SANU Pevanje gluvima

SANU

SANU

Pevanje gluvima

Po nekim mišljenjima, i izbor novog predsednika je još jedna potvrda dubokih raskola u SANU-u koji odavno traju. I prethodni predsednik Aleksandar Despić je izabran posle "rata crvene i bele ruže"

Akademik Dejan Medaković bio je vidno uzbuđen kada je prošle nedelje konačno, posle mnogo godina i mnogo izbornih krugova, izabran za predsednika SANU: iza njega je impresivan naučni opus, ali i četiri bezuspešna pokušaja da bude prvi među "besmrtnicima" u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Ovaj put Medaković nije imao protivkandidata: izgleda da je u Akademiji preovladalo uverenje da "nije dobro da Akademija gubi u intenzitetu svog delovanja baveći se isuviše dugo izborima", kako je to rekao dosadašnji predsednik Aleksandar Despić, naglasivši stoga da apeluje "da prizovemo u sebi mudrost primerenu našim godinama, ostavimo po strani neizbežne razlike u shvatanjima i kandidatu danas damo naše poverenje".

Od 115 prisutnih akademika za Dejana Medakovića je glasalo 73, 31 je bio protiv, a 11 listića je bilo nevažećih. Po nekim mišljenjima, i izbor novog predsednika je još jedna potvrda dubokih raskola u SANU-u koji odavno traju. I prethodni predsednik Aleksandar Despić je izabran posle "rata crvene i bele ruže" u Akademiji: kad pristalice Miće Popovića i pristalice Dejana Medakovića ni posle tri kruga glasanja nisu uspele da donesu pobedu svojim kandidatima, kompromis je nađen u liku Aleksandra Despića.

Nezadovoljstvo i podele u SANU-u obelodanio je predsednik Dušan Kanazir odlazeći sa te funkcije 1994. Rekao je da su pojedini umetnici i književnici isuviše "talasali" Akademijom. Mada Kanazir to nije eksplicitno rekao, očigledno je mislio na Depos, i neke članove Krunskog saveta. Prvi put se tada čula ideja da bi SANU trebalo podeliti na akademiju umetnosti i na akademiju nauka. Uz packu kolegama, još jedan rukoljub vlasti: "Akademija je imala poseban, a možda i povlašćen status, koji je državna vlast uglavnom podržavala i poštovala", naglasio je Kanazir.

Neki sagovornici "Vremena" misle da uzroke nekoliko izbornih neuspeha Dejana Medakovića zapravo ne treba tražiti toliko u nekakvoj podeljenosti akademika koliko u uverenju da je on "režimski čovek", da su ga uvek podržavali "partijski hardlajneri", a oni su u Akademiji uvek bili glasniji, organizovaniji a, veruje se, čak i brojniji. Kako onda poznati i priznati akademik nije ranije prošao? Neki kažu da se to Medakovićevo beskrajno kandidovanje i glasanje u nedogled čini, u najmanju ruku, kao nedostatak dobrog ukusa; ima ih kojima se ne dopada, kako kažu, njegova violentna narav, drugi prigovaraju da je kao generalni sekretar bio vrlo slab administrator...

U svakom slučaju, novi predsednik SANU-a pripada akademicima koji su oduševljeno i bez ostatka podržali program "novog srpskog rukovodstva" posle Osme sednice.

Dok je mnoge hvatao i nespokoj i strah od ikonografije i pokliča koji su pratili vešto režirano "događanja naroda", akademik Dejan Medaković je, primajući Sedmojulsku nagradu 10. jula 1990, izjavio da proces oživljavanja ugašene istorijske svesti srpskog naroda, to jest takozvanu antibirokratsku revoluciju, karakterišu "dostojanstvo i otmenost"!?

Medaković je među prvim akademicima koji su dali svoj prilog famoznoj rubrici "Odjeci i regovanja" - 8. oktobra 1988. upućuje otvoreno pismo Jožetu Smoleu. "Politika" to pismo ponovo objavljuje u specijalnom dodatku "Bitka za istinu", koji izlazi na dan "mitinga bratstva i jedinstva" na Ušću 19. novembra 1988. Odavde je Slovencima poslata čestitka za "srećan put iz Jugoslavije", beleži istoričar Olivera Milosavljević.

