Feljton: Odjeci i reagovanja (2)
Istina i Slobodan koračaju zajedno
U (pred)istoriji raspada Jugoslavije i potonjih ratova novinskoj rubrici „Odjeci reagovanja“ svakako pripada sasvim poseban značaj. Ona je odavno postala povlašćeno mesto sećanja ne samo u ličnim uspomenama savremenika nego i u kolektivnoj memoriji. To je, neosporno, jedna od onih nezaobilaznih repernih tačaka u odnosu na koje pokušavamo da rekonstruišemo duh vremena koji je vladao krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Tada se, zahvaljujući naporu „naroda koji je progovorio“, na stranicama „Politike“ gradila jedna nova stvarnost, koja će uskoro postati stvarnija od stvarnosti same. O fenomenu „Odjeka i reagovanja“ nedavno je objavljena knjiga „Vreme kada je narod govorio“ autora Aljoše Mimice i Radine Vučetić. Iz tog obimnog i dragocenog dokumenta, čitaocima e-novina prenosimo odabrane delove
Autori: Aljoša Mimica i Radina Vučetić
Stanica Milivojević, Aranđelovac (10. 3. 1989)
U poslednjem broju zagrebačkog nedeljnika „Danas” (br. 468 od 7. marta o. g.) ime Slobodana Miloševića se u trinaest članaka i dva pisma čitalaca pominje 78 puta.
U ovaj broj nije uračunato pominjanje druga Miloševića kada mu se ime zamenjuje zamenicama „on” ili „njegov”, zatim kad mu se daju sarkastični epiteti kao na primer „nacionalni lider”, „ljubitelj narodne sloge”, „prvi čovek partije”, „SLOBO-DNO” i slično.
Isto tako u gornji broj nije uračunato ni pominjanje članova porodice druga Miloševića u dva članka i to 16 puta.
Pošto ne verujem da je do danas jedan nedeljnik u svetu pomenuo toliko puta jedno ime, u jednom svom broju – koliko je „Danas” pomenuo druga Miloševića – predlažem da ovaj broj pomenutog nedeljnika dostavite redakciji Ginisove knjige rekorda. Ukoliko se pronađe da je neki drugi nedeljnik pomenuo neko ime više puta, onda predlažem da u Ginisovu knjigu rekorda uđe da je ime druga Miloševića pominjano samo u pežorativnom (pogrdnom) smislu.
Sasvim sam sigurna da je u tome, u mržnji, nemoguće naći premca nedeljniku „Danas”.
Dr Mirko Božović, Vršac (2. 4. 1989)
Usvajanje ustavnih amandmana je velika pobjeda svih koji vole Srbiju i Jugoslaviju. Svima je znan doprinos Slobodana Miloševića u toj teškoj borbi. Ovaj čovjek je snagom jednog Karađorđa i mudrošću Njegoša doveo narod do časne pobjede.
Nijednog trenutka mu ljubav prema svom narodu nije zasmetala da uvažava druge. Za sve to mu sljeduje najblistaviji jugoslovenski orden.
Mirko Zivlaković, Beograd (4. 4. 1989)
Pročitao sam knjigu govora Slobodana Miloševića. Čovek koji tako govori i dela – da se poslužim Njegoševim stihovima – „Imao se rašta i roditi”.
Ono što čitaocima pada u oči u tim njegovim govorima, to je da ni u jednom pasusu nema ni trunke aluzija, uvreda ili mržnje prema bilo kome.
Naprotiv, svi ovi govori karakterišu čovekoljubivu jugoslovensku orijentaciju za sve jugoslovenske narode i narodnosti, za bratstvo i jedinstvo, baš onako kako nas je i Tito učio.
Milošević se pre svega istiće kao Jugosloven, pa onda kao Srbin, koji se kao čelni čovek svoje Republike sa svojim saradnicima pošteno borio, izborio, a i dalje se bori da Srbija bude ravnopravna sa ostalim bratskim republikama. Samo to i ništa više.
