Feljton: Odjeci i reagovanja (7) - SPS se rodi, vaistinu se rodi!

e-novine.com - SPS se rodi, vaistinu se rodi!

Feljton: Odjeci i reagovanja (7)

SPS se rodi, vaistinu se rodi!

PHOTO: STOCK

U (pred)istoriji raspada Jugoslavije i potonjih ratova novinskoj rubrici „Odjeci reagovanja“ svakako pripada sasvim poseban značaj. Ona je odavno postala povlašćeno mesto sećanja ne samo u ličnim uspomenama savremenika nego i u kolektivnoj memoriji. To je, neosporno, jedna od onih nezaobilaznih repernih tačaka u odnosu na koje pokušavamo da rekonstruišemo duh vremena koji je vladao krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Tada se, zahvaljujući naporu „naroda koji je progovorio“, na stranicama „Politike“ gradila jedna nova stvarnost, koja će uskoro postati stvarnija od stvarnosti same. O fenomenu „Odjeka i reagovanja“ nedavno je objavljena knjiga „Vreme kada je narod govorio“ autora Aljoše Mimice i Radine Vučetić. Iz tog obimnog i dragocenog dokumenta, čitaocima e-novina prenosimo odabrane delove

Autori: Aljoša Mimica i Radina Vučetić

OSNIVANJE SOCIJALISTIČKE PARTIJE SRBIJE

Slobodan Andrejević, Ivan Pajović (18. 6. 1990)

Želimo da objavite ovo naše pismo u kome iznosimo naše mišljenje povodom predloga za osnivanje Socijalističke partije Srbije, pošto nam je dosta kokodakanja i naklapanja stranačkih vođa, kojima je jedino stalo samo da se dočepaju vlasti.

Zbog svoje sirove pohlepe za vlašću oni su spremni da šuruju sa najcrnjim protivnicima srpskog naroda (antisrpskom koalicijom sa severozapada, pa čak i tzv. Albanskom „alternativom”). Ne prezaju te antidemokratske partije i njihove vođe da svim silama onemoguće progresivne i levo orijentisane snage da ovu napaćenu Srbiju konačno konstituišu kao pravnu i jedinstvenu državu na celoj svojoj teritoriji.

Osnivanjem jedinstvene SPS omogućiće se okupljanje ne samo levih već i svih ostalih patriotski nastrojenih snaga. Sitno sopstvenički nastrojene stranačke vođe opet, po ko zna koji put, stavljaju srpskom narodu zavesu na oči i nude budućnost po scenariju vaskrsavanja četništva i ostalog mračnjaštva. Nastavlja se skrivanje iza parola u interesu nekakve, samo njima znane demokratije, iako ne treba imati previše pameti da se vidi kako ona funkcioniše.

Zato od sveg srca pozdravljamo stvaranje Socijalističke partije Srbije i predlog da Slobodan Milošević bude njen predsednik i pozivamo sve patriotske snage da se okupe oko ove partije, jer smo ubeđeni da takva jedna humanistička vizija društva kakvu ima Socijalistička partija Srbije jedino može da donese dobro Srbiji i srpskom narodu.

Veljko Obradović (20. 6. 1990)

Ujedinjenje SK Srbije sa Socijalističkim savezom smatram najboljim političkim potezom rukovodstva SR Srbije u sadašnjim uslovima razvitka naše republike. Ovim potezom iskazana je izvanredna mudrost u proceni sadašnje političke situacije, što će nas više približiti Evropi. Po svome sastavu a samim tim i po svojim stremljenjima novoformirana Socijalistička partija Srbije sa uspehom će krčiti put ka modernom tržišnom socijalizmu koji će po suštini svoga delovanja biti bliže švedskom negoli istočnoevropskom, kineskom i kubanskom obliku.

Član sam Demokratske stranke, ali sada o tome neću razmišljati. Naša zajednička otadžbina Srbija nalazi se pred teškim iskušenjima te nas samo sloga može spasti. Pomognimo zato svi (bez obzira na momentalna politička ubeđenja) Socijalističkoj partiji Srbije na njenom putu u stvaranju novoga ustava, a kasnije po obavljanju višestranačkih izbora raspravljaćemo o raznim političkim i drugim metamorfozama.

