Strogo čuvana tajna: Ratne sednice Vrhovnog saveta odbrane (26)
Partije imaju svoje paravojske
Godinama su, očigledno s razlogom, vlasti Srbije odbijale da Haškom Tribunalu dostave transkripte sa sednica Vrhovnog saveta odbrane na kojima se, otvoreno, govorilo o vođenju rata na teritorijama Hrvatske i Bosne; konačno, tokom suđenja Momčilu Perišiću, ovi transkripti otvoreni su pred sudom u Hagu. Zahvaljujući agenciji „Sense“ u prilici smo da čitaocima e-novina predstavimo sve transkripte koji osim dokumentarne vrednosti imaju još veći značaj – jer otkrivaju sve manipulacije i političke ambicije Miloševićevog režima iz jednog od najstrašnijih poglavlja novije istorije
Prisustvovali su: Zoran Lilić, predsednik Savezne Republike Jugoslavije - predsednik Saveta; Slobodan Milošević, predsednik Republike Srbije i Momir Bulatović, predsednik Republike Crne Gore - članovi Saveta; dr Radoje Kontić, predsednik Savezne vlade; Pavle Bulatović, savezni ministar odbrane; general-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije; general-potpukovnik Blagoje Kovačević, zamenik načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije; i general-major Slavko Krivošija, načelnik Vojnog kabineta Predsednika SR Jugoslavije.
ZORAN LILIĆ: Predlažem da počnemo s radom. Otvaram 25. sednicu Vrhovnog saveta odbrane. Za današnju sednicu predložen je sledeći Dnevni red: 1. Razmatranje aktuelne vojno-političke i bezbednosne situacije i 2. Tekuća pitanja. Mi nismo ništa planirali pod Tekućim pitanjima, ali ako bude pitanja razmotrićemo ih pod ovom tačkom. Prelazimo na prvu tačku dnevnog reda: razmatranje aktuelne vojno-političke i bezbednosne situacije. Predlažem da saslušamo uvodno izlaganje koje je pripremio načelnik Generalštaba sa svojim saradnicima, a da posle toga - po ustaljenom običaju - obavimo deo posla koji je u nadležnosti Vrhovnog saveta odbrane. Generale, izvolite!
MOMČILO PERIŠIĆ: Gospodo, u odnosu na poslednju sednicu Vrhovnog saveta odbrane došlo je do izvesnih promena, koje ćemo u odnosu na drugu varijantu istaći u današnjoj analizi. Znači, današnja analiza bi obuhvatila, pored one druge, varijante prošli put iznete, tri bitne promene, a to je: Odnos Vlade SR Jugoslavije prema krizi u Republici Srpskoj, stalna pretnja dolaska posmatrača na prostor SRJ i treća stvar, koja je sada izvesna, a onda je bila neizvesna, da su se na referendumu u Republici Srpskoj izjasnili da ne prihvataju Mirovni plan za rešavanje bosanske krize. Plan današnjeg rada bi išao na sledeći način: pukovnik Krga izneo bi zaključke iz procene opasnosti koja spolja preti SRJ, general Dimitrijević izneo bi zaključke iz procene o opasnosti koja preti Jugoslaviji iznutra, i treća, general Simić izneo bi mere koje mi predlažemo da se preduzmu na nivou Vrhovnog saveta odbrane, na nivou Savezne vlade i da iznese mere koje mislimo mi preduzeti na nivou Generalštaba, ako se opasnost po bezbednost SRJ bude nastavljala u kontinuitetu kako je do sada izražena. Predlažem, ako se slažete, da pukovnik Krga uzme reč.
BRANKO KRGA: Gospodine predsedniče, gospodo. Izneo bih zaključke iz procene novih aspekata uticaja stranog faktora na razrešenje krize u bivšoj Bosni i Hercegovini, a posebno bih se osvrnuo na odraz tih procesa na međunarodni položaj i bezbednost SR Jugoslavije. U razrešenju krize na prostoru bivše Bosne i Hercegovine pojavile su se tri bitno nove činjenice: prvo, jasno opredeljenje SR Jugoslavije u prilog prihvatanja Mirovnog plana, drugo, raskid odnosa sa rukovodstvom Republike Srpske i s tim u vezi aktuelizacija problema posmatrača, i treće, upravo je održan referendum u Republici Srpskoj. Ove činjenice međunarodna zajednica svestrano i detaljno procenjuje, donosi zaključke, planira i preduzima mere. Definitivnih i jedinstvenih stavova po ovim pitanjima još uvek nema, ali se, ipak, naziru neka bitna obeležja. Nakon jasnog i odlučnog opredeljenja SR Jugoslavije za prihvatanje Mirovnog plana Kontakt grupe, već se uočava da je to apsolutno podržano od svih subjekata međunarodne zajednice. Nakon dužeg vremena izolacije i optuživanja, nazire se bitno novi odnos međunarodne zajednice prema Saveznoj Republici Jugoslaviji, koji joj daje šansu da popravi svoj međunarodni položaj. Na to ukazuje poseta Kozirjeva, dolazak francuske parlamentarne delegacije, kao i povoljniji tretman SRJ u stranim sredstvima javnog informisanja, uključujući nemačka i američka.
