Vidosav Stevanović: NEDOVRSENI DIKTATOR

Vidosav Stevanović: NEDOVRSENI DIKTATOR: "Tuesday, June 14, 2011
NEDOVRSENI DIKTATOR


(Ovaj tekst objavljen je u pariskom 'Le Monde' dan posle pada Miloševića. Prenosim ga bez izmena.)


1. Najpogodniji gramaticki oblik u kome se moze pisati o Slobodanu Milosevicu je proslo vreme. Mozda ponekad i davnoproslo. Jer, psiholoski mehanizmi koji su ga pokretali stvoreni su u njegovoj licnoj proslosti, politike koje je vodio tokom svog boravka na vlasti – komunisticka i nacionalisticka - bile su beznadezno okrenute proslosti.
Nista u njegovom bicu i ponasanju nije predvidjalo ni nagovestavalo buducnost. Sadasnjost je za njega uvek bila samo gradja za paralelnu stvarnost koja se negde duboko oslanjala na strah od sutrasnjice i od neizvesnosti kretanja. U srpskom narodu – kome nije pripadao ni poreklom ni shvatanjem kulture i tradicije vec samo politickim opredeljenjem, u prvo vreme cak prostim karijerizmom[1] - probudio je opasnu ceznju za istorijskom i mitskom prosloscu koja se, nesvesna sebe i svojih ciljeva, identifikovala sa njegovom potrebom da zaustavi zivot i vrati ga tamo gde nema ni pokreta ni promena ni svetlosti. Radio je za proslost, njom se sluzio, njoj se potcinjavao, ona ga je opsedala i bila njegov stvarni cilj. Proslost Balkana koja je istovremeno i proslost danasnje Evrope.
Njegov odlazak u prolost licice na nesto vec vidjeno, na ponavljanje poznatog ili zaboravljenog obrasca iz proslosti, svejedno da li njegove licne ili naroda koji je tako lako zaveo i toliko uspesno vodio unatrag. Poslednji izbori pokazali su da ga se taj narod, njegov stvaralac i njegova zrtva, odrice i da svojim tihim glasovima u strogo kontrolisanim urnama zahteva njegov odlazak. Ali on nece da ode. Mozda zato sto ne moze ili zato sto nema gde ? A mozda jer je njegova monomanija uverena da ga citav taj narod, podeljen izmedju preterane ljubavi nekada i preterane mrznje sada, mora slediti u mracno podzemlje nistavila gde boravi njegova dusa ?

2. Koga moze zanimati detinjstvo coveka bez detinjstva ? Ili mladost tog istog coveka bez mladosti, bez sjaja idealizma i bez snazne inteligencije, ni lepog ni ruznog, srednjeg rasta i nesposobnog da pretrci stotinu metara ? Ni radoznalce ni specijaliste,ni slucajne citaoce to ne moze zanimati, nikoga osim njegovih zrtava. Ako saberemo mrtve, osakacene, isterane iz svojih domova u talasima etnickih ciscenja, naterane na emigraciju, osiromasene, prevarene i zavedene, onda tih zrtava ima vise miliona. U tom smislu niko se na Balkanu – koji obiluje primerima stetnih i nastranih politicara vise nego onih drugih – ne moze porediti s Milosevicem. Ostace jedinstven po destruktivnosti cak i tamo gde je sklonost destrukciji u javnom zivotu bezmalo prirodna pojava.
Da su buduce zrtve Slobodana Milosevica imale dovoljno opreza ili prodornosti duha, da se neko na vreme ozbiljno bavio tim namrgodjenim i neprijatnim karijeristom u plavom odelu partijskog aparatcika i sa crvenom masnom, verovatno bi videli njegove osnovne osobine koje ce ga kasnije naciniti vlastoljupcem, nemilosrdnim pragmaticarem i neosetljivim rusiocem pojedinaca, drzava i naroda. Prvu : slabost tela i duha. Drugu : zelju za dominacijom i moci. Trecu : pohlepu za vlascu. Cetvrtu : neosetljivost prema patnjama drugih. Petu : neodoljivu potrebu da laze sagovornike. Ostale njegove negativne osobine (recimo grubost prema potcinjenima i sklonost prostackim izrazima) ne treba ni nabrajati. Prikrivace ih do vremena osvajanja vlasti ili niko nece obracati posebnu paznju na njih. Jednom na vlasti, postace predmetom kulta i sve njegove negativne osobine bice proglasene za pozitivne. Stotine i hiljade novinara, pisaca, akademika, istoricara i ostalih beogradskih poluinteligenata potrudice se da ga proglase idealnim, nepogresivim i savrsenim.
Prezir koji ce Milosevic sve otvorenije pokazivati prema njima – primer je ponizavajuce smenjivanje njegovog « duhovnog oca » Dobrice Cosica sa mesta predsednika skracene Jugoslavije - govori da je i sam bio svestan koliko njegovi apologeti izmisljaju osobu koja ne postoji. Laskavci su kod ovog mizantropa izazivali nepoverenje i sumnju. Ako lazu koliko i on, bice da mu nesto pripremaju iza ledja. U njegovom zatvorenom svetu svaki vest prevarant i obmanjivac bio je konkurent i nedozovoljeno se sluzio njegovom licnom vestinom.


