Marcel Duchamp »Nameravam da poremetim fizičke zakone«

Marcel Duchamp

Deo razgovora koji je vodio Frensis Roberts (Francis Roberts) sa

Dišanom: »Nameravam da poremetim fizičke zakone«, Art News, decembar 1968.

… (Zamoljen da govori glasnije zbog magnetofonskog snimka, naglasio je da govori tiho

i meko kako bi sačuvao snagu svojim idejama).

Koje delo smatrate za vaš prvi stvarni doprinos slikarstvu?

Roden je napravio »Čoveka u hodu«, ali taj čovek nije nikada stvarno hodao.

Napravljen je u nameri da hoda, ali nije hodao. Drugim rečima, o uvođenju pokreta,

stvarnog pokreta u umetničko delo, nikada pre mog vremena nije mišljeno.

A futuristi su mislili o tome. Ja, takođe, u isto vreme… to se osećalo u vazduhu

i zbog pronalaska filma….

… Mogu sutra da umrem, ne tiče me se. Ali Majbridžovi (Maybridge) i Marejevi (Marey)

eksperimenti su me u to vreme stvano zaokupili. Oni su to zvali fotohronografijom;

mačevalac ili konj u galopu dati nizom slika…

… Ruka mi je postala neprijatelj 1912. godine. Hteo sam da se otresem palete.

Jedno poglavlje života sam bio okončao, i odmah sam mislio o novom načinu da priđem slikarstvu.

To je došlo do »Ve!ikim staklom «.

Zašto ste se osetili prinuđenim da slikate na staklu?

Glavna stvar za mesne je tema, figura. Ona nema potrebu za odno-

sima sa nečim. Ona nije u odnosu. Sve te pozadine na platnu o ko

jima je moralo da se misli, taktilni prostor koji me podseća na ta-

pete, sve to đubre sam hteo da odbacim. Sa staklom, međutim, mo-

žete se usredsrediti na figuru ako hoćete, možete da menjate pozadinu

po želji, prostim premeštanjem stakla. Providnost stakla igra za

vas. Problem slikanja fona degradira slikara. Ono što želite da izra-

zite nije u toj pozadini.

Možete li da objasnite zašto ste to ostavili nezavršeno?

Opet se ispostavilo da mi u stvari nije stalo do okončavanja onoga

što počnem. Dugo je to trajalo, na kraju prosto izgubite intereso

vanje. Osetio sam da u nedovršenim stvarima ima više toplote koju

niti menjate niti usavršavate bilo kako u dovršenijem komadu…

Da niste osetili kako ste iscrpli sve mogućnosti?

Ne, daleko od toga. To je značilo samo da okrećem sledeći list, a

tako sam došao i na ideju o »redimejdima« (»ready-made«: gotov

predmet — prim. prev.) Kao što vam je poznato, 1914, čak 1913

imao sam u ateljeu točak od bicikla koji se okretao bez ikakva raz-

loga. A nisam ni znao da li treba da ga stavim među svoja dela ili

čak da ga zovem delom.

Nije li to paradoks?

Da, to je paradoks, taj točak je bio u stvari prvi komad, a tada nije

bio ni nazvan redimejdom. Uostalom, ja sam nikada ništa nisam ime-

novao. Prosto se desi da to zagospodari čovekom… kao vatra iz

ognjišta ili bilo šta što se kreće. Opet je posredi ideja o pokretu

samo prenesona sa »Gole žene koja silazi…« na točak bicikla i

istovremeno sam radio na »Staklu«.

Šta je to redimejd?

Redimejd je umetničko delo za koje, da bi nastalo, nije potreban

umetnik — ako smem da uprostim definiciju.

Tubu boje koju umetnik upotrebljava nije napravio taj umetnik, već fabrikant boja. Tako

slikar u stvari pravi redimejd: on slika jednim fabričkim predme-

tom koji se zove boja. Eto, to bi bilo objašnjenje; međutim, kada sam

to radio, nije bilo nikakve namere da objašnjavam. Ikonoklastička

strana toga je bila mnogo značajnija. Eto, impresionisti su bili iko-

noklasti za romantičare a fovisti za impresioniste, kubisti opet za

foviste. Tako, kada sam ja pristigao, moja idejica, moj ikonoklastički cug, bio je redimejd.

Smatrate li to kao čin prkosa?

Ima toga, ali postoji i filozofska strana stvari. Radi se o ražalovanju

božanskog umetnika. O srozavanju njegovog društvenog ugleda.

Nije li to malo čudan stav za jednog umetnika?

To je paradoksalno. Skoro šizofreno. S jedne strane, moja aktivnost

je imala vrlo intelektualan oblik, a s druge, sve sam spuštao sa bo-

žanskog pijedestala pomoću materijalističkih ideja.

Jeste li o tome mislili kao o nekakvoj kosmičkoj šali koja se tiče

svih, čak i vas?

Za mene je uvođenje humora vrlo važno, kao i sumnja u ozbiljnost

dela uzetog u kosmičkoj celini kakvu predstavlja svet. Naš mali ugao

zemlje je toliko mali naročito danas kada o tome više znamo.