Pored toga, očigledno je da je opredeljenje SRJ za Mirovni plan, za sada, smanjilo tenzije u pristupu međunarodne zajednice za rešavanje krize u bivšoj BiH i dovelo do relativizacij ranije najavljenih oštrijih mera. To se, pre svega, odnosi na barem privremeno odustajanje od dovođenja jakih snaga NATO radi nametanja mira. Na ovakvu odluku, prema našim saznanjima, uticale su i neke balkanske zemlje: Rumunija, Bugarska, Grčka koje su za vreme poseta američkog ministra odbrane, Perija, sugerisale da se ne ide na eskalaciju rata, pri čemu je postignuta saglasnost o prebaziranju dela američkih snaga sa centralno-evropskog na južnoevropsko vojište.
Pošto su se SAD, izgleda, zadovoljile sa ovakvim rešenjem, bitno je smanjen njihov interes da dovode snage na teritoriju Bosne i Hercegovine. Cenimo da je pozitivna ocena reagovanja SRJ od strane međunarodne zajednice u znatnoj meri amortizovala i ratničko raspoloženje Hrvatske prema Republici Srpskoj Krajini, o čemu svedoče nedavne izjave Kinkela, pa i Tuđmana. Od strane međunarodne zajednice podržan je i prekid odnosa SRJ sa Republikom Srpskom. Međutim, neke zemlje još uvek u to izražavaju sumnju i traže dokaze, pored ostalog, i kroz uvođenje institucije posmatrača na Drini. Pri tome se spekuliše sa ocenom da su sankcije bile opravdane, jer su navodno prisilile rukovodstvo SRJ na ovakav potez. U nekim zemljama se i dalje tvrdi da SRJ još uvek nije preduzela sve što može kako bi bosanske Srbe privolela da prihvate mir.
Izgleda da je Zapad došao do zaključka da su podsticaji međusobnih sukoba Srba i sankcije efikasniji instrumenti za ostvarivanje njihovih interesa, nego rizična upotreba sopstvene oružane sile sa kojom su mesecima pretili. Glavni nosioci zahteva za ovo su SAD, za koje kontrola najavljenih mera predstavlja principijelno pitanje i teško je verovati da će od toga lako odustati (...) Cenimo da bi, eventualno, prihvatanje posmatrača imalo sledeće negativne posledice. Prvo, jugoslovensko rukovodstvo bi od strane većine opozicionih partije bilo optuženo za zapostavljanje nacionalnih interesa i ugrožavanje suvereniteta zemlje. Drugo, došlo bi do institucionalizacije stranih posmatrača na našoj granici, čime bi jugoslovenska država na određeni način priznala celovitost Bosne i Hercegovine, kao i to da nije u stanju da kontroliše sprovođenje mera koje je sama donela. Treće, znatno bi se smanjile mogućnosti pomoći Republici Srpskoj, što bi, ako bi Zapad nastavio da intenzivnije pomaže Muslimane, dovelo do toga da Srbi trpe velike gubitke, a to bi sigurno izazvalo i niz negativnih reakcija. Četvrto, stalno prisustvo stranih posmatrača na granici moglo bi da dovede do namernog izazivanja raznih incidenata itd.
Pozitivni efekti prihvatanja posmatrača bili bi: prvo, neuvođenje novih i eventualno postepeno skidanje postojećih sankcija; drugo, potvrdila bi se kooperativnost jugoslovenskog rukovodstva i moguće bi došlo do vraćanja SRJ u barem neke forume međunarodne zajednice. Odbijanje posmatrača imalo bi, uglavnom, suprotne efekte od njihovog prihvatanja, od kojih je najteži, gotovo sigurno zadržavanje postojećih, a moguće i uvođenje novih sankcija, sa svim negativnim posledicama koje bi iz toga mogle da proizađu. S tim u vezi, smatramo da bi prilikom razmatranja ovog pitanja trebalo imati u vidu sledeće: u kontaktima sa stranim predstavnicima trebalo bi insistirati da to pitanje, uopšte, ne dođe na dnevni red Saveta bezbednosti i da se skidanje sankcija veže za jasnu podršku Mirovnom planu od strane SRJ, a ne za prihvatanje posmatrača. Ukoliko se razmatranje ovog pitanja nametne, onda bi trebalo nastojati da se, ipak, ne donese odluka o njihovom upućivanju, pri čemu bi se mogli koristiti sledeći argumenti: prvo, da je SRJ sama, bez spoljnog pritiska, donela odluku o prekidu odnosa sa rukovodstvom Republike Srpske i da je u stanju to da kontroliše; drugo, naglasiti da međunarodna zajednica ima mogućnost da saobraćaj na granici SRJ i Republike Srpske kontroliše tehničkim sredstvima iz vazduha i opservacijama diplomata; treće, istaći da dosadašnjom kontrolom, u kojoj je već učestvovala međunarodna zajednica, nije otkriveno narušavanje uvedenih mera, pa prema tome, nema ni mesta sumnjama.
