MILORAD TOMANIĆ: SRPSKA CRKVA U RATU I RATOVI U NJOJ (4.dio) — DAVID

MILORAD TOMANIĆ: SRPSKA CRKVA U RATU I RATOVI U NJOJ (4.dio) — DAVID

MILORAD TOMANIĆ: SRPSKA CRKVA U RATU I RATOVI U NJOJ (4.dio)

Vladika Artemije podučava patrijarha Pavla [II deo]
U svojoj knjizi “Život po jevanđelju” Njegova svetost patrijarh srpski g. Pavle kaže i ovo: “Svaki greh koji činimo, činimo iz sujete. Donekle u tome igra ulogu i neznanje, naivnost. Zato se od nas traži da budemo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Potrebno nam je ohoje. Ne valja ni oštroumije bez bezazlenosti, koje je zlo, niti bezazlenost bez mudrosti, koja je glupost.” Postavlja se pitanje da li je jedan čovek koji razmišlja na ovakav način, i koji se sasvim sigurno i ponaša po ovim jevanđeljskim pravilima, mogao biti tako lako i tako često “manipulisan” i “zbunjivan”, u šta su crkveni zvaničnici hteli da ubede srpsku javnost. Ili.je iza tih priča o silnim “manipulacijama” stajalo nešto drugo, nešto što je trebalo da ostane skriveno od očiju i ušiju običnog sveta?

Odgovor na ovo pitanje dao jc vladika raško-prizrenski Artemije u svom otvorenom pismu od 6. decembra 1999. godine. U tom pismu vladika je izneo svoje uverenje da “na javne postupke javnih ličnosti treba javno i reagovati”. Podsetivši da je i ranije bilo povoda koji su ga navodili da, “gonjen svojom savešću”, izražava otvoreno neslaganje sa pojedinim patrijarhovim stavovima ili postupcima, vladika je istakao da je zbog toga “ne retko bivao napadan i kritikovan naročito od pojedine braće arhijereja kao onaj ‘koji ne poštuje svoga patrijarha”‘. “Bilo mi je dosta toga”, kaže vladika Artemije. “Stoga nisam očekivao da će mi se nametnuti još jedna takva prilika. (…) A eto, ta se potreba ipak nametnula. Bolje reći, Vi me, Vaša Svetosti, i ovoga puta prisiljavate da Vam po savesti napišem i ovo otvoreno pismo.”
Vladika Artemije je predočio patrijarhu Pavlu da su njegov “odazov na poziv i odlazak Miloševiću na noge” da mu čestita “rođendan države koja je umrla pre deset godina”, a koji se 1999. pretvorio u “praznik kojim je ukinuta monarhija”, zapanjili i doveli u nedoumicu “mnogu braću arhijereje, časno sveštenstvo i monaštvo, i ogromnu većinu pravoslavnog srpskog naroda”. Vladika je i zamolio Njegovu svetost: “Preklinjem Vas živim Bogom, ne dovodite nas više u situaciju da ne možemo pred svoj narod i svoju pastvu da izađemo.” “Danas, kada se ceo narod trudi i zapinje iz petnih žila da se oslobodi ovog gubitničkog i nenarodnog režima, da Srbiju izvuče iz provalije u koju je gurnuta rukama ‘mudrog Vođe’, Vi, pastir naroda, duhovni otac i učitelj, okrećete leđa svome narodu i svojim odlaskom na ‘proslavu 29. novembra’ učvršćujete rasklimatani presto upropastitelja srpskog naroda, produžujući mu predsmrtnu agoniju na ko zna koje još vreme.” *
Od vladike Artemija smo konačno saznali šta je stajalo iza priča o čestom “manipulisanju” patrijarhom Pavlom. Obraćajući se Njegovoj svetosti, on kaže: “Ovaj Vaš postupak konačno izbacuje na vide lo dana do sada uspešno skrivanu i negiranu činjenicu o podeli i neslaganju u vrhovima Srpske pravoslavne crkve, bar kada je odnos prema režimu g. Miloševića u pitanju. To više niti se može, niti treba kriti. Istina je važnija od svega. Sud naroda je nepogrešiv, jer je ‘glas naroda glas Božji’. Očigledno je da ovo učešće u ‘proslavi’ nije stav Crkve. To je privatno delo Vas, Vaša Svetosti, i onih koji su sa Vama tamo bili, iako nepozvani.”**
Zahvaljujući vladici raško-prizrenskom, jednom od najuglednijih i najpoznatijih episkopa SPC, potvrđeno je ono o čemu se u javnosti i ranije govorilo: da u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje neslaganja oko najvažnijih pitanja i za samu Crkvu i za srpski narod. Potvrđeno je i da su episkopi SPC, verovatno sa dobrim namerama, koristili i laži i sakrivali punu istinu od pripadnika svoga stada. Doduše, “skrivanje i negiranje činjenica” vladika Artemije je pomenuo samo u vezi sa unutar srpskom problematikom, tj. u vezi sa režimom Slobodana Miloševića. Na pitanje da li je bilo, i koliko, laži i sakrivanja vezanih za rat u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, vladika Artemije nije odgovorio. Ali je zato postavio jedno izuzetno važno pitanje koje glasi: “Kako odgovoriti mnogima koji okrivljuju Srpsku pravoslavnu crkvu da je preko osam godina podržavala zločinački režim g. Miloševića i da je zatražila njegovu ostavku tek kada je postala nezadovoljna njegovim uspehom u vođenim ratovima?”‘!.’ Zaista, kako? Za odgovor na ovo pitanje.verovatno ćemo morati da sačekamo da se nekom srpskom episkopu ponovo ogadi gledanje i slušanje laži i licemerja i da jednoga dana, kao što je to učinio vladika Artemije, objavi da je Istina, ipak, važnija od svega. (Osim od ljubavi, naravno.)
* Po mišljenju mitropolita Amfilohija “možda način na koji je vladika Artemije to pismo svoje saopštio javnosti nije bio uputa n”.
* Već smo rekli da su na proslavi kod predsednika Miloševića bili i vladika mileševski Filaret i bački Irinej Bulović. Jeromonah dečanski Sava Janjić, jedan od najbližih saradnika vladike raško-prizrenskog Artemija, ovako je ocenio čitav događaj: “U celoj toj priči treba spomenuti ključnu ulogu episkopa Irineja (Bulovića) koji je glavni eksponent Miloševićeve politike u SPC i njegovo nastojanje da ostvari direktan uticaj na patrijarha Pavla i da i onako osramoćenu i obrukanu SPC još više unizi. Taj isti episkop za sve vreme srpskog stradanja na Kosovu ni jednom nije došao kod nas ili da nas bar telefonom pitu kako nam je. Irinej je, međutim. stigao da ode kod Miloševića i rado se odaziva na sve skupove gde se okupljaju ljudi koji su odgovorni za stradanje našeg naroda. Sramne fotografije patrijarha Pavla i Irineja Bulovića sa predsednikom Miloševićem ostaće najsramnije fotografije u istoriji SPC i smatram da srpski narod i Crkva moraju najodlučnije izraziti svoj protest i protivljenje takvim nerazumnim postupcima”. (Sloboda, 10. januar 2000.)
Braća u Hristu smenjuju mitropolita Jovana
I pored pokušaja zvaničnika Srpske pravoslavne crkve da u javnosti stvore što lepšu sliku o međusobnim odnosima “mirnih i dostojanstvenih” episkopa, bilo je jasno da je tokom devedesetih godina među njima nedostajalo i mira i dostojanstvenosti. O među episkopskim sukobima, o smenama u Srpskoj patrijaršiji i načinima na koje su one vršene, moglo se ponešto saznati i pre 29. novembra 1999. godine i otvorenog pisma vladike Artemija. Jedan od izuzetno vrednih izvora podataka o tome jeste i intervju koji je Njegovo visoko preosveštenstvo mitropolit zagrebačko-ljubljanski i cele Italije g. Jovan dao “Logosu”, časopisu studenata pravoslavnog Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.’” U tom intervjuu mitropolit Jovan je izneo brojne pojedinosti vezane za njegovu smenu sa nekih funkcija u Patrijaršiji, ali i mnoštvo drugih zanimljivosti.
