Feljton: Odjeci i reagovanja (5)
Bojkot slovenačke robe
U (pred)istoriji raspada Jugoslavije i potonjih ratova novinskoj rubrici „Odjeci reagovanja“ svakako pripada sasvim poseban značaj. Ona je odavno postala povlašćeno mesto sećanja ne samo u ličnim uspomenama savremenika nego i u kolektivnoj memoriji. To je, neosporno, jedna od onih nezaobilaznih repernih tačaka u odnosu na koje pokušavamo da rekonstruišemo duh vremena koji je vladao krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Tada se, zahvaljujući naporu „naroda koji je progovorio“, na stranicama „Politike“ gradila jedna nova stvarnost, koja će uskoro postati stvarnija od stvarnosti same. O fenomenu „Odjeka i reagovanja“ nedavno je objavljena knjiga „Vreme kada je narod govorio“ autora Aljoše Mimice i Radine Vučetić. Iz tog obimnog i dragocenog dokumenta, čitaocima e-novina prenosimo odabrane delove
Autori: Aljoša Mimica i Radina Vučetić
SRBIJA VIŠE NEĆE BITI SLOVENAČKA KOLONIJA
Slavko Pologoš, Sarajevo (18. 10. 1988)
(...) Do sada sam kupovao kućne aparate, nameštaj, odjeću, obuću, hranu, sportske rekvizite, prozore, vrata i sl. proizvode iz SR Slovenije. Od sada pa naredne tri godine ja i moji članovi porodice dogovorili smo se da ne kupujemo nijednu potrepštinu proizvedenu u SR Sloveniji!
Pozivamo preduzeća i trgovine da robu iz SR Slovenije ne naručuju, a građane da njihovu robu ne kupuju u naredne tri godine! Ako se naša sjeverna braća Slovenci međusobno dogovore da svoje negativno ponašanje zamijene pozitivnim prema nama (Bosancima) „lanconošama”, vama (Srbima) „vizantincima” i zaboravljenim gostoprimcima, te prema ostalim „južnjacima”, onda „štrajk” prema njihovoj robi obustavimo i ranije.
Za sada, nakon višegodišnjeg strpljenja, mislim da mi „zaostali” kupci, nema šta da pazarimo kod „civilizovanih” prodavača. Pa i u svijetu postoje trgovine za bogate i siromašne. Okrenimo se i tu civilizovanom svijetu jer se njemu u mnogo čemu drugom okrećemo!
Stojan Blagojević, Gavrilo Mudrinski, Cvetko Perić, Slavoljub Stanisavljević, Milorad Sarić, Marinko Popović, Radivoje Ristić, Tomislav Pavlović; Beograd, 27. 10. 1988.
Podržavamo predlog Slavka Pologoša, koji je objavila „Politika” 18. 10. 1988. godine u rubrici „Odjeci i reagovanja” da nas osam porodica iz severnoistočne Srbije ne kupujemo ni jednu potrepštinu proizvedenu u SR Sloveniji, sve dok ljubljanski „Odbor za zaštitu čovekovih prava” insistira na organizovanju protestnih zborova povodom izdržavanja kazne osuđenih lica za delatnost uperenu protiv JNA i SFRJ i to sve dok i poslednji od osuđenih ne izdrži izrečenu presudu.
Dr Milan Đorđević, Beograd (18. 11. 1988)
Nedavno su spikeri TVB intervjuisali prolaznike bojkotuju li slovenačku robu. Svi odgovoriše: „ne”. Možda je napravljena selekcija pitanih, ili baš naiđoše samo na takve, ili neko vodi nekakvu politiku... Da su mene upitali rekao bih glasno i jasno da više ne kupujem proizvode iz Slovenije. Zašto? Ima dosta razloga, navešću samo nekoliko.