Mada smo razvoj događaja u slučaju odbijanja Mirovnog plana od strane Republike Srpske nedavno analizirali, neki novi činioci ukazuju na mogućnost izvesne korekcije međunarodno predviđenog scenarija. Prema tome, posle objavljivanja rezultata referenduma, dalji razvoj situacije i reagovanje stranog faktora moguće je u tri osnovne varijante: prva varijanta - da međunarodna zajednica prizna neuspeh dosadašnjem Mirovnog plana Kontakt grupe, da to prihvati kao činjenicu koja je potvrđena referendumom, kao najvišim oblikom demokratskog izražavanja naroda i istovremeno nastavi sa traženjem novih puteva za rešenje krize. Ovaj novi pristup mogao bi da se realizuje kroz izvesnu korekciju postojećeg ili izradu potpuno novog Mirovnog plana. Na mogućnost ovakvog razvoja događaja ukazuje i činjenica da su SAD posle raspisivanja referenduma ostavile mogućnost Republici Srpskoj da se do 15. oktobra definitivno izjasni o Mirovnom planu, iako su cenile da će odgovor naroda biti negativan. I najnovije izjave koje je izneo Kozirjev govore o zainteresovanosti za nastavak mirovnog procesa. Postoji izvesna mogućnost da se rešenje krize potraži potpunom, čak i prisilnom razoružanju Vojske muslimansko-hrvatske federacije, kao i Vojske Republike Srpske, uz nametanje mirovnog rešenja pod protektoratom medjunarodne zajednice.
Treća varijanta - da međunarodni faktori pođu od činjenice da je Mirovni plan Kontakt grupe definitivno odbačen od strane Republike Srpske i da pristupe njegovom nametanju kroz sprovođenje najavljenih kaznenih mera. Ove mere mogle bi da se realizuju kroz tri faze: Prva faza dobila bi na intenzitetu posle 15. oktobra, ako se do tada ne bi našlo rešenje za naknadno prihvatanje Mirovnog plana od strane Republike Srpske i imala bi sledeće obeležje - Međunarodna zajednica bi, slično kao i do sada, nastavila sa tajnim isporukama naoružanja i vojne opreme Muslimanima i Hrvatima, uz podsticaj njihovih ofanzivnih dejstava, vršila bi svestran pritisak na Republiku Srpsku, došlo bi do proširenja bezbednosnih i stvaranja ekskluzivnih zona; Vojsci Republike Srpske bi bili postavljeni ultimatumi da napusti višak teritorije, za čije nepoštovanje bi bila kažnjavana selektivnim vazdušnim udarima. Cilj preduzetih mera u ovoj fazi bio bi da se Srbi sabiju na teritoriju definisane Planom Kontakt grupe i prisile na prihvatanje Plana, ali u nepovoljnijim uslovima. Cenimo da bi u ovoj fazi Vojska Republike Srpske, ipak, bila u stanju da se više meseci uspešno suprotstavlja protivniku - na to ukazuje i sadašnji odnos snaga sukobljenih strana.
Razvoj događaja u ovoj fazi imao bi niz negativnih posledica na bezbednost SRJ, kao što su upad oružanih grupa, izazivanje oružanih provokacija, pojačana kontrola granice na Drini od srane međunarodne zajednice radi utvrđivanja da li SRJ dosledno sprovodi svoju odluku o blokadi Republike Srpske itd. Druga faza bi otpočela nakon konstatacije da Republika Srpska još uvek nije spremna da prihvati mirovno rešenje i imala bi sledeće karakteristike: ukidanje embarga na isporuke naoružanja i vojne opreme Muslimanima i Hrvatima, intenziviranje njihovih ofanzivnih dejstava, povlačenje većeg dela snaga UNPROFOR-a, pojačane vazdušne udare po položajima Vojske Republike Srpske itd. U ovoj fazi bi bio cilj da se Srbi žestoko kazne i konačno prinude da prihvate Mirovni plan Kontakt grupe. Vojska Republike Srpske bi u takvim uslovima mogla da izdrži dva do tri meseca, a nakon toga prednost bi postepeno prelazila na stranu muslimansko-hrvatske koalicije. Međunarodna zajednica bi nastojala da ostvari kontrolu nad borbenim dejstvima i uspostavi približan balans snaga. Ovakav razvoj situacije bi navedene negativne efekte po našu bezbednost značajno potencirao.
