Strogo čuvana tajna: Ratne sednice Vrhovnog saveta odbrane (7)
Bankrot SRJ zbog finansiranja Mladića
Godinama su, očigledno s razlogom, vlasti Srbije odbijale da Haškom Tribunalu dostave transkripte sa sednica Vrhovnog saveta odbrane na kojima se, otvoreno, govorilo o vođenju rata na teritorijama Hrvatske i Bosne; konačno, tokom suđenja Momčilu Perišiću, ovi transkripti otvoreni su pred sudom u Hagu. Zahvaljujući agenciji „Sense“ u prilici smo da čitaocima e-novina predstavimo sve transkripte koji osim dokumentarne vrednosti imaju još veći značaj – jer otkrivaju sve manipulacije i političke ambicije Miloševićevog režima iz jednog od najstrašnijih poglavlja novije istorije
Prisustvovali su: dr Miloš Radulović, vršilac funkcije Predsednika SR Jugoslavije - predsednik Saveta; Slobodan Milošević, predsednik Srbije i Momir Bulatović, predsednik Crne Gore - članovi Saveta; dr Radoje Kontić, predsednik Savezne vlade; Pavle Bulatović, savezni ministar za odbranu; general-pukovnik Života Panić, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije; general-pukovnik Dragoljub Simonović, zamenik načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije; general-potpukovnik Dane Ajduković, načelnik Uprave za finansije i budžet Saveznog ministarstva odbrane; pukovnik Slavko Krivošija, načelnik Vojnog kabineta Predseđnika SRJ - sekretar Saveta.
MILOŠ RADULOVIĆ: Predlažem da počnemo sa radom. Za današnju sednicu predlažem da razmotrimo Informaciju o problemima finansiranja Vojske Jugoslavije. Nadam ste da ste Informaciju pročitali. Radi racionalnog korišćenja vremena, molio bih da neko, ko je dobro upoznat sa ovim, fokusira problem, a zatim da vodimo raspravu.
PAVLE BULATOVIĆ: O finansijskoj situaciji u Vojsci Jugoslavije Vrhovni savet odbrane je raspravljao i uoči usvajanja budžeta, i nakon usvajanja budžeta za 1993. godinu, a takođe i Savezna vlada zajedno sa guvernerom Narodne banke Jugoslavije. Iz materijala koji je dostavljen Vrhovnom savetu odbrane 19. maja, a identičan tekst je 11. maja dostavljen Saveznoj vladi, vidi se dramatičnost finansijske situacije u Vojsci Jugoslavije. Prilikom usvajanja budžeta ostao je, prema predračunu Vojske Jugoslavije, deficit od 16,5 hiljada milijardi dinara. Vrhovni savjet je zadužio Saveznu vladu i guvernera Narodne banke da nađu mogućnost da se taj deficit u zahtjevu Vojske Jugoslavije alimentira. Međutim, realizacija budžeta je svima poznata; ona je ispod očekivanja, uz enorman rast cijena, a i potreba. Na današnji dan prispjele, a neizmirene obaveze Vojske Jugoslavije kreću se oko 4.800 milijardi dinara. Mi smo organizovali sastanak sa predsednikom Vlade, sa guvernerom Narodne banke, potpredsjednikom Zebićem; tu su bili general Ajduković i ja; dogovorili smo se, da bi se ublažila trenutna situacija, da se junska dotacija iz Budžeta isplati u maju, a julska do 1. juna.
RADOJE KONTIĆ: Ne, to nije tačno - da se za juni isplati do 1, juna, a julska do 15. juna.
MOMIR BULATOVIĆ: Može li jedna mjesečna dotacija da pokrije deficit?
PAVLE BULATOVIĆ: Ne.
SLOBODAN MILOSEVIĆ: Primarna emisija za prvo tromesečje iznosi ukupno 10 hiljada milijardi; to je podatak Narodne banke Jugoslavije. Pitao sam Zebića da li zna taj podatak; rekao mi je da je Vojska tražila 2.000 milijardi, što je praktično 20% primarne emisije radi pokrivanja obaveza. Da li je to ta cifra?
MOMIR BULATOVIĆ: Mora da je više.
PAVLE BULATOVIĆ: Narodna banka je sa današnjim danom uplatila 300 milijardi junske rate i ostala dužna 280 milijardi, takođe od junske dotacije. Problem se dalje komplikuje i sa zahtjevima za specijalne izdatke; to je ono što smo govorili - oko 50 hiljada tona kerozina i nabavka opreme za ovu godinu u iznosu od 73 miliona dolara. U tih 73.miliona dolara uključeni su kerozin – 50 hiljada tona, rezervni djelovi za MIG-21, MIG-29, MI-8 i "Antonov"; zatim ubojna sredstva za MIG-21 i MIG-29, i artiljerijska i tenkovska municija. Naravno, ovo je sve uz pretpostavku da se obezbijede sredstva i da bude moguća isporuka.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Trideset hiljada tona za dva dana rata?