Pre nekoliko godina obio sam noge po Ljubljani tražeći niške cigarete (Moravu). Najzad ih nađoh u jednoj „glavnoj”, većoj, valjda „reprezentativnoj” trafici (koliko da se ne smeš zakleti da niških cigareta u ovoj republici nema). Čik da nađete sem „Radenske” drugu kiselu vodu po čitavoj Sloveniji! Pored tri srca ova voda ima i noge: poslovne laktove! Dobauljala do svake seoske prodavnice u mojoj republici, a „Knjaz Miloš” iako ima četiri srca ne otide do Slovenije.
Najteže mi pada što me grde, rezile. Što mi prstom prete, čitaju mi lekcije (a punoletan sam), što me ogovaraju na internacionalnom planu. Ne samo da ne kupujem slovenačku robu, nego neću ni ići u Sloveniju (išao sam desetak godina na odmor u Portorož). Ove godine sam petoro svojih prijatelja iz Amerike nagovorio da letuju na slovenačkom primorju. To više neću činiti. Duboko sam ranjen, ozlojeđen. Najteže mi je što sam verovao da me grde samo rukovodioci, ali sada vidim da nisu baš sami.
Svestan sam da svojim bojkotom neću naškoditi mnogo slovenačkoj privredi. Sklon sam čak da poverujem da sam malograđanin, nepoželjan, nelojalan, da činim nešto što nije u skladu sa linijom... Ali šta mogu kad me takvog slovenački rukovodioci izgrdiše.
Imam nekoliko Slovenaca prijatelja skorijeg datuma ali oni ćute. Čutim i ja. Da li je to dobro ili ne, ne znam. Ne verujem da ćemo daleko stići ni mi ni oni, ali šta ćemo kad je tako...
Erna Šatić, Beograd (18. 3. 1989)
Naj bo enkrad kraj vašoj hudobnosti, grdobi, sa kakšnom se oglašate. Človeku se vzdignejo lasi vrlavi, pride mu kar hudo od takšnih svinjarija.
Pa kakvi ste vi to ljudi, gde ste učili takve škole, i u kojoj vi zemlji živite? Zar je moguće da ste spremni da trgujete i jedan nedužan narod samo zato što su Srbi ili Crnogorci?
Zašto ste tako bahati? Zašto tako visoko letite? Možete i nisko da padnete. Ja sam Slovenka iz predivne Štajerske, mene nije sramota što sam Slovenka, ja nisam takva, mogu da koračam širom sveta bez stida. Mi nismo gladni, naša plodna zemlja rađa sve, možemo bogato da vas ponudimo izobiljem hrane, ali ne otrovne. Naš ponos i dostojanstvo to ne dozvoljavaju. Stara sam žena, ali ovako nešto od Slovenaca nikad nisam čula. Sve kućne aparate imam iz moje domovine, a od sada neću više ni iglu da kupim iz Slovenije. Pozdravljam sve moje divne Slovence, a ograđujem se od izroda, koji nisu Slovenci. Slovenci nikada takvi nisu bili.
Branislav Kovač, Beograd (19. 3. 1989)
Kada sam pročitao prilog našeg eminentnog slikara Milića od Mačve, o tome kako su mu od „Mladinske knjige” iz Ljubljane vraćene njegove umetničke knjige zato što su pisane ćirilicom (!) došlo mi je da urliknem kao ono pre nekoliko godina sportski komentator Mladen Delić: - Ma ljudi moji, je l' to moguće!?!
Kako u svom tekstu Milić od Mačve kaže da će ceo slučaj prijaviti UNESKO asocijaciji za kulturu sa sedištem u Parizu, pohitao sam odmah kod slavnog slikara da ga zamolim da tako nešto ne uradi. Jer, zaista, svet nam se ionako zbog mnogih i mnogih „bratskih” odnosa smeje pa zar i UNESKO za kulturu da zna i čuje kakvu „ravnopravnost” traži jedna naša republika.
Milić od Mačve me je lepo primio u svom zdanju na Zvezdari, ali mi je vrlo argumentovano objasnio da od svojih namera ne želi da odstupi ni za pedalj. Napuštajući atelje Milića od Mačve, uz put sam razmišljao: zar je to taj strah, kako kaže drug Kučan, koji slovenački narod ima od „hegemonizma” srpskog naroda? Zar je to ta ravnopravnost za koju se tako jako zalaže drug Smole? Zar?...