Treća faza bi otpočela ukoliko bi se pokazalo da sve prethodne mere nisu prinudile Srbe da prihvate Mirovni plan. Karakteristike ove faze bile bi: masovna isporuka naoružanja i vojne opreme Muslimanima i Hrvatima, dolazak većeg broja stranih plaćenika, definitivno povlačenje UNPROFOR-a, potpuno stavljanje NATO-a i Vojske Republike Hrvatske na stranu muslimansko-hrvatske federacije. Na ovaj način, Vojska muslimansko-hrvatske federacije bi došla u superioran položaj i bila u stanju da izvodi ofanzivna dejstva širih razmera, sa težištem na pravcima : Olovo - Nišići - Sarajevo, Tuzla - Brčko, Bihać - Slunj - Ogulin, a verovatno bi istovremeno otpočela dejstva Vojske Republike Hrvatske protiv Republike Srpske Krajine. Cilj međunarodne zajednice u ovoj fazi bio bi razbijanje Vojske Republike Srpske, likvidacije Republike Srpske kao države i uspostava unitarne Bosne i Hercegovine. U ovakvim uslovima vreme bi izrazito radilo protiv Vojske Republike Srpske. Dugoročno, ona bez pomoći ne bi mogla da se suprotstavi napadima muslimansko-hrvatskih snaga i doživela bi, najverovatnije, više poraza.
Ovakav razvoj događaja bi imao krajnje nepovoljan odraz na bezbednost SRJ, što bi se manifestovalo kroz sledeće: oštre optužbe opozicije na račun državnog i vojnog rukovodstva za zapostavljanje nacionalnih interesa, pokušaj formiranja paravojnih jedinica i njihovo upućivanje u pomoć Republici Srpskoj, izazivanje raznih incidenata uključujući i oružane provokacije na teritoriji SRJ kroz napade na vojne objekte, ličnosti, idejne protivnike i drugo, što bi moglo da poprimi oblik građanskog rata; dolazak većeg broja izbeglica; izazivanje socijalnih nemira i namerna opstrukcija realizacije Programa za ekonomski oporavak zemlje; mogućnost pobune secesionističkih snaga na Kosmetu, Raškoj oblasti, Vojvodini itd.
Analizirajući reagovanja međunarodne zajednice, cenimo da je u ovom trenutku, ipak, realnija varijanta daljeg traženja političkog rešenja krize na prostoru bivše Bosne i Hercegovine, sa mogućim raznim modifikacijama. Pri tome, pored izvesnih razlika u pristupu, izgleda da su se važniji spoljni činioci, ipak, saglasili u tome da ne dopuste izrazitu pobedu nijedne strane kao ni stvaranje etnički čisti državnih tvorevina - ni srpske ni muslimanske.
Zaključci: Prvo, opredeljenjem SRJ za podršku Planu Kontakt grupe stvoreni su samo početni uslovi za veći direktni uticaj na mirovni proces i poboljšanje tretmana Jugoslavije u međunarodnoj zajednici. Pošto kod glavnih faktora međunarodne zajednice ima razlika u rešavanju krize, pri čemu su SAD za oštriju, a evropske zemlje, posebno Rusija, za blažu varijantu, smatramo da bi to trebalo iskoristiti za plasiranje naših stavova i interesa.
Drugo, definitivno odbijanje Mirovnog plana od strane Republike Srpske otvara prostor stranom faktoru za primenu vrlo različitih varijanti daljeg upravljanja odnosno razrešenja krize, prvenstveno radi realizacije svojih ciljeva. Eventualno postizanje konačnog cilja u jednoj, podrazumeva odustajanje od prelaska na naredne faze. Praksa je pokazala da su, pri tome, mogući razni obrti. Za interese SRJ najpovoljnije bi bilo da se dalje reagovanje međunarodne zajednice odvija po prvoj varijanti, tj. da se nastavi mirovni proces.
Treće, radi toga, kao i radi neutralisanja negativnih efekata uticaja stranog faktora na međunarodni položaj i bezbednost SRJ, nužno je nastaviti sa naporima da se međunarodna zajednica ubedi da i dalje težišno deluje na pravcu mirnog raspleta krize. U tom smislu, na odgovarajući način trebalo bi ispoljiti uticaj na Republiku Srpsku, jer je uspostava mira naš primarni nacionalni i državni interes.
Peto, težište naše aktivnosti u ovom periodu trebalo bi da bude napolitičko-diplomatskom, informativno-propagandnom i obaveštajno-bezbednosnom planu, kako bismo realno sagledali i procenjivali sve relevantne činioce uticaja spoljnog faktora, valorizovali početno poboljšanje međunarodnog položaja i na taj način učvrstili bezbednost SRJ.
ZORAN LILIĆ: Reč ima general Dimitrijević.
ALEKSANDAR DIMITRIJEVIĆ: Gospodine predsedniče, gospodo. Dozvolite mi da, uvažavajući već rečeno, iznesem zaključke iz procene bezbednosne situacije u SRJ, naravno u kontekstu razrešenja krize u bivšoj Bosni i Hercegovini. Ukupnu složenost bezbednosne situacije u SRJ, u velikoj meri, opterećuju stavovi i aktivnosti rukovodstva Republike Srpske, kako u odnosu na spoljno okruženje, tako i na unutrašnjem planu. Dosadašnje postavljanje ovog rukovodstva u odnosu na Plan Kontakt grupe u znatnoj meri ostavlja Zapadu, pre svega, SAD prostor za prilagođavanje opcija i stavova prema SRJ, koji im u datom trenutku najviše odgovaraju.