A mi smo oduvek bili antropocentrični, što je takođe idejica kojoj

se treba podsmehnuti. Ja sam i sebe izvrgnuo ruglu. Hteo bih da

se umetnici otarase instinkta stada; individualizovati, učiniti stvari

posebnim, to je ono što bi svaki umetnik trebalo da čini umesto

da srlja u masovnu proizvodnju kao što to mi danas činimo.

Kako birate jedan redimejd?

Skoro se može reći da on izabere vas. Ako dođe do biranja, onda

je umešan i ukus, loš, dobar, nezainteresovan, ali ukus. Ukus je

neprijatelj umetnosti, U-M-E-T-N-O-S-T-I. Trebalo je da se nađe

neki predmet koji nema nikakvu privlačnost gledano sa estetskog

stanovišta. To nije bio čin jednog umetnika, zanatlije ako hoćete.

Hteo sam da promenim status umetnika ili bar da izmenim norme

po kojima je umetnik defnisan. Opet vam pominjem skidanje sa

božanskog pijedestala. Za Grke, za šesnaesti, sedamnaesti i osamna-

esti vek umetnik je bio zanatlija, radnik.

Mislite li o sebi kao o pripadniku antiumetnosti?

Ne, ne, ta reč »anti« me pomalo gnjavi, jer bilo da ste za ili protiv,

to su dve strane jedne iste stvari. A ja bih želeo da budem potpuno

— ne znam šta da vam kažem — nepostojeći, umesto da budem za

ili protiv. Ako sam bio grđen zbog antiumetnosti, raduje me što sam

grđen, jer to je i bila moja prevashodna namera, da učinim nešto

što se neće svakome sviđati, da učinim nešto ikonoklastičko…

Ideja o umetniku kao nekoj vrsti natčoveka relativno je skorašnjeg

datuma. To je ono protiv čega sam ja išao… Etimološki, umetnost

znači »praviti«. Svi ljudi prave, ne samo umetnici, i u sledećim ve-

kovima verovatno će svi praviti a da se to i neće posebno isticati.

Osećate li stvaranje redimejda kao umetnicki čin?

Ne bih rekao da je to tako, ne. Činjenica da se oni gledaju kao umet-

nički prednieti možda znači da sam propustio da rešim problem

kako da se u potpunosti otarasim umetnosti… Možda zato ja i po-

sedujem samo nekoliko redimejda. Sve u svemu, mogu da računam

samo na 10, 12 cugova te vrste u svom životu. I milo mi je što je to

tako, jer mi se čini da upravo u tome greše današnji umetnici. Zar

se mora ponavljati? Ponavljanje je uvek bilo veliki neprijatelj umet-

nosti uopšte. U stvari, formule i teorije su zasnovane na ponavljanju.

Smatrate li svoje redimejde ostvarenjima istog ranga kao svoja dru-

ga dela ili mislite da su oni trivijalniji?

Ne, oni nisu trivijalni, bar za mene. Oni samo izgledaju tako, ali

nisu. Naprotiv, oni su plod daleko višeg stepena intelektualnosti. A

komad koji ja najviše volim nije sasvim… to je redimejd, ako baš

hoćete, ali pokretni redimejd. Pod tim podrazumevam tri komada po metar

konca puštena da padnu na neku podlogu tako da promene oblik jedinice dužine

koju predstavljaju. »Tri standardna otpatka«, (»Three Standard Stoppages«),

tako volim da ih zovem. Godila mi je ideja da ne snosim nikakvu odgovomost

za oblik koji dobiju slučajno. U isto vreme mogao sam da ih upotresbim i za nešto dru-

go… u mom »Velikom staklu«, na primer.

Moj pristup mašinama oduvek je bio ironičan …

Kako mirite svoje antimehaničke ideje sa interesovanjem za šah?

U mom životu šah i umetnost stoje na suprotnim polovima, ali to

ne treba da zavarava. Šah nije neka prosta mehanička radnja. Šah

je tako reći likovan. Kad god pokrenem neku figum na tabli, ja za-

pravo stvaram novi oblik, novi sklop oblika, i pri tome me strasno

raduje neprekidna promena kontura. Ne može se reći da u šahu

nema logike. Šah vas tera da budete logični. Logika je tu, ali radi

se o tome da je ne vidite.

A mašina za čokoladu koja se pojavljuje u »Velikom staklu« …

Pojavljuje se na mnogim mestima. U meni je uvek postojala potreba

za krugovima, za, kako da vam kažem, rotacijom. Tu ima neke vrste

narcisoidnosti, ta samodovoljnost, neka vrsta onanije. Ta mašina se

okreće i na neki čudesan način, koji me je uvek fascinirao, proizvodi

čokoladu. Šah, s druge strane, nameće čisto kartezijansku praksu, a

odluka koju treba da donesete drugačijeg je reda od rezultata koji

dobijate. U umetnosti sam na kraju došao do one tačke na kojoj,

kako sam uvek želeo ne moram da donosmi nikakve odluke, odluke

nekog umetničkog reda, ako mogu tako da kažem. U šahu, kao i u

umetnosti, nalazimo izvesnu mehaničnost, pošto šah može da se

opiše kako pokret figura koje se jedu međusobno…