SANU I VLAST: Bile su to godine kada se i politički vrh Srbije otvoreno udvarao Srpskoj akademiji nauka: kad je Milošević zaigrao na kartu nacionalizma, javno se okrenuo ovoj nacionalnoj instituciji i u njoj našao saveznika.

U intervjuu "Rilindiji", koji je "Politika", naravno, revnosno prenela 10. oktobra 1989, on posle svih skandala oko Memoranduma javno poručuje: "A što se tiče Srpske akademije nauka, ne vidim zaista zašto ona ne bi imala uticaj na politiku u Srbiji. Koji je to narod u svetu, koja je to razumna država koja se stidi svoje akademije nauka? Ako se u njoj jave ideje koje nisu u interesu demokratskog socijalističkog razvoja naše zemlje, ne znači da su te ideje dominatne i da ih članovi akademije dele..."

Najveći deo SANU-a oduševljeno se odazvao ovom pozivu s vrha. Kako to lucidno zapaža istoričar Olivera Milosavljević u "Srpskoj strani rata" (Republika, BIGZ 1996): "Kad god je bilo potrebno vlastima, bilo je dovoljno aktivnih akademika spremnih da svakoj aktuelnoj temi daju stručan sud i naučnu verifikaciju ispravnosti sprovođene politike. O ustavu su najviše pisali i govorili akademici Jovičić i Lukić, o autonomiji Krestić i Popov, o 'genocidnim radnjama' Krestić i Rašković, o natalitetu Macura, o ćirilici Lukić, o aktuelnoj vlasti Marković, o zabludama, ratu i miru Ćosić, o svemu - Isaković." Neki ekonomisti-akademici zdušno su se angažovali u dnevno-političkim potezima, pa su obećali, konkretno, da će "novac od zajma za preporod Srbije otići u prave ruke".

Verovalo se da je u obračunu oko Memoranduma Milošević zapravo bio na strani Akademije dok je Stambolićeva struja "progonila akademike, i to pred proslavu stogodišnjice..."

Posle je iz nekih dobro obaveštenih krugova "procureo" stenogram o tome šta je Milošević rekao na zatvorenom sastanku sa komunistima Saveznog SUP-a i Instituta bezbednosti juna 1987: "Šta je drugo nego crni nacionalizam pojava memoranduma SANU-a u kome se predlaže razbijanje Jugoslavije i nanovo organizovanje Srba u Jugoslaviji..." Te godine Milošević je decidirano tražio: "Komunisti u Akademiji se moraju izboriti za promenu tog stanja..."

GLASNOST AKADEMIKA: Brižljivi hroničari zbivanja u SANU-u beleže da su tih meseci, pa i godina, u javnosti u prilog politici srpskog vrha govorili uglavnom jedni te isti ljudi, a javnog suprotstavljanja ovom čvrstom zagrljaju SANU-a i vlasti uglavnom nije bilo. Glasnost ove grupe akademika opravdavala je ksenofobičnost režima, zatvorenost Srbije prema svetu, "trulom Zapadu", Evropi, Americi osobito, podupirala je psihološke i mentalne barijere za suštinske promene u društvu. Nacionalizam je uvek uočavan samo kod drugih, za svaki potez vlasti - našlo se opravdanje, pa i "naučno objašnjenje". Za neke poteze argumenti nisu ni traženi.

Za uzvrat, režimski mediji su beležili svaku političku aktivnost akademika, koji su sa malih ekrana, simpozijuma, iz domova kulture, novinskih stranica i sa mitinga "nudili rešenja" i "definisali ciljeve": "Moguća su planska preseljenja i razmena stanovništva, što je najteže, najbolnije, ali je i to bolje od života u mržnji i u međusobnom ubijanju... bolje je da se Srbi, Hrvati i Muslimani razdele i razgraniče... da bismo uklonili razloge da se mrzimo i ubijamo" (Dobrica Ćosić); "Ipak nisam shvatio da će građanski rat, koji sam smatrao nužnošću, biti toliko dubok i razoran" (Milorad Ekmečić).