Nerealne procene i neadekvatni potezi su po svim parametrima ono što se od tog rukovodstva može najverovatnije očekivati i u narednom periodu. Takvo ponašanje otvara dilemu - ne ide li ono upravo na ruku američkim planovima? Neki elementi ukazuju da i takve procene imaju osnova, što bi značilo da SAD na taj način žele da se kriza prenese na prostor SRJ i osloncem i u sprezi sa snagama iznutra pokuša izazvati njena destbilizacija. Javno zalaganje SAD za mir nikako ne znači da im je do mira, zaista, stalo, odnosno da su se opredelile za prestanak rata na ovim prostorima. U takvim uslovima, brojni pokazatelji ukazuju da se rešenje bosansko-hercegovačke krize, pre svega, potezi koje će povući rukovodstvo Republike Srpske, najdirektnije reflektuju na stanje bezbednosti u SRJ.
Dosadašnji razvoj događaja već je u izvesnoj meri uticao na unutrašnju polarizaciju snaga. Nastalu situaciju prevashodno koriste određene političke snage, oličene u pojedinim opozicionim, a posebno ekstremno desnim strankama i njihovim liderima, videći u tome svoju šansu za osvajanjem vlasti, bilo iznuđivanjem političkim sredstvima ili silom. U svakom slučaju, zvaničnu politiku SRJ i odnos prema Republici Srpskoj ove snage koriste za polarizaciju građana čime žele da pokušaju destabilizaciju postojećeg sistema i izazovu nepoverenje srpskog i crnogorskog naroda u državno, ali i vojno rukovodstvo. Rame uz rame ovim snagama nalaze se pripadnici ratno-profiterskog i kriminogenog lobija sa obe strane Drine, deo medija, inteligencije, određene snage u dijaspori, kao i ekstremni deo Srpske pravoslavne crkve koja, opredeljujući se za stavove rukovodstva Republike Srpske, nedvosmisleno ulaze u politiku sa tezom da je nastupio odlučujući trenutak da se legitimna vlast pokuša srušiti.
Nema sumnje da svim tim snagama kao povod za izraženu konfrontaciju zvaničnoj politici služe događaji i u vezi sa Republikom Srpskom, a da je stvarni razlog u borbi za vlast. U tome nastoje i nastojaće da deluju sinhronizovano sa svojim pristalicama i istomišljenicima u Republici Srpskoj, Srpskoj Krajini i inostranstvu. Brojni pokazatelji ukazuju na visok stepen sinhronizacije ukupnih destruktivnih aktivnosti svih ovih snaga, što navodi na zaključak o rukovođenju iz jednog centra, pri čemu, ako se zna u čijem bi to interesu moglo biti, ne možemo izbeći konstataciju o visokom stepenu involviranosti stranog faktora, pre svega SAD, ne samo u smislu podrške, već i u direktnom rukovođenju i usmeravanju kriza.
U takvim uslovima, posebnu pažnju zaslužuju militarizovani delovi pojedinih stranaka: Srpske radikalne stranke, Stranke srpskog jedinstva, Srpske narodne obnove, Srpskog pokreta obnove, SDS u Republici Srpskoj i Srpskoj Krajini i SDS srpskih zemalja koje već imaju formirane paravojne odnosno vojne jedinice na prostoru Republike Srpske i Srpske Krajine. U svemu ovome prednjači Srpska radikalna stranka, koja je svojim članovima na prostoru SRJ već izdala direktivu da se obavezno odazivaju na pozive vojnih organa, idu u jedinice Vojske Jugoslavije, spoje se sa oružjem i - čekaju. Rukovodstvu Srpskog četničkog pokreta je dat zadatak da ljudstvo drži na okupu, vrše pripreme, pa čak i izbor i pripremu pećina za boravak u njima, i provode druge aktivnosti usmerene na pripreme za moguće oružane sukobe. Ova stranka intenzivirala je i upućivanje svojih dobrovoljaca u Republiku Srpsku i Srpsku Krajinu, a poznato je da ona već u Republici Srpskoj ima nekoliko svojih jedinica ranga bataljona. I druge od pomenutih stranaka imaju svoje dobrovoljce u Republici Srpskoj i Srpskoj Krajini koji bi, u slučaju izazivanja sukoba na ovim prostorima, nastojali da sa svojim istomišljenicima oružjem otkažu poslušnost i pređu na ovu teritoriju, a svoje raspuštene paravojne formacije na ovim prostorima mogle bi relativno lako okupiti i organizovati. Na psihološko-propagandnom planu Srpska radikalna stranka već plasira teze da u ministarstvima unutrašnjih poslova republika i Vojsci Jugoslavije ima veliki broj svojih članova i simpatizera, čime pokušava da ove institucije kompromituje i izazove nepoverenje organa vlasti i ostalih građana u njih.
