Feljton: Odjeci i reagovanja (3) - Kolektivno ludilo

e-novine.com - Kolektivno ludilo

Feljton: Odjeci i reagovanja (3)

Kolektivno ludilo

PHOTO: STOCK

U (pred)istoriji raspada Jugoslavije i potonjih ratova novinskoj rubrici „Odjeci reagovanja“ svakako pripada sasvim poseban značaj. Ona je odavno postala povlašćeno mesto sećanja ne samo u ličnim uspomenama savremenika nego i u kolektivnoj memoriji. To je, neosporno, jedna od onih nezaobilaznih repernih tačaka u odnosu na koje pokušavamo da rekonstruišemo duh vremena koji je vladao krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Tada se, zahvaljujući naporu „naroda koji je progovorio“, na stranicama „Politike“ gradila jedna nova stvarnost, koja će uskoro postati stvarnija od stvarnosti same. O fenomenu „Odjeka i reagovanja“ nedavno je objavljena knjiga „Vreme kada je narod govorio“ autora Aljoše Mimice i Radine Vučetić. Iz tog obimnog i dragocenog dokumenta, čitaocima e-novina prenosimo odabrane delove

Autori: Aljoša Mimica i Radina Vučetić

MITING NA UŠĆU 19. 11. 1988, BEOGRAD

Dragomir Ćulafić, Beograd (22. 11. 1988)

Ko je čovjek, ko ima srce, ko je 19. 11. 1988. godine stajao pod beogradskim, jugoslovenskim nebom na Ušću (ili ga makar vidio samo preko ekrana), nije mogao slušajući našu himnu, „Hej, Sloveni” pjevanu iz milion i po grla, pjevajući je i sam, da ne zaplače ili bar da ne osjeti drhtaj neki iz dubine.

Čovjek – kako to gordo zvuči, sjetih se Maksima Gorkog, ne slučajno i na Ušću dok novembarsko sunce obasjava narod, dok se kliče slobodi, pravdi, promjenama, budućnosti... Kako je danas ovdje lijepo biti ovaj čovjek, ovaj Jugosloven, pomislih na Ušću, zapljusnut milionskim aplauzima koji su uzlijetali pravo ka Suncu sa dlanova staračkih, nejakih, sa dlanova radničkih, žuljevitih, sa dlanova seljačkih, preoranih, sa dlanova đačkih, studentskih, glatkih...

Srećan sam danas, osjetih, dok gledam kako iz ručica četvorogodišnje djevojčice, iz majčinog naručja, izlijeće ptica. O, samo da se ne pretvori u „ukradenu lastu” pjesnika Moše Odalovića koji je „ukrao” ispod strehe „Kuće na prodaju”.

Podižem se na prste da vidim to more na Ušću, te talase od zastava, od otkucaja jednog srca, da pozdravim moreplovce koji dođoše rijekama, vozovima, autobusima, pješke.... putujući noć, putujući dan, da u svom srcu, pa makar i nakratko, da se samo poslije nekoliko sati opet vrate, pa, iako sa nadom, ipak i sa pitanjem: šta dalje? Kratko je to vrijeme za uznesenje i ja poželjeh da potraje duže, da me niko ne probudi dok sanjam široko otvorenih očiju...

Ali se, ipak, budim. Narod odlazi. Da li je slučajno u tom trenutku počela da sipi kiša? Zaplaka ostavljeno Ušće, sa njim i ja. Odlazim s kišom sa Ušća, ostavljeni transparenti, parole... kao da se tišinom dozivaju, pružajući ruke. Zatvaram oči da mi radost duga dva sata ne uteče. Zatvaram srce da ga bar danas ne ubiju loše vijesti. Ne smijem kući. Dočekaće me tamo TV spiker i reći nešto teško. Zato se vraćam Ušću, na utabanu livadu, mokru, još toplu od bratskih stopala. Vraćam se parčetu neba, bremenitog od opomena, vjere i istine. I kažem sebi: ko je čovjek, ko ima srce, ko je 19. 11. 1988. godine bio ovdje, na Ušću, može se pohvaliti da je bio srećan. I živ!

19. 11. 1988. godine tetoviram u jabukovo stablo da ga ponese u visine, u svijet i plod, u istoriju. Bio sam dva sata sretan!