3. Decak Sloba u provincijskom Pozarevcu (grad u Istocnoj Srbiji) bio je bez muskog uzora. Na oca, raspopa i neprijatnog cudaka, nije se mogao ugledati : bio je udaljen iz porodicnog kruga. Stroga majka komunistkinja, ispravna i odlucna direktorka osnovne skole, trazila od svog sina da u svemu bude najbolji i da se ne druzi sa ostalom decom. U srpskoj provinciji detinjstvo se provodi na ulici, u prasini i blatu, igri, podvalama i smehu : Slobi to nije bilo dopusteno. Nije smeo psovati kao decaci iz susedstva niti pratiti ljubavne parove do gradskog parka. U skoli je bio najbolji, ali su ga drugovi tukli cim bi profesori okrenuli ledja : osvetice im se kad dodje na vlast. Slabost se kod « nervoznih karaktera » (izraz je Alfreda Adlera) pretvara u zelju za dominacijom, u zelju da se bude jaci od drugih i da se ima sve : ta zelja je bez ogranicenja i ne priznaje prepreke. Ako svet smeta, utoliko gore po svet : treba ga potciniti ili unistiti. Koliko usamljenih decaka sedi u svojim provincijama ili predgradjima i smislja buducu osvetu ?
Kasniji mladic Slobodan osecao je u sebi prazninu, odsustvo strasti i osecanja, nedostatak bilo cega sto bi ga zaista zanimalo. Nije voleo ni literaturu ni sport niti se bavio devojkama, nije isao na igranke niti je sedeo u gradskoj biblioteci : dosadjivao se, slusao majku i cekao. U to vreme verovatno nije pretpostavljao sta znaci ta praznina ni zasto je tako snazna i neodoljiva, samoanalizom se ni kasnije nece baviti. Nedostajala mu je druga polovina bica, ona koja ce ga ispuniti nekom vrstom zivota, koja ce ga voditi i tesiti kad pogresi. Da je citao ono sto je Sokratu rekla carobnica Diotima shvatio bi o cemu se radi. Jedan susret u gimnazijskom dvoristu obelezice ga zauvek. Izabranica njegovog srca – pretpostavljam da je ona bila ta koja je izabrala tog turobnog usamljenika, uplasenog pred svakom zenom i nesposobnog da se udvara – bila je Mirjana Markovic, dvostruko obelezena majcinom smrcu pod nedostojnim okolnostima i ocevim dugim oklevanjem da je prizna. Bila je mladja od njega, ali se ponasala kao starija, kao sveznajuca : on ce u odnosu na nju izabrati potpunu potcinjenost.
Nikada se vise nece rastati, osim na kratko. Nikada nisam otkrio gde prestaje Slobodan, gde pocinje Mirjana. Odvojeni, oni ne mogu postojati. Spojeni i ujedinjeni, oni se nalaze u sopstvenoj praznini kao dva tela bez senki i moraju se okrenuti necemu spolja, osloniti se na nesto snaznije od njih samih. Slobodana danas citav svet naziva covekom vlasti. No nisam siguran da on ne drzi vlast samo da bi je njoj poklanjao umesto neznosti i strasti i da je ta vlast njoj potrebnija nego njemu. Jedino tako ona moze prihvatiti muskarca i pustiti ga, posto je tako postao dostojan nje, u svoj megalomasnki svet ideoloskih besmislica, sentimentalnih tlapnji i kica.