ŽIVOTA PANIĆ: Sa rezervama ima za sedam dana rata.
PAVLE BULATOVIĆ: General Stevanović stalno ističe problem pilota civilnom sektoru, da je smanjena i redukovana obuka; govori da je kada je oboren MIG-21, poručnik imao svega 12 sati leta.
ŽIVOTA PANIĆ: Imao je tehničku neispravnost. Pitao je vođu šta da radi i on mu je rekao da iskače; dakle, nije bio bez goriva.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: On nije bio bez kerozina.
PAVLE BULATOVIĆ: Ali je bio bez dovoljnog broja naleta.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Kada su kod Šainovića bili ovi iz JAT-a molili su da im se obezbedi 100 tona kerozina mesečno da bi mogli da obezbede redovnu obuku; sletanje, uzletanje i ostalo. Prema tome, 30 hiljada tona, ako je podatak tačan, mora biti za duže vreme ratovanja.
PAVLE BULATOVIĆ: Mi ukupno imamo – do zadnje kapi 30 hiljada tona kerozina.
MOMIR BULATOVIĆ: Šta je od toga neprikosnovena rezerva; šta ne sme da se troši?
PAVLE BULATOVIĆ: To je već u zoni NEP-a. Kada su u pitanju rezerve Savezne direkcije, on je u NEP-u; ali nije sve kod saveznih rezervi; savezne rezerve imaju 16 hiljada tona; ostalo su vojne rezerve.
RADOJE KONTIĆ: Koliko dugo ima kerozina?
DANE AJDUKOVIĆ: Procenjuje se, ako bi svi vazduhoplovi leteli, da je to za sedam dana rata.
RADOJE KONTIĆ: To sigurno nije NEP; može biti da su to normalne rezerve; NEP je neprikosnoven.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Nemoguće je da je potrebno 30 hiljada tona kerozina za dva dana rata. Ja nisam nikakav stručnjak za to, ali znam da "Falkon" s kojim smo leteli u Brisel – do Brisela i nazad – potroši četiri tone kerozina, a i to je mlazni avion.
RADOJE KONTIĆ: U Budvi sam čuo da za čarter-letove treba 100 tona dnevno – trideset letova; znači, tri tone po vaduhoplovu.
DANE AJDUKOVIĆ: Pre ovog rata, mi smo u mirnodopsko vreme u Jugoslaviji godišnje trošili za obuku oko 50 do 60 hiljada tona kerozina.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Oni su se "klali" sa Sindikatom poslednja tri dana - Komora, Sindikat, Vlada.
RADOJE KONTIĆ: To dobija samo administracija.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ne dobija ni administracija.
RADOJE KONTIĆ: Ta minimalna cena rada služi samo kao reper da se u administraciji dobiju takve naknade. Provjerite kakve su zarade u administraciji, pa ćete videti da sam u pravu (obraća se Slobodanu Miloševiću). Kod nas je duplo niža plata od vaše najniže cijene rada.
PAVLE BULATOVIĆ: Drugi dio zahtjeva za specijalne nabavke, koje se odnose na S-300 i TOR, to je 124 miliona dolara. U razgovorima koje smo vodili sa potencijalnim nabavljačem opreme ostavljena je mogućnost razgovora u vezi kreditiranja kompenzacionog posla, naravno, ukoliko se odobri takva kupovina.
DANE AJDUKOVIĆ: Ja bih skrenuo pažnju na vrlo važnu operaciju koji sada Vlada priprema – to je priprema za rebalans budžeta za 1993. godinu. Nije problem rebalansa u tehničkom smislu, nego je problem obzirom na privredna kretanja koja su sada takava kakva jesu i kakva se predviđaju – pad proizvodnje; kako preživeti do kraja 1993. godine kada je Vojska u pitanju. Jer, kada smo ušli u budžet za 1993. godinu, ovo sada je prevazišlo sva očekivanja. On je bio mnogo potcenjen. Mi sa ovim predviđenim kretanjima možemo još mesec i po dana da finansiramo Vojsku Jugoslavije sa ovim odobrenim sredstvima (…) U ovom trenutku je problem kako uopšte, preživeti. Ako se ovako budu kretale cene, plate i lična potrošnja u relativno kratkom vremenu doći ćemo u kolaps, odnosno nećemo moći da savladamo bedem koji nam se stalno povećava. (…) Mislim da bi trebalo Vlada da nam sada odobri sredstva za specijalne nabavke. To je u onim cenama bilo 16,5 hiljada milijardi. Mi bismo obezbedili dinarsku protivvrednost za devizna sredstva u visini od 73 miliona dolara. Ti PVO sistemi koji treba da budu nabavljeni od izuzetne su važnosti za odbranu zemlje. Postoji mogućnost da se to odloži; ako se bude uspelo sa ovim čovekom sa kojim sada radimo, ako se otvori kreditni aranžman, mi bismo na tri do pet godina mogli da odložimo još tih 124 miliona dolara. U ovom trenutku je najbitnije da se u rebalansu obezbedi tih valorizovanih 16,5 hiljada milijardi za obezbeđenje i nabavku ovih specijalnih nabavki. (…) Naše Ministarstvo je, u celini u jednoj dilemi i teškoćama. Pošto smo obustavili isplatu plata prema Republici Srpskoj, tražili smo od Generalštaba spisak ljudi koji su upućeni po Članu 277. Zakona o službi u oružanim snagama na privremeni rad u Republiku Srpsku; sada bi trebalo da odobrimo isplatu tih plata. U pitanju je blizu oko 900 lica; oni su u sastavu Vojske Jugoslavije, a mi smo ih privremeno uputili u Republiku Srpsku. Postoji preko 1.500 lica koja se nalaze u Vojsci Republike Srpske kojima treba – koliko su me obavestili ministar odbrane i načelnik Generalštaba - obustaviti isplatu do daljeg.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Kada ste poslednju isplatu realizovali?