Milica Rajić, Bečej (24. 11. 1988)

Bila sam na veličanstvenom Mitingu solidarnosti, bratstva i jedinstva u Beogradu, 19. novembra ove godine. Čini mi se da ne mogu rečima izraziti sve ono što sam osećala u svim tim satima, pripremama, odlasku i očekivanju da Miting počne. Počev od pevanja naše himne „Hej, Sloveni”, u onom najvećem horu na svetu, pa do svih onih predivnih reči koje su izgovorene na ovom najvećem narodnom zboru. Bila je to sama duša našeg naroda, a čini mi se da je sve pulsiralo jednim srcem.

Knjigu „Vreme kada je narod godvorio“ objavio je Institut za sociološka istraživanja (Filozofski fakultet, Beograd, Čika Ljubina 18-20; tel/fax +381 11 328 2391; e-mail: isi@f.bg.ac.rs). Knjiga se može nabaviti na Institutu po povlašćenoj ceni od 300 dinara, svakog radnog dana od 10 do 14 časova.

Ne znam koje su reči bile lepše rečene, koji je od divno odabranih govornika više pogađao misli i srca svih nas koji smo bili okupljeni jednom željom, u zagrljaju dve reke, željom da pokažemo našim „civilizovanim” sugrađanima da ne želimo nikakve podele i prekrajanja Srbije i Jugoslavije, da nismo rulja i ulica, kako nas bezobzirno nazivaju poslednjih meseci. Da li nas više dirnuše reči Milovana Vitezovića, pesničke, ili reči akademika i vajara Basare o teskobi i strahu nesrećnog našeg naroda sa Kosova, „večnog sudilišta”? Kao buđenje, ali i opomena, zvuče reči borca iz NOB-e i borca naših današnjih bitaka za istinu, Mihaila Švabića! Ali, sigurno je da ono što nam daje snage da istrajemo u uverenju da će sutra biti bolje, to su reči radnika Radoja Ristovića, o svesti, snazi i rešenosti naše radničke klase da traži i čini korake za raskid sa slepilom i sebičnošću nekih njenih „vođa” u bolju budućnost.

Ono što najviše daje snage srpskom narodu i svim jugoslovenski orijentisanim ljudima širom Jugoslavije, sigurno je jedinstvo rukovodstva Srbije i naroda Srbije, u zajedničkoj želji i rešenosti da učvrsti jedinstvo Srbije, ali i da sačuva jedinstvo Jugoslavije. Ova rešenost je prostrujala kroz svaki odziv okupljenog naroda, kao neprekidna nit: Kosovo – Srbija – Jugoslavija.

Parole i transparenti koje je narod napisao i nosio, kako na ovom veličanstvenom skupu u Beogradu, tako i na svim do sada održanim višenacionalnim skupovima poslednjih meseci, mogle bi se sakupiti i objaviti kao zasebna knjiga, svedočanstvo ovog vremena. Narod je pokazao da je on bio i ostao najveći pesnik. Narod je, u svakom pa i ovom trenutku naše istorije znao, koju pesmu i kome treba pevati.

Slobodan Milošević, čovek plemenitog lika, bistrog uma i velikog srca, pravo je oličenje naše narodne duše i nemerljiva je snaga kojom objedinjava svu ljubav srpskog naroda i svih onih koji žele da čuvaju Jugoslaviju. Teško je iz bilo kojeg njegovog govora izdvojiti nešto posebno, jer je sve izuzetno, ali bih ponovila samo ovo: „Titovu Jugoslaviju su stvarali u jednoj veličanstvenoj revoluciji jugoslovenski komunisti, jugoslovenska radnička klasa i jugoslovenski narodi. Ona neće izdahnuti za konferencijskim stolom kako se njeni neprijatelji nadaju. Jugoslavija stečena velikom borbom, velikom će se borbom i braniti”.

Radmila Gvozdenović, Kikinda (27. 11. 1988)

Beograd je 19. novembra bio Jugoslavija. Jugoslavija je bila u Beogradu. Radnici, profesori, studenti, umetnici, penzioneri... nas više od milion na jednom mestu. Vasil i Vasa, Petar i Pero, Jakša, Mirza... nas više od milion klicalo je bratstvu i jedinstvu.