I još nešto: šta bi se desilo kada bi sve naše trgovinske organizacije prekinule saradnju sa svim trgovinskim organizacijama iz Slovenije? A znamo da je slovenačka roba preplavila Srbiju, a da nijedan jedini kontakt pisanim putem nije uspostavljen ćirilicom! I to nama u Srbiji ne smeta. Naprotiv. Nikad nismo ni primećivali da slovenačka roba „ne valja” samo zato što je njihovo poslovno pismo pisano latinicom.
A, ako bi se tu stvari malo promenile i počeli da razmišljamo u stilu „Mladinske knjige”, šta bi onda na to rekli drugovi Smole i Kučan? To me baš živo zanima.
Đorđe Hranisavljević, Beograd (22. 3. 1989)
Antisrpska histerija jednog dela slovenačkog političkog vrha i inteligencije, u poslednje vreme stvara jednu sasvim novu klimu u odnosima ove dve nacije unutar jugoslovenske zajednice.[…] Na žalost, možda najveću štetu naneće svome narodu, a pre svega svojoj privredi. Reakcija je dobro poznata, i to ne samo u SR Srbiji. Bojkot slovenačke robe je uzeo velikog maha i to u vrlo oštroj formi. Nije reč samo o razlici u ceni u korist konkurentnih proizvoda, nego se radi o opravdanom revoltu i retrogradnoj reakciji na privrednom planu, sa negativnim i nesagledivim posledicama po slovenačke privredne organizacije, naročito u oblasti plasmana robe široke potrošnje. No, nije samo to.
Ova pojava, izgleda, već zahvata i plasman drugih roba, vezano isključivo za poslovne odnose privredno-pravnih subjekata. Tamo gde postoji alternativa ili odgovarajuća zamena, koristi se sada, i pored dobrih dosadašnjih odnosa, drugi partner, van slovenačke teritorije.
Međutim, najnoviji događaji, a posebno istup dela slovenačkog rukovodstva i predstavnika javnog života Slovenije na mitingu u Cankarjevom domu u Ljubljani, doprineo je da građani Republike Srbije započnu bojkot i na planu dinarske i devizne štednje. Mislim da će bankarski stručnjaci daleko bolje ovo shvatiti od svojih cenjenih građana. Da se nisu drugovi sa ovog skupa u Ljubljani malo zaboravili i potpuno izgubili iz vida od čega žive, i to ne samo oni, već i pošteni radni ljudi, koje ovi prvi predstavljaju.
Vuka Rašić, Beograd (27. 4. 1989)
Nisam političar ni bivši ni sadašnji, a svakako ni budući. Ta činjenica, međutim, ne umanjuje osećanje obaveze i želje da kao građanin svojim humanitarnim i potrošačkim ponašanjem dajem svoj doprinos lepšoj svakodnevici i budućnosti naše Jugoslavije.
Kao potrošač, donedavno sam poštovala geslo da „nisam bogata da kupujem jevtine stvari”, dajući prednost slovenačkim proizvodima koji su me najčešće privlačili svojim dizajnom i predubeđenjem (bez prethodne provere) da su najkvalitetniji.
Knjigu „Vreme kada je narod govorio“ objavio je Institut za sociološka istraživanja (Filozofski fakultet, Beograd, Čika Ljubina 18-20; tel/fax +381 11 328 2391; e-mail: isi@f.bg.ac.rs). Knjiga se može nabaviti na Institutu po povlašćenoj ceni od 300 dinara, svakog radnog dana od 10 do 14 časova.
Zbog slovenačke trikotaže bila sam zanemarila naše južnjačke triko proizvode koji su se afirmisali na modnim pistama Evrope i sveta. Umesto „fruteka” iz Ajdovščine pronađoh Takovo, isto tako dobro, da ne kažem bolje, ali mnogo jeftinije. Knjižicu u Ljubljanskoj banci sam ugasila, jer je Cankarjev dom ugasio u meni osećanje spokojstva i uverenja da sam uštedu za „ne daj bože” poverila najboljoj banci. Zrnce vrednosti moje skromne potrošačke korpe dajem kao doprinos smanjenju siromaštva nerazvijenijeg dela zemlje. A zrno po zrno...