DANE AJDUKOVIĆ: Poslednju isplatu smo izvršili 15. maja, s tim što dva puta mesečno vršimo isplatu. Sada imamo pritisak naročito od ljudi koji ovde imaju porodice. Sve smo vratili s obrazloženjem – što je i tačno – da nemamo para. Od Generalštaba smo dobili stav da u Odluci Predsedništva, od 6. maja 1992. godine, o transformaciji Vojske Jugoslavije piše: ljudi koji su bili pripadnici JNA ostaju na teritoriji BiH, u pogledu prava ostvaruju sva prava kao i pripadnici Vojske Jugoslavije. To je sada problem, jer je to odlukom regulisano. Sada bi to trebalo nekom odlukom to regulisati; da se kaže da to više nisu pripadnici Vojske Jugoslavije i da ne mogu imati ista prava kao pripadnici Vojske Jugoslavije; jer, oni nisu njen integralni deo jer su u Vojsci Republike Srpske.
RADOJE KONTIĆ: Verujte da ne preterujem: ekonomsko-finansijska situacija u Jugoslaviji je katastrofalna. Mi se nalazimo – ako se ovako nastavi – pred finansijskim, a time i privrednim kolapsom. Inflacija koja je bila u 4-5 meseci nastavljena je ovim tempom; krajem godine će biti ne stotine hiljada procenata, nego desetine miliona procenata inflacija. U ovu godinu smo ušli sa procenom da će sankcije početi da se labave; da ćemo u drugom polugođu početi da oporavljamo proizvodnju; međutim, u međuvremenu su stupile na djelo sankcije po Rezoluciji 820, što je potpuno i hermetički zatvaranje Jugoslavije. Naše procjene su, rekao bih, da su čak i optimističke, da ćemo u ovoj godini doživeti pad društvenog proizvoda od 20%. Pod tim uslovima, mi ćemo imati društveni proizvod u ovoj godini koji je tri puta manji nego u 1990. godini; to je po našim sadašnji procenama oko 900 dolara po glavi stanovnika; to je na 11-12 miliona oko 10 milijardi dolara "društveni, proizvod, u odnosu na 1990. godinu kada smo imali preko 30 milijardi dolara.
Izneo bih nekoliko podataka. Imamo oko milion i 200 hiljada penzionera; imamo prijavljenih na biroima za nezaposlene 650-700 hiljada; imamo 650 hiljada izbeglica, što se kontinuirano povećava; imamo blizu milion prividno zaposlenih – to su oni koji su zaposleni, ali ne rade, ne ostvaruju dohodak. Ukupno zaposlenih koji rade ima između milion i 300 i milion i 400 hiljada, od čega negde oko 800 hiljada u materijalnoj prozvodnji koji jedino stvaraju nova dobra.
Znači, situacija je, to je moje duboko ubeđenje, više nego katastrofalna. Mi treba 10 milijardi dolara da rasporedimo da bismo mogli isfinansirati naše potrebe. Ali, moramo ocijeniti koliko još možemo dati iz primarne emisije da ne bi došlo do potpunog kolapsa.