Bio je to najveći jugoslovenski hor. „Hej, Sloveni” iz milion srca!!! Trebalo je biti tamo, doživeti i osetiti taj trenutak. Trebalo je videti prijateljsko mahanje Beograđana nepreglednim kolonama koje su pristizale iz svih pravaca.

Posebna priča su transparenti. Bila je to revija mašte, duhovitosti, poezije, slikarstva. Bila je to potvrda političke svesti tvoraca tih lepih rečenica, mudrih poruka. Zajedno, mogle bi da čine bukvar iz kojeg bi učili protivnici jugoslovenstva, mira i slobode.

Subota je bila veličanstvena u Beogradu. Beograd je bio dostojan takve subote.

Slobodan Petrović, Niš (28. 11. 1988)

Bio sam učesnik veličanstvenog mitinga na Ušću. Hor i himna „Hej, Sloveni” iz milionskog hora, izazvali su kod mnogih suze u očima. Tu našu lepu himnu, neko je doskora hteo da nam uzme... Pišem iz jednog razloga, jer sam bio 1968. u Bratislavi na nekoliko dana pre invazije oružanih snaga Varšavskog pakta. Prisustvovao sam nakon sastanka u Černi na Dunavu, izlaganju u centru Bratislave u večernjim satima, spontanom okupljanju naroda, pevanju nacionalne himne i govoru nacionalnih lidera: Dupčeka, Smrkovskog... Narod je pevao himnu i plakao...

Naše jedinstvo, monolitnost, patriotizam i rukovodstvo koje je sa narodom doprineće jedinstvenoj Srbiji i jakoj Jugoslaviji.

Niko Đurašinović, Sveti Stefan (28. 11. 1988)

Mi, Paštrovići iz Svetog Stefana, krenuli smo na miting bratstva i jedinstva u Beogradu samoinicijativno, o svom trošku. Osećajući patrijarhalnu i bratsku ljubav prema Srbiji, velikoj zemlji, prema njenom velikom i humanom narodu, prevalili smo oko 600 kilometara da uveličamo miting u Beogradu, da se svrstamo pod zastave bratstva i jedinstva svih naroda i narodnosti iz svih republika i pokrajina. [...]

Došli smo, dakle, u Beograd da uveličamo miting a on, najveličanstveniji jugoslovenski miting bratstva i jedinstva, ozario je i uveličao nas. I sad se divimo tom veličanstvenom skupu i šaljemo pozdrav Beogradu, zahvalni Beograđanima za red, mir, gostoprimstvo i poštovanje – časno i ljudsko – prema svim bratskim narodima što ga iskreno pokazaše. To je bio dan pravog bratstava i jedinstva i ljubavi među svim narodima.

Na kraju, u ime moje grupe, zahvaljujem se svim govornicima koji su rekli živu istinu o događajima koji nas svakodnevno prate u zemlji. Posebno hvala Slobodanu Miloševiću koji je hrabro, dostojanstveno i istinito, časno i pošteno govorio.

Vera Bešlin-Budić, Novi Bečej (28. 11. 1988)

Bila sam na mitingu. Reke ljudi, slivaju se u jednu reku, koja zna kuda će, koja nosi u svojim vodama samo jednu dušu, jedno srce, od milion srca satkano. Pulsira tokom svojim, šireći obale, da se pretvori u široko Ušće, široko kao nebo nad gradom, koje je obećalo da će i sunce poslati u zagrljaj.

Taj puls se prenosi sa čoveka na čoveka, oči se sreću, ćute, a sve je rečeno, osmesi i suze smenjuju se i sve je jedna misao i jedna želja – biti zajedno, voleti se.

Jedna starica nosi u ruci običan list hartije. Na njemu hemijskom olovkom ispisano: „Volite se, ljudi”. Reka ljudi se ustalasa i propusti je da prođe. Naša grupa od petoro ljudi, zastaje pred kolonama. Gde se priključiti? Nailazi grupa iz Sopota. Pitamo ih: „Hoćete nas primiti?” „Hoćemo, sestro, kako da nećemo” – govori čovek iz grupe sa transparentom na kome piše „Bratstvo-jedinstvo”.