4. Grcke tragedije pocinju slepilom glavnog junaka koji svesno ili nesvesno vredja zakone bogova i sveta i time izaziva citavu kasniju akciju. Kao po nekom bozanskom zakonu – koji pri tom nije nimalo moralisticki ni didakticki – tragedije se zavrsavaju spoznajom krivice i kaznom glavnog junaka kao i njegovih saucesnika. Edip kopa vlastite oci da bi u mraku ponovo pronasao sebe, mudrog i cistog kao pre greha. Jugoslovenska tragedija – kasnije tragedija gotovo svih naroda bivse Jugoslavije – pocinje opstim slepilom za koje ne mozemo krivite cudljive bogove ni zle okupatore iz inostranstva. Niko ne vidi, niko cak i ne sluti sta ce se dogoditi. Uspavani ugodnom svakodnevicom, Jugosloveni misle da ce se nevolje resiti same od sebe, da se ratovi i etnicke mrznje vise nece vratiti i da se vec decenijama i konacno nalaze na drugim kontinentima. Izmakli su siromastvu istocnog socijalizma, ne boje se da ce ih pritisnuti naporna svakodnevica kapitalizma : malo rade i zabavljaju se besmislicama. Svedok sam neodgovornosti tog vremena i jos uvek osecam njene posledice.
Prva zrtva slepila je jedan inace inteligentan politicar, Ivan Stambolic, prvi covek Srbije, zastitnik i stvaralac Slobodana Milosevica. Dvadeset pet godina vodi ga sa sobom, pomaze mu, uci ga svemu, prikriva njegove greske, gradi mu karijeru. Ubedjen je da pored sebe ima odanog i vernog coveka, odbija primedbe prijatelja da se radi o podmuklom tipu, spletkarosu bez soposobnosti za upravljanje. Sve to vreme Slobodan glumi skromnog izvrsioca i ceka svoju priliku. On napada samo s ledja – i uvek slabijeg. Tehniku likvidacije neistomisljenika godinama je uvezbavao na partijskim sastancima. Iznenada, Stambolic je napadnut, ponizen, prinudjen da podnese ostavku, izbacen iz javnog zivota[2]. Dojucerasnji tvrdi antinacionalista Milosevic se okrece srpskim nacionalistima, svojim protivnicima : oni nude jednostavan nacionalni program, anahronican i neostvariv – to ce se pokazati kasnije – ali pogodan za ocuvanje vlasti i osvajanje masa i stvaranje nove propagande. Njegova prednost je u tome sto ga i srpske mase nekako razumeju bez napora i odobravaju bez pogovora i sto se, vodjen cvrstom rukom, moze okrenuti prema stvaranju licne vlasti, one koju ce potom pokloniti Mirjani umesto cveca. Umesto pitanja izlaska iz socijalizma, tranzicije prema liberalnoj privredi i demokratije sada se mogu postavljati sasvim druga pitanja, nejasna u sustini i osudjena da zauvek ostanu bez odgovora. Navescu samo jedno kao primer. Gde su prave granice prave nacionalne drzave ? O tome se moze raspravljati decenijama i vekovima, za to se moze ratovati, time se moze pretiti susedima i « unutrasnjim izdajnicima », od toga se moze odustajati u slucaju potrebe.
Ali slepilo koje ce izazvati tragediju nije zahvatilo samo bivseg prijatelja Stambolica. U vremenu Milosevicevog uspona na vlast bezmalo niko u Jugoslaviji nije primetio sta se dogadja, a nekoliko glasova koji su upozoravali potonuli su ubrzo u opste cutanje. U atmosferi sumraka socijalizma obicni ljudi i politicari gledali su u drugom pravcu i bavili se drugim poslovima, ne primecujuci mrak koji se priblizavao. Zaista niko nije ustuknuo od straha pred senkom koja se dizala iz mraka i dobijala oblike poznato-nepoznatog coveka, do juce nepoznatog, vec sutra svuda prisutnog. On se stvarao pred ocima koje ga nisu videle, koje su u njemu videle nekog drugog.