Šta je sa budžetom Federacije? Vi znate da nemamo uvoza i izvoza; osnovni izvorni prihodi su carine i porez na promet; carina praktično nema. Od onoga što smo planirali u budžetu za 1993 . godinu 9% imamo za pet meseci; nema uvoza, nema carina. Porez na promet dijeli se između republika i nas 60:40; saveznoj državi ostaje 40%. Obzirom da pada promet, padaju i naši prihodi; tako da se de facto savezni budžet ponovo vraća na situaciju u kojoj je bio u prvom polugođu prošle godine – da se isključivo finansira iz primarne emisije. Na žalost, ni republike sa ovim društvenim proizvodom ne mogu da pokriju svoje budžete, odnosno svoje budžetske deficite, i one su to prenele na primarnu emisiju. Po našim procenama, koje se vrše u Saveznoj vladi, više su one emitovale iz primarne emisije nego što je emitovala Narodna banka Jugoslavije za potrebe saveznog budžeta. Nema toga danas u Jugoslaviji koji bi odgovorio koliko iznosi primarna emisija za ovih pet meseci; ne postoji evidencija.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Rajo, mora da ima! Primarna emisija ne može da pobegne.
RADOJE KONTIĆ: Svi krijemo, niko ne zna: Srbija krije od Crne Gore, Crna Gora krije od Federacije, Federacija krije od Srbije; svi krijemo jedni od drugih.
MOMIR BULATOVIĆ: Da li imaš neke procene o tome?
RADOJE KONTIĆ: Otprilike, pola Federacija, pola dvije republike; odnosno Srbija koliko i Federacija, a vi ste neka vrsta "greška"!
MOMIR BULATOVIĆ: U bilansima to ne znači ništa.
Mislim da mi moramo obezbediti dvije stvari: poljoprivredu i Vojsku; moramo ići na izuzetan minimum. Mi smo u ovom mjesecu najviše dali za poljoprivredu. Zasejali smo 2,5 miliona hektara; primarnu emisiju smo usmjerili tamo; više od polovine primarne emisije otišlo je u poljoprivredu. Ako bi pala i kiša imali bismo dovoljno hrane. Imali bismo svih prehrambenih proizvoda: pšenice, kukuruza itd. Duvana ne bismo imali dovoljno. Mi moramo dati primarnu emisiju u idućem mjesecu za poljoprivredu; moramo požnjeti to što se posejalo. Ako još na jednom mjestu damo toliko para koliko smo dali za poljoprivredu, doći će do kraha finansijskog; marka će preko noći otići na milion, dva, tri ili pet miliona.
Ja ni najmanje ne potcenjujem vojne potrebe. Naprotiv! Ali, moramo to svesti na neka lična primanja i na ono što je u najneposrednijoj funkciji odbrane ove zemlje. Sve ostalo što vi ovde navodite – nemojte mi zamjeriti, drugačije ne mogu govoriti – investicije, izgradnja vojnih objekata, stambena izgradnja mora se sada staviti u stanje mirovanja. Nema problema za 1.000 ili 2.000 milijardi, to možemo emitovati. Ja sve ovo govorim u situaciji da će sankcije potrajati određeno vreme – po mojoj procjeni, najmanje do kraja godine. Moram priznati da se sankcije, ipak, ne primenjuju u onoj rigidnosti u kojoj sam mislio da će se primenjivati. To ide, ipak, bolje nego što sam čak očekivao. Što se tiče Makedonije, ona pušta praktično sve.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: I Bugari puštaju sve!
RADOJE KONTIĆ: Bugari baš ne puštaju sve, ali Makedonija pušta sve. Dakle, molim vas, možemo ići samo na minimum: lična primanja i ono što je u neposrednoj funkciji odbrane. Moramo dati i za poljoprivredu za treći kvartal. To je moj prijedlog. Bilo bi dobro – to sam i prošli put govorio – ako možemo negde da se zadužimo, a što ne bismo morali brzo da vratimo, već iduće godine kada se skinu sankcije itd. Onda je to u redu. Ljudi moji, naše devizne rezerve u centralnoj banci su između 80 i 100 miliona dolara; to je ništa. Mi bez toga ne smemo ostati.
ŽIVOTA PANIĆ: Predlažem da Ministarstvo i Generalštab još jednom razmotre ovu finansijsku sistuaciju i na osnovu ovoga što smo sada čuli da napravimo novi zahtev prema Vladi. Hteo bih da napomenem da smo u vrlo nezgodnoj, mogu reći dramatičnoj situaciji po pitanju stanova. Od jutros su bila dva-tri potpukovnika kod mene i plaču: oni nemaju više pare da plate stan privatno jer se traži od 100 do 200 maraka, a oni imaju platu oko 100 maraka. Ako bismo mogli nešto da uradimo u tom pravcu bilo bi dobro; da damo neke nužne smeštaje najugroženijim porodicama, to bi bio za nas veliki spas. Ja ne tražim odgovor na ta pitanja, ali to treba razmotriti.
Što se Vojske tiče, mi smo i ranije imali naša tovilišta, ekonomije, imali smo javne radove; to smo i danas zadržali. Da nije toga, pritisak na Vladu za pare bio bi mnogo veći nego što je sada.
