Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (110)
Sankcije, zločin protiv čovečanstva
Do kraja ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara
Izdanje dnevnog lista "Politika" od 26. avgusta 1992. godine
STEZANJE KAZNENOG OBRUČA (Njujork, 25. avgusta):
Posle dvodnevne rasprave, večeras je na sednici Generalne skupštine UN, održanoj na inicijativu islamskih zemalja, usvojena rezolucija o Bosni i Hercegovini. U debati prekinutoj u ranim jutarnjim časovima i nastavljenoj u toku prepodneva, preovlađivali su isti tonovi kao i juče. Većina govornika je jednostrano osuđivala Srbiju, kao jedinog potstrekača i agresora i tražila obustavljanje neprijateljstava "primenom svih raspoloživih sredstava" i pojačanim kaznenim merama prema Beogradu. Svesno su zaobilaženi argumenti, koje je u svom govoru saopštio jugoslovenski ministar inostranih poslova Vladislav Jovanović, ukazujući na istinu da srpski narod u Bosni i Hercegovini predstavlja trećinu stanovništva i da nikako ne može biti agresor u svojoj zemlji. Nije naišlo na razumevanje ni upozorenje da iskjučivo podržavanje samo jedne strane u sukobu, ne vodi konstruktivnim rešenjima i samo otežava situaciju.
Inicijatori, islamske zemlje, su i zamislile čitavu inicijativu kao svojevrstan pritisak na londonsku konferenciju, sa unapred izrečenim osudama protiv SR Jugoslavije, čijoj delegaciji je čak osporavano i pravo prisustva u UN. Nažalost, većina prisutnih zemalja članica, prihvatila je ovakvu intonaciju i Srbija, odnosno SRJ je, na sednici Generalne skupštine, ostala usamljena i izolovana. U bogatim analima svetske organizacije danas je zabeleže redak primer tako visoke saglasnosti protiv jedne zemlje članice i nije se našao niko da sa govornice kaže makar i jednu pozitivnu reč razumevanja i odbrane, ili makar istine o težnjama, stradanjima i iskušenjima srpskog naroda. Nad uzrocima i opasnim posledicama takvog odnosa se mora duboko zamisliti.
Sve ovo našlo je odraza i u sadržaju usvojene rezolucije. Autori, grupa islamskih zemalja, startovali su sa prvom varijantom koja je sadržala niz poimeničnih optužbi protiv Srbije i SR Jugoslavije. Ozbiljniji otpor pružila je jedino Srbija i izvršena su izvesna ublažavanja, ali mnoge osnove, jednostrane postavke, su ostale. Autori su se npr. poslužili lukavstvom i ubacili su u tekstu citat iz jednog izveštaja generalnog sekretara od 12. maja u kome se navodi "da ono što se događa predstavlja organizovani napor Srba u BiH, uz pomoć JNA, da stvore "etnički čiste" regione...
Delegacija Rusije je smatrala da je to jednostrano i da treba navesti i učešće vojnih jedinica iz Hrvatske. U tom smislu ponudili su da se ovaj paragraf proširi još jednim citatom iz izveštaja generalnog sekretara od 30. maja, gde piše "da nema nikakve sumnje da su delovi Bosne i Hercegovine pod kontrolom hrvatskih vojnih jedinica..."
Islamske zemlje su želele da se njihova rezolucija usvoji konsenzusom. Ovome se usprotivila delegacija SR Jugoslavije, koja je proteklih dana činila ogromne napore da se u tekstu dokumenta izmene makar oni delovi koji ne odgovaraju istini, niti sadržaju sastanka. Tako npr. u rezoluciji je zapisano da Generalna skupština konstatuje "da veliki broj zemalja izražava rezerve prema želji SR Jugoslavije da bude sukcesor SFRJ..." ovo nema nikakve veze sa temom o kojoj se razgovara, a ipak je ostalo u preambuli rezolucije. Ukazano je i na neodrživost zahteva da se JNA povuče sa bosanske teritorije, obzirom da je to već učinjeno i da nema nijednog jugoslovenskog vojnika u BiH, što je potvrdio i general Nambijar u svom izveštaju. Ni to nije uzeto u obzir i tekst je ostao nepromenjen. Naši diplomati, kao i ministar Jovanović u svom govoru, skretali su pažnju da se u rezoluciji pominje samo stradanje Hrvata i Muslimana u Bosni i izostavlja se treći konstutativni i ravnopravni - srpski narod. Ni ovo nije usvojeno, kao ni upozorenja da stvaranje mogućnosti za širu primenu glave 7. povelje i pozivanje na vojnu intervenciju može da pogorša situaciju. Posle svega toga naša delegacija je saopštila da će glasati protiv predloga rezolucije i tako zamisao islamskih zemalja, da sve obave konsenzusom, da bi pojačali utisak, nije mogla da se ostvari.