Pojedini akademici koji su na mitinzima videli "dostojanstvo", pa i "otmenost" srpskog naroda nisu u tim masovnim događanjima primećivali još jedno udaljavanje od osnovnog principa zapadnoevropske civilizacije: od individualizma. Latinka Perović u "Begu od modernizacije" piše:

"Ovo udaljavanje Srbije od zapadnoevropske civilizacije dogodilo se još pre početka rata. Rat ga je samo ubrzao, kao što će njegov kraj učiniti drastično vidljivim. Radi se, pored ostalog, i o pobedi jednog kulturnog obrasca čiji je nosilac poluintelektualac, kojeg je Slobodan Jovanović opisao kao čoveka sa školskom diplomom, ali bez kulturnog i moralnog vaspitanja. Sa stranica 'Politike' on je, tokom antibirokratske revolucije, širio mržnju i utemeljivao politiku rata. On je, po prvi put, prekinuo nikad nadmoćnu, ali u političkoj kulturi Srbije uvek prisutnu zapadnoevropsku orijentaciju i proklamovao samodovoljnost Srbije."

Akademici (Ćosić, Despić, Tadić, Krestić, Medaković) govore o opasnosti od mondijalizma koji kruži srpskim duhovnim prostorom, koji je, između ostalog, poguban i za duhovno jedinstvo Srba...

"Politika", koja je štampala pamflet "Gojko i Savle" da bi diskreditovala akademike Gojka Nikoliša i Pavla Savića, utrkuje se u davanju prostora Akademiji i akademicima. Čelni ljudi dve nacionalne ustanove uzajamno se posećuju, pa u znak poštovanja predsednik SANU-a Dušan Kanazir predaje plaketu Akademije Živoradu Minoviću. Akademija pruža bezrezervnu podršku zvaničnoj srpskoj politici, ali se i zahvaljuje političkom vrhu Srbije jer "današnje državno i partijsko rukovodstvo podržava i materijalno i moralno sve napore Akademije". Doista, neki akademici koji su godinama tavorili u teskobnom prostoru najednom dolaze na liste dotad rezervisane samo za funkcionere, dobijaju stanove!

Iz SANU-a se dugo nije čuo nijedan disonantan ton. Za vreme martovskih događaja 1991. deo akademika stavio se na stranu studenata i osudio neodgovornu upotrebu sile i izvođenje tenkova na ulice Beograda. Sveprisutni Mihailo Marković ima, naravno, suprotno mišljenje.

Kada akademik Dobrica Ćosić postaje "prvi predsednik naše nove države", generalni sekretar Akademije Dejan Medaković ne krije zadovoljstvo, ovaj potez "uliva nadu".

ANTIRATNI APEL: Nastavljaju se politička razmimoilaženja: novembra 1991. objavljen je apel 18 članova SANU-a za mirno rešenje sukoba u Jugoslaviji. "Ne verujemo u svrsishodnost ovog rata. Ne verujemo u one koji ga vode. Ne verujemo u one koji ga, svesno ili nesvesno, potpiruju. Ne verujemo u pobede koje vode u nove ratove". Ova grupa akademika poriče nužnost rata i zahteva mir "u kojem neće biti progonjene i obespravljene nacionalne, političke ili verske grupe, u kojem neće vladati propaganda smrti"... Na redovnoj sednici 23. novembra 1991, Akademija se ogradila od ovog antiratnog apela: generalni sekretar Dejan Medaković naglasio je da Apel ne predstavlja stav institucije već samo potpisnika (R. Anđus, I. Antić, M.Garašanin, M.Gašić, M.Pavlović, P.Palavestra, M.Pantić, B. Popović, B.Pekić, S.Rajačić, B. Reljić, S. Selenić, M. Simić, Lj. Simović, M.Srbinović, D. Srejović, D. Stefanović i N. Tasić).