Prof. dr Marko Davidović (24. 6. 1990)

Rukovodstvo Srbije povuklo je, po mom sudu, jedan mudar politički i državnički potez da osnuje novu Socijalističku partiju, koja, prema zvaničnoj najavi, treba da predstavlja sintezu svih levih, demokratski i slobodarski orijentisanih snaga, s namerom da te snage budu nepremostiva prepreka razornoj aktivnosti desnih, reakcionarnih, nacionalističkih i separatističkih organizacija, čija je očigledna namera da se, po svaku cenu, nametnu kao predvodnički ešalon u političkom životu naše republike. Tom potezu, kao državničkom aktu, nema se šta prigovoriti. Velika je šteta, međutim, što on nije usledio znatno ranije. Da je ta odluka doneta pre, recimo, godinu dana, danas bismo imali mnogo zbijenije redove progresivnih snaga i pouzdaniju garanciju za obezbeđenje jedinstva Srbije kao integralne države. […] .. Neprijatelji srpskog naroda pokušavaju sada, računajući na našu istorijsku neslogu kao nesrećnu tradiciju, da zavrbuju nove poslušnike, u vidu raznih opozicionih družina, preko kojih nastoje da Srbiju razjedine i ponovo je bace u prašinu

Sve to, izgleda, jedino nije jasno dobrom delu srpske alternative, koja tako žuri da se, i po cenu gubitka kolevke srpskog naroda – Kosova i Metohije – što pre dočepa vlastodržačkih fotelja. Ja, pak, smatram da ne smemo mnogo verovati ljudima koji tako „apetitlih” žele te fotelje. Bog i duša, kad bi se nešto, ne dao Svevišnji, ponovila 1941. godina, prvi bi šmugnuli u zagranični zaklon i narod ostavili na cedilu, kao što su to uradili i njihovi prethodnici te kobne godine, ne ponovila se. No, narod – taj neuništiv gejzir duhovne i materijalne snage – ustao je tada protiv porobljivača i izborio svoju slobodu, plativši je morem krvi, i bez pomoći tog toliko „značajnog i sudbonosnog” političkog pluralizma. Zato taj narod neće dozvoliti da mu sudbinu kroji bilo koja „alternativa”, bilo koje boje i ideologije. Dosta su mu je – skoro pola veka – krojili Brozovci.

Prof. dr Dragomir Drašković (3. 7. 1990)

Osobita teškoća nas komunista je u tome što se od „gotovine napravila veresija” i raspušta organizacija SK mimo temeljne i demokratske debate u Savezu komunista, a naročito debate o svim teorijskim i organizacijskim posledicama odluke CK SKS upravo u uslovima kad je potrošeno mnogo energije u traženju novog identiteta SKS. Virus „račanijade” zahvatio je svest najodgovornijih organa Saveza komunista Srbije. Upravo zato što se iskustva okretanja ka desnici u SR Hrvatskoj i Republici Sloveniji, ako se ona već sada tako zove, nisu ni temeljno ni svestrano kritički ocenila, jednim potezom se „izbrisala traka” akcija SKS pred 14. kongres SKJ i posle njegovog prekida, pa je „dolaženje pameti” sve više značilo i znači dalje od pameti, naravno sa posledicama koje je sada teško sagledati. […]

Bez obzira na sve istorijske neizvesnosti, zatim, na ono što je sasvim izvesno kao nezamenljiv doprinos srpskog naroda, i drugih naroda i narodnosti koji žive u sada jedinstvenoj SR Srbiji, nacionalni program srpskog naroda bez emancipatorske dimenzije u skladu sa njegovom tradicijom i kulturom bio bi velika redukcija. Da budem sasvim jasan. Levica bez komunističke ideje kao ideje ljudske emancipacije i slobode sve će više ići u zagrljaj desnici uz svu halabuku o povratku u Evropu i propagandni histerični naboj da je pet decenija „otišlo skakavcima”. […]