Međutim, rezultati glasanja o rezoluciji su ponovo potvrdili našu usamljenost u auditorijumu Generlane skupštine. Za predlog rezolucije koji su podnele islamske zemlje, a kasnije im se pridružile mnoge druge iz raznih delova sveta, glasala je ogromna većina od 136 zemalja. Protiv je bila samo SR Jugoslavija. Uzdržalo se pet (Rusija, Malavi, Gana, Namibija, Lesotot). Ostaje podatak da 37 zemalja uopšte nije bilo u sali i nije učestvovalo u glasanju.
Tako je taj, po mnogočemu jednostrani dokumenat, prihvaćen i, kako je rečeno, predstavlja svojevrsnu poruku londonskoj konferenciji. Jednom, kada se budu vršile temeljnije i objektivnije analize, verovatno će se zaključiti da ovakva poruka nije doprinos traženju konstruktivnog i dogovornog rešenja. Na žalost, na Generalnoj skupštini je preovladalo uverenje da se mir u Bosni može uspostaviti samo stezanjem obruča sankcija i pretnji prema Srbiji i, po svemu sudeći, akcija će se dalje tako voditi.
Ima u rezoluciji veoma opasnih paragrafa sa potencijalno teškim posledicama. To, pre svega, važi za direktno pozivanje Saveta bezbednosti da prošire domete rezolucije 770, koja odobrava upotrebu vojne sile samo za zaštitu konvoja za dostavljanje humanitarne pomoći . U danas usvojenom dokumentu piše: "Zahteva se od Saveta bezbednosti da po hitnom postupku razmotri preduzimanje daljih mera previđenih glavom 7. povelje, da bi se uspostavilo jedinstvo i teritorijalni integritet Republike Bosne i Hercegovine..."
To, prevedeno na jasan jezik, može da znači samo direktno i, što je najgore, sudeći po sadržaju debate, jednostrano uplitanje strane vojne sile u građanski rat. Zapadne sile su, do sada, upravo to želele da izbegnu, a danas su, ipak, glasale za ovakav tekst. Čak je američki delegat, u objašnjenju glasanja, primetio da nešto nije u redu i da ovakav rečnik i zahtev prevazilazi nadležnost Generalne skupštine, kako je određuje čl. 12 povelje, ali je onda dodao: "Zbog hitnosti i ozbiljnosti situacije glasali smo za ovakvu formulaciju u rezoluciji..."
Pored pomenutih, uočljivih slabosti, tekst Rezolucije sadrži i prihvatljiva mesta, kao što je osnovna poruka da se rat mora što pre zaustaviti, poziv svim zaraćenim stranama da pristupe pregovorima, dostavljanje humanitarne pomoći, sprečavanje kršenja ljudskih prava i omogućavanje slobodnog pristupa logorima, podršku UNPROFOR-u. Traži se, zatim, zabrana i osuda operacija "etničkog čišćenja" i nasilnog menjanja granica. Insistira se na omogućavanju izbeglica da se vrate u svoje domove i ličnoj odgovornosti onih koji su počinili zločine. Međutim, sve to nije novo i sadržano je u već ranije usvojenim rezolucijama Saveta bezbednosti.
