e-novine.com - Let Emirove sove u suton: "Nagledah se ovih dana intervjua Emira Kusturice. Ima toga dosta na YouTube. Strašan je to sagovornik. “Poznatu reč: da su sve dubine mračne”, govorili su nekada Pašićevi kritičari, “on je za svoju prostu partijsku publiku preobrazio u verovanje: da su sve mračnosti duboke.” Emirove mračnosti su samo bolno pretenciozne. Čik pokušaj da pronađeš smisao. Prepune banalnih tvrdnji ispred kojih se stavi: što bi Andrić rek’o. Pa rek’o bi i ja fukara, Emire, ali šta misliš za koga?
Pozdrav za čitaoce e-novina: Kusta sa tri prsta
Photo: Stock
Sve će vam On reći. Poput kakvog renesansnog uma, sažvakao je Emir i “zapadnu civilizaciju”, “orijentalnu dušu”, i konflikt “socijalizam-kapitalizam” sve to on zna; al’ ne zna ko je tri godine ubijao Sarajevo i Sarajlije, jbg. Eto, to nekako ne zna. A dužan je bio da zna. Ni Miloševiću nije ostao dužan naš slobodarski reditelj, nazvao ga je “čovjekom koji nije u stanju voditi supermarket, a ne državu”. Sigurno se Milošević u pojedinim trenucima dvoumio ko mu predstavlja veću opasnost, Emir Kusturica, britkom oštricom svoje kritike, ili Ivan Stambolić. Što će reći Slobo je bio malo smotan, a ne - bio je okoreli pljačkaš i zločinac. To je, u stvari, redovni prigovor desničara Miloševićevoj politici, obećao im je Slobo, ali im nije uspeo isporučiti. Sama želja za distanciranjem od direktne osude tog režima, implicira jasan vrednosni stav po tom pitanju. Činjenice i pojmove koje koristimo radi deskripcije određenih ljudi i događaja, nose u sebi moralnu težinu, bez obzira na formu izražavanja, ili dalju verbalizaciju stavova.
Primera radi, kada Emir kaže da se Čerčil odlučio da podršku pruži partizanima, a ne četnicima, ne zato što su ovi drugi bolji, nego zato što ubijaju više Nemaca, on propušta da uvidi da su oni bolji upravo zato što ubijaju više fašista, njih boljim čini dosledna i požrtvovana borba protiv fašizma svih boja i nacija. Dok u Emirovom univerzumu iz prethodne tvrdnje proizilazi da ta dva pokreta stoje kao kvalitativno ista, ima samo razlike u kvantitetu, što igra na ivici opasne revizionističke teze da su za vreme Drugog svetskog rata sve pozicije Srba anitfašističke. Te tako i za Karadžića i Miloševića, kada čovek kod prvoga izvodi vezu sa čaplinovskim likom ili ga pretvara modernog u Robina Huda; a ja iskreno mislim da slučaj Karadžića više podseća na aferu sa organizacijom ODESSA i pacovskim kanalima, gde je ta nacistička organizacija uz pomoć vlada južnoameričkih država, uglavnom Argenitne, i usluge tadašnje američke obaveštajne službe, švercovala bivše naciste iz Evrope, radi korišćenja njihovih obaveštajnih saznanja, i radi, što je za našu analogiju važnije, izbegavanja pravedne kazne.