Zalažemo se za razlikovanje levice kao organizacije, stranke, partije, te levice kao pokreta za ljudsku emancipaciju. Ako nema te razlike u sadašnjem repetiranju faze liberalnog kapitalizma u nas, onda će se u borbi za vlast levica sve više utapati u desnicu i biti sve dalje od vlasti, ali i sve slabija kao opozicija. Pored svih socioloških, političkih i drugih činilaca koji upozoravaju na potrebu daljeg razvoja reformskog identiteta Saveza komunista Srbije tu je i niz etničkih kriterija. Nije mudro ukinuti organizaciju sedmodecenijske tradicije a koja je uz to i četiri decenije bila na vlasti. Kakav je to Savez komunista mogao biti da ne može licem stati pred narod Srbije, narodnosti u Srbiji i sve građane i položiti račun? Koji su to relevantni razlozi svekolike teorijske, organizacijske i političke prirode da srpski narod, radnička klasa u Srbiji, narodnosti u Srbiji nemaju organizaciju koja zadržava identitet Saveza komunista u imenu i programu, te koja je u stanju da se ravnopravno sa drugim političkim partijama ili strankama bori za svoje ideje? Zašto nema odgovora na ta pitanja? Ako bunovno i zbunjeno Predsedništvo CK SKS taj odgovor ne može da da, onda je najmanje što može učiniti da nama koji ostajemo komunisti i koji se ne pretvaramo u socijaliste stvori uslove za normalan rad.

Marinko Vučinić, analitičar (8. 7. 1990)

U svom članku „Levica, između stranke i pokreta” demonstrirao je D. Drašković svu silinu jednog davno prevaziđenog dogmatskog shvatanja socijalizma i same ideje komunizma. Već poznatim manirom Nine Andrejeve, profesor Drašković poziva tzv. zdrave snage u SK Srbije da se suprotstave raspuštanju organizacije SK, tvrdeći pri tome da se ovo raspuštanje vrši mimo temeljne i demokratske debate u SK.

Pre svega, ne radi se o nekakvom raspuštanju SK Srbije, već je u pitanju pokušaj da se stvori nova Socijalistička partija, koja će dati jasan odgovor na pitanje šta je danas moderna i savremena levica na ovim prostorima. Znači, nije u pitanju nekakav virus „račanijade”, kako to kaže profesor Drašković, već se radi o nastojanjima da se prevaziđe dosadašnja staljinistička i jednopartijska varijanta socijalizma, koja je poništila i samu ideju slobode i socijalne pravde. […]

Međutim, upravo stvaranje nove socijalističke stranke mora označiti definitivni kraj zalaganjima za tzv. antibirokratsku revoluciju, jer krajnji rezultati takvih revolucija još od gorkih staljinističkih iskustava, ogledaju se upravo u jačanju birokratske arbitrarnosti i samovolje. Uspostavljanje pravne države može biti samo dubok proces izgradnje demokratskih institucija u našem društvu i do nje se ne može stići nikakvim antibirokratskim pohodima. Levica na ovim prostorima mora početi da govori jezikom evolucije i reforme, bez antibirokratskih kampanja, koje samo učvršćuju uspostavljeni realsocijalistički poredak, a upravo je jedan od osnovnih istorijskih zadataka nove socijalističke partije u tome da razgradi ovakav pseudosocijalistički poredak. […]

Sigurno je da oni koji ostaju komunisti ne mogu da se pretvore u socijaliste, ali je isto tako sigurno da više niko neće moći, pozivajući se na svoju ekskluzivnu komunističku ideologiju, određivati svima u društvu šta je to istina i pravi socijalizam. Nova socijalistička stranka zato mora biti zasnovana na temeljnim demokratskim principima i poštovanju osnovnih ljudskih i građanskih prava, bez povlašćenog položaja bilo koje grupacije unutar njenih redova.

Dragan Biorac (25. 7. 1990)

Socijalizam, odnosno, demokratski socijalizam je najbolji savremeni oblik vladavine. Baš tu ideju s najvećom mudrošću prihvatio je nedavni kongres Socijalističke partije Srbije. Program ove partije je nešto što je istorijska nužnost i što će se stalno menjati na bolje i bolje. U samoj srži istaknuta je – socijalna pravda – što je garancija prave i istinske jednakosti među svim pojedincima, kao i pravedno načelo – ravnopravnosti među narodima i narodnostima. Tako je ona postala zaloga srećne budućnosti, što znači da donosi mir, slobode, prosperitet i blagostanje za svakog pojedinca.