Mirko Rapaić, Beograd (1. 12. 1989)
Predsedništvo SSRN Srbije pozvalo je sve ustanove, institucije i preduzeća iz Srbije, da prekinu sve veze i odnose sa Slovenijom. Smatram da je ovo istorijski apel, ravan 27. martu. Čestitam rukovodstvu Srbije na ovako odlučnom i patriotskom držanju. Pridružujem se ovom pozivu i energično se suprotstavljam slovenačkom naci-fašizmu. Jer, mobilisati protiv naroda koji donosi hleb, so i istinu, to nije ništa drugo nego naci-fašizam.
Konačno se tek sad videlo kolika je mržnja u Sloveniji zavladala prema srpskom narodu.
Milorad Simeunović, Rakovica (7. 12. 1989)
Proglas Predsedništva SSRN Srbije koji se odnosi na prekid poslovne i druge saradnje sa Slovenijom nateralo je slovenačko rukovodstvo da traži intervenciju saveznih institucija, kako se navedeni proglas Srbije ne bi sproveo u delo. Da li je moguće da su se drugovi iz Slovenije tek sada setili da postoje savezne institucije koje treba da donose obavezujuće odluke za sve republike i pokrajine, pa prema tome da obavežu Srbiju da promeni svoju odluku? Da li je moguće da do sada ignorišu sve stavove i odluke saveznih institucija, a sada ih priznaju?
Moguće je, jer su od rata pa do sada uživali privilegovan položaj u našoj zajedničkoj Jugoslaviji. Zahvaljujući tome što su na ključnim funkcijama u Federaciji imali svoje „pametne” i „jugoslovenski” orijentisane ljude, oni su u ovoj zemlji radili šta su hteli i želeli, a sve u korist Slovenije i Hrvatske.
Da se podsetimo. Odmah posle rata, porezima i narezima opljačkana je Srbija. Zaplenjivanjem na stotine hiljada grla stoke stočnog fonda u Srbiji. Setimo se ko je od slovenačkih ljudi bio i na kojim saveznim funkcijama. Takođe, moramo da se podsetimo koliko je preduzeća iz Srbije prenošeno u Sloveniju i druge zapadne republike. Sećanju se ne može oteti ni fašisoidni plan o potapanju Srbije, odnosno o pregrađivanju Dunava, kako bi se cela teritorija Srbije našla poplavljena, tj. uništena, a kako bi se navodno sprečila okupacija od zemalja Varšavskog pakta. Šta bi bilo sa stanovništvom i bogatstvom Srbije može se samo zamisliti, jer Dunav ipak nije „kišobran” da se može po želji skupiti i raširiti. […]
Bez obzira kakav će biti stav navedenih institucija, narodi Srbije neće promeniti svoju odluku. Neka se drugovi iz Slovenije osveste i shvate da više ne mogu eksploatisati Srbiju ni preko bivših sirovina niti preko trgovinske mreže.
Borci iz Kovina (11. 12. 1989)
Osuđujemo odluku slovenačkog rukovodstva o zabrani održavanja Mitinga istine i mira u Ljubljani, najavljenog za 1. novembar 1989. godine, na trgu Revolucije u Ljubljani. Boračka organizacija nalazi da je zabrana Mitinga bezuman, nehuman, antijugoslovenski, antisrpski postupak i da vodi razbijanju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, kao pravne države, a posebno da se radi o postupku koji je protivan odredbama Ustava SFRJ, kojim se ograničavaju osnovna prava građana SFRJ.