„Hajde, sestro, zapevaj nešto. Evo, ovo su sve moji đaci. Ne, ja nisam profesor marksizma, eno ga, on je iza mene, ja sam mašinac i dobro mi je, dobro živim u ovoj našoj lepoj Jugoslaviji. Ali, dokle god vidim da ima siromašnih, gladnih, da se mom narodu otima sloboda, mir, deci igra i san, ne mogu biti zadovoljan.”

Ori se pesma koju prihvataju i đaci. Vijore se zastave, šarene transparenti. Mladići sa Kosova se ne smeju. Na njihovim licima nije zaigrao nijedan osmeh. U grupi, sa pesmom koja se ne peva, koja se plače, traže da prođu. Izliva se iz srca i prodire pod kožu, ledi se krv u žilama. „Šta nam rade, šta nam rade, mrtvu decu iz grobova vade”.

Gusta kolona ljudi pomera se u stranu i propušta napred mladost s Kosova, nabrana čela i spuštenih obrva.
A na Ušće i dalje pristižu kolone. Bilo je veličanstveno!

Natalija Ratković, Pančevo (28. 11. 1988)

Za mene, pre svega Jugoslovenku – Srpkinju, ali ne, kako su to bivši autonomaši delili Srbe, prečansku Srpkinju, poenta mitinga bratstva i jedinstva sadržana je u poruci: „Čovek, kako to gordo zvuči!” – ispod slike Vasila Tupurkovskog.

Slobodan Dedović, Priština (28. 11. 1988)

Gledajući miting u Beogradu, oduševio sam se. Sve je bilo fantastično organizovano, bio je to pravi miting bratstva i jedinstva. Bilo je tu ljudi iz svih krajeva naše zemlje, bilo je tu i poštenih Albanaca, od kojih bih izdvojio brata Roberta Beriše, on je svojim rečima dokazao da je pravi Jugosloven, svi Albanci bi trebalo da se ugledaju na njega.

Dobro rekoše učesnici mitinga u Beogradu: „Ne damo Kosovo”. Nećemo ga nikad dati, zar da nam ga otmu „tamo neki”, zar da nam otmu zemlju koja je vekovima bila naša, zar da damo zemlju zbog koje su mnogi srpski junaci prolili krv u kosovskom boju? Nećemo ga dati nikada!

Omladina, radni ljudi i građani opštine Žabljak (28. 11. 1988)

Miting bratstva i jedinstva u Beogradu, nosimo s nadom čistijom od durmitorskih snjegova, s vjerom tvrđom od ovih stjenovitih vrhova, da će konačno kontrarevolucija na Kosovu biti pobijeđena. Svaki čovjek, ovih slobodarskih gora, bio je srcem i mišlju u velikom kolu na Ušću, gdje se slivala narodna ljubav, rodoljublje i slobodoljublje.

Ta velika snaga naroda rascvjetala se u njedrima slobodarskog Beograda, najedanput uzrasla u sjutrašnjicu koja ima budućnost. Biserne riječi govornika, prosule su se kao melem na ranu, istinom oplodile, ljepotom odjeknule, razumom rodile.

Put nam je jasan. Krećemo u reforme s ubjeđenjem da onaj ko se za pravdu bori mora izaći kao pobjednik. Želimo da svima koji zemlji dobro misle, bez obzira na nacionalnu pripadnost, bude toplo i široko u zajedničkoj domovini.

Osuđujemo najnovija jednonacionalna okupljanja na Kosovu i izjave Janeza Stanovnika, koje su nanijele veliku štetu ugledu Jugoslavije kod nas i u svijetu. Čestitajući vam 29. novembar – Dan Republike upućujemo želju i podršku bratskom narodu Srbije za predstojeće ustavne promjene, za jedinstvenu Srbiju, stabilnu i srećnu Jugoslaviju.

Ljubomirka Knežević, Nikšić (4. 12. 1988)

[…] Na pisanje ovog članka uvaženom listu „Politika” ponukao me je veličanstveni miting bratstva i jedinstva u Beogradu. Mislim da ne bih mogla da nađem riječi koje bi opisale čitav tok događaja tog 19. novembra od ranog jutra, ali nadam se da ću moći pismeno da dočaram šta je taj miting probudio u mom srcu, a sigurno i u milionima drugih srca širom ove naše, ipak, bratske Jugoslavije. [...]