Zato nas boli kad često čitamo u štampi kako se zlobnici poput raznih Zlobeca, Lovrićki, Torbarina i njima slični bezrazložno i sa neskrivenom mržnjom, obrušavaju na časnog čoveka, Miloševića.
Najbolji odgovor će svi oni dobiti kada se ispuni spontana želja srpskog naroda i narodnosti koje žive u Srbiji: da drug Milošević bude predsednik Predsedništva Republike Srbije, i da dostojno ponese visoko odlikovanje, Orden junaka Socijalističkog rada, koji je apsolutno zaslužio.
Dragoljub P. Simonović, Obrenovac (5. 4. 1989)
Povodom predloga da se Slobodan Milošević odlikuje Ordenom junaka socijalističkog rada, želim da kažem da njega ne predlažu uže institucionalne skupine u vidu odbora, komisija i slično.
Miloševića predlažu široke radničke mase. Predlaže ga narod. Zaslužio je orden punog sjaja.
U ime čega je zaslužio?
U ime hrabrosti i odlučnosti da se Srbiji vrati oduzeto. Da se brani i odbrani Jugoslavija. U ime zalaganja za odnose u kojima vladaju: razum, red, odgovornost, rad i disciplina.
Slobodan Milošević je „sebični lider” samo u očima onih koji, zbog sopstvene sebičnosti i licemerja, okreću leđa istini. On samo pokazuje kako treba vršiti izbornu funkciju: ne zarad interesa foruma, već zbog interesa i u ime naroda.
On je doprineo da se razotkriju neke zle tajne i utvrdi prava istina. Naš narod krasi istinoljublje. Istina i Slobodan koračaju zajedno.
Radomir Dukić, Beograd (12. 5. 1989)
[…] U SR Srbiji se narod i njegovo rukovodstvo trude da svi žitelji ove republike žive pod istim uslovima, pa je tako i Slobodan Milošević mogao čiste savesti reči da mu se pokaže svaki pojedinačni slučaj da je neko šikaniran samo zato što nije Srbin, a živi u Srbiji.
Ovaj demokratski status smatram osnovnim na kome se može dalje izgrađivati demokratija u normama koje želi narod. Rukovodstva drugih republika, naročito zapadnih, ako već ne mogu da obezbede taj osnovni minimum demokratije – pa im zato narod okreće leđa i osniva druge partije – mogla bi bar da ne krive za to srpsko rukovodstvo, i da mu ne izmišljaju greške i akcije koje ne postoje.
Glupost je srpskom rukovodstvu ili narodu govoriti da su hegemonistički. Najbolji odgovor na to daje pozicija u kojoj je bio srpski narod pre donošenja ustava: bio je maltretiran u svojoj republici od pripadnika nacionalne manjine, što predstavlja presedan koji je mogao istrpeti samo ovaj narod.
Dr Spasoje Vojinović, Niš (1. 6. 1989)
U istoriji svakog naroda postajali su, postoje i postojaće još dugo periodi kada su težnje naroda i celokupnost njegovog bića mogli najbolje da uoče njegovi pojedini pripadnici i da ga svojim delatnim činom i izraze.
Narod ih zato poistovećuje sa samim sobom i bez predrasuda svoju ogromnu energiju usmeravaju ostvarivanju programa svog daljeg razvoja. Narod to pamti i čuva od zaborava kao svetinju, čuva kroz svoju priču i istoriju.
Sada je sasvim jasno, u budućnosti će – mislim – biti još jasnije, da se težnja srpskog naroda i svih ostalih naroda i narodnosti u SRS za svoj dalji razvoj najbolje integrisala i izrazila u delatnom činu srpskog rukovodstva na čelu sa Slobodanom Miloševićem, dr Boris[l]avom Jovićem i dr Bogdanom Trifunovićem.
Narod im je odredio mesto tamo gde smatra da im pripada: u svoj dom, u opredeljenje, u svakodnevnu delatnost, u veru u budućnost, u svoje „idemo dalje u bolje.”