Slično je sa onim pričama koje često čujemo o famoznoj Šešeljevoj genijalnosti. Ono što mene tu interesuje nije njegov IQ. Da je svoje moždane kapacitete koristio za pronalaženje leka protiv leukemije ili unapređenje mikroprocesora, tada bi mi intelektualna strana tog čoveka bila bitna, međutim kod Šešelja koji je sve svoje sposobnosti upregao radi promocije i sprovođenja zla u praksi, prvo mi pada na pamet da je u pitanju jedna moralna havarija od ljudskog bića, istorijsko ovaploćenje ideje fašizma u srpskoj recepciji, pa me stoga baš i zabole za činjenicu što je za dve godine završio prava. Ali ono što hoću da kažem jeste da sam trud da se u Šešelju, Karadžiću i Miloševiću vidi nešto iznad njihovog zločinačkog lika, neki amnestirajući ljudski kvalitet, jeste moralni stav. Breht je pisao “neće se govoriti ni: vremena su bila mračna – nego: zašto su njihovi pesnici ćutali”. Da li je Kusturica samo ćutao? Stanko Cerović u odličnom tekstu iz 1995. Canned Lies veoma uverljivo tvrdi da nije. Ali vratićemo se na ovo na kraju.
Onde gde mi se čovek Kusturica potpuno zgadio jeste za vreme famoznog molebana. Izaći onako pred gomilu, koja prethodna dva dana rastura Beograd i maltretira ljude koje misle ili izgledaju drugačije, i prozvati “miševe” bilo je nešto najkukavičkije i najsurovije što sam u poslednje vreme video. Kjerkegor veli “jer svaki pojedinac koji beži u gomilu… dodaje svoj deo kukavičluka kukavičluku koji se gomila zove”. A ti “vašingtonski agenti” kako ih Emir/Nemanja naziva, imaju više hrabrosti u svom malom prstu, nego što ih Nemanja ima u “celokupnosti” (njegov izraz) svoga bića. Oni se nalaze na meti domaćih šovinista zadnjih dvadeset godina, živeći u konstantnoj strepnji i upitanosti: vredi li sve to? Borci za ljudska prava poput Nataše Kandić, pokojne Biljane Kovačević-Vučo, novinara poput Brankice Stanković, Miloša Vasića, Teofila Pančića, Dejana Anastasijevića, pokojne Dade Vujasinović, koju je najverovatnije mučki ubio jedan klasičan Kusturičinski “outlaw”, primer su građanske hrabrosti, neustrašivosti u odbrane ljudskog dostojanstva i posvećene potrage za istinom. To što u svom pašaluku Kusturica drži slike Buša i Blera u zatvorskoj ćeliji, kao svedočanstvo sopstvenog bunta protiv establišmenta, jelte, mogu samo smatrati neukusnom farsom.
Službena beleška: Jovica Stanišić, Zoran Lilić, Nemanja, Miki Manojlović
Photo: Stock
Drugo je što on u određenim krugovima na Zapadu nalazi mušterije kojima svojim filmovima pruža sliku Balkana kakvog oni očekuju (Žižek); Balkana kao mesta gde se bludniči, pije, puca, živi nekakav autentičniji život; kao mesta na kome druge standarde valja primenjivati i u kome je nasilje inherentno, prosto supstancija života i dolazi periodično kao nevreme; gde je Istorija, neumitna, fatalistička sila. Pa, nađe se tu i Džoni Dep, sa neizbežnim Čeom na majici, kao potvrdi šizofrenog stanja političke svesti u kojoj u istom poretku postoje multimilionski ugovori za filmove i Če kao simbol buntovništva Trećeg sveta. Če, čiji stvaran istorijski lik više podseća na Staljinove egzekutore Jagodu i Ježova, samo sa primesama tropskih turističkih destinacija.
I da se za kraj vratim na tekst Stanka Cerovića, i pitanje da li je Kusturica ćutao. Dok je u filmu Underground zdušno prikazivao arhivske snimke kako Vermaht ulazi u Maribor i Zagreb, a građani okupljeni na ulicama stoje i neki pozdravljaju trupe kao svedočanstvo profašističkih simpatija – cveća za tenkove namenjene Vukovaru u poslednjem ratu, bacanih od strane Beograđana, nema u filmu, a o Sarajevu ni slike. I, da li je ćutao?
* Tekst prenet sa prijateljskog sajta Differentia Online
- Sent using Google Toolbar"
No comments:
Post a Comment