Ova partija je udarila glogov kolac birokratiji, dogmatizmu i boljševizmu. Zar nisu komunistički apsolutisti i grabljivci putem nezapamćenog terora i straha ugrozili vitalne interese, osobenosti, istorijske, kulturne i druge dragocenosti srpskog naroda. Zavedeni pojedinci ili grupe su poltronski, vazalno, za svoje lične interese i privilegije bacili teške okove svome narodu koji je grcao i čekao bolje dane.

Izbor eminentnih ljudi i stručnjaka u Glavni i Izvršni odbor Socijalističke partije Srbije je najbolji dokaz da će oni svojim znanjem i političkom veštinom dovesti do ostvarenja velikih zadataka koji su postavljeni na kongresu. Isto tako izbor izuzetno mudrog i čestitog državnika za predsednika SPS je najbolje moguće rešenje. Njegova je istorijska zasluga u tome što je doprineo integralnom, teritorijalnom i duhovnom ujedinjenju srpskog naroda. Sve u svemu učinjena je istorijska prekretnica za spas i sreću sadašnjih i budućih naraštaja.

Selim Sadrija, radnik iz Majdanpeka (13. 8. 1990)

Ovih dana u SR Srbiji došlo je do velikih političkih događaja, u prvom redu mislim na osnivanje Socijalističke partije Srbije – SPS. Imao sam i tu posebnu čast da budem i učesnik osnivačkog kongresa SPS i o tome bih rekao nekoliko svojih zapažanja: SPS je nastala ujedinjenjem SK Srbije i Socijalističkog saveza Srbije, dakle levo orijentisanih snaga u našoj Republici. Ovaj potez je logičan jer su ove dve društveno-političke organizacije, pogotovo od istorijske Osme sednice CK SK Srbije na istoj liniji.

Posebni kvalitet SPS je u tome što nije došlo do pukog prevođenja članstva iz SK i SSRN u Socijalističku partiju nego je ostavljeno na volju svim članovima ove dve društveno-političke organizacije, kao i svim građanima, da se svojevoljno opredele za SPS. Zatim, SPS je dobrovoljno izašla iz preduzeća i drugih ustanova i time se oslobodila raznih karijerista i šićardžija i time dobila na kvalitetu. Dakle, budući članovi SPS biće samo ljudi dobre volje i političke zrelosti pa prema tome svaka birokratizacija SPS je isključena.

Želim da poručim svim Šiptarima – mojim sunarodnicima (izuzimam separatiste) da je za naš narod sramota da slovenački, hrvatski i drugi razbijači Jugoslavije „uče” Šiptare, kako bi ih iskoristili za svoje mračne ciljeve, gurajući ih u neprijateljstvo sa Srbima, najbližim prijateljima i komšijama. Šiptarski narod nije toliko kratkovid ali je neorganizovan, jer su do sada, a pogotovu od nesrećnog Ustava iz 1974. godine sve konce u svojim rukama držali separatisti. […]

PRVI VIŠESTRANAČKI IZBORI U SRBIJI

Prošireni Odbor Sekcije hercegovačkih boraca koji žive u Beogradu (16. 11. 1990)

Nekadašnji partizani i sada razaznaju ko je ko i šta je šta u ovom novom, burnom, grčevitom i bolnom preobražavanju naše zemlje. Oni lako osjete ko prodaje rog za svijeću i brzo razaberu ko ugrožava, a ko čuva tekovine i ideale za koje su se žrtvovali zajedno sa mnogima koji nisu dočekali ove dane.

I u ovim izbornim nadmetanjima u Bosni i Hercegovini, odnosno Srbiji, lako raspoznaju ko se iskreno zauzima za Jugoslaviju, a ko je pokopava; ko je za pravednije, socijalističko društvo, a ko za stari svijet; ko je za slogu naših ljudi i naroda, a ko ih razjedinjava; ko je za napredak zemlje, a ko za ličnu slavu, golu vlast. Stoga će, uveliko prorjeđeni, borci glasati – i druge nagovoriti da glasaju – za kandidate koji su pokazali da znaju državne poslove i za koje vjeruju da će ih pošteno obavljati; koji će smirivati strasti, a ne zavađati ljude i narode; koji će ličnim primjerom bodriti omladinu i gajiti vjeru u budućnost.