Ranije smo imali velike prihode; sada niko ne traži da se to radi, jer nemaju pare i ne mogu da plaćaju. Ako traže da nešto vojska radi, to je mahom vezano da se radi samo za stvarne troškove: dnevnice i gorivo. Mi ćemo preko naše pozadine da razmotrimo mogućnost da se reducira ishrana vojnika; i tu ćemo neke uštede napraviti. Kod nas je poseban problem plaćanje pripadnika Vojske Republike Srpske. Mi smo izvršili ono što je Vrhovni savet dao. Međutim, tamo ima starešina koje su sa ovog prostora na formacijskom mestu u Vojsci Jugoslavije, ali idu na dva-tri meseca ili duže na taj prostor.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: To meni nije jasno, a to se već drugi put pojavljuje na ovom sastanku; nije mi poznato da mi imamo pripadnike Vojske Jugoslavije u Vojsci Bosne i Hercegovine; oni nisu pripadnici Vojske Jugoslavije; oni ne rade pod komandom Vojske Jugoslavije; ne izvršavaju zadatke Vojske Jugoslavije, niti se na bilo koji način nalaze pod odgovornošću Vojske Jugoslavije. Mi smo razgovarali na drugi način o pomoći Republici Srpskoj – da se obezbedi određena finansijska pomoć kroz budžet, a ne da se plaćaju pojedini ljudi; jer, oni nisu pripadnici Vojske Jugoslavije.
DANE AJDUKOVIĆ: To je tih 890 lica. Svi imaju formacijska mesta u Vojsci Jugoslavije.
DRAGOLJUB SIMONOVIĆ: To su lica koja su rođena u Bosni – Srbi iz Bosne. Njihov komandant brigade je iz III armije.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Znači, III armija nema komandanta brigade?
DRAGOLJUB SIMONOVIĆ: Nema, ima načelnika Štaba koji privremeno to radi. Karadžić i njihova Vlada su tražili da te Bosance šaljemo tamo bar na određeno vreme. Oni kada odu njihove porodice ovde zadržavaju plate. Oni im tamo daju činove, unapređuju ih, daju platne grupe, a kada se vrati za tri meseca, on ima veću platnu grupu itd.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Da se razumemo oko jedne stvari. Mi smo napravili ogromne žrtve u tim pomoćima; praktično smo sve žrtvovali; ova velika inflacija je rezultat činjenice da mi finansiramo i jedno i drugo. Mi smo onog dana kada smo završili pregovore – Bulatović, Ćosić i ja, zajedno sa Karadžićem, sa Ovenom – pre više od mesec dana; kada smo postigli potpunu saglasnost i kasnije to u Atini potvrđeno Atinskom konferencijom; ne samo da je 45% teritorije pripalo Srbima u Bosni, već uz tih 45% teritorije se obezbeđuje puna zaštita svih srpskih naselja zabranom ulaska na te teritorije HVO i "zelenih beretki" i mogućnost ulaska na.te teritorije isključivo snaga UN. Kada smo to postigli, i na drugoj strani kada smo postigli da se povrati status konstitutivnog naroda i tripartitnim konsensusom se odlučuje u tom predsedništvu – naš je zajednički stav bio i rekli smo im: izvukli smo na "obalu" celu stvar; dobijeno je čak i maksimalno, jer Srbi su dobili 45% teritorija. Muslimani 30%, a Muslimana je 50% više nego Srba. Dakle, taj se Plan nije mogao kvalifikovati kao antisrpski, kako su neki govorili.
Mi smo im onda rekli: do ovog trenutka radili smo – ako treba da sečemo ruku, da je sečemo; ako voda treba da nam bude preko "glave", preko glave nam je; stisli smo zube, trpimo, sve. Ali od ovog trenutka na to nemamo pravo. Aко se dotle došlo da uništimo ekonomiju ove zemlje, ovih 10 miliona ovde, izvolite sada, gospodo, ostatak rešavajmo za stolom. Prema tome, naša pomoć ubuduće može da se svede na hranu i lekove; na to možete od nas računati; ostala pomoć nije s naše strane moguća. Mislim da smo to jasno raščistili. Možemo to sada ponovo da razmatramo. Ne znam šta misle predsednik Radulović i ostali ovde, ali mi ne možemo osim hrane i lekova da dajemo više materijalnu pomoć; nemamo više mogućnosti. Ja sam čak i strancima to rekao. Oni kažu: dajte posmatrače; ja kažem – zašto će posmatrači; mi ne želimo da kažnjavamo Srbe u Bosni; mi jednostavno nemamo mogućnosti da im pomažemo više; mi ćemo da im pomognemo u svemu u čemu možemo. Ali, to je prelomna tačka na kojoj smo svi zajedno procenili da se ostatak može rešiti u daljem procesu. Takva naša pomoć bi mogla potpuno da upropasti našu ekonomiju. Mi smo to izdržali dok smo izašli na "zelenu granu"; ali, preko toga ne možemo ići; niti mislim da se na takav način mogu upućivati starešine ove Vojske; ako se upućuju, oni nisu starešine ove Vojske; to svi dobro znate.