5. U klasicnoj Andersenovoj bajci prica se zavrsava kad ruzno pace postane labud. U slucaju Slobodana Milosevica prava prica – koju mozemo nazvati istorijom – tek tu pocinje. Preko noci je, zahvaljujuci sticaju okolnosti, postao ono sto se i najvecima dogadje cesto tek posle smrti : spasilac jednog naroda, njegova nada, njegova zamena za slobodu, vodja i Mesija. Taj iznenadni proces pretvaranja olova u zlato morao je biti pravi psiholoski sok za njega, sok od koga se nikada nije oporavio, mada mu je povremeno dobro odolevao. Ma koliko bio sumnjicav, podozriv prema tudjim lazima posto poznaje svoje, mracno zaljubljen u rdjave strane ljudske prilike – i u tom smislu realista, mozda cak i povremeno ludcidan – ipak se nasao u prilici da, pod bujicama laskanja beogradske inteligencije i svog okruzenja, poveruje kako je veci i mocniji od drugih. Zar nisu najuvazeniji i najveci umovi Srbije bezmalo klecali pred njim ? Ako su oni takvi, zasto bi drugi po svetu bili drukciji ? Mondijalizam gluposti sterao se pred njim kao livada po kojoj se moze prosetati.
No pamet njegove jace polovine, drugarice Markovic, ovaj preokret kao u bajci sasvim je pomeo : ona je poverovala da je njena slabija polovina, Slobodan, znaci i ona sama, postala prirodni vodja ne samo Srbije, vec i Jugoslavije, potom Evrope i na kraju citavog sveta, onog sto ga je ona nazivala « levicarskim » i « naprednim ». Njene ideoloske ludosti mogu se objasniti samo gubitkom mentalne ravnoteze i cinjenicom da je, do juce zanemarena i neprimecena, odjednom postala neko koga slusaju i citaju i to ne samo u sopstvenoj kuci. A Milosevicevo kasnije ponasanje, ponekad samoubilacko, ponekad zaista komicno, u svakom slucaju nedovoljno racionalno, posledica je tog gubitka ravnoteze koji ga je uzdrmao. Prezir prema ljudima, prema svim drzavnim, medjunarodnim i moralnim zakonima nastao je iz toga, iz tog viska sto je pao u ruke malim ljudima koji su navikli na manjak. Nastrani par sa Dedinja – to je beogradski rezidencijalni kvart - je od tog trenutka prestao da ima obzira prema bilo kome i prema bilo cemu. Smatrali su se nekaznjivima i dovoljno snaznima da kazne citav svet. Njihovi kasniji zlocini – koje Slobodan nije priznavao nikome, a Mirjana cak ni sebi – proistekli su iz ovog cudovisnog nesklada izmedju njihovih licnih nistavnosti i ogromne, potpuno nekontrolisane vlasti koja im se nasla u rukama. Odjednom su mogli previse, mogli su gotovo sve, no cesto nisu znali sta : nedostatak imaginecije – osim ponekad zlocinacke – ogranicava delovanje vlastodrzaca i pomaze nam da ih prezivimo.
Mislim da su tada, osvojivsi ono sto su dugo potajno zeleli, bili istovremeno srecni i ocajni i nesposobni da se kontrolisu. Srecni jer su mogli raditi sta hoce, prepustati se svim preteranostima vlasti koje tako dobro zamenjuju erotski zivot, u njima dvoma ugasen ili izvitoperen. I ocajni ponekad, kad bi, nasavsi se oci u oci i pogledavsi se, odjedamput shvatili da se u stvari nista nije promenilo, bar ne u njima samima. Vlast i moc ispunili su njihov zivot ali mu nisu dali smisao i vrednost : zato je trebalo imati jos vise vlasti i moci. Kad pokusaju da izadju iz tog zacaranog kruga, nestace na ovaj ili na onaj nacin.