Posle svega što se desilo poslednjih godina na ovim našim prostorima, gotovo je zaboravljen događaj koji neki nazivaju "revolucionarnom stranicom" u novijoj istoriji SANU-a: 4. juna 1992. šezdeset pet akademika potpisuje dokument "Zahtev akademika za ostavku Slobodana Miloševića", kojim traže da se Slobodan Milošević povuče iz javnog života jer je "izgubio pregovarački kredibilitet u celom svetu" i "odmaže pokušajima da se Srbija vrati u civilizovanu zajednicu naroda i država". Ni u Apelu za mir, ni u Zahtevu za opoziv nema imena akademika Dejana Medakovića, kao ni dosadašnjeg predsednika SANU Aleksandra Despića, niti Dušana Kanazira, koji je pre Despića bio na čelu SANU-a punih 11 godina.

ZAŠTO ĆUTE: Posle skandala i polemika oko Memoranduma, Akademija je zvanično zauzela stav da se SANU kao institucija ne oglašava o dnevno-političkim pitanjima, da je njen zadatak da okuplja "umne snage na rešavanju aktuelnih problema i da funkcioniše isključivo kroz studijski rad". SANU je istakao puno pravo svojih članova da kao građani učestvuju u političkom životu i da daju izjave kad god to smatraju za shodno. Sasvim neočekivano, predsednik SANU-a Aleksandar Despić izneo je na Skupštini SANU juna 1996. svoju ideju o podeli Kosova, što je predstavljalo svojevrsnu senzaciju.

Posle rata "u kome Srbija nije učestvovala", posle Krajine, "Oluje", utihnuli su glasovi akademika. SANU, pod rukovodstvom Aleksandra Despića, nije zvanično reagovao ni na višemesečne studentske i građanske proteste, ni na novi zakon o univerzitetu. Doduše, predsednik SANU Aleksandar Despić čak izjavljuje da se nada da će novi zakon biti "na dobrobit nacije" (!?). Zašto je Akademija ćutala?

"Akademija nije ćutala. Shvatili smo odmah zlo koje donosi novi zakon o univerzitetu. Na Predsedništvu smo tražili, budući da je to stvar od nacionalnog značaja, da se oglasimo. Nas nekolicina je smatrala da ne treba da se krijemo iz nekog pisma, već da Predsedništvo javno treba da kaže šta misli o ovom najrestriktivnijem zakonu u istoriji Univerziteta u Beogradu. Predsednik Despić je smatrao da je primerenije da pošaljemo pismo predsedniku republike, predsedniku vlade... Neka odeljenja su onda javno reagovala protiv Zakona o univerzitetu, kao i protiv Zakona o informisanju. U svim normalnim zemljama to bi zaista bilo dovoljno. SANU, međutim, niko nije udostojio ni odgovora. To govori o krajnjem rasulu sistema, o nesagledavanju nacionalnog interesa. Ja sam lično napisao pismo predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću. Nema te zemlje na svetu gde se u ovakvim slučajevima ne odgovori: "Primili pismo, hvala. Ova vlast ne smatra da ikome treba da odgovara na primedbe. Ovo što se sada zbiva na Beogradskom univerzitetu još je jedna greška u nizu strahovitih grešaka: mnogo košta i mnogo će koštati ovu zemlju. Takva politika ne može da vodi nikakvom dobru. Kao da niko ne misli o budućnosti zemlje. Cilj je vidljiv i ograničen: puko učvršćivanje vlasti", kaže u razgovoru za "Vreme" akademik Branko Popović. I ideje da se, po ruskom modelu SANU razbije na nekoliko manjih akademija vodi istom cilju. Usitnjavanje Akademije vodilo bi razbijanju možda najjačeg intelektualnog centra zemlje. Ako je to želja, a možda jeste, to je druga priča, kaže naš sagovornik.