Podržavamo u potpunosti Proglas Predsedništva RK SSRN SR Srbije o prekidu privrednih, ekonomskih i političkih odnosa sa privrednim organizacijama i ustanovama SR Slovenije sve dotle dok slovenačko rukovodstvo ne izmeni svoj stav u odnosu na rešavanje problema na Kosovu u odnosu na narode i narodnosti koji žive u SR Srbiji i jedinstvenoj Jugoslaviji. […]
Draško Mikić, Beograd (13. 12. 1989)
Zaista imponira spontana solidarnost i podrška preduzeća, trgovačkih kuća i drugih organizacija iz Srbije, Proglasu Republičke konferencije Socijalističkog saveza, o prekidu poslovnih odnosa sa Slovenijom. On je u stvari donet, kao nužna zaštita osnovnih temelja svakog dostojanstva, časti, morala i poštenja, principa bez kojih nema ni ljubavi, ni bratstva, ni jedinstva, nema poštovanja među narodima, ove naše nesrećne i napaćene zemlje, gde je dosad svaka garnitura vlasti vršila svoja birokratsko-konzervativna iživljavanja i eksperimentisanja, a sve u „ime naroda” i „njegovih” interesa.
Srbija je do sada bila slovenačka kolonija, koju je ova na razne načine eksploatisala kupujući na ovom našem području jevtino sirovine i poluproizvode, da bi opet ovde u Srbiji mogla po skupim cenama prodavati finalne, odnosno gotove proizvode, pa je tome zaista već jednom morao doći kraj. Sada je istovremeno i prilika, da zablude iz prošlosti budu prevaziđene, a odnosi da se stave u realne, logične i normalne okvire daljeg poslovanja, ali ne više na štetu Srbije.
Zato u svim ovim merama koje su donete, ne sme da bude popuštanja, a svi oni koji su angažovani, moraju biti dosledni i čvrsti u izvršenju svojih zadataka. Da će tako i biti, verujemo u one, koji su doneli te mere, verujemo u sposobnost naših poslovnih ljudi, u snagu naše bogate i nezavisne privrede. Takođe verujemo da je sve dobro promišljeno i da naša poslovična emotivnost i sklonost ka popuštanju, ne smeju i neće doći do izražaja, jer zaista već je krajnje vreme da se jednom napravi red u srpsko-slovenačkim poslovnim, privrednim i političkim odnosima
Jovan Vladiković, Beograd (15. 12. 1989)
Pre svega, niko ne sme zaboraviti da su predložene mere u odnosima Srbije prema Sloveniji izazvane provokativnim, agresivnim, grubim, neshvatljivim, neosnovanim i neljudskim dočekom malobrojnih Srba i Crnogoraca u Ljubljani 1. XII. 1989.
U Srbiji nije nikada postojala nikakva antislovenačka propaganda niti delatnost, uprkos bezumnoj, nemoralnoj, krajnje uvredljivoj, primitivnoj, čak divljačkoj propagandi u slovenačkoj štampi. Srbi su dva puta u prošlim ratovima oslobađali slovenačku teritoriju i pomagali im da zaokruže granice svoje republike. Nadležni organi u SR Sloveniji treba konačno da počnu preduzimanje mera protiv pružanja pomoći albanskih teroristima jer čuvanjem SFRJ čuvaju sebe.
Jedno od glavnih spornih pitanja je i pitanje međusobnog odobravanja lokacije za otvaranje prodavnica, robnih kuća i prerađivačkih radnji. Do sada je to vršeno uglavnom jednosmerno. Slovenačkim organizacijama su bila sva vrata otvorena u Srbiji za sve aktivnosti. Mnoge radne organizacije iz Srbije ni danas nemaju svoja predstavništva i prodavnice u Sloveniji. I dok se slovenačka roba prodaje u Srbiji u nerealno velikim količinama, dotle proizvodi iz Srbije se ne mogu uopšte prodavati u Sloveniji. Nisu to jedine posledice, već se događa da i u samoj Srbiji srpski proizvodi imaju umanjenu prođu zbog nelojalne konkurencije slovenačkih organizacija, čiji poslovni ljudi pronalaze moralno labilne trgovce u Srbiji, koji nabavljaju slovenačku robu u ogromnim količinama, a srpske proizvode, koji su istog kvaliteta, a znatno jevtiniji, stavljaju u drugi plan, ili poslednju policu u svojim rafovima.