6. Slobodan i Mirjana nisu nikada previse boravili u stvarnosti, sto ne znaci da su bili sanjarske prirode. Stvarnost je za njih bila dekor koji moze sluziti samo jednom cilju. On je cutao, nikome nije govorio sta misli, a moguce je da nista nije ni mislio : prosto je, krecuci se napred, reagovao na prepreke koje su se pojavljivale na putu i smisljao kako da ih prevari ili zaobidje. Ona je svakog dana neko vreme provodila pred ogledalom, cesljajuci kosu, istovremeno i zla maceha i Pepeljuga : tajne tih trenutaka nije delila cak ni s njim. ostatak vremena provodila je u « drustvenim aktivnostima », isla na partijske sastanke, okupljala sebi slicne marksiste i pokusavala da dopre do bilo kakvog uspeha. Veceri su provodili kod kuce sa kcerkom Marijom i sinom Markom. Zidovi njihovog stana – kao i kasnije zidovi oko njihove vile – odavajali su ih od ostalog sveta. Oni na jednoj strani, njih cetvoro izuzetnih i ravnopravnih – svi ostali na drugoj.
Vestina i pragmatizam pomocu kojih su se dokopali vlasti pre ravno trinaest godina dokazuju da se tada jos nisu bili odvojili od stvarnosti. Nesumnjivo je da su umeli da se sluze drugima, da iskoriste trenutak, da jasno vide sve mane beogradske sredine - koja ih je stvarala za svoje potrebe i na svoju stetu - i da zloupotrebe detinjasto poverenje Srba, vec kontaminiranih nacionalizmom i nesposobnih da se odupru sopstvenim fantazmima. U porodici je Mirjana govorila, Slobodan je slusao i odobravao klimanjem glave. U javnosti je bilo drukcije : on je bio taj koji je govorio glasom proroka i vodje naroda, a Mirjana je cutala i strpljivo mu pisala govore. Izvesno vreme je dobrovoljno prihvatala klasicnu ulogu balkanske supruge, posvecene muzu i ugradjene u njegove uspehe. To je vredjalo nastranu feministkinju u njoj, no pokoravala se jednoj politickoj potrebi. Ali povremeno nije mogla odoleti napasti da pise o svim mogucim temama, od cveca do medjunarodne politike, i da te tekstove objavljuje u rezimskim novinama. Pisala je lose kao i uvek, neodredjeno i nesigurno, recenice je gusila viskom reci i pogresnom upotrebom stranih izraza. No ko bi se, u drustvu koje je postalo otvoreno ulizicko, usudio odbiti tekstove zene ciji se muz, moralno neosetljiv i ravnodusan prema uvredama upucenim njemu, svetio svakome ko bi nju uvredio ? Laskalo joj se na sve strane, svi su se divili lepoti njenog stila i prodornosti uma. I u njenim tekstovima se pojavljivalo sve vise konacnih tvrdnji i neopozivih zakljucaka. Ona vise nije imala sagovornika ni oponenta, nikog dostojnog njenog duha : kroz iztoriju covecanstva kretala se kao uciteljica po razredu u osnovnoj skoli i svima delila lekcije, prekore i kazne. Sve otvorenije je iskazivala zelju da vodi muza, njegovu i svoju partiju, drzavu i citav svet.
Nikada niko nije tako lako osvojio obozavanje srpskih masa u zemlji i svetu kao Slobodan – i niko ga nije tako lako izgubio. Uzroka zato ima mnogo – od pokusaja ostvarivanja neostvarivog nacionalnog programa preko mana njegovog karaktera i nedostatka upravljackih sposobnosti do nespremnosti da razume tokove modernog sveta. Za ovu priliku izdvojicu jedan koji mu je konacno pogorsao situaciju. Prihvatio je da sledi svoju zenu na putu konacnog previdjanja stvarnosti i da vodi njenu megalomansku « levicarsku » politiku. Izmedju nje i stvarnosti nije se nimalo dvoumio : izabrao je nju koja je davno izabrala njega. Trenutno su u svojoj unutrasnjoj stvarnosti koja se sve cesce ne poklapa sa onom koja ih okruzuje.

