u jednoj ili drugoj republici, onda ima osnova da povećavamo plate i u federaciji.
RADOJE KONTIĆ: Momo, ne može da raste budžetska potrošnja, ona je Zakonom utvrđena. Budžetska potrošnja ostaje fiksna i ne može da raste.
ZORAN LILIĆ: Prost primer: da li je porasla moja plata u zadnja tri meseca?
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Da se previrmaniše, ako treba da se previrmaniše!
RADOJE KONTIĆ: Pa, to ja i tražim da se saglasite.
ZORAN LILIĆ: Tu saglasnost smo dali na prošloj sednici Vrhovnog saveta odbrane.
MOMČILO PERIŠIĆ: Ali, meni borbena gotovost zbog rasta plata opada. Ja to ne smem da dozvolim!
ZORAN LILIĆ: Ja mislim da stvarno nema potrebe da širimo diskusiju. Da predsednik Vlade pripremi predlog i da ga dostavi i to pogledamo i donesemo odluku.
RADOJE KONTIĆ: Predsedniče, molio bih da zauzmete stav oko humanitarne pomoći. Mi smo u našoj Odluci napisali striktno - lekovi itd.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ja ne bih da menjamo Odluku.
RADOJE KONTIĆ: Ali, ne menjamo odluku. Ali, šta da radimo - da li sada da im damo ili ne damo udžbenike?
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Da im damo udžbenike, jer smo ih odštampali.
RADOJE KONTIĆ: Dobro, ili da ne liječimo ranjenike ovdje?
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: To nema veze sa Odlukom, oni ovde dolaze kao građani i leče se.
RADOJE KONTIĆ: Ne, ima tu i naših sredstava. To smo mi za humanitarnu pomoć dali, što plaćamo i mi, a ne samo oni.
RADOJE KONTIĆ: Nećemo menjati Odluku, nego samo tražim da mi tumačenje date, da ne budemo tako striktni: ako je lijek, puštamo ga i ništa drugo. Na primer, puštamo lijek za ljude, a ne puštamo lijekove za stoku itd.
ZORAN LILIĆ: Lek je - lek! Moma može da prenese celom Kolegijumu da je do sada prešlo četiri miliona i 800 hiljada kilograma hrane i humanitarne pomoći. Za Republiku Srpsku Krajinu je dato dva miliona i 800 hiljada kilograma. Prema tome, nije tačno da iz Srbije i Crne Gore ne ide humanitarna pomoć.
MOMČILO PERIŠIĆ: Sve to mi znamo, tu nema problema.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: I udžbenici su duhovna hrana.
ZORAN LILIĆ: Zaključujem sednicu Saveta i zahvaljujem se na učešću u radu.
* Nastavak feljtona u petak 16. septembra
No comments:
Post a Comment