PAVLE BULATOVIĆ: Tako je od maja 1992. godine.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Oni su formirali državu, formirali vojsku; to su starešine te vojske. Nemojte sami sebe ovde da obmanjujemo da su to starešine Vojske Jugoslavije.
ŽIVOTA PANIĆ: Te starešine će se sigurno vratiti ovde; mi njih moramo da prihvatimo.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ne moramo nikog da prihvatimo. Mi imamo pravo da reduciramo i našu Vojsku ako treba; očigledno je to višak, čim vojska funkcioniše bez njih; ako vama brigade funkcionišu bez komandanata brigada, znači da oni nisu potrebni.
ŽIVOTA PANIĆ: Komandant brigade je otišao, načelnik štaba ga zastupa.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Dobro, znači - brigada funkcioniše!
ŽIVOTA PANIĆ: Pošto je takva odluka donesena, mi ćemo tako i da postupimo. Mi drugo rešenje u Vojsci nemamo. Što se tiče ovog plaćanja – to smo i ranije predlagali – neka uzmu kredite i neka svoju vojsku finansiraju; to smo im i sada rekli. Mi više ne možemo da im dajemo po tom pitanju ništa. Sve je to stalo 15. maja.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Što nije sporno ovih 900?
DRAGOLJUB SIMONOVIĆ: Oni su u našoj formaciji..
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ali, ko je njih poslao tamo i s čijim odobrenjem?
PAVLE BULATOVIĆ: General Adžić, postoji naredba.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: To ne može tako biti do sudnjeg dana.
DRAGOLJUB SIMONOVIĆ: Bilo je predvidjeno 14 hiljada ljudi Jugoslavija da izdržava.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Jeste, mi izdržavamo 500 hiljada izbeglica; tamo izdržavamo 200 hiljada ljudi; dali smo vojnu pomoć od 19 hiljada milijardi za prvi kvartal. Međutim, naša procena treba da bude: dokle traje to izdržavanje, jer mi smo mala i siromašna zemlja da to možemo da izdržimo dugo. Ja sam govorio: veliki Sovjetski Savez je pao i raspao se na ekonomiji. Mi ne možemo da dozvolimo da se raspadne ova Jugoslavija na ekonomiji, zato što neko ima ovakva ili onakva mišljenja kada je trenutak da se pređe sa ratne na mirnu opciju. Ratna opcija u Bosni je iscrpljena; ovo je Vrhovni savet odbrane i moramo otvoreno razgovarati – ratna opcija je iscrpljena, jer su sve zauzeli što je trebalo zauzeti. Sada, kada je ponuđeno pola Bosne, smatramo da to treba da se prevede na mirnu opciju. Mi nemamo mogućnosti da dalje finansiramo ratnu opciju, bez obzira kako ko to procenjivao. Malopre je Raja imao dobar i pravilan pristup; moramo da vidimo naš društveni proizvod; on je toliki koliki je; on je data veličina. On može da bude nešto veći ako budemo bolje organizovali ekonomiju do kraja godine, ako usporimo hiperinflaciju itd.
Mi možemo javne rashode, i savezni budžet u tim vojnim rashodima, i vojne rashode u tom saveznom budžetu da udenemo u taj društveni proizvod. Mislim da moramo da se lišimo mnogih drugih stvari da bismo održali ovo u saveznoj administraciji. Mi smo imali predlog da se otpusti cela savezna administracija i da ministri prime samo one koji su im neophodni iz te savezne administracije. Savezna administracija je ogromna; to je stravičan generator troškova; mi moramo da napravimo taj radikalan rez, da bismo omogućili s druge strane da nam Vojska ne "kašlje", da nema oko vrata stegnuto da ne može da diše. Jer, šta će nam vojska koja nema plate, koja nema borbena sredstva itd.
RADOJE KONTIĆ: Saveznu administraciju smo sveli na osam-devet hiljada, a u Vojsci imamo 100 hiljada lica koja plaćamo.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Da, ali savezna administracija može da se svede na dve-tri hiljade radnika. Grčka je zemlja naše veličine, a ima 500 zaposlenih u Ministarstvu inostranih poslova; a pogledajte koliko mi imamo zaposlenih u Ministarstvu inostranih poslova; naše inostranstvo je veliko kao i Grčko inostranstvo; još Grčka je članica NATO, Evropske zajednice, raznih tih regionalnih organizacija i grupacija, gde moraju da imaju dodatne aparate itd. Mi to moramo da pretresemo. Jer, ne racionalizuje se finansiranje Vojske samo na pitanjima Vojske, racionalizuje se na svemu. Meni danas najugledniji ekonomisti postavljaju pitanje: da li je moguće da mi možemo da nastavimo sa pomoći u ovakvoj situaciji kada nama već treba pomoć?