Separatističke snage na Kosovu i Metohiji i Raškoj oblasti podržavaju - bar javno - mere Savezne vlade u meri koja odgovara njihovim ciljevima. Raskoli unutar Demokratskog saveza Kosova, kao i ostali indikatori, ukazuju da je u ovom trenutku malo verovatno da će strani faktori ići na aktiviranje Šiptara na oružanu pobunu, iako ne treba isključiti mogućnost izazivanja sukoba na Kosovu ili Sandžaku baš od onih struktura iz redova ekstremista u srpskom i crnogorskom narodu, kao što ne treba isključiti mogućnost da to učine i ekstremisti iz redova Albanaca ili, Muslimana. Međutim, u varijanti da dođe do oružarlih sukoba na drugim prostorima u SRJ, verovatnoća da se aktivira Kosovo, ili Sandžak postaje daleko veća.
Stranka demokratske akcije za Sandžak je, i pored smena u vrhu, što će voditi unutrašnjoj polarizaciji snaga, dobila usmerenja da ne napada i bilo čime provocira rukovodstva republika Srbije i Crne Gore i SRJ, a ponuđeni plan Kontakt grupe smatra prihvatljivim i za Muslimane u Raškoj oblasti, jer im je obezbeđen koridor sa maticom u bivšoj Bosni i Hercegovini koji će, kako računaju, u slučaju neprihvatanja plana od strane Srba iz Bosne dobiti i silom, nastojeći da pri tome internacionalizuju pitanje Muslimana u SRJ i ne odustajući od, u krajnjem, oružane opcije. Separatističke snage u Vojvodini nastoje, takođe, da ojačaju svoje pozicije posle raskola u Demokratskoj zajednici vojvođanskih Mađara, u čemu traže podršku zvaničnih vlasti Mađarske, odakle je i potekla inicijativa za uspostavljanje dijaloga i saradnje između Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara, Saveza vojvođanskih Mađara i Demokratskog saveza Hrvata Vojvodine. Uz sve pomenute, ne treba izgubiti iz vida i jedan broj jedinica u Republici Srpskoj, čiji su komandanti pod uticajem pojedinih stranačkih vođa sa ovih prostora.
U takvim uslovima neprijatelji SRJ i, u osnovi, neprijatelji srpskog i crnogorskog naroda će nastojati da postojeće stanje iskoriste za dublju polarizaciju građana SRJ na pristalice zvanične politike i ostale. Istovremeno, moglo bi doći do sve većeg približavanja stavova opozicionih političkih partija sa stavovima koji su protivni stavovima zvanične politike. Paralelno s tim, približavaće se i militantne snage u viđenju metoda pokušaja nasilnog rušenja vlasti. Pri tome, povodi za eskalaciju sukoba mogu biti različiti, ali je za očekivati da će im prethoditi pokušaji da se zvanična politika SRJ pred Zapadom i svetom diskredituje i prikaže nedoslednom. Eventualno prihvatanje posmatrača na granici prema Republici Srpskoj, što u ovom trenutku nije bez realne osnove sa određenim modalitetima i uslvoima i makar samo načelno, ove snage bi nastojale iskoristiti za izazivanje nezadovoljstva građana, prikazujući to kao izdaju nacionalnih i državnih interesa, što bi za posledicu moglo imati dalje produbljivanje sukoba.
Militantne stranačke snage mogle bi svoje aktivnosti planirati i prema granici SRJ sa Republikom Srpskom i to sa dvostrukim ciljem: prvo, da pokušaju diskreditovati stavove i politiku SRJ na taj način što bi vlastite pokušaje upućivanja konkretne pomoći u ljudstvu i tehničkim materijalnim sredstvima u Republiku Srpsku pred svetom prikazivali kao kršenje obaveza i dogovora na planu uspostavljanja mira od strane zvaničnih organa; drugo, da sprečavanje slanja takve pomoći od strane zvaničnih organa angažovanjem ministarstava unutrašnjih poslova i Vojske Jugoslavije iskoriste za stvaranje nezadovoljstva kod dela građana i incidente. Za izazivanje nezadovoljstva građana koristili bi pozive na okupljanja, organizaciju raznih mitinga, demonstracija i drugih okupljanja, pri čemu računaju i na socijalne probleme jednog broja građana. U tom smislu, sve su očigledniji pokušaji da se opozicija okupi u jedinstveni front za zajedničko delovanje, uz istovremeno korišćenje svih prilika za diskreditaciju zvanične politike.