Zar nije za čuđenje da se ni za najrenomiraniju robu iz Srbije, koja je afirmisana na svetskom tržištu, ne može naći lokacija za prodavnicu u Ljubljani, Mariboru i Celju. Radi se o fabrici nameštaja Simpo. Nasuprot tome u Srbiji ima zaista puno slovenačkih prodavnica. Ne treba tražiti bolji primer otvorenosti srpskog tržišta i zatvorenog slovenačkog. Isto je i sa kiselom vodom, jer one iz Aranđelovca ili Novog Sada često ima. Susrećemo se sa mnogim nenormalnim pojavama na našem deformisanom tržištu. Preduzeće Robnih kuća Beograd do danas nije moglo dobiti odobrenje ili lokaciju za otvaranje robne kuće u Sloveniji. I ovo je jedan od bitnih razloga za poslednji postupak Srbije. Sramotni doček u Ljubljani 1. XIII nije bio razlog, već povod. […]
Mirko Zivlaković, Beograd (17. 12. 1989)
Svakom strpljenju ima kraja. Na nedavno učinjeni nečuveni vandalizam političke vrhuške SR Slovenije koja godinama huška i podržava albanske separatiste čime je postala teško odgovorna za nastale štete i zločine, a sada otvoreno rušeći avnojevsku Jugoslaviju svojom pendrek-demokratijom, Srbija je najzad morala dostojno odgovoriti: prekidom svih veza sa njom. Ali, (kako piše „Politika” od 3. XII 1989) jedan od lidera te vrhuške Jože Smole, predsednik SSRN Slovenije, javno na TV kaže doslovce: „Oni su (misli na Srbe i Srbiju) već dva puta pokušali da nam nametnu svoju ekonomsku blokadu i u oba slučaja to je propalo, pa će tako propasti i ova sadašnja treća blokada posle zabrane mitinga u Ljubljani”.
Bezočno, samouvereno i cinično, nema šta. Samo je gospodin Smole smetnuo sa uma da ovo nije nikakva ekonomska blokada niti se ona može nametnuti, već akt samoodbrane jednog slobodnog naroda kojemu su teško uvređeni čast i dostojanstvo. A šta da se kaže kad čovek pročita izjavu Predsedništva SR Slovenije („Politika” od 8. XII 1989), u kojoj se pored ostalog istiće sledeće: „Od odlučujućeg je značaja da obezbedimo ustavnost i zakonitost i da je pri tome uloga Predsedništva SFRJ nezamenljiva”!
Zar, posle donošenja svojih protivustavnih amandmana kojima je praktično obezvređena ustavnost i zakonitost u SFRJ kao i njeno predsedništvo, slovenačka politička vrhuška ima drskosti da govori o njihovom nekakvom značaju, naročito posle svih svojih istupa, počev od Cankarjevog Doma, napada na JNA, podrške albanskim separatistima, besomučne propagande preko „Mladine” i drugih svojih javnih glasila, pa do 1. decembra 1989. godine kada su se pokazali u pravom svetlu.
Sve u svemu, smešno je i apsurdno isticati da sad radi o nekakvoj ekonomskoj blokadi Srbije prema Sloveniji ili sukobu Srbije i Slovenije. Prekid odnosa nije ekonomska blokada već mera samoodbrane. Ne postoji ni nekakav sukob dveju republika već odgovor birokratskoj, osionoj agresivnoj slovenačkoj vlasti koja je silom prekinula veze sa narodom iz Srbije i pokazala sav svoj konzervativizam.
Najzad, da se poslužimo rečima drugarice Radmile Anđelković, predsednice RK SSRN Srbije, što se tiče slovenačkog naroda: „Za nas je neshvatljivo da slovenački građani sve to trpe. Ali, ako oni moraju, mi ne moramo niti želimo, niti hoćemo trpeti.”