RADOJE KONTIĆ: Ne možemo!
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Prema tome, to nije stvar ovakve ili onakve volje – mi smo prihvatili sva odricanja dok nismo stvar izveli na "zelenu granu"; sada moramo da se okrenemo našoj sirotinji; ne možemo dozvoliti da pomre od gladi. Jer, ako se nastavi sa ovakvom inflacijom, biće nemoguće da se išta kupi za dinare.
RADOJE KONTIĆ: Pa znate, moraćemo i socijalu kresati.
ŽIVOTA PANIĆ: Mi ćemo da postupimo ovako kako je odluka donesena i tu nema problema. Njih ćemo da obavestimo, mislim da je to Ministarstvo i učinilo, da isplate sa naše strane više ne idu.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ako vi imate sredstava da ih isplaćujete, vi ih isplaćujte. Ali ja ne vidim ta sredstva.
ŽIVOTA PANIĆ: Nema sredstava. To treba da se rešava na nivou vlade.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ti si njima dao objašnjenja; oni ne mogu računati na novčanu pomoć.
RADOJE KONTIĆ: Njihov predsednik Vlade, Lukić, stalno priča: Srbija je velika,"očešaćemo" se nešto itd.
ŽIVOTA PANIĆ: Mi smo vas obaveštavali o stanju materijalnih rezervi u Vojsci Jugoslavije. Mogu da vam kažem da su naše materijalne rezerve sada za 15 dana rata; a što se tiče kerozina za vazduhoplovstvo – sedam dana. Intenzivno se radi na osvajanju proizvodnje za izradu municije težeg kalibra; Ministarstvo je dosta uradilo na tom pitanju; neka materijalna sredstva kao što su teži kalibri za određna oružja moramo da nabavljamo iz inostranstva.
MOMIR BULATOVIĆ: Mislim da sasvim otvoreno treba shvatiti ova upozorenja predsednika Kontića; ne vidim da se radi ni о kakvom drugom naporu, nego da se predupredi velika nevolja; mi danas možemo da odštapmamo svu količinu novca, ali pitanje je da li ćemo na taj način približiti trenutak kolapsa. Slažem se da u ovom trenutku potrošnju treba svesti na lične rashode koji su neophodni za funkcionisanje vojske; i da tražimo da se nekom čarolijom, magijom na nivou Vlade, uz posebnu aktivnost Ministarstva i Generalštaba, obezbede sredstva neophodna za specijalni uvoz. Što se tiče ostalih pitanja, molio bih jednu stvar da pokušate da još uvek ne racionališete na hrani vojnika; to ne bi u ovom trenutku predstavljalo mnogo značajnu stavku; to bi trebalo poslednje; moramo voditi računa o tim mladim ljudima.
Posebno bih govorio o problemu 1.500 naših oficira tamo, plus ovih 890. Molim Slobodana da malo ocijenimo ovu situaciju sa stanovišta potpune kompleksnosti. Apsolutno podržavam ovo što si rekao (obraća se Slobodanu Miloševuću) da ne možemo više da pomažemo te ljude; moramo samo govoriti o ovih 890 lica. Mislim da bih pred njih trebalo da stavimo mogućnost izbora: da li će oni stvarno da budu oficiri Jugoslavije; ja računam da su nam ti ljudi potrebni, a tako smo ih i poslali Odlukom Predsjedništva SFRJ iz 1992. godine. To je očigledno bila ona situacija kada smo vodili jedinstvenu, zajedničku državnu politiku; bili smo dužni i u obavezi da pomognemo. Kada smo se kao JNA morali povući sa prostora Bosne i Hercegovine, tada je bilo logično da uradimo sve moguće aktivnosti da osposobimo nastanak i stvaranje Vojske Srpske.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: To smo uradili!
MOMIR BULATOVIĆ: To smo, apsolutno, uradili. Postojao je taj mehanizam koji se do danas protegao. Znači, to su ljudi koji trebaju našoj Vojsci Jugoslavije; oni su raspoređeni na formacijska mesta u Vojsci Jugoslavije, ali su istovremeno trebali I Vojsci Republike Srpske. Na žalost, desio se taj veliki rascep sa velikim posledicama. Mi ćemo sigurno mnogo tereta ponijeti na svojim leđnima sasvim nepotrebno. Jer, da je prihvaćena ona naša sugestija, kada je trebalo uzeti "zdravo za gotovo" 45% teritorija po
Vens-Ovenovom planu, a za ostatak se boriti mehanizmima koje smo im obezbijedili pregovorima – nevjeroyatno je da Radovan Karadžić sa svojim saradnicima nije prihvatio logiku da je bolje da ono što je dato odmah uknjiži, a da koristi mehanizme da se bori za onaj ostatak diplomatskim i drugim aktivnostima. Mi smo i u petak razgovarali na tu istu temu; pokažuje se da su razlike jako velike.