Uprkos tome što je ustao, kako se to kaže, kusi i repati da ospori ili bar ocrni djelo partizana, već ostarjeli partizani ne vide razloga da se kaju zbog svoje odanosti slobodi za koju su ratovali. S prezirom gledaju na one koji izjednačavaju bujicu iskrenih puškonoša i šaku sebičnih i nečasnih vođa. Žale sve one nesrećnike koji bi sada da im se svete za svoje davne poraze. Vjeruju i mirno čekaju da vrijeme stiša sadašnje bure, razjasni nepravde i svakog postavi na svoje mjesto.

Slavko Jelačić i Mirko Predojević, nosioci Partizanske spomenice 1941 (21. 11. 1990)

Višestranački izbori u Srbiji su izuzetno značajni da bi njeni građani mogli biti zadovoljni programima opozicionih stranaka koje njihovi lideri svakodnevno predstavljaju na beogradskoj televiziji. Nesumnjivo je da predstavljanje stranaka ima višestrano značenje za dalje demokratske procese u Srbiji snažnije započete pre tri godine.

Kao vanstranački građani, neprijatno smo iznenađeni koliko su u većini ponuđeni programi odvojeni od stvarnosti, posebno u ekonomiji i privredi. Mnogo je prepričavanja poznatih problema i uveravanja u sveznalaštvo i svemoć stranačkih lidera koji nas jedino mogu izvući iz krize, tako da se nameće pitanje – pa gde su ovi ljudi bili ranije kada se tek sada javljaju kao naši sigurni spasioci?

Premnogo je nerealnih obećanja, pa makar i u predizbornom marketingu. Radi se o lakomislenom optimizmu sa tezom – lako ćemo, glasajte za nas, verni naši birači, radimo za vas dok se ne dočepamo vlasti, a posle možemo upravljati i bez vas. Tako nam se svake večeri po 90 minuta na televiziji nude blagostanje, zidaju „kule i gradovi”, pripremaju „med i mleko”, obećava najbolja demokratija, najveća pravda i sloboda, puna zaposlenost, visok standard, evropska kultura i mnogo toga u superlativu. Ali je najvažnije što će nas spasti od teškog tamnovanja 45 godina u socijalističkom sistemu. [...]

Svesno ili nesvesno, neki programi stranačkih prvaka se uklapaju u planove antisrpske koalicije, što posebno zabrinjava građane, umesto da se bore za usavršavanje već stvorenih demokratskih i privrednih temelja u poslednje tri godine u Srbiji, koju više ne sačinjavaju tri patuljaste državice kao kolonijalni posedi Slovenije i Hrvatske.

Borci NOR iz Crne Gore koji žive u Beogradu (27. 11. 1990)

Borci NOR-a Crne Gore koji žive u Beogradu, svjesni ozbiljnosti istorijskog trenutka za SFRJ i sudbinskog značaja predstojećih višestranačkih izbora u Crnoj Gori i Srbiji, saglasili su se da sa zborova upute apel narodu, posebno omladini i saborcima Crne Gore i Srbije.

Pred licem naše i svjetske javnosti otvoreno i organizovano vršljaju antijugoslovenske, antisrpske i antisocijalističke snage, među kojima su i sve snage izdaje, poražene u Drugom svjetskom ratu. U Hrvatskoj i Sloveniji su već na vlasti. Pridružuju im se i od naroda odbačene marionetske antisrpske koalicije u Crnoj Gori i Vojvodini. Oni ne biraju sredstva za zavađanje naroda i sijanje vjerske i nacionalne mržnje, idejnih i političkih sukoba, a nastupaju pod plaštom borbe za uspostavljanje višestranačke demokratije. Osnovni ciljevi su im razbijanje Jugoslavije. Na ostvarivanju tog cilja danas se ujedinjuju nacionalseparatističke snage od Triglava do Đevđelije. Bestidno prizivaju sve antijugoslovenske snage izvan zemlje. Na djelu su, zašto ne reći, snage izdaje i prodaje zemlje. Napadaju JNA i krčme državu kao svoje vlasništvo.