Jedno vreme mitropolit Jovan je obavljao dužnost direktora patrijaršijske štamparije, a od 15. februara 1992. do 1. decembra 1994. godine bio je i član uređivačkog odbora “Pravoslavlja”, novina Srpske patrijaršije. Međutim, po mitropolitovim rečima, za sve vreme svog bavljenja u “Pravoslavlju” on nije “imao uticaja na uređivanje” ovog lista, a od jednog trenutka njegovo ime je samo “formalno stajalo u impresumu”. Razlog je, kako sam kaže, bio u tome što se “uređivački odbor nije sastajao da bi pregledao tekstove i zaključio sadržaj svakog broja”. Pošto je bio onemogućen da na uobičajen način učestvuje u uređivanju patrijaršijskih novina (na sastancima uređivačkog odbora), mitropolit je odlučio da se pismeno obrati Svetom arhijerejskom sinodu. Učinio je to dva puta prvi put 8. juna 1994, a drugi put 29. novembra iste godine. U obema svojim “predstavkama” mitropolit Jovan je izneo brojne primedbe, kritike i predloge vezane za organizaciju celokupne izdavačke delatnosti, ali sa posebnim osvrtom na probleme oko “Pravoslavlja”. Problema u tom listu bilo je na pretek. “Situacija u ‘Pravoslavlju’ je bila sve gora, kvaliteta članaka se stalno srozavao kao i broj čitalaca.” I što je najvažnije, tiraž patrijaršijskog lista sveo se na “tiraž manji od tiraža pojedinih fabričkih listova”.
Mitropolitove primedbe počinjale su od 639. broja “Pravoslavlja” (I. novembar 1993. godine), što nije bilo slučajno. Upravo od tog broja Sveti arhijerejski sinod je na mesto glavnog urednika postavio gospodina Miladina Bojića, čoveka kojeg je mitropolit Jovan označio kao glavnog (mi ćemo dodati- javnog) krivca za stanje u kome se “Pravoslavlje” našlo. U vreme izbora gospodina Bajića (pomenimo i taj vrlo važan podatak), u Sinodu je za resor misije, a tu spadaju i crkveni mediji, bio zadužen mitropolit Amfilohije. Kritike na račun Miladina Bojića bile su brojne, počev od onih tehničke prirode (“ne zna se ni gde koji tekst počinje ni gde se završava”), pa sve do tvrdnji da gospodin Bojić “ispoljava i elementarna neznanja o životu i ličnostima Crkve”.
Posle ovako oštrih ocena, neminovno se postavljalo pitanje: po kojim su to kriterijumima birani ljudi u SPC na tako važnu funkciju kao što je glavni urednik lista “Pravoslavlje” i kakve je kvalitete trebalo imati da bi se moglo doći na jedno takvo mesto. Znanje, očigledno, nije bilo od presudnog značaja. Gospodin Miladin Bojić je, pomenimo i to, Crnogorac, kao i mitropolit Amfilohije koji je u Sinodu bio “glavni” za crkvene medije prilikom Bojićevog izbora. Ipak, teško je poverovati da bi sa (ne )znanjima kakva je mitropolit Jovan pripisivao gospodinu Bojiću i “crnogorska veza” bila dovoljna da Bojić nije imao neke druge kvalitete- snalažljivost i dovitljivost, na primer.
U to ćemo se najbolje uveriti iz sledeće primedbe mitropolita Jovana: “U broju 653 od 1. jula 1994. godine, na naslovnoj strani, iznad zaglavlja lista, objavljena je vest da je počelo ovogodišnje redovno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, uz koju je data velika, izrazito mutna fotografija članova Sabora.” Ispod fotografije je pisalo samo- Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve. U svemu ne bi bilo ničega lošeg da neke cepidlake, i pored toga što je fotografija bila “izrazito mutna”, nisu na njoj prepoznale i episkopa braničevskog Savu Andrića koji je umro prethodne (1993.) godine. Dakle, u nedostatku fotografije sa članovima Sabora iz 1994. godine, gospodin Bojić je jednostavno uzeo onu prošlogodišnju, snimljenu na kraju zasedanja Sabora 1993, kada je episkop braničevski Sava Andrić još bio živ, i koristeći se prednostima savremene tehnike “izrazito je zamutio” (zar to nije dovitljivost?!) nadajući se, valjda, da niko neće kvariti oči zagledajući ko se sve na toj fotografiji nalazi.
Povodom toga mitropolit Jovan je dao sledeći komentar: “Nema nikakve sumnje da je ispod fotografije objavljene u broju od 1. jula 1994. godine morala stajati precizna legenda koja bi jasno stavila do znanja iz koga doba potiče snimak koji se objavljuje i koji su arhijereji na njemu. Ovako su mnogi ostali zbunjeni, jer su, iako su smatrali da pored vesti o početku rada Sabora
vide fotografiju srpskih arhijereja sa ovogodišnjeg zasedanja (1994. godina), na snimku prepoznali i blaženopočivšeg episkopa braničevskog Savu Andrića.” Ovaj postupak gospodina Bajića može da posluži i kao metafora, tj. iz njega se dobro vidi kako su nam prezentovane brojne “istine” koje su tokom 80-ih i 90-ih godina dolazile od pojedinih ljudi iz Srpske pravoslavne crkve. Bilo je potrebno “zamućivanje” slika i predstava o mnogo čemu da bi oni neupućeni mogli lakše da ih prihvate i poveruju u njihovu “istinitost”.
lako gospodin Miladin Bojić možda i nije bio tako dohar glavni urednik, nešto drugo mu se moralo bez pogovora priznati – da je bio dobar muž. Svojoj supruzi Kseniji omogućio je da u “Pravoslavlju” objavljuje jedan pod uži feljton, pa čak da se ogleda i kao pesnikinja. Jedino je ostalo nejasno zašto je supruga gospodina Bajića svoje radove u “Pravoslavlju” potpisivala prezimenom Pejović. Budući da je gospodin BojićCrnogorac, postoje samo dva objašnjenja (Trećeg nema- što bi rekao patrijarh Pavle.): ili je on slobodouman Crnogorac, poput Slobodana Miloševića, pa je svojoj supruzi dozvolio da ne nosi njegovo prezime, ili je to prezime korišćeno samo za potpisivanje radova objavljenih u “Pravoslavlju”- da se Vlasi ne bi dosetili. Kako god bilo, kritički raspoloženi mitropolit Jovan nije imao razumevanja za ove izraze supružanske ljubavi i oštro je prokomentarisao: “Ovo je manir nepotizma i prisvajanja porodičnog monopola u novinama Srpske patrijaršije.”
Pošto mu je pristup “Pravoslavlju” bio sprečen (za razliku od urednikove supruge), mitropolit Jovan je svoje primedbe pismeno poslao Svetom arhijerejskom sinodu. Na osnovu njih situacija je bila sasvim jasna: stanje u patrijaršijskom \istu – vrlo loše; tiraž – manji od tiraža nekih fabričkih listova; glavni urednik-neznalica, neozbiljan, neodgovoran, mada po našem mišljenju snalažljiv i dovitljiv, i odveć slab prema svojoj supruzi. Osim toga, iako je, vojnički rečeno, bio “redov”, gospodin Miladin Bojić je sebi dozvolio takvu drskost da u obavljanju dužnosti onemogućava jednog od najuglednijih “generala” crkvene hijerarhije, mitropolita zagrebačko-ljubljanskog g. Jovana. Pri ovakvom stanju stvari svako razuman je mogao da pomisli samo jedno – Sinod će što je moguće pre odgovoriti svome bratu u Hristu mitropolitu Jovanu i preduzeti sve mere da se u listu izvrše neophodne promene i isprave nedostaci na koje je mitropolit ukazao. Međutim, članovi tadašnjeg Sinoda mitropolita Jovana nisu udostojili bilo kakve reakcije, pa ni najmanjeg znaka da su njegove “predstavke makar pročitane”.