Niko nije tražio da se uništi Republika Srpska ili da se srpski narod u BiH preda na milost i nemilost, nego smo tražili upravo da se on sačuva, imajući u vidu naše realne mogućnosti i stanje u kome se danas nalazimo. Mislim da bismo morali biti korektni prema našim oficirima: da im damo tu mogućnost izbora, da se vrate na svoja formacijska mesta, ako to žele; ali da se zna da od sada nije znak jednakosti između oficira Vojske Republike Srpske i Vojske Jugoslavije, jer Vojska Jugoslavije mora da slijedi i poštuje odluke državnog vrha SRJ.
Prema tome, mislim da se uopšte ne postavlja problem oko ovih 1.500 ljudi; njih moramo skinuti sa platnog spiska. Ne mislim da je to trajno rješenje i trajna mjera, nego da pokušamo "da ih natjeramo da shvate realnost – ovo nije "vreća bez dna". To što se oni zanose da će ući u konfederaciju sa Hrvatskom ili da će stvoriti neku monarhiju itd. to su ludila koja su karakteristična za ratno stanje. Zato bih zamolio da još malo promislimo. Mislim da bi trebalo ovu Odluku, koju je svojevremeno potpisao Blagoje Adžić, stopiramo, da je stavimo van snage; da se ovih 890 ljudi, ukoliko to žele, vrate na svoja formacijska mjesta; a da prekinemo plaćanje ovih 1.500 ljudi. To su moja razmišljanja.
SLOBODAN MILOSEVIĆ: Naravno, nema nikakvih problema – čim se vrate na formacijska mesta, svi koji su potrebni, oni ostvaruju svoja prava i obaveze.
MOMIR BULATOVIĆ: Politički trenutak je takav da sada tu praksu treba prekinuti: znači, donosimo novu odluku, a stavljamo van snage odluku koja je postojala. Najbolje je da stavimo tu Odluku van snage, i onda se podrazumijeva da se to sankcioniše u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima SR Jugoslavije. Uzmite tih 800 ljudi; oni imaju svoje porodice ovdje; tamo su otišli iz patriotskih razloga; kako možemo da im uskratimo mogućnost da se vrate?
SLOBODAN MILOSEVIĆ: To nikako! U stvaranju te Vojske naša zemlja je učestvovala maksimalno, godinu dana; to se konstituisalo.
MOMIR BULATOVIĆ: Toliko dobro da nas više i ne slušaju. (Smeh).
SLOBODAN MILOSEVIĆ: Ali, ja to ne bih pisao; ovo su vrlo osetljive stvari sa ogromnim implikacijama ukoliko bi se to pitanje problematizovalo i otvaralo. Prema tome, ako su oni pripadnici Vojske Jugoslavije, pojedinačno treba da budu pozvani i da se vidi da li se oni tu vraćaju ili ne; ali, pritisak ni na koga ne treba vršiti.
MOMIR BULATOVIĆ: Kad stavimo van snage ovu Odluku, u suštini smo aktivirali pozitivan zakonski scenarij – znači, svaki od tih ljudi će biti obavešten da treba da se vrati nazad, ukoliko želi da bude pripadnik Vojske Jugoslavije; ako ostaje tamo, onda gube ovde prava.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Otvara im se ta mogućnost – da budu pripadnici Vojske Jugoslavije; naravno, zа one koji su naši državljani. To nije sporno. Pošto je to uspostavljeno pre godinu dana, to je praktično uglavnom – vi znate to bolje – inkorporirano u tu organizaciju.
ŽIVOTA PANIĆ: Tu ima još jedan veliki problem: svi oni su poslali molbe za stanove, bez obzira da li su naši ili nisu. Sve to imamo da raščistimo.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Dobro, gde će onda ta Republika Srpska da "stanuje"
(Upadica: Valjda u Beogradu!).
ŽIVOTA PANIĆ: Ukidanjem ove Odluke, svi problemi će se rešiti.
MILOŠ RADULOVIĆ: Kada je donijeta ta Odluka?
ŽIVOTA PANIĆ: Doneta je 6. maja 1992. godine.
MILOŠ RADULOVIĆ: Znači, donijeta je u SR Jugoslaviji?
ŽIVOTA PANIĆ: Nije još bila Savezna Republika Jugoslavija.
MOMIR BULATOVIĆ: Mi smo Ustav donjeli 27. aprila, ali smo prolongirali Predsjedništvo SFRJ.
* Nastavak feljtona u četvrtak 16. juna
No comments:
Post a Comment