S tim u vezi, prisutne su brojne špekulacije sa Vojskom Jugoslavije i snagama ministarstava unutrašnjih poslova republika. Za Vojsku Jugoslavije, u nedostatku novih, kopa se po starim gresima, u čemu imaju pomoć razvlašćenih nezadovoljnika ili se od pojedinih slučajeva nastoje stvoriti afere u opozicionim medijima i iste okvalifikovati kao pojave. Svesne značaja postizanja svojih ciljeva u odnosu na Vojsku Jugoslavije i MUP, brojne stranačke aktivnosti biće najverovatnije usmerene u tom pravcu. U tom smislu, realno je očekivati i povećan broj napada na Vojsku Jugoslavije od strane ovih snaga, pa i nasrtaje na vojne objekte i imovinu, stvaranje nepoverenja u njen sastav, obnovu zahteva za stvaranjem neke nove vojske i sl. U ovom trenutku, osim pojedinačnih negativnih izjašnjavanja, kao i najava postupaka, nemamo pojava koje prete ozbiljnijem ugrožavanju stanja u Vojsci Jugoslavije. Intenzivno se provode kontraobaveštajne i druge mere u cilju sprečavanja iznenađenja. Međutim, u slučaju eskalacije sukoba ne isključujemo mogućnost da se pojedini pripadnici Vojske Jugoslavije, posebno sa prostora Republike Srpske i Srpske Krajine, nađu u dilemi i laviraju ka stavovima pojedinih stranaka. Na tom planu preduzimamo mere da se takve pojave svedu na što je moguće manju meru.
Da zaključim: na osnovu iznetog, može se zaključiti da je bezbednosna situacija u SRJ izuzetno složena, sa tendencijom daljeg zaoštravanja. Sve ovo nameće potrebu da se, pored dnevnog praćenja i procenjivanja stanja na svim nivoima preduzimaju energične mere za eliminaciju svih uzroka i vidova ugrožavanja bezbednosti SRJ u samom začetku, jer bi svako odlaganje moglo rezultirati negativnim posledicama. Gospodine predsedniče, ja sam završio!
MIODRAG SIMIĆ: Gospodine predsedniče, gospodo. Nezvanični rezultati referenduma ukazuju da će se reći "ne" Mirovnom planu Kontakt grupe, što može usložiti postojeće i izazvati nove probleme po bezbednost SRJ. U Generalštabu Vojske Jugoslavije je procenjeno da bi sledeći problemi, ukoliko se pravovremeno ne preduzmu adekvatne mere na njihovom rešavanju mogli negativno uticati na borbenu gotovost Vojske Jugoslavije.
Prvi problem: dalje produbljivanje raskola u srpskom nacionalnom biću narušavalo bi jedinstvo Vojske Jugoslavije, posebno njenog ratnog sastava. Nejedinstvo u stavovima između državnih rukovodstava SRJ i Republike Srpske stvara mogućnost pojačanog uticaja militantnog dela opozicije koja će u borbi za vlast nastojati da sukob prenese na narod, što može ugroziti jedinstvo Vojske Jugoslavije, bitno umanjiti njenu borbenu gotovost i dovesti u pitanje mobilizaciju ratne Vojske.
Drugi problem: održavanje ili neznatno ublažavanje sankcija može ozbiljno ugroziti odbrambenu moć SRJ. Ovo bi dovelo u pitanju i realizaciju Ekonomskog programa, što bi izazvalo nezadovoljstvo građana zbog daljeg pada standarda, socijalne nemire sa mogućnošću prerastanja u demonstracije rušilačkog karaktera i međustranačke oružane obračune, onemogućilo pružanje humanitarne pomoći stanovništvu Republike Srpske i dovelo u pitanje pomoć Republici Srpskoj Krajini.
Treći problem: povećana verovatnoća prenošenja rata na prostor SRJ. U ovakvim uslovima znatno se povećava mogućnost dejstava naoružanih grupa i pojedinaca sa prostora SRJ i Republike Srpske na objekte od posebnog značaja za Vojsku Jugoslavije, rukovodeće ličnosti, pripadnike nacionalnih manjina u SRJ. Ne isključuje se ni mogućnost oružane pobune radi secesije na kriznim područjima.
Četvrti problem: niska popuna Vojske Jugoslavije vojnicima i dalje je niska i sadašnja iznosi 63 odsto, a otpustom septembarske generacije opašće na oko 55 odsto. Otpušta se 14,5 hiljada, a planiran je prijem oko 10 hiljada regruta. Ovaj problem je tim više izražen, zbog izrazito niskog stepena popune vojnicima po ugovoru - 42 odsto i slabog odziva vojnih obveznika iz vanredne popune - oko 30 odsto.
Peti problem, nedovoljno i neredovno finansiranje ima za posledicu dnevnu nelikvidnost Vojske Jugoslavije za 60 miliona dinara. Dalje trošenje ratnih materijalnih rezervi, što se posebno negativno odražava na utrošak kritičnih vrsta ratnih materijalnih rezervi koje su na slajdu pokazane (...)