"Sada ćute oni koji su godinama bili najglasniji oko Memoranduma, oni sada zastupaju da SANU treba da se 'drži dalje od politike' i da se ne oglašava u javnosti. Ako bi se pažljivo napravila statistika, videlo bi se da je veliki broj akademika govorio protiv novog zakona o univerzitetu, kritikovano je njegovo donošenje, a pogotovo primena. Sada se donosi i Zakon o naučno-istraživačkoj delatnosti. Da li će se i Akademija naći na udaru? Tradicija SANU-a je dovoljno snažna da odoli pritiscima", kaže u razgovoru za naš list akademik Miroslav Gašić.

PEVANJE GLUVIMA: Posle izgubljenih izbora u decembru, i Dejan Medaković u jednom intervjuu priznaje da odnosi na relaciji SANU-vlast više nisu ono što su bili u vreme "događanja naroda" i ratnim godinama: "U Srbiji se nije uspostavila harmonija između naučne i političke misli. Političari rade svoje, a SANU se zatvara, akademici se osećaju poniženi i uvređeni, i tako nastaje 'pevanje gluvima'. Taj raskorak je", ocenjuje Medaković, "podjednako štetan i za političare i za naučnike.

Da li zbog toga što se vlast i sada boji subverzivne delatnosti Univerziteta, pa i Akademije - ova vlast želi pre svega vlast - pa ruši i institucije i autoritete, tek Akademija je danas u dalekom trećem planu. Neki akademici, ugledni svetski naučnici, sa gorčinom primećuju da glavni, državni mediji našoj nauci i naučnicima za deset godina nisu poklonili toliko pažnje koliko su dobili pojedini lekari članovi JUL-a za samo poslednja dva-tri meseca...

Kako to već biva, ionako skromna finansijska sredstva, koja iz budžeta stižu na adresu SANU-a, drastično su skresana: Akademija se bori za golu egzistenciju, planovi o izgradnji nove biblioteke i arhiva sada su pusti snovi."

U međuvremenu, u Knez-Mihailovoj 35 nastavlja se "pevanje gluvima": jedni su razočarani što više nema "harmonije" sa političkim vrhom, drugi su poniženi i uvređeni, treći strepe od novih najavljenih velikih poteza političkih moćnika, konkretno, novog Zakona o SANU-u, koji bi Akademiju razbio na više manjih akademija, pa bi mnoge umišljene veličine, zaslužni partijski drugovi, svom novostečenom bogatstvu i političkoj moći mogle da dodaju i titulu - akademika?

U godinama raspleta sve je moguće...

Slobodanka Ast

Evropa i Srbi "Akademija je dala bezbroj dokaza o našoj opredeljenosti za evropsku civilizaciju i za tekovine Evrope, što su na častan način naši prethodnici dokazali. To nas obavezuje i upućuje na dodatne napore da, ako već ne možemo da budemo bolji i prevaziđemo te velike pretke, onda bar da ih ne razočaramo", rekao je novoizabrani predsednik SANU-a Dejan Medaković, neposredno posle izbora 11. februara. O Evropi i Srbima (održan je na tu temu i jedan naučni skup) govorilo se drugačije: Evropa je tužni plod dekadencije, truljenja, zaborava, korupcije; Srbi su, ponekad zajedno sa drugim slovenskim i pravoslavnim narodima, koji nisu bili zahvaćeni posrtanjem i propadanjem Zapada, čuvari izvornog evropejstva, mi smo zapravo jedini pravi Evropljani, "čuvari izvornog jerusalimsko-mediteranskog evropejstva". Zbog toga je neumesno Srbiji preporučivati da se vrati u Evropu, mi smo prava Evropa, ova zemlja i ovaj narod "progovaraju iz srca Evrope", poručio je akademik Radovan Samardžić.

Lik i delo

Dejan Medaković
Predsednik SANU

BIOGRAFIJA: Rođen u Zagrebu 7. jula 1922. Nižu gimnaziju završio kod franjevaca na Badiji, pored Korčule. Gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima. Za vreme rata živi kao izbeglica u Beogradu. Od 1942. do 1946. asistent-volonter u Muzeju kneza Pavla (Narodnom muzeju) u Beogradu. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu (grupa za istoriju umetnosti). Na istom fakultetu odbranio doktorsku disertaciju. Na Beogradskom univerzitetu radi od 1954. do 1982, kad odlazi u penziju. Za dopisnog člana SANU-a izabran 1972.

