Српска срамота

Пише: Наташа Кандић ( The NewYork Times )

26-ог маја, хапшење Ратка Младића ме је потпуно изненадило. Нисам могла веровати. Стисла сам песнице, као да покушавам да га снажно зграбим. Најзад – одахнула сам уздах олакшања.

Али…. онда сам саслушала говор председника Србије, Бориса Тадића. За њега – Младићево хапшење представља окончање мрачног поглавља наше историје и уклањање жига срама који је током двеју деценија обележавао српски народ. Али – у говору није било ни помена о многим извршиоцима геноцида током 1990-тих година, нити о одговорности коју држава Србија сноси за те злочине. И поново, како се чини, можда ћемо и сада пропустити шансу да отпочнемо болну, али неопходну дебату о прошлости.

Закратко, а не баш тако давно, чинило се да ће се читава Србија сврстати на страну “туђих“ жртава, а против “сопствених“ извршилаца. То је било 2005-е године, пошто смо моје колеге и ја открили и приказали видео из 1995-е г., који приказује погубљење шесторице муслимана из босанског града Сребренице. По први пут – српска јавност је видела необориве доказе о умешаности државе у масакр 7.000 тамошњих муслимана.

Влада је била брза у свом одговору да држава нема везе са масакром. Преко ноћи, полиција је ухапсила неку петорицу и прогласила их криминалном групом, поричући било какву њихову везу са државним институцијама. Током суђења, српски суд је одбио сведочења мајки и деце шесторице погубљених муслимана. Суд је закључио да нема доказа да су ти људи били заробљеници из Сребренице. Ова одлука суда је још један жиг срама који лежи на свима нама. И – њега не можемо опрати тиме што шаљемо Младића у трибунал за бившу Југославију у Хаг.
Хапшење г. Младића је донело олакшање породицама жртава. Пружило је хашком трибуналу признање да је он ефикасни орган међународне правде; а Србији је пружило изгледе за учлањење у ЕУ, за чиме се тако дуго чезнуло. Српској влади је пошло за руком да убеди свет да она цени европску будућност више него што цени оне криминалне јунаке из прошлости.

Али, ја баш и нисам толико сигурна да је Србија баталила г. Младића и његове другове-генерале који су водили геноцидни рат у Босни. Симпатије државних званичника и информативних медија према г. Младићу која су изражена прошле недеље, су још један жиг срама на нама. Помоћник тужиоца га је частио јагодама. Младићева жеља да га посете министар здравља и председник парламента су испуњене, као и његов захтев да посети ћеркин гроб. Српској јавности су стално пружани нови подаци о његовој исхрани у затвору, а сазнали смо и да је г. Младић у Хаг одлетео у оделу које је носио на синовљевој свадби. Имао је третман звезде.

Такво обожавање убица је опасно у региону у коме ратне ране још нису зарасле. Национализам је још увек јак у Босни, Хрватској, Косову и Црној Гори – понекада и јачи но што је био током ратова који су раскомадали Југославију током 1990-тих година.

Недавно су у Хрватској политичари, штампа, црква и грађанско друштво протестовали против пресуде хашког трибунала којом су два хрватска генерала проглашена кривим за ратне злочине – пресуде која је супротна званичној интерпретацији рата које се Хрватска држи. Сви они признају да је 1995-е г. било неких убистава, али одбијају да су држава и бивши челници као Фрањо Туђман, који је тада био председник државе, били одговорни за планирање етничког чишћења Срба.

У очима босанског политичког естаблишмента , као и у очима породица жртава, до правде за жртве геноцида и етничког чишћења ће се доћи само уколико Србија и челници босанских Срба признају своју улогу у геноциду. Па ипак – челници босанских Срба још увек поричу да је геноцида било, а још и захтевају да се више челника босанских муслимана изведе пред лице правде.

Слично томе, на Косову се променило мало тога; тамо се јавност опире суђењу командантима бивше УЧК. А – тако и у Црној Гори: тамо је један суд пресудио да полицајци који су у мају 1992 г. босанским Србима предали муслиманске избеглице нису криви за ратни злочин, што је шамар породицама жртава.

Целом том региону је очајнички неопходна једна поштена дебата о прошлости. То је једини начин да се препознају све жртве и зауставе лажи које износимо о себи и о другима. Породице жртава, 1600 невладиних организација, ветерани и свештенство су потписали иницијативу за финансирање једне регионалне комисије која би саставила комплетан попис жртава, укључујући и мртве војнике, полицајце и оне који су били мета етничких чишћења.

Током овог месеца, челницима свих држава-наследница бивше Југославије ће бити поднет захтев за формирање такве комисије. Ако се прихвати, то ће ставити тачку на вековну балканску праксу која жртве оставља безименима. Остаје нам да се надамо да ће то на крају и једном заувек опрати мрље прошлости.

http://www.nytimes.com/2011/06/06/opinion/06Kandic.html?_r=1&ref=opinion