Učesnici lučke tribine u Baru (12. 11. 1989)
Poslednji krik „Mladine” uperen protiv ličnosti i ljudskosti Slobodana Miloševića upravo kazuje sve o „Mladini” i njenim idejnim pokroviteljima. Objavljivanje posmrtnice Slobodanu Miloševiću u tom listu, primjereno je jedino isticanju crteža sa mrtvačkim glavama čime su fašisti iskazivali svoju monstruoznu namjeru prema svima koji su se suprotstavljali bezumlju hitlerizma. […]
Slobodanu Miloševiću poručujemo da iskreno slijedimo sve njegove progresivne korake i podržavamo nastojanje na očuvanju bratske zajednice Jugoslavije. Napad „Mladine” na druga Miloševića još više je učvrstio naša uvjerenja da se on nalazi na pravom putu.
Knjigu „Vreme kada je narod godvorio“ objavio je Institut za sociološka istraživanja (Filozofski fakultet, Beograd, Čika Ljubina 18-20; tel/fax +381 11 328 2391; e-mail: isi@f.bg.ac.sr). Knjiga se može nabaviti na Institutu po povlašćenoj ceni od 300 dinara, svakog radnog dana od 10 do 14 časova.
Dr Janko Barjaktarević, Pančevo (13. 11. 1989)
[…] Dosadašnja razna blaćenja, napadanja srpskog rukovodstva u raznim novinama izazivala su u meni revolt ali poslednje izdanje „Mladine” sa objavljenom umrlicom Slobodana Miloševića, predsednika države Srbije, izazvalo je u meni, kao čoveku, gađenje, gnusnost i revolt – sa koliko niskosti, nehumanosti, necivilizovanog i neprofesionalnog ponašanja mogu ići ljudi u svojoj mržnji ne samo prema Slobodanu Miloševiću već indirektno i prema meni kao Srbinu i mom srpskom narodu koji iz licemerja nazivaju bratskim. Neki rukovodilac može se voleti ili ne, može se hvaliti ili napadati, ali korititi bolest i pisati umrlice krajnje je bolesna mržnja i nehumano ponašanje, koje nijedno društveno uređenje u dvadesetom veku ne može prihvatiti bez osude i sankcije. U ime demokratije pa čak i zapadne u koju se zaklinju Slovenci, ne može se na ovakav način pisati o bilo kom rukovodiocu, pa „makar” on bio i iz SR Srbije.
U slovenačko rukovodstvo nemam poverenja, a slovenački narod treba da se javno i masovno oglasi protiv predsednika moje države.
Branislav Kovač (13. 3. 1990)
U nedelju, 4. 3. 1990. godine video sam na Kalenića pijaci Borisava Jovića, kako, baš kao i ja kupuje namirnice, i baš kao i ja trpa sve to, onako muški, nespretno, u ceger i posle staje kod jedne bandere da se malo ispriča sa poznanikom koji je istom namerom kao i mi došao na Kalenića pijacu.
Eto tako sam ja bio zajedno sa potpredsednikom na pijaci i – oduševio se zbog svega toga, ozarena lica došao kući, srećan i presrećan što smo najzad počeli normalno da živimo i da se ponašamo – makar mi u Srbiji. [...]
Radoje Sporea – Pismo B. Joviću (21. 7. 1990)
Druže Predsedniče Predsedništva SFRJ, dr Borisave Joviću, u ovom trenutku Vi ste najhrabriji i najodlučniji Jugosloven! Sve zločine koji su činjeni nad Srbima Srbi su svima praštali, prećutkivali i trudili se da zaborave, a sve u ime pomirenja, zajedništva, bratstva i jedinstva. Zar je potrebno za one koji su zaboravili da navodimo cifre poniženih, mučenih i ubijenih Srba i to na pragu svoje kuće, u svom mestu, u svojoj voljenoj domovini. A to samo zato što smo prkosni i što smo se odvajkada borili za istinu, pravdu i bolji život.