KORENI: Deda po očevoj liniji, dr Bogdan Medaković ("moj neprevaziđeni uzor"), bio je vođa Srba u Hrvatskoj u vreme Austrougarske monarhije, predsednik Hrvatsko-srpske koalicije i predsednik Hrvatskog sabora 1908-1918. Pradeda Danilo dolazi u Srbiju: bio je u službi kneza Miloša i kneza Mihaila. Pradedin mlađi brat je Njegošev sekretar, pa sekretar knjaza Danila; postao je državni sekretar Crne Gore i prvi necrnogorac koji je dobio čin vojvode. Ovaj neženja je umro u Beogradu, sav imetak zaveštava beogradskoj sirotinji. Beogradsko naselje Medaković po njemu je dobilo ime. Po majčinoj liniji (Rajići), austrijsko vojno plemstvo od Lonje.

DELO: Knjige: Beograd u starim gravirama, Grafika srpskih štampanih knjiga XV i XVII veka, Srpski slikari XVIII i XIX veka, Putevi srpskog baroka, Manastir Savina, Hilandar, Srpska umetnost XVIII i XIX veka, Sentandreja, Istraživači srpskih starina, Letopis Srba u Trstu, Izabrane srpske teme, Pisma. Šest knjiga pesama (Motivi, Kamenovi, Umir, Niska, Znak u kamenu i Zaveštanje). Efemeris, pet knjiga autobiografske proze.

KREDO: Ja sam stvaralački pesimista: ovom okruženju koje me na momente dovodi do očajanja suprotstavljam se nekim unutrašnjim snagama. Ukoliko je čovek pesimista u odnosu na život i na velike sudbonosne tokove civilizacije naroda kome pripadam, to osećanje se može savladati, kako je to rekla Isidora Sekulić, jedino stvaralaštvom, ne očajanjem i demobilizacijom.

O ZAVIČAJU: Decidirano tvrdim da ne planiram posetu zavičaju. Za mene je to završeno. Ni pod kojim uslovima ne bih želeo da idem u Zagreb. Ljudi pogrešno misle da ono što je prošlo mogu da repriziraju. Nada da se mogu obnoviti prošli srećni trenuci samo otvara rane.

O IZBEGLICAMA: Danas su izbeglice u gorem položaju nego što smo mi bili pre pedeset i kusur godina. Srbija tada nije bila toliko ekonomski siromašna, bez obzira na okupaciju i nevolje koje su nas pratile. Beograd je tada pokazivao solidarnost prema izbeglicama. Postojala je nada da će Nemačka biti poražena i da smo u Srbiji samo privremeno. Danas nema solidarnosti. Ima vrlo ružnih javno izrečenih izjava... Danas izbeglicama nije jasno koja se demografska politika vodi. Privid je da ima povratka.

O MEMORANDUMU: Ovaj spis je nikao iz rodoljubivih namera, kako bi se skrenula pažnja na pogibeljne tokove jugoslovenske krize. Nedovršen, ukraden iz fioke, nepravično je optužen da je krivac za sve što nam se dogodilo. Akademija nije zastupala nikakve ekstremno desne stavove, prevladavala je leva socijalna orjentacija koja je insistirala na demokratskom preobražaju društva, na preuređenju zemlje, za koje su se uostalom i svi drugi zalagali.

O SRBIMA: Delovanje različitih istorijskih faktora uslovilo je stvaranje civilizacijski različitih tipova Srba. Danas postoji mediteranski tip, panonski tip, centralno-balkanski, srednjoevropski i orjentalni tip Srbina.

O JUGOSLAVIJI: Moja generacija je vrlo bolno doživela krah Jugoslavije još 1941. Mi smo u nju verovali. Jugoslavija je imala velike šanse da preživi, desile su se, međutim, neke strašne stvari, poput genocida. Genocid je prošao nekažnjeno, prećutan je. Pod prinudom je došlo do veštačkog egaliziranja, stvaranja simetričnih krivica.