Glavnu prepreku na putu ostvarivanja separatističkih ciljeva ove snage vide, prije svega, u jedinstvu Srbije i tradicionalnoj sudbinskoj viševjekovnoj povezanosti, u borbi za slobodu i opstanak srpskog i crnogorskog naroda. Zato, antijugoslovenske i antisrpske snage smišljeno su radile i danas rade da narod Crne Gore i Srbije međusobno odrode i sukobe. Deo te podvale jeste i teza o ugrožavanju državnosti Crne Gore od bratskog srpskog naroda. Samo tako računaju da će ostvariti i svoje teritorijalne pretenzije, na račun ove dvije republike, u cilju stvaranja velike Hrvatske, velike Bugarske i muslimanske države po mjeri islamskog fundamentalizma, na teritoriji Bosne i Hercegovine i bivšeg Sandžaka. U kontekstu tih ciljeva su i zahtjevi za autonomijom Muslimana u Sandžaku, koridoru razdvajanja Srbije i Crne Gore, povezivanje sa nacioseparatistima na Kosovu i Metohiji, čiji je cilj Kosovo republika i stvaranje velike Albanije.

Za nesmetano djelovanje antijugoslovenskih separatističkih snaga, snaga zavade i mržnje među narodima, odgovornost pred istorijom i narodima Jugoslavije snosiće rukovodeći jugoslovenski državni i partijski organi vlasti. Zato se ne mogu osuđivati narodi ni borci oslobodilačkog rata, kako to čine danas bojovnici udružene desnice.

Današnja jugoslovenska vlada prećutno prelazi preko mjera i akcija snaga koje razbijaju Jugoslaviju. Posebno onih u Hrvatskoj i Sloveniji. Njen predsjednik Ante Marković formira svoju stranku. Naziva je jugoslovenskom i reformskom. Svojom reformom razara prije svega privredu Srbije, Crne Gore i drugih nerazvijenih republika, u kojima sa svojom strankom učestvuje i na izborima.

Cilj je vrlo jasan. Stvaranje socijalne nesigurnosti, prije svega u Srbiji i Crnoj Gori, razbijanje jedinstva Srbije, srpskog i crnogorskog naroda, njihovih progresivnih i jugoslovenski opredeljenih snaga. Kao što je sveta dužnost svih patriota bila borba za slobodu svoje porobljene i okupirane zemlje, tako je danas najsvetija dužnost borba za očuvanje slobode i jedinstva domovine, uspostavljanje istinskog federativnog uređenja zemlje ravnopravnih naroda i građana, očuvanje mira i sprječavanje građanskog i bratoubilačkog rata. Snage koje se bore za te ciljeve vidimo u svim jugoslovenski opredeljenim demokratskim snagama, u svim republikama, u Savezu komunista Crne Gore, u Socijalističkoj partiji Srbije. To su danas gotovo jedine stranke sa socijalističkim opcijama razvoja demokratskog, bogatijeg i humanijeg društva. Tu perspektivu otvaraju u svojim programskim određenjima, zasnovanu na uspostavljanju višepartijskog demokratskog sistema, ravnopravnosti svojinskih oblika, slobodnoj inicijativi i stvaralaštvu ljudi, tržišnom privređivanju i socijalnoj sigurnosti građana, sloboda misli i udruživanja, pravnoj državi i jednakosti građana pred zakonom, obezbjeđenju svih ljudskih prava bez obzira na nacionalnu, vjersku i drugu pripadnost.

Opredjeljujući se za takve programske ciljeve, snage i ličnosti koje ih dosljedno personalizuju, uvjereni smo da svoje povjerenje i glas zalažemo za mir i slobodu svog naroda, za nezavisnu istinsku federaciju ravnopravnih naroda i građana, za perspektivu bogatijeg i humanijeg življenja, za dostojanstvo i ugled svoga naroda i svoje zemlje u svijetu. I zato, odbacujući sistem jednoumlja, istovremeno smo protiv svakog nacionalističkog i separatističkog bezumlja.

Ljiljana Stojanović (5. 12. 1990)

Nisam ni profesor, ni doktor, nemam funkciju ni predugo životno iskustvo, ne pripadam nijednoj partiji i prvi put u životu pišem novinama. Zašto baš sad? Strah me naterao. Strepim za sutra, šta nas čeka, šta čeka našu decu. Pišem da bih sa ostalim razumnim svetom, pre svega s majkama, podelila teške utiske ovih predizbornih dana. Evo i zbog čega.

Knjigu „Vreme kada je narod govorio“ objavio je Institut za sociološka istraživanja (Filozofski fakultet, Beograd, Čika Ljubina 18-20; tel/fax +381 11 328 2391; e-mail: isi@f.bg.ac.rs). Knjiga se može nabaviti na Institutu po povlašćenoj ceni od 300 dinara, svakog radnog dana od 10 do 14 časova.