Ja sam sa njim jednom razgovarao punih šest sati i nisam mogao greške da mu pronađem. Urođena harizmatija i fascinacija političke ličnosti kakva je kod Slobodana Miloševića, od presudnog je značaja za narode kakvi su balkanski, koji u podsvesti nose odlike vizantijskog naboja u traganju za podržavljenim autoritetom. (Milić od Mačve)
A ovo što se dešava u poslednje vreme to svet nije video: vojvođansko autonomaško-separatističko rukovodstvo htelo je začaurenu i okamenjenu državu Vojvodinu, šaka separatista i izdajnika traži Kosovo – republiku, Hrvatska i Slovenija žele konfederaciju i, zamislite drskosti: služenje vojnog roka u republici i otcepljenje od Jugoslavije. U takvim uslovima biti šef jedne države nije nimalo lako. Naprotiv, to je težak i nezahvalan zadatak. Ali naš Borisav se bori i evo nam svetlosti iz mraka, evo našeg predsednika koji je jedini, napokon, smogao snage da kaže: dosta! Nećemo više javašluk, deljenje i svojevoljno odlučivanje mimo zakona i Ustava. Evo čoveka koji je smeo da kaže (a verujemo da će i sprovesti) da će njegovo Predsedništvo svim raspoloživim sredstvima da štiti ustavnost i zakonitost i integritet Jugoslavije.
Druže predsedniče, srce nam je svima zaigralo od sreće jer ste Vi prvi hrabro i smelo dali do znanja da ovde još uvek ima pravne države. Verujte, druže predsedniče, da smo u ovom kritičnom trenutku po našu domovinu najprisnije uz Vas i da nećemo dozvoliti da se naša lepa domovina raspada.
Milić od Mačve (6. 9. 1990)
[…] Milošević je postao simbolom tek povraćenog dostojanstva Srba, i ne znači, ako njegova novoosnovana stranka ne dobije ni trećinu na sledećim izborima, da on neće biti centralna ličnost u izboru šefa države. On se jedini može istaći kao najozbiljniji kandidat u opštem narodnom referendumu: republika ili kraljevina. Ja sam sa njim jednom razgovarao punih šest sati i nisam mogao greške da mu pronađem. Urođena harizmatija i fascinacija političke ličnosti kakva je kod Slobodana Miloševića, od presudnog je značaja za narode kakvi su balkanski, koji u podsvesti nose odlike vizantijskog naboja u traganju za podržavljenim autoritetom. U modernim uslovima življenja, pred predstojeći demokratski milje kakav nam se pruža, takva ličnost nikome ne može zasmetati, čak ni kralju, ukoliko bi se narod referendumom izjašnjavao za kraljevinu ili za republiku.
Zašto se imućni Zapad toliko plaši Miloševića kad ih je takvih puna Srbija, i gde god žive Srbi!
Strahinja Stojković – autor je učitelj u penziji 11. 9. 1990.
U svojoj podužoj karijeri nisam se nikada navijački odnosio ni prema jednoj ideologiji, partiji i ličnosti. Ne želim da menjam svoj stav ni u ostatku svoga života. Kao dugogodišnji čitalac „Politike” (skoro će biti 60 godina) zamoliću redakciju, ukoliko nađe za shodno, da objavi moje kratko reagovanje.
U teškom vremenu zla u kome živimo vrebaju mnoge opasnosti sa raznih strana, i spolja i iznutra. Mislim da smo toga postali svi svesni izuzev nekih koji su tako nasađeni da zlo čine i sebi i drugima. Dakle, neophodno nam je malo više pameti i razumevanja, ostalo ćemo lakše postići.
Zračak nade u ovom beznađu našao sam jutros čitajući govor Slobodana Miloševića u Pirotu. Zato kažem sebi (ako objavite, onda i drugim čitaocima): Bravo, Slobodane! rečeno jasno i neposredno iz srca i glave naroda.
Državnički odmereno i mudro.
Politički ispravno i prihvatljivo.
Vizionarski primamljivo i inspirativno.
Toliko od mene zasada.
No comments:
Post a Comment