7. Zasto jedan covek o kome se moze pisati samo u proslom vremenu jos nije postao proslost, davna proslost koju ce se bezmalo svi potruditi da zaborave ? Cini se da nema razumnih objasnjenja i da se radi o jednoj crnoj rupi istorije koja guta i razloge i njihove posledice i ostavlja samo ukoceni lik nedovrsenog diktatora. No meni se cini da objasnjenja postoje i da se ne radi o zaustavljenoj istoriji vec o drustvenim i politickim fenomenima naseg vremena. Slobodan Milosevic nije postao deo proslosti zato sto mu mnogi pojedinici, organizacije

i drzave nisu dali i ne daju mu da ispadne iz sadasnjosti kojoj ne pripada, u kojoj se sve losije snalazi, toliko da vec postaje jadan i smesan, ali ne manje stetan nego ranije. Mislim pre svega na zapadnoevropske administracije : nedostatak koherente politike prema ovom coveku koji se pojavio iz proslosti cinio je da kasne i postupaju pogresno. Mislim na americku spoljnu politiku koja je, pragmaticno odlucna, otvoreno radila protiv Milosevica i pruzala mu poslednju tacku oslonca : izgovor da se Amerikanci mesaju u unutrasnje stvari jedne nezavisne zemlje i da je on simbol otpora novom svetskom poretku i mondijalizmu. Mislim na Rusiju koja ga, nemajuci nijedan drugi adut u rukama, koristila da bi dobila sto vise za sebe u pregovorima sa Zapadom i Amerikom. No jos jedan faktor cinio ga je mogucim na politickoj sceni Srbije.
Svojevremo je Milosevic prvi spoznao latentnu energiju srpskog nacionalizma i njegovu destruktivnu snagu. Odlucio je da se njim posluzi za osvajanje i zadrzavanje vlasti : zato je njegova propaganda svim sredstvima raspirivala i podsticala taj nacionalizam koji je, dobivsi puno vestackog tkiva preko svog misicavog tela, poceo da se smatra mnogo jacim nego sto je bio. Od tada je Milosevic, vise od jedne duge decenije, bio najbolji korisnik tog nacionalizma na daljinsko upravljanje : pojacavao ga je i pervertovao kad mu je to bilo potrebno, terao ga u zimski san pre vremena, budio ga kad se pred njim ukazivao problem koji se ne moze resiti, prezirao cim mu okrene ledja. Izlozen neprekidnim promenama pravca i emotivnim sokovima, ponizen vojnim porazima, razdrazen bedom svakodnevice, srpski nacionalizam se dizao i spustao, ponekad se cinilo da je zamoren, bezmalo iscrpljen, ponekad je pokusavao da na sebe uzme masku gradjanskog otpora nedovrsenom diktatoru. No Milosevic mu nije dao mira : dok je njegova supruga vodila « levicarsku » politiku koja ne podrazumeva nacionalizam, on sam mu je neprekidno zadavao nove zadatke. Najtezi je bio rat na Kosovu i bombardovanje Srbije : sukob sa mocnim i politicki konfuznim NATO paktom preziveli su i Milosevic i srpski nacionalizam. Cak se i meni cinilo da se nikada nista nece promeniti u njihovom odnosu.
Onda se nesto dogodilo u podzemlju dubokih i opasnih osecanja koja hrane nacionalizam, u podsvesti masa i pojedinaca. Ljubav je nestala cudljivo kao sto se i pojavila, umesto nje izbila je mrznja. Pevalo se : « Slobodane, spasi Srbiju i ubij se. » Politicka i kulturna elita – pravi ideolozi i organizatori onoga sto se desilo na prostoru bivse Jugoslavije – shvatili su da se nesto mora menjati : projekat velike nacionalne drzave ili preduzimac radova. Odluceno je da se promeni izvodjac radova. Milosevicu nije zamereno sto je vodio ratove ni sto je primenjivao nehumana sredstva da bi ostvario ciljeve, vec to sto nije uspeo. U Vojislavu Kostunici je pronadjena idealna zamena. Ne shvatajuci sta se dogadja, gonjen histericnom ambicijom svoje zene i nezasitom pohlepom svog okruzenja, Milosevic povlaci poteze koji su nekada uspevali i koji sada ne uspevaju. Posle prvi put zaista izgubljenih izbora, ostaju mu dve mogucnosti. Da nestane. Vecina Srba ga ne zeli i bila bi srecna da ga vise nikada ne vidi, Evropljani ga smatraju nepozeljnim, Amerikanci su raspisali nagradu od pet miliona dolara za njegov skalp, cak i Rusima pocinje smetati. Ili da, koristeci sva sredstva prinude koja ima na raspolaganju (ako ih jos uvek ima), najzad zavede pravu diktaturu.