Moram i ovo da kažem: dosad ne pamtim i dosad ni ja nijesam čula za ovakav doček kakav su radnici i građani Beograda pod vedrim nebom pripremili da bi dočekali na hiljade ljudi, koji su se širom zemlje okupili tu, u Beogradu, a da sam i ja bila među tim redovima sigurno bih pred takav doček od radosti zaplakala. Moje mjesto, međutim, bilo je ispred televizora, ali ipak moje oči, koje su se često punile suzama, učestvovale su i sa te daljine u mitingu bratstva i jedinstva i na tome hvala Televiziji Beograd, koja mi je donijela u moj skromni dom veliku bratsku Srbiju, njen slobodarski Beograd i njegove građane koji su pokazali ljudsko dostojanstvo i gostoprimstvo svim učesnicima na mitingu. […]

Zato sada želim da iskoristim ovu priliku da zahvalim svim borcima, koji su izvojevali ovu slobodu za nas, a mi ćemo nastaviti njihovim putem. Nećemo dozvoliti da majke plaču nad sudbinama svoje djece, jer ovo je slobodna, ponosna, nezavisna i zbratimljena Jugoslavija. Sve to pokazao je miting bratstva i jedinstva, miting koji treba čitavom svijetu da pokaže šta znače mir i sloboda i da niko nikada ne treba da dozvoli da se širi mržnja prema drugim narodima, drugoj naciji. Miting koji je pokazao kakve su Jugoslavija i Socijalistička Republika Srbija, koja otvara vrata svim poštenim Crnogorcima, Srbima, Hrvatima, Muslimanima, Slovencima, Albancima, Makedoncima i ostalim nacijama, pa ma koliko ih bilo. To je dokazao baš taj miting koji je održan na Ušću i baš zbog mitinga predlažem da se Ušće nazove „Ušće bratstva i jedinstva”.

Radomir Smiljanić, kniževnik, Beograd (4. 12. 1988)

Miting u Beogradu – milion i po ljudi zajedno, složno i odlučno, bez ijednog povređenog čoveka i bez ikakvog incidenta (svugde u svetu nezamislivo!) – doveo je ponovo Beograd, Srbiju i Jugoslaviju na prve stranice svetskih listova, u udarne rubrike televizijskih i radio-stanica. To je (po zagrebačkom „Danasu” – nije!) i objašnjivo, jer evo i istaknuti evropski državnik, na primer, Miteran, opominje da bi promene granica na Balkanu (čitaj: velika Albanija do Niša) mogle da gurnu svet u novu kataklizmu rata. [...]

Razume se, već same brojke okupljanja Srba i ostalih Jugoslovena na mitingu dobre volje u Beogradu i šačice albanskih separatista na čelu ukupno (kasnije) stotinak hiljada mahom dece i maloletnika (upadljive su bile kolone mališana pod belim rudarskim šlemovima viđene na TV-ekranima), nisu bile pogodne za ozbiljnija upoređenja ta dva politička događaja, a kamoli poistovećenja, koje je („čak što više”) pokušao da „izvede” zagrebački „Danas” u dva svoja napisa – iz pera Jelene Lovrić i Gojka Marinkovića. U svakom slučaju, strani izveštači u svojim glasilima na distanci od više hiljada km od Beograda i moćnog mitinga u njemu, daleko su bolje spoznali značaj tog skupa od naše „braće” na nekih tri stotine devedeset kilometara razmaka (uključujuči i naplatne rampe na isprekidanom, mestimično razrovanom, tzv. Auto-putu bratstva i jedinstva koji povezuje Zagreb sa Beogradom). […]

Svet oko nas, je, očigledno, shvatio: preko 4 miliona ljudi na ulicama i trgovima širom Srbije, kao i preko milion i po u Beogradu, na Ušću jugoslovenske Save u evropski Dunav, rečito govore da ne žele da „budu i ostanu – politička nula”. Politička, ekonomska i kulturna snaga nisu separatistički zadojena deca i analfabete, ma kako se utvrđivali u „danasovske” busije i u dvorane „Boro i Ramiz” u Prištini.