Ipak, mitropolitov trud nije bio uzalud. Brojne kritike i primedbe koje je u dva navrata poslao crkvenim vlastima urodile su plodom. Pošto su pročitali sve ono što je mitropolit Jovan imao da im kaže o uređivanju “Pravoslavlja”, članovi Sinoda su u decembru 1994. doneli i odgovarajuću odluku smenili ga sa funkcije direktora patrijaršijske štamparije i uklonili iz uređivačkog odbora patrijaršijskih novina. Po njihovom mišljenju, bio je to najbolji način da se situacija u listu popravi. O postupku svoje braće u Hristu mitropolit Jovan kaže: “Umesto odgovora na moje reagovanje, ili ma kakvog znaka da su moje predstavke makar i pročita ne u Sinodu, desilo se nešto neprimereno životu i radu jednog kolektiva ili zajednice ako tako hoćete. U ‘Pravoslavlju’ br. 668 od 15. januara 1995, u članku ‘Reč čitaocima’, od novopostavljenog urednika, protosinđela Atanasija Rakite, saznao sam da sam srne-njen sa funkcije direktora patrijaršijske štamparije, a da o tome nisam prethodno dobio nikakvo zvanično obaveštenje. Takođe, na sednicu koja je o tome raspravljala nisam bio ni pozvan ni obavešten o njenom radu.”
Smena mitropolita Jovana više je podsećala na partijsku čistku nego na odnos onih koji su od Isusa zavetovani na međusobnu ljubav i poštovanje (pogledati Jv. 13, 33-35). Čak bi se moglo reći da su komunisti sve to radili sa mnogo više uviđavnosti prema svojim posrnulim drugovima, posebno onima iz najviših partijskih krugova. Pozivali su ih da učestvuju u radu skupova koji su o njima raspravljali (kongres, plenum, sednica ili najobičniji sastanak), pa su im čak davali i mogućnost da kažu koju reč u svoju odbranu, iako se unapred znalo šta im sleduje. Dobar primer za ovu tvrdnju je i legendarna Osma sednica CKSK Srbije. Mitropolitu Jovanu od njegove sabraće nije bila pružena nijedna od tih mogućnosti.
Vest o svojoj smeni mitropolit Jovan je zvanično saznao iz štampe! U već pomenutom članku “Reč čitaocima”, čiji je autor bio novoizabrani glavni urednik “Pravoslavlja” protosinđel Atanasije Rakita, mitropolit Jovan je mogao da pročita da je 30. decembra 1994. godine održana sednica uređivačkog odbora “Pravoslavlja” “koju je vodio Njegova Svetost patrijarh srpski G. Pavle uz učešće Njegovog Visokopreosveštenstva mitropolita crnogorsko-primorskog G. Amfilohij’a”. Na sednici je odato “dužno poštovanje dotadašnjem uređivanju ovog lista”, ali je odlučeno da se “u njega unesu značajne i veoma potrebne promene”. Sve ovo, kaže se dalje u članku, bilo je u skladu sa odlukom koju je devet dana ranije, 21. decembra, doneo Sveti arhijerejski sinod. (Tada u sastavu: patrijarh Pavle, kao predsednik, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i vladike valjevsko-šabački Lavrentije, niški Irinej i banatski Hrizostom.)
Najznačajnije ličnosti pri donošenju odluke o smeni mitropolita Jovana bili su patrijarh Pavle i mitropolit Amfilohije. Najznačajnije zato što je patrijarh Pavle, po samom svom položaju, predsednik Sinoda i njegov stalni član, a mitropolit Amfilohije zato što je u to vreme bio zadužen za resor koji se između ostalog bavi i problemima crkvene izdavačke delatnosti. Iz navedenih razloga njih dvojica se mogu smatrati i najodgovornijima što mitropolit Jovan nije “dobio nikakvo zvanično obaveštenje” o svojoj smeni i što na sednicu na kojoj se o tome raspravljala nije bio “ni pozvan ni obavešten o njenom radu”. S druge strane, gospodina Miladina Bojića, glavnog urednika i samim tim glavnog krivca za stanje u “Pravoslavlju”, kome su bila data takva prava da je mogao da sprečava u radu jednog mitropolita SPC i da istovremeno angažuje svoju suprugu, iz lista nisu uklonili. Naprotiv, za njega su smislili i novu funkciju koja u “Pravoslavlju” nikada nije postojala, bar ne pod tim nazivom. Postojali su i glavni, i odgovorni, i tehnički, i grafički, ali do gospodina Miladina Bojića nije postojao nijedan operativni urednik.
Na primedbu studenata Bogoslovskog fakulteta, koji su sa mitropolitom Jovanom obavili intervju za časopis “Logos”, da njegova smena nije prvi slučaj da se “u Patrijaršiji vrše smenjivanja preko noći i iza leđa, bez ikakvog obrazloženja”, mitropolit je odgovorio: “Doista se pokazuje da postoje izvesni krugovi uticajnih faktora, da se tako izrazim, koji žele da utiču na život Crkve odbacujući ‘nepouzdane’ i birajući ljude koji više slušaju no što misle svojom glavom s ciljem što potpunijeg obavljanja poverenog im posla. Toga ne srne da bude u Crkvi, jer naše je da pišemo i branimo Istinu na svakom koraku, a ne interese ovih ili onih pojedinaca ili partija. Samo ako to budemo radili, rukovodeći se istinskom ljubavlju prema Istini i čoveku, imamo razlog svog postojanja kao misionari Gospoda Isusa Hrista.”
Mada mitropolit Jovan nije rekao ko su ljudi iz tih “izvesnih krugova uticajnih faktora”, nije bilo teško primetiti jednu “konstantu” u svemu onome što se dešavalo oko njegove smene. Naime, jedna ličnost je tu bila stalno i svuda prisutna; jedan drugi mitropolit – mitropolit Amfilohije. Kada je 1. novembra 1993. gospodin Miladin Bojić postao glavni urednik “Pravoslavlja”, mitropolit Amfilohije je bio član Sinoda i to zadužen za resor misije, u koji spadaju i crkveni mediji. I sledeće (1994) godine, kada je doneta odluka o smeni mitropolita Jovana sa funkcije direktora patrijaršijske štamparije, mitropolit Amfilohije je još uvek bio njegov član Sinoda. Zatim, onoj sednici uređivačkog odbora “Pravoslavlja” na kojoj se rasprav-ljalo o mitropolitovoj smeni i koju je vodio lično patrijarh Pavle (što se ne dešava tako često), prisustvovao je, naravno, i mitropolit Amfilohije. (Mitropolit Jovan nije bio pozvan, kao ni na mnoge druge do tada.) Umesto uklonjenog mitropolita Jovana, jedan od novih članova uređivačkog odbora postao je mitropolit Amfilohije koji je kasnije postavljen i za predsednika uređivačkog odbora “Pravoslavlja”.
***
Na kraju intervjua studenti Bogoslovskog fakulteta su zamolili mitropolita Jovana da im kaže “neku reč pouke i ohrabrenja”. Mitropolit im je, naravno, izašao u susret: “Svi oni koji slede za Hristom noseći svoj krst imaju slične probleme. Apostol Pavle je zbog toga rekao: ‘Ko živi pobožno u Isusu Hristu biće gonjen.’ Istovremeno i srpski narod kaže: ‘Ko se boji Boga ne boji se ničega drugog, a ko se ne boji Boga boji se svega.’ Zbog toga jedini kriterijum u vašem radu treba da vam bude vernost Istini i Pravdi, što se postiže kroz nepokolebljivu vernost učenju Svete Crkve. To neka vam bude jedino merilo, a Istina će pobediti ako ne pre, na Strašnom sudu – sasvim sigurno.” Iako “Istina” (ona sa velikim “I”) još uvek nije bila pobedila, a ni Strašni sud se još nije bio desio, pet godina nakon što je smenjen sa funkcije direktora patrijaršijske štamparije i uklonjen iz uređivačkog odbora “Pravoslavlja”, mitropolit Jovan je dočekao svojih pet minuta. Sada je on smenjivao one koji su prethodno smenjivali njega.