Ono što je novo je pomenuta jednostranost rezolucije i ispoljeni nedostatak sluha za osnovnu istinu da se do rešenja nikako ne može doći izdvajanjem i osuđivanjem jednog naroda, ili samo jedne susedne države, već traženjem načina da se ohrabre i podrže napori da o budućnosti BiH, kao države, ravnopravno odlučuju sva tri konstitutivna naroda koji tamo žive. Nedostatak tog najvažnijeg segmenta je, istovremeno, i najveća slabost rasprave i dokumenta usvojenog večeras na sednici Generalne skupštine. (Dušan Pešić)
***
MAĐARSKA PREDLAŽE DELIMIČNO RAZORUŽANJE JUGOSLAVIJE (Budimpešta, 25. avgusta):
Mađarska predlaže da se u okviru londonske konferencije o Jugoslaviji, formuliše i regionalni sporazum o ograničavanju naoružanja, koji bi u slučaju Jugoslavije, značio delimično razoružavanje.
Član mađarske delegacije na londonskoj konferenciji Ištvan Đarmati, inače stalni predstavnik Mađarske u KEBS-u, izjavio je večeras agenciji MTI u Londonu da bi se jednim takvim sporazumom "uspostavila ravnoteža ne samo između novih država na jugoslovenskom prostoru, već i između njih i drugih država regiona. U slučaju Jugoslavije, to bi značilo razoružavanje, dok bi se drugima nametnula ograničenja dokle u naoružavanju mogu ići", naglasio je Đarmati.
***
NUŽNO PRAVEDNO RAZGRANIČENJE IZMEĐU HRVATSKE I SRJ
Predsednik Predsedništva Crne Gore Momir Bulatović izjavio je juče neposredno pred odlazak u London da će na Konferenciji o Jugoslaviji o Crnoj Gori biti govoreno kao o sastavnom delu Savezne Republike Jugoslavije.
***
U BOSNI JE VEOMA DRAMATIČNO
Moj utisak u zbivanjima u Bosni je takav da je tamo veoma dramatično, posebno u Sarajevu, ali i u Banjaluci, izjavio je danas specijalni izvestilac komisije UN za ljudska prava Tadeuš Mazovjecki.
Gospodin Mazovjecki je dao kratku izjavu u palati federacije u Novom Beogradu, gde je gotovo jedan sat razgovarao sa predsednikom SR Jugoslavije Dobricom Ćosićem, uoči predsednikovog puta u London na konferenciju o Jugoslaviji, kao i s ministrom za ljudska prava i prava manjina u saveznoj vladi Momčilom Grubačom.
Razgovor sa predsednikom Ćosićem je bio veoma interesantan, ocenio je gospodin Mazovjecki, ne upuštajući se u detalje. On je pri tom naglasio da se to posebno odnosi i na viđenja i predloge koje su sve strane iznele o logorima.
***
NEMOGUĆE REŠENJE NA PLATFORMI UNITARNE BOSNE I HERCEGOVINE
Od specijalnog izaslanika Komiteta UN za ljudska prava Tadeuša Mazovjeckog zatražili smo da međunarodni faktori ozbiljno shvate da je nemoguće tražiti rešenje na platformi unitarne Bosne i Hercegovine, izjavio je juče Tanjugu ministar inostranih poslova Srpske Republike prof. dr Aleksa Buha nakon razgovora sa visokim funkcionerom UN.
Tri nacionalna državna entiteta u BiH su realnost i samo se uvažavanjem te realnosti mogu tražiti rešenja za zajedničke funkcije na nivou BiH, istakao je Buha.
Naš je utisak da je gospodin Mazovjecki bio iznenađen jednostranom slikom medija o BiH, nastavio je Buha, dodajući da je Mazovjecki priznao da je i sam formirao utisak o Bosni na osnovu takve predstave.
Prema rečima Alekse Buhe, Mazovjecki je ocenio da je odluka bosanskih Srba da raspuste sabirne centre praktično doprinos mirnom rešenju krize. Od Mazovjeckog je zatraženo, nastavio je Buha, da izvrši pritisak na drugu stranu da povuče recipročan potez.
Delegacija bosanskih Srba izrazila je žaljenje zbog nesporazuma koji je Mazovjecki imao u Bosanskoj krajini, objasnivši da njegova poseta nije bila na vreme najavljena, zbog čega se civilne vlasti nisu snašle.
Upozoravajući detaljno sagovornika o uzrocima sukoba u BiH, o sadašnjoj situaciji, kao i o platformi za političko rešenje bosanskohercegovačke krize, Mazovjeckom je ponuđeno da ponovo obiđe sva mesta za koja bude izrazio interesovanje, zaključio je Aleksa Buha.