Prof. dr Mirsa Mijačić, Niš (5. 12. 1988)

Lepota i dostojanstvo grada beloga zbore. Zboruje Beograd iz duše, iz srca, iz razumskih sfera. Želi da ga čuju bratske republike, i velike zemlje sveta. Životni je ovaj događaj. Iznad Jugoslavije nadvili se oblaci kišni. Iznad Beograda zasijalo, zakratko, sunce. Lepotu da istakne.

Jače je glas odjeknuo danas nego mitinzi veliki davno. Zbog današnjice imena velikoga Tita. Znaju građani sveta gde je miting Titovih potomaka. Žarki su reflektori njihovi zabeležili danas nove redove bratstva i jedinstva. Izbistrili neke zamućene tokove informacija. Izveli zaključke iz radničkih i studentskih ovacija.

Zakrilila je velika ljudska osećajnost i odlučnost i velika razumom kazana revolucionarnost i naroda i rukovodstva Srbije, i Jugoslovena u Beogradu. Zamolila je pesnikinja Desanka iz devojačkog srca da ptičija gnezda i gore ne uzimaju tirani-orlovi. Ljubavlju je žena kliknula i devojka pisnula da je to veliki greh i veliki zločin. Javno je kazala da ne damo gnezda naših pionira i njihovih očeva i njihovih dedova.

Zaleteli se ovdašnji i ondašnji orlovi da razore ono što izgradismo u velikoj revoluciji. Lišili ih razuma neprijatelji našega AVNOJ-a i masovno im podmetnuli tezu – Albanija velika u jugoslovenskoj zemlji. Zar da dopustimo to danas u devedesetoj godini dvadesetoga veka?!

Ime ove zemlje je Jugoslavija! Ime njeno je Republika Socijalistička! I zato, narodi njeni, i narodnosti s njima, ima da je uzdignu na avnojevski presto! I da je kao zenicu oka čuvaju! I da ime njeno, ime Titove Jugoslavije, ne kaljaju!

Ide ovaj ton i tok ka toj beloj i jakoj odeždi zemlje Tita. Lepše je nebo nad Beogradom jer je milionsko srce zakucalo i progovorilo. Lakše je i nama i drugim građanima sveta da vidimo da je i posle Tita – Tito. Kamen i obrisi sunca, miting i reči iz srca, istome cilju. Ne damo svoje, nećemo tuđe! Nemamo zle namere, nećemo zlonamerne! Imamo veliku prošlost, imamo otvorene oči za teškoće dana, imamo još veću snagu za svetlu i bogatiju budućnost!

Momčilo Ćeklić, Sarajevo (5. 12. 1988)

Živim i radim u Sarajevu, no i pored toga, osjećao sam za svoju patriotsku dužnost da obavezno prisustvujem mitingu bratstva i jedinstva, koji je održan u Beogradu.

Beograd je zaista grad heroj, i slobodarski Beograd i metropola bratstva, jedinstva i zajedništva. Beograd i ovih dana bije bitku za Jugoslaviju i za teritorijalno i pravno konstituisanje SR Srbije. Ovaj grad, svim narodima zemlje, nudi: mir, slogu, blagostanje i zajedništvo. Beograd je široka srca primio drage goste širom naše zemlje. Ja tako nešto, nikada nisam doživio...

Bio sam primljen sa neizmjernom pažnjom i ljubavlju. Ja sam se osjećao kao u rođenoj kući. Putovao sam besplatno tramvajem, taksijem, privatnim kolima. Svratio sam na ručak u jednu privatnu radnju u centru Beograda, koju drže jedan Srbin i jedan Bosanac. Nisu mi dali da platim jelo ni piće. Poznali su po govoru i ponašanju da nisam iz Beograda. Prišla mi je starica sa suzama u očima i počela da me ljubi. „Dobro nam došao dete u Beograd. Odakle si? Da nisi možda Crnogorac? Nisam iz Crne Gore, ali nisam ni daleko od nje. Tu sam negdje. „Vi ste onda iz Bosne”. Da, u Bosni živim. U Sarajevu. „Sine, nije nam važno ko ste i odakle ste, nama je važno da ste došli u Beograd. Vi ste naš dragi gost”. Starica je plakala! Što i kako, neka cijene čitaoci ovoga moga pisma.