Mitropolit .Jovan smenjuje braću u Hristu
I pored pretnji bombardovanjem od strane NATO-a, jedan deo građana Srbije (onaj “ponositi”, “dostojanstveni”, “rodoljubivi” itd.) izašao je na referendum i izjasnio se protiv međunarodnog prisustva na Kosovu. Istu odluku doneli su i još ponositiji poslanici Skupštine Srbije, odbacivši zahteve da na Kosovo dođu strane oružane trupe. A onda, 24. marta 1999. godine, ispaljivanjem projektila sa jedne britanske podmornice koja sen tom trenutku nalazila u Jadranskom moru, započela je NATO agresija na Jugoslaviju. Tim povodom Njegova svetost patrijarh Pavle objasnio je Srbima da je ovaj rat za njih “odbrambeni, pa je zato i od Boga blagosloven”. I mada je posle Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine Bog još jednom bio na našoj strani, za srpski narod se sve završilo kao i u prethodna tri rata – potpunim porazom.
U junu 1999. potpisan je Kumanovski sporazum. Po tom sporazumu, vojnici i policajci Savezne Republike Jugoslavije morali su da napuste prostore Kosova i Metohije da bi umesto njih došle međunarodne vojne snage. Nažalost, nisu odlazile samo srpska vojska i policija. Sa njima su odlazili i brojni kosovski Srbi. Bio je to više nego dovoljan razlog da se Srpska pravoslavna crkva, u kojoj je od kraja 1995. vladalo relativno zatišje, ponovo oglasi i to možda žešće nego ikada. Iako su iz Crkve i ranije dolazile kritike na račun režima i zahtevi za odlazak postojeće vlasti, nikada oni nisu bili tako jasni i izričiti kao u leto 1999. godine. Čak je i patrijarh Pavle, prvi put, poimenično zatražio od Slobodana Miloševića da vlast preda nekome drugom, sposobnijem, ne bi li izveo srpski narod iz teškoća u kojima se našao.
Petnaestog juna 1999. godine Sveti arhijerejski sinod je izdao saopštenje u kome je zatražio da “aktuelni predsednik države i njegova vlada, u interesu naroda i za njegovo spasenje, podnesu ostavku, kako bi novi ljudi, prihvatljivi za domaću i međunarodnu javnost, kao Vlada narodnog spasa, preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu budućnost”. Dva meseca kasnije (10. avgusta), sa Savetovanja episkopa SPC održanog u Srpskoj patrijaršiji u Beogradu, upućen je Apel u kome je rečeno da se očekuje “od sadašnjeg predsednika SRJ i Republike Srbije da ukoliko, zaista, ne žele da svoj narod i svoju državu pretvore u sopstvene taoce, vodeći ih u sigurnu propast, da što pre omoguće drugim ljudima kako bi preuzeli kormilo države i izveli narod iz ćorsokaka u koji je doveden”. Takođe, episkopi SPC su podržali “sve demokratske i narodoljubive snage u našoj zemlji i njihove zahteve za što hitnijim i korenitim promenama u našem društvu”, napomenuvši da te neminovne promene treba sprovesti “isključivo mirnim i demokratskim putem, bez bilo kakvog nasilja”.
Iz ovih poruka upućenih srpskoj javnosti videlo se da jedan broj episkopa SPC otvoreno daje podršku opozicionim snagama u Srbiji. Susreti patrijarha Pavla i pojedinih arhijereja (posebno vladike Artemija) sa predstavnicima “demokratskih i narodoljubivih snaga” postajali su tih dana sve učestaliji. Na opozicionom mitingu održanom 19. avgusta 1999. godine ispred savezne skupštine, velikom broju prisutnih obratio se gospodin Atanasije Rakita, nekadašnji glavni urednik “Pravoslavlja”, a tada već episkop hvostanski i vikar Njegove svetosti. (Pričalo se da će na miting doći i patrijarh Pavle, ali od toga nije bilo ništa.) Takođe, zbog novonastale situacije na Kosovu osnovana je i agencija “Pravoslavlje-Pres” čiji je zadatak bio da svakodnevno informiše o dešavanjima na kosovskim prostorima. Njen idejni tvorac bio je mitropolit Amfilohije, a za direktora i glavnog urednika agencije postavljen je gore pomenuti episkop Atanasije Rakita.
A onda, kao grom iz vedra neba: u štampi se pojavila vest da jedan velikodostojnik SPC poslednje odluke Svetog arhijerejskog sinoda, a samim tim i zahtev za ostavku predsednika Miloševića, ne smatra legalnim, pošto su se tokom njihovog donošenja u Sinodu nalazili episkopi kojima je bio istekao dvogodišnji mandat. Ova informacija je potekla iz Kragujevca, pa se mislilo da je njen inicijator bio episkop šumadijski Sava. Međutim, uskoro je postalo jasno da iza svega toga stoji jedna druga visoka crkvena ličnost – Njegovo visokopreosveštenstvo mitropolit zagrebačko-ljubljanski gospodin Jovan.
Primedba mitropolita Jovana o isteku dvogodišnjeg mandata nekim članovima Sinoda bila je tačna. Naime, svake godine na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora određuju se dva episkopa i postavljaju na mesto onih koji su na toj dužnosti proveli dve godine. U zvaničnim saopštenjima koja se izdaju posle zasedanja Sabora jedna od uobičajenih rečenica glasi: “Sveti arhijerejski sinod će u narednom sazivu raditi u sledećem sastavu…”, i onda se navedu imena četvorice episkopa, aktuelnih članova Sinoda. (Patrijarh, kao predsednik i stalni član Sinoda, se podrazumeva.) Međutim, u saopštenju sa redovnog zasedanja Sabora održanog od 13. do 15. maja 1999. godine ova rečenica je izostala. * Zato je mitropolit Jovan ponovo, kao i 1994. godine, “presavio papir” i obratio se i svojoj braći i srpskoj javnosti. Ovoga puta braća ga nisu ignorisala – odgovor je vrlo brzo stigao. Tako su uskoro usledile smene i odlasci nekih episkopa sa određenih dužnosti. Samo što sada mitropolit Jovan nije bio “smenjeni” nego “onaj koji smenjuje”.
Od 13. do 18. septembra 1999. godine u Srpskoj patrijaršiji u Beogradu održano je vanredno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora. Na tom zasedanju urađeno je ono što je trebalo uraditi pre četiri meseca – izabrana su dva nova člana Sinoda, mitropolit Jovan i episkop šumadijski Sava, a sa četiri meseca zakašnjenja crkveno upravno telo su napustili episkop raško-prizrenski Artemije i episkop braničevski Ignatije. Ostavku je dao vladika zahumsko-hercegovački Atanasije Jevtić. On sam to nije nazivao ostavkom, nego “dobrovoljnim povlačenjem sa položaja i službe eparhijskog arhijereja, iz zdravstvenih razloga”. Po objašnjenju Njegovog preosveštenstva, arhijerejsku službu nije napustio zato što je bio razočaran radom bilo kojeg od “očeva i braće arhijereja”, nego zato što je bio “zdravstveno malaksao”.
lako je zbog problema sa vratnim pršljenom nosio ortopedsku kragnu (po kojoj je postao prepoznatljiv), objašnjenje vladike Atanasija je delovalo neuverljivo. Razlog te neuverljivosti bila je činjenica da je vladika i posle svoje ostavke “herojski putovao Kosovom i Metohijom”, kako se kaže u jednoj od vesti agencije “Pravoslavlje-Pres”, Znači. dok su brojni Srbi, u punom zdravlju i snazi, bežali glavom bez obzira, “zdravstveno malaksali” vladika Atanasije Jevtić krstario je Kosmetom, obilazeći preostalo srpsko pravoslavno stado. Zbog toga je mnogima daleko uverljivija bila pretpostavka da su razlozi povlačenja vladike Atanasija njegovo nezadovoljstvo stvarnošću (koja nikako nije odgovarala njegovim željama) i činjenica da kod većine braće episkopa njegove radikalne ideje više nisu imale podršku.