Dobrivoje Đurović, Leposavić (18. 12. 1989)
[…] Zagovornici demokratije i ljudskih prava i sloboda u praksi to dokazuju zabranom mitinga istine. Naoružali su svoju miliciju da bi dočekali napaćene Srbe i Crnogorce sa Kosova. Najverovatnije da su zbog toga tražili da povuku svoju miliciju sa Kosova. Mislim da sadašnje birokratsko-separatističko rukovodstvo Slovenije vodi slovenački narod stranputicom. Sposobno je to rukovodstvo, ali da hapsi borce NOR-a, pravoslavne sveštenike i druge poštene građane, koji znaju da poštuju ovu slobodu i ovu Jugoslaviju za koju je prolivena krv.
Mere koje je Predsedništvo SSRN Srbije preduzelo u potpunosti podržavam. Dosta je Srbiji i srpskom narodu lažnih prijatelja. Lično ću se zalagati za bojkot robe iz Slovenije. Dosta nam je njihove eksploatacije.
Mr Dušan Nikolić, Beograd (19. 12. 1989)
Bolesno stanje koje je zahvatilo Sloveniju, a koje se na ogavan način ispoljilo 1. decembra u Ljubljani, spada u domen međunarodne psihijatrije.
Oni koji su hiljadu godina bili pod austrougarskom okupacijom, a nijednom nisu podigli ustanak protiv nje, koji su verno služili svoje katoličke gospodare u I svetskom ratu, čiji je biskup Natlačen 1914. lansirao poklič „Srbe na vrbe!”, a 1915. pozdravio ulazak Bugarske u rat na strani centralnih sila, ostvarili su 1918. ono što do tada nisu imali: srednje i visoko školstvo na maternjem jeziku i učešće u političkom životu zemlje. Ali njihova komunistička partija, balansirajući između fašizma i staljinizma, postala je slepo oruđe Vatikana i Kominterne i, zanemarujući klasnu borbu, svu aktivnost je usmerila protiv srpskog naroda optužujući ga za „velikosrpski nacionalizam”.
To Slovencima nije donelo očekivani povoljan status posle okupacije Jugoslavije 1941: bili su jednostavno raskomadani između Italije i Nemačke. No, posle oslobođenja 1945. taj status su ipak ostvarili! U novoj Jugoslaviji vlast je preuzela hrvatsko-slovenačka koalicija. Smatrajući da srpski narod za svoj „unitarizam” nije dovoljno kažnjen bestijalnim genocidom koji mu je oduzeo preko milion i po ljudi, žena i dece, antisrpska koalicija je produžila okupaciju Srbije da bi opljačkala njena industrijska postrojenja i iz nje dobijala hranu i sirovine po bagatelnim cenama. A Srbi su na mitinzima zahtevali Trst za Slovence. Istovremeno je koalicija radila na cepanju Srbije na tri dela kako bi je što efikasnije pljačkala. Zatim je podstakla Šiptare na fizički genocid protiv Srba, jer joj ekonomska eksploatacija i politička dominacija nisu bile dovoljne.
Sve je to išlo glatko do 1987. godine, tj. sve dok je srpsko rukovodstvo bilo sastavljeno od bezličnih ljudi, poltrona i karijerista koji su bili spremni da izdaju i narod kako bi sačuvali svoje prljave materijalne privilegije. Ali kad je 1987. vlast preuzelo novo srpsko rukovodstvo, koje je odlučno reklo „Ne!” daljem ponižavanju srpskog naroda i probudilo u njemu svest o sopstvenom dostojanstvu, neprijatelj je riknuo od besa, obelodanjujući sav svoj šovinističko-paranoidni sindrom balkanskog tipa i staljinističko-nacistički plan o rušenju avnojske Jugoslavije, smatrajući da će to najviše pogoditi srpski narod jer ovaj živi na teritoriji cele Jugoslavije.
Zato treba pozdraviti odlučan stav srpskih društveno-političkih organizacija, privrednih preduzeća i ustanova, kao i njihovu rešenost da se najzad prekine sa Slovenijom.