I ovom prilikom zahvaljujem na pažnji i gostoprimstvu. Na mitingu sam sreo Crnogorce, Makedonce, Kosovce, Bosance, na stotine hiljada Srba širom Jugoslavije. Sreo sam i jednog Slovenca, kome ne znam ime. Jednog građanina albanske narodnosti. Uzvikivao je „Živela Srbija”. Vidio sam i čuo pjesmu hrabre Like i Korduna. Ukratko, u Beogradu sam doživio i sreo Jugoslaviju u malom. Nisam vjerovao da čovjek može naići na takvu pažnju i gostoprimstvo.

Božidar Knežević, Titograd (8. 12. 1988)

Pjevao sam 19. 11. 1988. godine himnu Jugoslavije. Pjevao sam je punog srca za svoga djeda, oca i za svoju djecu. Pjevao sam je na mjestu gdje se jedna jugoslovenska rijeka uliva u jednu evropsku. I dok su ispod savskih mostova trubili lađari, mostovima su tekle rijeke naroda. Svi se slivali u nešto lijepo, hrabro, slobodno i demokratsko a sve to za zajedničko ljepše sjutra, kako reče jedan govornik.

Stojkov P. Olga rođ. Nikčević, Novi Sad (9. 12. 1988)

Nigde na svetu nisam videla toliko veliko Ušće, u kojem se ulilo 1.300.000 srca. Ona su imala isti broj otkucaja u minuti, iste misli i istu brigu. Ta srca su čula, kako zemlja zove, ta srca su tražila promene nove. I ja sam bila tamo, da u to beogradsko Ušće, ulijem srce svoje, da čujem reči, setne zemlje moje.

Narode! Za vreme rata su me gazili neprijatelji. Ali, ti si bio tu. Narode! Sada hoće da me pogaze „prijatelji”. Jesi li opet tu? Jesam, zemljo moja.

Dušan Sovilj, Modriča (17. 12. 1988)

U velikom kolu na Ušću u Beogradu slila se narodna ljubav, rodoljublje i slobodoljublje. U tom kolu vodi se računa kome dati obraz zemlje. U njemu je srcem i mišlju progovorila Jugoslavija, internacionalistički duh, bratstvo i jedinstvo.

Ta velika ljubav rascvetala se u nedrima slobodarskog Beograda. Kad bi se u njemu pevale pesme kao što pevaju danas „pesnici” M. Bor i R. Ribičič, onda ljubav i snaga naroda ne bi izrastali u sutrašnjicu koja ima budućnost.

Vukčević Svetozar, Beograd (18. 12. 1988)

Mi radnici IGM „Radoje Dakić”, koji smo prisustvovali mitingu bratstva i jedinstva, želimo da (koristeći dragocjeni prostor vašeg cijenjenog lista) odamo zahvalnost i priznanje domaćinu ovog grandioznog skupa. Da zahvalimo Beogradu – gradu heroju, koji u ovom veličanstvenom trenutku otvori svoje srce, te sa Ušća Save u Dunav glasno odjeknu „Hej, Sloveni”.

Te nepregledne kolone koje su se iz svih pravaca slivale odlučno i dostojanstveno prema Ušću, više su rekle i od inače briljantnih govornika na mitingu. Još jedanput je progovorio narod, jer u situaciji kada se zemlja nalazi u dubokoj krizi – „ćutanje je živo blato”. A narod kada progovori, to radi od srca i služi se istinom ne vodeći računa koga će ona pogoditi.

Narod neće da podrži one koji su nas do ovoga doveli, koji nas dijele i zatvaraju u lokalne okvire... […] Ali, ipak za nas radnike „Dakića”, one hiljade transparenata i zastava, gromoglasno pjevanje himne, jedan patriotizam i odanost jedinstvu i Titovom putu daje nadu u bolje i ljepše sjutra. Neka Ušće – mjesto gdje se najveća jugoslovenska rijeka ulijeva u evropski Dunav, simbolizuje jedinstvo Jugoslavije i put ka industrijski razvijenoj Evropi.