Ali zato, nakon punih devet godina, u sastavu vladajućeg crkvenog tela i u mogućnosti da direktno utiče na dešavanja u SPC ponovo je bio mitropolit Jovan. Jedan od prvih poteza koje je Njegovo visokopreosveštenstvo povukao bio je zahtev za ostavku vladike hvostanskog Atanasija Rakite sa mesta direktora i glavnog urednika agencije “Pravoslavlje-Pres”. Istog onog Atanasija Rakite od kojeg je pre pet godina, iz članka “Reč čitaocima”, saznao da je smenjen sa mesta direktora patrijaršijske štamparije i da je uklonjen iz uređivačkog odbora “Pravoslavlja”. Za razliku od svog imenjaka Atanasija Jevtića, vladika Atanasije Rakita nije bio ni bolestan ni malaksao, pa zbog toga nije nameravao ni da daje ostavku niti da se “dobrovoljno povlači” sa tog položaja. Jedini način da se on na to privoli bio je da mitropolit Jovan ovog mladog i neposlušnog vladiku malo “pogura”. Zato je već na prvoj sednici novoizabranog Sinoda, 17. septembra 1999, mitropolit zatražio smenu vladike Atanasija Rakite. Njegov predlog, međutim, nije prošao.
Mitropolit Jovan je, videlo se to u više navrata, izuzetno uporan i strpljiv čovek koji zna da sačeka svojih pet minuta. U slučaju vladike Atanasija Rakite nije morao mnogo da čeka. Jedna vest agencije “Pravoslavlje-Pres” od 30. septembra 1999. godine sadržavala je informaciju koja, po mišljenju mitropolita Jovana, a pokazaće se kasnije i većine članova Sinoda, nikako nije smela biti objavljena. Osim toga, mitropolit Amfilohije, koji je vladiku Atanasija Rakitu i predložio za mesto direktora i glavnog urednika “Pravoslavlje-Presa”, sredinom oktobra boravio je u Sjedinjenim Američkim Državama. Sve su to bile pogodne okolnosti koje je mitropolit Jovan iskoristio i pred Sinod ponovo podneo zahtev za srnenu vladike Atanasija Rakite. Govorilo se da je mitropolit nastupio ultimativno, rekavši da ukoliko se vladika Atanasije Rakita ne smeni on “neće moći da obavlja dužnost člana Sinoda i zahtevaće istragu po ovoj stvari na Svetom arhijerejskom saboru”. Ovoga puta zahtev mitropolita Jovana je prihvaćen – vladika Atanasije Rakita je uklonjen sa mesta direktora i glavnog urednika “Pravoslavlje-Presa”, a na toj funkciji ga je zamenio onaj koji ga je i smenio – mitropolit Jovan.
O želji i upornim pokušajima mitropolita Jovana da ga smeni govorio je i sam vladika Atanasije Rakita. Po njegovim rečima, njih dvojica su se razlikovali “u shvatanjima Crkve, njene uloge u srpskom narodu i njene misije u svetu”, ali je dodao da su tu postojali i razlozi lične prirode, tj. netrpeljivost koja je trajala duže vreme.222 Pošto je mitropolit Jovan upravo od vladike (tada protosinđela) Atanasija Rakite saznao da je smenjen sa funkcije direktora patrijaršijske štamparije, mnogi su mitropolitovo ponašanje tumačili kao najobičniju osvetu, tj. “vraćanje mila za drago”. Međutim, ukoliko se ovde i radilo o osveti, ona je očigledno bila posredna. Mitropolit Jovan je dobro znao da je protosinđel Atanasije 1994. godine bio samo “telai”, tj. da ga je on samo obavestio o smeni koju su mu drugi pripremili i izglasali. Takođe je znao i ko su ti, kako ih je nazvao, “izvesni krugovi uticajnih faktora”, i ko je najviše poradio na njegovoj smeni.
Koliko je vladika Atanasije Rakita zaista bio nebitan u celom slučaju pokazali su i odgovori dvojice glavnih aktera svih ovih sukoba, mitropolita Jovana i mitropolita Amfilohija, na novinarska pitanja vezana za njegovu smenu. Mitropolit Jovan je smatrao da toj smeni “ne treba davati toliki publicitet”, jer se radi o “čisto crkvenoj, unutrašnjoj stvari” S druge strane, mnogi su od mitropolita Amfilohija, po njegovom povratku iz Amerike, očekivali neku žestoku i njemu svojstvenu reakciju, u skladu sa njegovim dinarskim, crnogorskim temperamentom. Međutim, da li zbog trenutnog i kratkotrajnog uticaja američkog kontinenta koji je nadjačao ono dinarsko i crnogorsko, ili zbog nečega drugog, mitropolit Amfilohije je bio savršeno “cool”. Poput mitropolita Jovana i on je na pitanje novinara odgovorio: “Mislim da tome ne hi trebalo pridavati baš suštinski značaj. Promjena uvijek ima. One su nekad bolje, nekad su gore, i to je prirodno.”
Iako je mitropolit Amfilohije zadržao mir i ničim nije pokazao da je uzdrman poslednjim dešavanjima u vrhu Crkve, to nije značilo da mitropolit Jovan neće biti žestoko napadnut u javnim medijima. U tekstu “Slučaj mitropolita Jovana” (“NIN” 4. novembar 1999.), koji je potpisao izvesni Konstantin Trojicki, na račun mitropolita zagrebačko-ljubljanskog iznet je čitav niz žestokih optužbi. Između ostalog je optužen da se od 1989. godine, “kada je patrijarh German iznenada oboleo”, pa sve do izbora patrijarha Pavla u decembru 1990, “crkvenim finansijama loše upravljalo. Nastao je pozamašan dug (u markama) za štampariju koja potom nikada nije rentabiino radila, a od duga se Crkva teško godinama oporavljala.” (I pored ovakvih optužbi iznetih u članku Konstantina Trojiekog, u novoizabranom Sinodu mitropolit Jovan je bio “zadužen za finansije.”) Ipak, glavna zamerka je bila to što u vreme “kada je po srpskim zemljama (…) oduševljenje za predsednika Miloševića bilo na vrhuncu, jer ‘narod niko ne sme da bije’, mitropolit nije krio i svoje simpatije koje ga do danas nisu napustile”. Naravno, naglasak je bio na tome “do danas”, jer su, kao što rekosmo, 80-ih godina svi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi imali “simpatije” za Slobodana Miloševića, a posebno vladika Atanasije Jevtić koji ga je najviše hvalio, pa čak i vodio svoje studente na njegove mitinge.
Ovakvi napadi na mitropolita Jovana i njegove istomišljenike u srpskoj štampi nisu bili nikakva retkost. Te poslove obavljali su ljudi koji su se sjajno snalazili i u uslovima komunističke, potom socijalističke, a onda i vlasti nekadašnje opozicije. Kao što ni partizanske vođe, oslobodivši Beograd, nisu otpustile dame koje su svoje stručne usluge prethodno pružale nacistima, tako nijedna vlast nije menjala onu vrstu ljudi koja je svoj posao uvek obavljala profesionalno i po želji nalogodavca.
* Sastav Svetog arhijerejskog sinoda nije menjan ni na redovnom zasedanju Sabora ’90. godine. Predsedavajući Sinoda tada je bio mitropolit Jovan koji je zamenjivao obolelog patrijarha Germana. U obrazloženju tog postupka stajalo je da su članovi Sinoda ostali isti “zbog izuzetnih prilika”. (Glasnik SPC, jun 1990).
Dobri momci i loši momci
Borba između mitropolita Jovana i “tri A” nije se vodila oko jednog konkretnog čoveka (Josipa Broza, Slobodana Miloševića), ili oko komunizma (boljševizma, titoizma), zato što je on tobože nekima u SPC bio drag, a nekima nije. Razlike su bile principijeinog karaktera i ticale su se odnosa prema bilo kakvoj vlasti i odnosa prema političkom angažmanu ljudi iz Crkve. Na jednoj strani nalazili su se mitropolit Jovan i njegovi istomišljenici koji su smatrali da treba poštovati onaj već pominjani zahtev apostola Pavla iz poslanice Rimljanima (13, 1-2) koji glasi: “Svaki čovek da se pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema vlasti a da nije od Boga; Bog je postavio vlasti koje postoje. Stoga, ko se protivi vlasti – protivi se Božijem poretku, a koji se protive primiće svoju osudu.”