Isidor Đuković, Beograd (19. 12. 1989)
U TV vestima iz Ljubljane videli smo i čuli da je PKB otvorio prodavnicu svojih proizvoda u Ljubljani. Slikom je prikazana savremena nova zgrada najkomfornijeg i najlepšeg izgleda, bogatog asortimana PKB proizvoda, uredna i kulturna usluga. Iz reči poslovođe čuli smo da su proizvodi u toj prodavnici PKB jeftiniji od nekih proizvoda u drugim prodavnicama u Ljubljani.
Sa žaljenjem konstatujem da mi nije poznato da PKB ima tako savremenu prodavnicu svojih proizvoda u Beogradu, da ne znam za tako bogat asortiman PKB proizvoda, da ne znam za tako kulturno osoblje u PKB prodavnicama Beograda, ne znam za tako kvalitetne i jevtinije proizvode. Stoga molim sve građane Beograda i odgovorne rukovodioce Beograda da mi u pronalaženju takvih prodavnica PKB u Beogradu pomognu.
Milivoje Jozić, Beograd (3. 1. 1990)
Ni u jednoj zemlji sveta ne postoje zakonski propisi niti institucije koje prisiljavaju ljude od koga će da kupuju i kome će da prodaju robu. Razloga za to ima koliko i ljudi na našoj planeti, pa je iluzorno navoditi ih pojedinačno.
Zbog toga su zahtevi slovenačkih vlastodržaca upućeni saveznim organima, a čije se odluke i preporuke redovno oglušuju kada im ne odgovaraju, da nateraju građane SR Srbije da kupuju njihovu skupu robu i primoraju privrednike SR Srbije da im prodaju jeftine sirovine, u najmanju ruku smešni. U grčevitom nastojanju da preko saveznih organa spreče primenu odluke SR Srbije o prekidu odnosa sa njima, slovenački zvaničnici nisu ni primetili da su time u stvari pokazali način na koji je njihova dežela postala najbogatija u zemlji.
Zar je moguće da slovenački mudraci, kako sami sebe nazivaju, nisu ništa znali o nenametljivom srpskom ponosu. Nisu, jer da su znali ne bi nikada rekli ni u kafani a kamoli na zvaničnim mestima da su Srbi VARVARI! Sve bi im drugo bilo već oprošteno kao mnogo puta ranije, ali ovo NIKADA sve dok se javno ne izvine srpskom NARODU. Što pre to bolje, jer i deca koja ne vode nikakvu politiku izbegavaju da kupuju slovenačku robu. [...]
Kada se slovenačko rukovodstvo bude izvinilo Srbima za uvrede, proradiće i njihova žuta crta ispod nameštaja. Dotle, slovenačka žuta crta imaće konotaciju za Srbe kao Žuta greda za Crnogorce.
Olga Jevtić (7. 1. 1990)
Kao građani, obavešteni smo preko mas-medija o tužbi koju je podnela Privredna Komora SR Slovenije, odnosno tovariš Bulc, a protiv našeg predsednika SSRN-a Srbije Radmile Anđelković i predsednika Privredne komore SR Srbije Milojevića. Smatram, da je tužba upućena na pogrešna imena, jer Proglas upućen građanima Srbije je želja celog srpskog naroda, a ovo su samo naši predstavnici, koji su pročitali, odnosno prosledili, objavili i konačno obelodanili duhovnu potrebu i želju celog, jedinstvenog srpskog naroda.
Prema tome, ako je Bulc imao želju da se sa nekim sudi, onda je lepo mogao optužiti ceo srpski narod, onaj narod, kome je trebalo dresirani psi i palice da sude na slovenačkoj granici 1. decembra 1989. god. Onaj narod kome su nuđeni otrovni sendviči za dobrodošlicu. Onaj narod kome je od „kulturnih” presuđeno već odavno poznatom krilaticom „Srbe na vrbe”.
E, taj, narod treba tužiti i staviti na optuženičku klupu, a pošto mora biti i uredno pozvan na suđenje, ne znam samo da li će biti problema ako svi krenemo kod vas na suđenje.
No comments:
Post a Comment