Uoči praznika pozvonila su na moja vrata dvojica mladića od po dvadesetak godina. Nudili su da se učlanim u njihovu stranku. Rekla sam im da me to ne zanima, a oni su otišli uz komentar koji me je šokirao: „Neka, predomisličeš se kad mi dođemo na vlast, a onda će biti kasno!”. Rođena sam posle rata, vaspitavana i školovana da volim svoju zemlju, Srbiju i Jugoslaviju, da poštujem i cenim dobre ljude ma kako se zvali i krstili, kojim god jezikom govorili i šta god radili – ako rade savesno i pošteno. Bila sam ubeđena da generacije rođene u slobodi i miru odrastaju kao humani i časni ljudi, široka srca i čiste duše, onakvi kakav je ovaj narod najvećim delom oduvek i bio. Ponosila sam se time.

Sada se pitam jesam li živela u pogrešnom uverenju. Da li je moj narod toliko mudar, učen, savremen, širokogrud, koliko sam verovala da jeste? I koliki deo tog naroda? Da li većina? Želela bih da verujem kako smo u većini mi kojima su nepoznati mržnja, pretnja, osveta, nasilje, da nas je većina za miran i siguran put u budućnost, pa neka i ne bude odmah sutra bolje. Lično ne verujem u „čarobnjake” koji obećavaju kule i gradove prekonoć i koji bi da poruše sve što je dosad postignuto. Videli smo, uostalom, kako su grdno obmanuti Slovenci i Hrvati.

Mnogo smo grešaka učinili od rata do danas, ali ne bi trebalo da pravimo nove, niti da uništimo i ono što je valjalo. [...] Zato apelujem na majke: glasajmo za promene koje će se ostvariti radom i u miru, a ne ognjem i mačem, pod krstom ili krunom. Ne dopustimo da nam neodgovorni muževi i očevi upropaste sutra.

P.S. I još jedna poruka mojim sunarodnicima: ne dopustite da nas glasni demokrati kao manje vredne, ili sposobne samo za rađanje, ponovo vrate u četiri kuhinjska zida.

Mara Drobac (13. 12. 1990)

Kao i velika većina građana ove naše republike pomno sam pratila predizbornu kampanju, koja se glasanjem na izborima – završila. I sve je bilo lepo. Građani ove naše Srbije izašli su mirno, kulturno, dostojanstveno da oduže svoj građanski dug. Sve je bilo na visokom, kako je to sada običaj da se kaže, civilizacijskom nivou. Ali ono što mi smeta jeste, ne toliko broj prisutnih delegacija i pojedinaca, već njihove izjave i zaključci o nama. Do koje mere nas oni ne poznaju, to je prosto neverovatno. Nemaju dve predstave o nama, našoj istoriji, kulturnim dostignućima i drugim bitnim elementima koji čine jedan narod.

I još nešto. Bilo je izbora i u drugim republikama ove naše Juge, ali nigde nije bilo toliko delegacija, pa se pitam šta je razlog. Prosto nema grada i izbornog mesta gde nije bilo strane kontrole. Nemam ništa protiv izvesnog – umerenog broja delegata i delegacija, ako je to već običaj u svetu i Evropi, ali se pitam s kakvim pravom američka ambasada obrazuje svoje komisije za kontrolu izbora. Da li bi oni nama to isto dozvolili? Imala sam utisak, kolikogod se slobodno opredeljivala za izbor ovog ili onog kandidata, da sam ipak pod nečijim kišobranom i da neko pomno prati kome ćemo mi, slobodni i demokratski nastrojeni ljudi dati svoj glas u našoj rođenoj zemlji i pod našim nebom.

Ja, kao građanin Srbije i Jugoslavije, povređena sam ovakvom kontrolom, jer smatram sebe dovoljno zrelom, ozbiljnom i odgovornom, a takvih nas je većina, da mi nije potreban toliki nadzor. Na kraju želim da kažem da mi nismo pali s grana, da imamo pojma o demokratiji i civilizacijskom ponašanju, da smo zreli da odlučujemo o svojoj sudbini i da nas nije trebalo do te mere potceniti.