8. U svojoj igri sa poluistinama – koja je vise zbunjivala specijaliste za Balkan i zapadne analiticare nego obicne ljude – Milosevic se trudio da ostane nejasan i nedorecen. Sve je i jeste i nije. Sve mogucnosti su otvorene. Sve je moguce i istovremeno nista nije moguce. Crno je belo zato sto nije crveno i ne lici na zuto. Igra je donosila neocekivane rezultate : posmatraci i ucesnici su bili zbunjeni i cesto skloni pogresnim zakljuccima. Nisu mogli shvatiti sta on to u stvari radi i koju vrstu rezima pravi. Da li je to diktatura, demokratija sa uvek istim predsednikom, zakasneli komunizam, licna vladavina sa elementima dominacije mafije… ? No da su upitali samog Milosevica i da im je on nekim cudom rekao citavu istinu, saznali bi nesto neocekivano. Ni on sam nije svestan kakav tip vlasti stvara niti ga se to previse ticalo. Ideoloskim ambicijama svoje supruge popustao je samo zato da bi joj ugodio i onda kad bi mu se ucinilo da to necemu moze privremeno sluziti. Njega licno zanimala je samo vlast na jednom odredjenom prostoru, u odredjenom danu i casu. Mogucnost da se od jutra do mraka bavi spletkama, smisljanjem sirnih prevara, zavadjanjem potcinjenih, smenama i postavljenjima, ubacivanjima agenata u neprijateljske tabore, iznenadnim nocnim telefonskim pozivima, pregovorima i ugovorima kojih nije mislio da se pridrzava. Konkretnost, golotinja i niskost vlasti, njena sposobnost da zarobljava i unistava ljude.
Milosevicev prezir prema demokratijama bio je iskren. Ako on sam, sluzeci se trikovima provincijskog decaka, tako lako vara njihove predsednike i ministre, to dokazuje da su ti sistemi iznutra prazni i nemocni i da ce se jednom raspasti ? Visepartizam i parlamentarizam nije prihvatio iz ubedjenja ni zato sto je morao – devedesetih godina mase i pojedinci u Srbiji sledili su ga bez pogovora – vec zato sto je verovao da ce pod njegovom rukom i uz njegov nedviljivi uticaj biti idealni za manipulacije, beskrajne igre sa ustavima, izborima, politickim strankama, njihovim liderima i sa medjunarodnim institucijama. Njegov rezim bio je morbidna i efikasna mesavina svega i svacega, od « levicarstva » njegove supruge do fasizma, a on sam jedna nova vrsta nedovrsenog diktatora. Nije mogao ni umeo nista vise od toga. Zadovoljavao se da bude proizvodjac i rukovodilac haosa i verujem da je ponekad – posto za stalnu emociju nije sposoban niti je moze podneti - silno uzivao u neocekivanim posledicama koje su nastajale iz toga. Imao je cime uvece iznenadjivati svoju jacu polovinu, pomalo je zastrasivati i potom uzeti u zastitu, pokazivati da moze vise nego sto ona misli i da je dostojan njene ljubavi.
Njegova bajka okrenula se tako da se mora citati unazad. Nekadasnji labud ponovo postaje ruzno pace. Nedovrseni diktator je, preteravsi u svojim igrama se neodredjenoscu, zahvacen procesom koji ga neumoljivo nosi prema jasnoci jednog resenja. Kad bi to zavisilo od njega, on bi ponovo izabrao cekanje i odlaganje, prevare bez slisla i smisljene ludosti koje zavode mase. Ali to vise ne zavisi od njega. Da nije ostavio toliko mrtvih iza sebe i mogucnost mnogih mrtvih ispred sebe, neko bi mozda mogao reci da pred sobom imamo tragicni lik u nastajanju. No i taj lik ce ostati nedovrsen.