***
ILIDŽANSKA NASELJA NA UDARU
Rat se, i uoči londonske konferencije, nastavlja, predaha nema, a po svemu sudeći neće ga ni biti. Takve ocene saopštene su i juče povodom vesti koje su dolazile sa nemirnog sarajevskog ratišta.
Javljeno je da je, u stvari, ofanziva muslimanskih snaga, čiji je cilj, kako se navodi, proboj iz grada,ušla u četvrti dan.
Tokom tri minula dana ofanzive, na Ilidžu, kao po svemu sudeći jedno je od ključnih proboja, palo je oko 1.500 granata različitog kalibra. Na udaru je bilo ilidžansko naselje "Pejton", Ulica Mlade Bosne, koja je u samom centru Ilidže, kao i Kasindolska. Gorela je hala "Energoinvestove" fabrike "TAT", kod Ilidže. Potvrđeno je da je pogođen i remontni zavod u Hadžićima.
Srpski izvori saopštili su, što je preneo Tanjug, da je na tri pravca prema Ilidži skoncentrisano blizu petnaest hiljada pripadnika "zelenih beretki".
Cilj je, navodi se, proboj i izlaz iz Sarajeva.
U sarajevskim naseljima, najžešće je bilo u Hrasnu, na Trgu Pere Kosorića i u Dobrinji.
Artiljerijski dueli vođeni su gotovo celu noć i na frontovima kod Rajlovca i Vogošće.
Pogođena je, takođe je javljeno, i libijska ambasada.
Sve više stižu informacije o većem broju poginulih i ranjenih u Sarajevu. (M. D.)
***
NOVINARA MILANA ŠOBIĆA DRŽE U OKOVIMA
Zenička kazniona, po zlu poznata u svim vremenima, sada je podeljena na dva dela. U jednom delu je oko 50 zatvorenika, osuđenih na izdržavanje kazne još pre ovog rata. Njih čuvaju zatvorske straže, one koje su ih i pre čuvale. U drugom delu zatvora, koji je, inače, po ranijim merilima imao kapacitet oko hiljadu i po zatvorenika, pripremljen je takozvani zloglasni paviljon pet. Tu nije dozvoljen pristup ni zatvorskoj straži, već samo specijalno poverljivim ljudima režima Alije Izetbegovića. Taj paviljon je iz sastava ovog drugog dela zatvora u kojem je sada smešteno od 450 do 500 Srba, uglavnom muškaraca. To su Srbi iz okoline Zenice i samog grada. Oni su tu doterani iz sela Drivuša, Janjići, Mutnica... Samo jedno srpsko selo, koje se zove Osojnica, na prelazu između Zenice i Busovače, preko prevoja Vjeternica, ostalo je. Ono je pod upravom hrvatskih vlasti i Hrvati ih nisu dirali.
U ostalim srpskim selima oko Zenice nema žive duše, sve su sama zgarišta. Oni koji nisu pobijeni doterani su u Zenicu u kaznionu, a mučenja i zatvaranja je bilo i u podzemnoj garaži hotela "Interkontinental". Tamo su ljudima prebijali i ruke i noge, tražili novac za izvođenje iz Zenice. Marke, dakako. Za tri stotine maraka su mogle iz Zenice dve osobe da se domognu teritorije koju kontrolišu Srbi, a onda, odatle, da se stigne u Jugoslaviju. Put do Jugoslavije traje obično od tri do osam dana. Razume se, ko uspe i ko preživi.
Svakodnevno ispred zatvora u Zenici stotine žena i dece sa zavežljajima, pognutih glava, čekaju da im zatvorska straža omogući da u toj istoj straži predaju zavežljaj, preobuku, ili neku drugu sitnicu, jer o hrani ne može biti ni reči, zato što je ni u Zenici nema. I dok ta masa nevoljnika čeka da li su im najmiliji još u životu, odozgo, sa prozora, iz zgrada sa suprotne strane, u Ulici Hasana Brkića, mnoštvo dečurlije i iskeženih ljudi i žena psuju i pljuju na dole:
- Četnici, tako vam i treba, poklaćemo vas...