Tumačenje ovih apostolskih reči dato je i u jednom od brojeva “Pravoslavlja” (1. januar 1974), u rubrici “Sveto pismo u pitanjima i odgovorima”. Tu se kaže da apostol Pavle ne razmatra način na koji je vlast nastala (nasleđem, izborom ili uzurpacijom), i kakva je ona, nego samo njeno božansko poreklo. Moguća je, jasno, i zloupotreba vlasti, ali čak ni to ne umanjuje činjenicu da je ona božanskog porekla. Za hrišćane treba uvek da važi načelo da se pokoravaju ne samo dobrim nego i zlim vladarima, tj. ne samo onima koje je Bog postavio nego i onima koje je dopustio. Uostalom, i sam Isus Hrist je odvraćao svoje jevrejske sunarodnike od pobune protiv rimskih okupatora. Dakle, “Bog preko vladara kao svojih oruđa čas nagrađuje narod šaljući mu dobre vladare, čas kažnjava šaljući mu tirane. Stoga: ko se protivi vlasti u onome za šta je ona postavljena od Boga, protivi se naredbi i volji Božijoj”.
Drugačijeg mišljenja bili su “tri A” i njihovi sledbenici. Njihov stav po tom pitanju najbolje je izrazio mitropolit Amfilohije: “Isključivanje Crkve iz politike vezano je za period u kome se smatralo da je to monopol jedne partije. Mitropolija crnogorska se i te kako upuštala u sve oblasti ljudskog života. Ako bi to oduzeli Svetom Petru, * Petru Drugom, Mitrofanu banu onda šta bi od njih ostalo?” Zbog ovih razlika i nesuglasica među najuglednijim ljudima SPC, u javnosti je napravljena pojednostavljena podela na “antikomuniste”, tj. “opoziciono opredeljene episkope”, dakle one koji su protiv vladara (Slobodana Miloševića), i na “sloboljupce”, tj. “crvene mitropolite i vladike”. Oni prvi smatrani su “pravim braniocima srpskih interesa”, a oni drugi “davaoeima legitimiteta upropastitelju srpskog naroda”.
Razlike među srpskim episkopima nisu postojale samo oko odnosa Crkve prema vlasti nego čak i oko shvatanja i poštovanja pravila bontona. Mitropolit Jovan je isticao da su “trpeljivost i smirenost neophodne” i da “odrnerena i kulturno-kritična reč ne srne ustuknuti pred neumerenim i zadrtim istupima kakvi su ‘krasili’ ateiste i druge necrkvene ljude i organizacije”. Tokom 90-ih godina takvih “neumerenih i zadrtih istupa” Srbi su se ponajviše nagledali, naslušali i načitali od
strane vladike Atanasija Jevtića. Podsetimo se reči Jovana Raškovića koji je smatrao da bi javni nastupi vladike Atanasija trebalo da budu sa “više mere” i “manje agresivnosti”, a on sam da pokazuje “mnogo više blagosti i mudrosti”. Cak je i sam vladika Atanasije, svestan svoje prirode, govorio da je “čovek nečistih usta” i da ima jezik koji je “mala vatra što velike stvari zapali”.”Ja ne znam da li ću u raj, imam nezgodan jezik, osoran sam i imam mnogo ogrešenja, i svojih ličnih, i prema Bogu, i prema svom narodu”, rekao je vladika Atanasije jednom prilikom. Zbog svega toga nije teško pretpostaviti ko je bio glavni akter incidenta koji je mitropolit Jovan pomenuo u jednom svom intervjuu. Evo šta je mitropolit o tome rekao: “Kada je Milošević posetio Patrijaršiju (bili su još Karadžić i Babić, ta poseta se odvijala u strogoj diskreciji) jedan od arhijereja je žučno napao predsednika. Patrijarh nije reagovao niti je reagovao neko od episkopa. Bilo je nedopustivo da kao domaćini u svojoj kući gosta tako napadnemo, jer su svi argumenti mogli na miran, pristojan način da se kažu. Patrijarh je kao domaćin morao da interveniše.”
Mitropolit Jovan i episkopi koji su mislili slično njemu prednost su davali diplomatiji, razgovoru i blagoj reči. Upravo je mitropolit Jovan, u želji da se problemi reše na miran način, već 1991. godine izdejstvovao susret patrijarha Pavla i kardinala Kuharića u Sremskim Karlovcima. Zahvaljujući prvenstveno njegovim naporima patrijarh je u martu 1999. godine posetio Ljubljanu i Zagreb i susreo se sa najznačajnijim crkvenim i državnim funkcionerima Slovenije i Hrvatske. Patrijarh Pavle je u obe republike bivše SFRJ dočekan i primljen kao državni gost najvišeg ranga, sastavši se tom prilikom sa predsednikom Slovenije Milanom Kučanom, premijerom Janezom Drnovšekom, predsednikom Skupštine Janezom Podobnikom i slovenačkim nadbiskupom Francom Rodeom. U Hrvatskoj su patrijarha Pavla primili predsednik Franjo Tuđman i nadbiskup zagrebački Josip Bozanić. Dok je hrvatski predsednik ležao u bolnici, mitropolit Jovan mu je poslao poruku sa željom za što brže ozdravljenje. (Ovaj postupak Njegovog visokopreosveštenstva, začudo, nije izazvao javne reakcije i komentare, iako sc njime izložio opasnosti da osim što je “crveni mitropolit” postane i “ustaški mitropolit”.) I na kraju, mitropolit Jovan je organizovao i uzvratnu posetu nadbiskupa zagrebačkog Josipa Bozanića Srpskoj patrijaršiji i patrijarhu Pavlu. Bili su to pokušaji da se zacele rane nastale tokom jednodecenijske vladavine “tri A” i preovladavanja njihovih ideja u vrhovima Srpske pravoslavne crkve.
* Naravno, Petru Cetinjskom, a ne apostolu Petru.
* Povoda za pravljenje ovakvih podela davale su i izjave pojedinih episkopa. Atanasije Jevtić je govorio da “nije Crkva ta koja se dodvorava”, nego da u njoj “ima pojedinih ljudi” koji to čine. (Borba 14.15 mart 1992.)
Od izvora dva putića
Ukoliko ne postoji kolektivna odgovornost, tj. odgovornost i krivica celog jednog naroda za zločine koji su počinili pojedini njegovi pripadnici, mogu li onda postojati kolektivni ponos, čast i dostojanstvo? Može li obraz celog jednog naroda biti osvetlan ili ukaljan postupcima njegovih pojedinaca? Da li je trebalo pozivati narod, kao što su to činili pojedini srpski episkopi tokom 90-ih godina, da se zbog zajedničkog obraza, ponosa i dostojanstva suprotstavlja mnogostruko jačem neprijatelju i ulazi u avanture za koje je svako razuman znao da se mogu završiti samo porazom i
propašću? I konkretno, koje pastire bi trebalo da prate srpski pravoslavni vernici na svom putu u treći milenijum? Da li se prepustiti vodstvu ljudi poput mitropolita Jovana i vladike Save šumadijskog, diplomatski nastrojenih arhijereja, ljubitelja blage reči, koji su spremni na razgovor, ili nastaviti hod za onakvima kao što su mitropolit Amfilohije, vladika Artemije i Atanasije Jevtić, čiji su stavovi tokom 90-ih godina preovladavali u određivanju pravca srpskog crkvenog i nacionalnog broda i koji su dali svoj pažnje vredan doprinos njegovom tragičnom potonuću?
Moglo bi se reći da je srpski narod kroz istoriju trpeo dve vrste vođa svoje krvi i vere. Jedni su bili čvrstog stava, nesavitljive kičme i teško popustljivi pred jačima od sebe. Reči obraz, ponos i dostojanstvo koristili su kao poštapalice. Drugi, pak, skloniji diplomatiji, znali su da se sagnu i bez tuđe pomoći, izbegavajući tako dodatne i nepotrebne neprijatnosti. Oni prvi, koji su iz ne sasvim razjašnjenih razloga Srbima uvek bili draži, obično su završavali na tri načina – ginuli su, poput kneza Lazara, ostavljajući narod na milost i nemilost protivniku; posle poraza bežali i spasavali živu glavu, poput Karađorđa, takođe ostavljajući narod na cedilu; i naknadno se saginjali, poput Slobodana Miloševića, pružajući narodu zadovoljstvo da uživa u plodovima njihovog prethodno izraženog ponosa i dostojanstva.