9. U romanima o njemu koje nisam uspeo napisati, u dnevniku koji sam vodio dvanaest godina i u kome ga nikako nisam mogao izbeci, u biografiji koju sam zavrsio pocetkom ove godine pod naslovom « Milosevic, jedan epitaf [3]» video sam ga i opisao u razlicitim ulogama koje je bio prinudjen igrati za druge i za sebe na sceni bivse Jugoslavije, Srbije, Evrope i sveta. Cesto po svojoj volji, cesto protiv svoje volje. Cas kao glumac, cas kao reditelj koji zamenjuje razne obolele glumce samo da bi se predstava odrzala. Ali za svoju licnu nocnu upotrebu cuvao sam kao halucinantni lik udvostrucenog Harona koji sedi na obe obale reke Stiks : sa jedne salje putnike i prima ih na drugoj strani, istovremeno i ubica i grobar. Taj mracni lik bese postao moja opsesija i zato je nisam stavljao u moje tekstove. Svi smo zaledjeni sopstvenim strahovima i necemo i ne mozemo upoznati tudje sve dok ne postanu nasi. No takva metafora antickih razmera prevazilazila je njegove meru i njegovu snagu u stvarnosti : ipak je uvek bio covek bez osobina i bez ikakvih izrazitih licnih sposobnosti i nista nije uradio bez pomoci drugih. Trebalo ga svesti na njegovu licnu meru. Trebalo ga je vratiti obicnim recima bez poetskog sjaja, sto ce reci oblasti politike koja nije samo vestina moguceg vec cesto i sredstvo za sprecavanje ostvarivanja ostvarivog. Izvinjavam se sto cu citirati sebe.
'Bio je neka vrsta naopakog kralja Midasa, stvaralac suprotnih efekata. Nije uradio nista od onoga sto je obecao. Uradio je ono sto nije rekao. Sve sto je uradio bilo je plod zabluda, neznanja, predrasuda i gresaka, njegovih i tudjih. Stvorio je nekoliko malih drzava na Balkanu protiv kojih je ratovao, proglasavao se mirotvorcem cim bi osetio da gubi rat. Bezmalo je unistio sopstvenu drzavu kojoj je kao mamac ponudio mir i svedski standard, a doneo joj bedu, sramotu i progonstvo iz civilizovanog sveta. Manipulisao je medijima koji su ga stvorili i koji ce ga razoriti, mediji su se sluzili njime u skladu sa svojim potrebama. Bezocno je varao zapadne politicare koji su ga prvo proglasili faktorom stabilnosti, a potom krivcem za sopstvene promasaje u ovom delu Evrope. Ziveo je da bi vladao i vladao je da ne bi ziveo. Bio je najstetniji politicar u istoriji srpskog naroda i moderne srpske drzave.[4]'

10. I tek kad se prica zavrsi, kad Slobodan Milosevic nestane sa scene, kad ga mediji prezvacu i odbace, a istoricari njime objasne sve nacionalne i ljudske poraze, nedovrseni diktator ciji sam portret ovlasno nacrtao postace covek, jedna od mogucnosti coveka, ona koju svaki od nas moze izabrati ili izbeci. Covek koji je pokusao da bude nesto vise ili nesto manje od toga,a uspeo je samo u ovom drugom. Ali ce u secanjima generacija u srpskom narodu nositi glavu mitskog cudovista, laznog cara, djavola koji je naucio sprski jezik samo da bi lakse varao, neprijatelja i zlocinca. Ili uopste nece postojati, bice zaboravljen da bi omogucio pojavu nekog drugog, slicnog sebi ili potpuno razlicitog. U oba slucaja reci koje sam ovde napisao ostace uzaludne.

4. oktobar 2000.

[1] Slobodan Milosevic je sebe na pocetku karijere proglasio « Srbinom crnogorskog porekla », njegov stariji brat Borislav bio je zapisan u partijskim dokumentima kao « Crnogorac srpskog porekla ». U stvari, obojica su Crnogorci.
[2] Pre mesec dana penzioner Ivan Stambolic nestao je prilikom svakodnevnog dzoginga. Niko ne zna nista o njemu,
Miloseviceva
policija takodje. Njegovo telo nije pronadjeno. U telefonskom razgovoru koji je s njim vodio Kiro Gligorov, bivsi predsednik Republike Makedonije, Milosevic je porekao bilo kakvu vezu s tim nestankom. Za mene to znaci da je bio naredbodavac.


[3]

Fayard, Paris, 2000.

- Sent using Google Toolbar"