Sedmi problem - odnos prema starešinama Vojske Republike Srpske koji ne podržavaju politiku rukovodstva Republike Srpske i žele da se vrate u Vojsku Jugoslavije. Već je prisutna pojava da se deo starešina iz 30. kadrovskog centra, podržavajući mirotvornu politiku rukovodstva SRJ, želi vratiti u SRJ, jer ne prihvata ratnu opciju rukovodstva Republike Srpske.
Osmi problem - pružanje pomoći Vojsci Republike Srpske u sprečavanju njenog razbijanja i narušavanja teritorijalnog integriteta Republike Srpske. Nastavljanjem ofanzivnih dejstava snaga muslimansko-hrvatske koalicije, intenziviranje pomoći u naoružavanju i spremnost NATO da ih iz vazduha podrži, stvara realne uslove za dovođenje Vojske Republike Srpske u inferioran položaj, značajnije gubljenje teritorije i ozbiljno narušavanje njenog jedinstva, a to će dovesti u pitanje sposobnost Vojske Republike Srpske za dalje uspešno vođenje rata. Istovremeno se može očekivati veliki broj izbeglica, među kojima i određen broj naoružanih lica koja mogu ispoljiti svoje aktivnosti i na prostorima SRJ.
Drugo, preduzete mere borbene gotovosti. Preduzete mere Generalštaba Vojske Jugoslavije na održavanju potrebnog nivoa borbene gotovosti, adekvatne sadašnjoj situaciji, vama su poznate. Ovom prilikom podsećam vas da se Generalštab Vojske Jugoslavije intenzivno bavi praćenjem, procenjivanjem situacije i preduzimanjem adekvatnih mera borbene gotovosti, informisanjem pripadnika Vojske o stanju u zemlji i okruženju i obezbeđenju jedinstva vojnih kolektiva na doslednom sprovođenju odluka državnog rukovodstva, na pojačanom i dubinskom obezbeđenju državne granice i vitalnih objekata Vojske Jugoslavije i preduzimanju drugih pripremnih radnji koje obezbeđuju sprečavanje mogućih oblika iznenađenja i stvaraju povoljne uslove za operativni razvoj i mobilizacijski razvoj Vojske Jugoslavije.
Treće, predlog mera. Mere iz nadležnosti Vrhovnog saveta odbrane: 1. Definisanje nacionalnih interesa srpsko-crnogorskog naroda, faza i načina realizacije na sprečavanju daljeg raskola u jedinstvenom nacionalnom biću, 2. Diplomatskim aktivnostima nastojati da se kooperativan odnos SRJ materijalizuje ukidanjem ili bitnim ublažavanjem sankcija, uz zahtev članovima Kontakt grupe da zaustave hrvatsko-muslimansku ofanzivu, čime bi se de facto postigao mir, 3. Staviti van snage odluku o nepozivanju na vojne vežbe vojnih obveznika učesnika rata 1991/92. godina i zemljoradnika, 4. Odobriti načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije da u slučaju potrebe izvrši popunu jedinica "A" klasifikacije do mirnodopske popune od 100 odsto u Novosadskom, Užičkom, Podgoričkom i Prištinskom korpusu, Drinskoj diviziji, Korpusu PVO i Vazduhoplovnom korpusu. Za izvršenje ovog zadataka angažovalo bi se oko 18 hiljada lica iz rezervnog sastava, 5. Doneti odluku da li, kako i na koji način pomagati Vojsku Republike Srpske ako dođe u opasnost srpski narod i Republika Srpska kao celina, a posebno kako pomagati Srpsku Vojsku Krajine.
(...) Ukoliko se odlučite za nastavak pružanja pomoći Vojsci Republike Srpske i Srpskoj Vojsci Krajine, neophodno je obezbediti još 62 miliona i 700 hiljada dinara za nabavku municije, za lečenje povređenih i za transportne usluge, je što ukupno iznosi 248 miliona i 400 hiljada dinara. Ovo su minimalne potrebe. Pomoć Vojsci Republike Srpske i Srpskoj Vojsci Krajine Generalštab će realizovati po vašoj odluci. Ukoliko odlučite da se Vojska Jugoslavije angažuje na prostoru Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, Generalštab će to realizovati po aneksu plana upotrebe. Predložene i planirane mere stupiće na snagu po naređenju načelnika Generalštaba, a na bazi vaše odluke i u skladu sa razvojem vojno-političke situacije u zemlji i okruženju. Toliko, gospodine predsedniče!
MOMČILO PERIŠIĆ: Znači, na osnovu zaključaka iz procena i mogućeg razvoja situacije, ovo su samo planirane mere koje ćemo mi, ako ih odobrite, u adekvatnoj situaciji moći da preuzimamo bez ponovnog sastajanja. Inače, lično smatram da u ovom momentu ne treba preduzimati ništa više nego što je preduzeto. Ovo je u skladu sa tim se pripremimo i eventualno obezbedimo sredstva koja za adekvatne povećane mere treba da se utroše. Predložio bih malu pauzu, pa da nastavimo u užem auditorijumu.
No comments:
Post a Comment