Kada je Stefan Nemanja, utemeljitelj srednjovekovne srpske države, u jednom trenutku odlučio da se usprotivi tada izuzetno moćnoj Vizantiji, vizantijski car Manojlo I Komnen krenuo je da ga urazumi. Evo kako je naš poznati istoričar Vladimir Ćorović opisao ponašanje srpskog velikog župana nakon što mu je postalo jasno da u borbi nema nikakvih šansi: “Sklonio se stoga u planine svoje države i poručio otud caru da je voljan pokoriti mu se ako ima imalo nade da će biti nekih obzira prema njemu. Kad je razabrao da kod cara ima milosti, on mu je došao sav unižen, gologlav i bosonog, sa konopcem o vratu, donoseći caru mač, kao glavodužnik o krvnom miru. Kao što nije imao nikakvih obzira da dobije vlast, tako ih nije imao ni sada da je održi; vlastoljubivost je kod njega bila glavna crta i jača od ponosa. Pavši ničice pred cara, Nemanja je molio i dobio milost. Car ga je poveo u Carigrad da mu, krupan i naočit kakav je bio, ukrasi pobedni triumf’. (…) “Posle ovog lošeg iskustva Nemanja više nije preduzimao nikakve akcije protiv Vizantije dok je bio živ car Manojlo. Šta više, bio je ispravan vazal; godine 1176. učestvovali su i srpski odredi u vizantijskoj vojsci u Maloj Aziji, u borbama protiv Turaka.”
Ne znajući za zavet kneza Lazara i izborne parole srbijanskih socijalista (“Srbija se saginjati neće.”), Stefan Nemanja je mogao bez griže savesti da savije kičmu i prihvati poniženja. U epizodi sa carem Manojlom “ose ća se prvi put, pored avanturističkog i borbenog, jasan potez stvaralačkog”, kaže Vladimir Ćorović. Ali, Nemanja se saginjao samo pred jačima od sebe. Prema bogumilima koji su žive li na njegovim prostorima nije bio tako uviđavan. Protiv njih je pokrenuo čitavu vojsku i sproveo brz i efikasan genocid i izgon. “Bogu mile je Nemanja gonio nemilosrdno; plenio im je imanja, kažnjavao ih je, čak i spaljivao; njihovu učitelju dao je odrezati jezik. Uništavao je i njihove knjige, koje bi danas predstavljale najstarije i svakako dragocene spomenike raške i možda maćedonske škole. Gonjeni bogumili bežali su iz Srbije na sve strane, a najviše ih se spasio u susednoj Bosni.”2.n Većina Bogumila koji su prebegli u Bosnu pred Nemanjinim terorom, ili tačnije rečeno njihovi potomci, po dolasku Turaka primili su islam. I baš po Hristovom zakonu – ono što je rešavao silom Nemanja nije rešio, nego je stvorio “problem” koji će trajati vekovima, a ono što je rešavao saginjanjem rešio je i nakon četiri decenije strpljivog rada postavio temelje velike srpske srednjovekovne države kojoj će zidove podići kralj
Milutin, a krov postaviti car Dušan.
Dva veka nakon Nemanjine smrti, knez Lazar je demonstrirao drugačiji način ponašanja prema jačem i brojnijem neprijatelju. Njemu nije padalo na pamet da učini isto što i Stefan Nemanja – da se ponizi, zatraži primirje, i da bez uzaludnih gubitaka prihvati uslove moćnijeg protivnika. Na kneževu odluku da se suprotstavi Turcima nisu delovali uznemirujući izveštaji srpskih “izviđača” koji su ga obaveštavali da je turska vojska ogromna i da “svi mi da se u so premetnemo, ne bi Turkom ručka osolili”. Čak ni Isusove reči iz Novog zaveta, za koje je knez sasvim sigurno znao, nisu ga navele da promeni mišljenje. Objašnjavajući apostolima da pre ulaska u neki poduhvat treba dobro razmisliti može li on biti uspešno završen i doveden do kraja, Hrist je dao primer kralja koji bi bio nerazuman ako bi pošao na protivnika koji ima duplo veću vojsku. “Ili koji kralj”, govorio je Isus, “kad krene da zarati na drugog kralja, neće prvo sesti i posavetovati se – da li može sa deset hiljada da iziđe u susret onome što ide na njega sa dvadeset hiljada? Ako ne može, poslaće poslanike dok je onaj jošdaleko, i moliće primirje (Lk, 14,31-32).” Ne slušajući savete ni samoga Gospoda, knez Lazar je za samo jedan dan do propasti doveo državu koju su njegovi prethodnici gradili dva i po veka.
Pred samu borbu, ne pokazujući ni trunke straha, knez je mirno i dostojanstveno poručio srpskim ratnicima: “Bolje nam je u podvigu smrt, nego li sa stidom živeti. Bolje nam je u borbi primiti smrt od mača, nego li dati pleća neprijateljima našim. Mnogo smo živeli za svet, stoga se potrudimo za kratko da podnesemo podvig stradalnički, da poživimo večno na nebesima.”2.13 Ove kneževe reči naišle su na oduševljen prijem kosovskih vitezova. Videvši kakva je situacija, i procenivši kako će se bitka završiti, kneginja Milica je zamolila kneza Lazara da joj ostavi bar jednog od devetoro braće, “sestri od zakletve”. Lazar joj tu želju, naravno, nije mogao odbiti. Ali sutradan, dok je stajala na gradskim vratima i molila braću da bar jedan ostane, od svih je dobijala sličan odgovor. Najmlađi brat joj je rekao: “Idi, sestro, na bijelu kulu;/ Ne bih ti se junak povratio/ Ni careve jedeke pustio/ Da bih znao da bih poginuo.! Idem, sejo, u Kosovo ravnoj Za krst časni krvcu proljevati/ I za vjeru s braćom umrijeti!” Ovako su se ponašali i ostali kosovski junaci. Čak i knežev sluga Goluban, koji je dobio gospodarev blagoslov da ostane u Kruševcu, “svome srcu odoljet ne može”, nego je požurio da sa ostalima pogine i zasluži Carstvo nebesko.”
Uporedimo li ponašanje srpskih vitezova sa ponašanjem samoga Isusa Hrista pred raspeće, reklo bi se da je Sin Božiji sa manje oduševljenja prihvatio žrtvu za ce lo čovečanstvo nego hrabri Srbi za svoje otačastvo. Oni su bili tako dostojanstveni, i reklo bi se čak sa nekom veselošću odlazili u smrt. Nigde se tu nisu pominjali strah, potištenost, pa čak i znojenje uplašenog čoveka. Za razliku od njih, Isus Hrist nimalo nije bio ravnodušan. Jevanđelista Luka kaže: “I izašavši ode po običaju na Maslinsku goru; a za njim pođoše i učenici. I kad stiže na to mesto, reče im: molite se Bogu da ne dođete u iskušenje. A sam se povuče od njih koliko se može kamenom dobaciti, te kleknu na kolena i moljaše se govoreći: Oče, ako hoćeš, ukloni ovu čašu od mene; ali neka ne bude moja volja nego tvoja. I pojavi mu se anđeo s neba i krepio ga je. I našavši se u smrtnom strahu, molio se još istrajnije. A znoj mu je bio kao kapi krvi, koje se slivaju na zemlju (Lk, 22, 39-44).”
U vreme Isusa Hrista, prostori na kojima su živeli Jevreji bili su okupirani od strane Rimskog carstva. Dakle, Rimljani su bili za Jevreje isto što i Turci za Srbe. Pa i pored toga, Gospod nikada nije pozvao pripadnike svoga naroda, kao knez Lazar Srbe; da krenu u boj protiv rimskih vojnika, da prime “smrt od mača” i da ne daju pleća neprijateljima svojim. Naprotiv, iako bi za Jevreje to bio “pravedan rat”, jer su bili “svoji na svome”, Isus ih je od toga odgovarao. Protivio se “zelotima”, jevrejskoj grupi koja je pozivala na oružanu pobunu protiv Rima. Štaviše, proričući razorenje jerusalimskog hrama, Isus je Jevrejima objasnio šta treba da rade kada rimska vojska krene na njih. O pozivima na borbu i oružani otpor tu nije bilo ni govora: “A kad vidite da je vojska opkolila Jerusalim, onda znajte da je blizu njegovo opustošenje. Tada stanovnici Judeje neka beže u gore, koji budu u gradu neka iziđu napolje, a koji budu u polju neka ne ulaze u grad, jer su ovi dani osvete, da se ispuni sve što je napisano” (Lk. 21, 20-22).