Oni dole nemo zure u zatvorske zidine, obrišu lice i strpljivo podnose dalja vređanja.
U tom zatvoru, iza debelih zidina, već gotovo puna dva meseca čami jedan od poznatijih novinara koji su radili u Bosni i Hercegovini Tanjugov novinar Milan Šobić. On je, kažu, u tom nesrećnom petom paviljonu, do njega se ne može doći, jedino što se zna je to da je Šobić u životu, u rđavom životu, jer već mesecima ubijaju u njemu dušu, karakter i javnu reč.
Šobić je, inače, bio čovek narušenog zdravlja. Godine 1970. lečio se celu godinu od teške bolesti, nakon nekoliko godina na njega je na pešačkom prelazu iz čista mira naletelo jedno vozilo. Šobić je tada dobio potres mozga i više meseci je lečen u bolnici.
Oprostio je čoveku koji je, uzgred budi rečeno, bio Musliman, za taj udes. Šobić je inače takav čovek, čovek koji prašta.
Policija je obila prostorije Tanjuga, u stan su mu uselili njihovog čoveka, uzeli stvari, nisu dali čak da mu rodbina ponese televizor.
Novouseljena gazdarica je rekla: "A šta ćemo mi da gledamo... Da vas više nismo vidjeli da dolazite ovdje".
Pre nekoliko dana u Zenici je bila razmena nekoliko zatvorenika. Šobića nije bilo na spisku. Proturaju vest da ga niko ne traži, da nikom ne treba četnik - otpadnik... Ne čuju i ne haju ni za međunarodne novinarske organizacije, ni za međunarodni Crveni krst.
Eto tako se postupa u srcu Alijine Bosne. Od kada tamo nema Šobića, od kada su otišli svi oni novinari koji su držali do sebe i javne reči, iz tog kraja istina ne prodire u svet. Istina ne stiže ni u taj kraj. Inače, kad bi imao ko iz tog kraja da javi nešto, verovatno bi javio to da sami pripadnici hrvatskih snaga tvrde da su za dvadesetak dana iz Zenice prebacili na druge teritorije oko tri hiljade Srba, da je tamo glad i beda. Željezara ne radi, drže je Muslimani. Javili bi ono što se upravo pre četiri dana čulo od nekih važnih hosovaca - da će se povesti u Zenici rat između Muslimana i hrvatskih snaga za Željezaru. Ili, da Muslimani Hrvatima prepuste Željezaru bez borbe, a onda će moći u Zenicu da brašno iz Splita stiže u zamenu za železo.
Narod će tako stradati i sve to na najgori način platiti. Za sada ceh plaća Milan Šobić, vrstan poslenik javne reči, a narod pravu istinu ne može da sazna. (U. R.)
***
SRPSKA REPUBLIKA I SRPSKA KRAJINA MORAJU SE UJEDINITI
Šta hoće Srbi u Srpskoj Republici i Srpskoj Krajini i od čega neće odustati, pokušali su da objasne predstavnici Srpskog nacionalnog vijeća na jučerašnjoj konferenciji za štampu u Međunarodnom pres-centru.
Vinko Stupar je istakao da se Srpska Karjina i Srpska Republika moraju ujediniti, a dok se one ne priznaju mira na Balkanu neće biti. Primetio je, pored ostalog, da je Srbija "potpuno izgubila respekt dok njena braća ginu i gube teritorije", pa zasad čast Srbije koja je, rekao je "trula, jadna i bez obraza", čuvaju Srpska Republika i Srpska Krajina.
Stupar smatra da treba prekinuti sa udovoljavanjem Ujedinjenim nacijama, a izneo je i svoje mišljenje o tome šta predstavlja ključ mirnog rešenja. Pre svega, treba osloboditi zarobljenike, otvoriti obruč oko Sarajeva, Tuzle, Bihaća, Goražda, da izađu deca i žene, a opkoljene pozvati na predaju ili da potpišu kapitulaciju. Hrvati bi dobili deo Hercegovine, a izgubili Krajinu u kojoj ionako nema Hrvata, dok bi Muslimani morali da se zadovolje manjom teritorijom.