Razlika između Isusovih reči i reči iz zaveta kneza Lazara navela je mnoge da zaključe isto što i Vladimir Ćorović: “Kosovska etika bila je jedna vrsta nacionalnog jevanđelja. Ono, što je govorio Mustaj-kadija iz ‘Gorskog vijenca’ na adresu Srba: ‘Krstu služiš, a Milošem živiš’, bilo je sasvim tačno.” Zato bi se i na Srbe (kao i na Jevreje kojima su bile upućene) mogle odnositi Hristove reči prekora: “i ukinuste Božiju reč zbog vašeg predanja. Licemeri, dobro je prorokovao za vas Isaija: Ovaj narod me poštuje usnama, a srce je njihovo daleko od mene. Uzalud me poštuju učeći nauke koje su ljudske zapovesti.” (Mt. 15, 6-8)
Posledice poštovanja “Miloševog i Lazarevog jevanđelja” bile su pogubne po srpski narod. Dok su se knez i vitezovi bekstvom u smrt oslobodili svih bolova, i fizičkih i duševnih, oni prežive li morali su da trpe sve surovosti ovozemaljskog života. Odlaskom u Carstvo nebesko, knez Lazar je svojoj supruzi prepustio sramotu da najmlađu kćer Oliveru preda sultanu Bajazitu, da mu bude jedna od žena u haremu. Otac, dakle, nije želeo da da svoja pleća neprijatelju, ali je kćer zato morala da da mnogo više. Lazarevi sinovi, Stefan i Vuk, kao vazali Bajazitovi, morali su da odlaze na sultanov dvor i da sa srpskim trupama ratuju za Turke, dakle da čine upravo ono što njihov otac i kosovski vitezovi u svom egoizmu nisu želeli. U jednoj od bitaka, tzv. Nikopoljskoj bici, koja je vođena sedam godina posle one na Kosovu, Stefan Lazarević je odigrao odlučujuću ulogu u spasavanju sultana Bajazita od hrišćanske vojske. I tako, dok je otac ratovao za “krst časni”, sin je bio prinuđen da ratuje protiv njega, a za račun “polumeseca, islamskog agresivnog”. (AtanasijeJevtić)
Kada je Stefan Lazarević osumnjičen da je izdao sultana Bajazita, urotivši se protiv njega sa Ugarima, morala je da se angažuje njegova majka Milica koja se tada već bila zamonašila i dobila ime Evgenija. Zajedno sa monahinjom Jefimijom, udovicom kralja Vukašina Mrnjavčevića, ona je otišla da umilostivi sultana Bajazita. Bila je to “prva naša diplomatska misija koju su vodile žene, ali žene izuzetnih sposobnosti”. Verovatno i pod uticajem sultanije Olivere, * kćeri kneginje Milice, srpske monahinje su “srdačno primljene i uspele su da opravdaju Stevana”.!’; Čak su uspele da od sultana izmole i prenesu u Srbiju mašti svete Petke, “koje su Turci bili odneli iz Vidina”.!” Dakle, diplomatija je tada bila jedino oružje preostalo Srbima koji se nisu vinuli do Carstva nebeskog.
Kada je u pitanju odnos srpskih vođa prema jačem protivniku, upečatljiv i poučan primer predstavljaju i ličnosti Karađorđa i Miloša Obrenovića, kao i ono što su postigli svojom borbom. Nekada moćno Tursko carstvo početkom XIX veka toliko je bilo oslabilo da su ga velike sile nazivale “bolesnik sa Bosfora”, a neki manji narodi, poput srpskog, pomislili da mogu da ga se
oslobode. Iako Prvi srpski ustanak nije bio podignut protiv Turskog carstva nego protiv dahija, surovih odmetnika od sultanove vlasti, apetiti ustaničkih vođa, a posebno Karađorđev, povećali su se, pa su krenuli na potpuno oslobađanje od Turaka. Međutim, uskoro se pokazalo da je procena bila pogrešna – i kao “bolesnik” za Srbe je Turska još uvek bila dovoljno moćna.
Kada su dahije pogubljene, Turci su smatrali da je Srbima “data dovoljna zadovoljština i da bi ustanici, s nešto dobrih reči i malih ustupaka, mogli da se raziđu kućama”. Karađorđe, međutim, nije mislio tako. “Imali su drugovi žive muke da ga odvedu do Bećir-paše, da tamo izjavi svoju odanost”, kaže Vladimir Ćorović. “Njegova je čvrsta odluka bila da s Turcima treba kidati, jer pravog smirivanja ionako neće biti. Ta je čvrstina utoliko čudnija, što je on inače bio svestan svih teškoća koje ustanicima predstoje, i što je bio uveren da će se Srbija sama, bez nasiona na nekog jačeg prijatelja, teško moći održati u borbi.”
Dakle, početkom XIX veka, Karađorđe je demonstrirao način razmišljanja koji je uvek bio popularan medu Srbima (bar na rečima). Moglo hi se reći, hilo je to pravo “lazarijanstvo” koje je dovelo da i Karađorđev poduhvat završi isto kao i hoj na Kosovu. Ustanak je uguše n, a on je sa još nekolicinom srpskih vođa pobegao u Austro-Ugarsku, a odatle, trpeći ponižavajuće ponašanje Austrijanaca, otišao u Rusiju i još za života ušao u legendu. (Čak je i Njegoš svoj “Gorski vijenac” posvetio upravo Karađorđu, stihovima: “Diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši,/ Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši.”) Međutim, ono što je bio cilj podizanja ustanka, ili bolje reći on što je kasnije postao cilj, oslobođenje od Turskog carstva, Karađorđe nije postigao.
Za bar delimično ostvarenje takvog cilja trebalo je sačekati nekoga manje prekog, manje neobuzdanog i goropadnog, i manje “moralnog”, kao što je bio Miloš Obrenović. Nekoga ko će na glavu staviti i turban, oblačiti se poput pravog Turčina, bez suprotstayljanja otići kod paše i izjaviti svoju odanost. Miloš je malim potezima zadobijao “simpatije” Turaka. Znajući da će na kraju, ipak, morati da se miri sa Turcima, Miloš je naredio, i lično se brinuo, da se tokom ustanka prema turskim zarobljenicima postupa što čovečnije, naročito prema njihovim ženama. Savladavši u jednoj od bitaka Ibrahim-pašu, on se prema njemu poneo sa puno obzira i vratio ga bosanskom veziru Kuršid-paši “skoro kao prijatelja”. Sa mnogo manje krvi nego u Prvom ustanku Miloš je postigao mnogo više, tako da: “U jesen 1815. godine Sbija je mogla počinuti. U nju se vratio mir, koji je potrajao godinama i oporavio zemlju od mnogih neduga.” Radi mira sa Turcima, ali prvenstveno radi sopstvene vlasti, Miloš je naredio i da ubiju Karađorđa koji se kasnije, na Milošev završen posao, vratio u Srbiju. Kao znak svoje vernosti sultanu, Miloš je poslao Karađorđevu prepariranu glavu u Carigrad, “kao dokaz da je za uvek nestalo onoga koji je na čelu goloruke raje unosio strah i trepet u do zuba naoružanu tursku vojsku”.
* Olivera je na Bajazita imala veliki uticaj, tako da ga je čak naučila i da pije alkohol. Jozef von Hamer u svojoj knjizi “Istorija turskog (osmanskog) carstva” za Bajazita kaže: “Bio je prvi osmanski vladar koji je počeo, pod uticajem svoje žene, srpske princeze, piti vino i time kršiti islamski propis”. (.Jozeph von Hammer, Historija turskog (osmanskog) carstva, Zagreb 1979, I tom).