Ako on ne bude prihvaćen, dodao je Stupar, predstoji, po njemu, najkrvaviji rat "u kojem se neće garantovati sigurnost UN, krenuće se u opštu ofanzivu na sve što nije srpsko..."
Dušan Zelembaba je podržao Vinka Stupara, osporavajući u isti mah legitimitet vladi Gorana Hadžića. Stavovi sa kojima se otišlo u London, rekao je pored ostalog Zelembaba, nisu iz naroda.
Na konkretno novinarsko pitanje o odnosima sa Radovanom Karadžićem i Goranom Hadžićem, odgovoreno je da raskol ne postoji. Dok je Stupar kazao da rukovodstvo Srpske Republike uživa poverenje u narodu, Zelembaba je osporio legitimitet vlade Srpske Krajine. (M. D.)
***
SANKCIJE - ZLOČIN PROTIV ČOVEČANSTVA
Kao nikad, govori se, raspravlja, insistira... u Ujedinjenim nacijama, EBSU-u, Evropskoj ekonomskoj zajednici... o osnovnim ljudskim pravima. Međutim o ugrožavanju i gušenju ljudskih prava uvođenjem sankcija protiv Jugoslavije u tim značajnim demokratskim forumima - ni reči! Za utehu, sa zvaničnih mesta - počev od Bele kuće - uporno se naglašava da sankcije nisu uperene protv građana Jugoslavije već protiv vlasti.
Koliko je u tim izjavama obmane i cinizma - nije teško pogoditi. Dok glavni nosioci vlasti ne osećaju na svojoj koži gotovo nikakve posledice sankcija i blokade - dotle strada više od 10 miliona jugoslovenskih građana svih slojeva. Među njima svakako i oni najnesrećniji: više od 500 hiljada izbeglica iz Hrvatske i BiH, koji su, inače, velika briga svetske zajednice, posebno Ujedinjenih nacija.
Da li je, posle svega, došlo vreme da se savesno i detaljno ispita humanitarnost sankcija protiv čitavog jednig naroda i utvrdi da li, možda, ova neljudska kazna, u stvari, predstavlja najflagrantniju formulu za kršenje ljudskih prava.
Nije li, možda, upravo sada, u Londonu, trenutak da se skinu, odnosno ublaže sankcije.
Posredstvom lista "Indipendent" (koji je inače predlagao bombardovanje Beograda) stižu vesti da je atentat na ljude u Vase Miskina ulici, u Sarajevu, 27. aprila 1992. podmetnut od strane muslimanskih a ne srpskih odreda. Savet bezbednosti je 30. maja doneo famozne nepravedne rezolucije o sankcijama protiv Jugoslavije podstaknut ovim događajem.
Pravda je spora ali dostižna - kaže jedna naša poslovica. (Vinko Šale, Beograd)
***
NAROD SUMNJA U ZAŠTITU UNPROFOR-a
U Srpskoj Krajini je trenutno mir, ali narod nije siguran da je dovoljna zaštita UNPROFOR-a, jer je hrvatska vojska više puta otvarala vatru - ističe vladika gornjokarlovački Nikanor u izveštaju svetom sinodu Srpske pravoslavne crkve - saznaje Tanjug u Patrijaršiji.
Vladika navodi da je "naročito nesigurno u takozvanim 'ružičastim zonama', koje administrativno pripadaju Hrvatskoj. Srpskom narodu je oružje oduzeto, a sa pregovorima sa drugom stranom nije se krenulo sa mrtve tačke".
"Mi smo, putujući po eparhiji, nailazili na kontrole UNPROFOR-a koje su nas pristojno zaustavljale i pregledale. Doznajemo da su spremni da svoje telefone sa satelitskim vezama ustupe našim ljudima kako bi mogli da se čuju sa rodbinom koja je u Hrvatskoj ili u izbjeglištvu".
Pored teške političke situacije i sve izraženijih ekonomskih problema, vladika Nikanor u izveštaju ističe: "U razgovoru sa narodom primjetili smo da niko nije zadovoljan što su snage Ujedinjenih nacija uopšte u Krajini. To je, kažu, sramota, jer ako nismo spremni sami da se branimo, ne treba ni da živimo".
No comments:
Post a Comment