Književnost i politika: Neobjavljeni dnevnik Pavla Ugrinova (4)
Kako je nastao Beogradski krug
U nekoliko nastavaka donosimo odlomke iz memoarske knjige “Nulta egzistencija 1946-2006” Pavla Ugrinova, koja je svedočanstvo o bogatom životu ispunjenom brojnim susretima sa velikim umetnicima i intelektualcima našeg doba i prijateljevanjem sa njima. Kroz priče o druženju sa Radomirom Konstantinovićem, Filipom Davidom, Mirkom Kovačem, Miladinom Životićem, Vaskom Popom, Stojanom Čelićem, Slobodanom Blagojevićem i mnogim drugima, stvara se slika epohe koja bi se mogla podvesti pod šifru Hane Arent - “ljudi u mračnim vremenima”. Ugrinov je bio jedan od aktera otpora Slobodanu Miloševiću i njegovim paraintelektualnim satrapima, kroz formiranje Beogradskog kruga i borbu za “modernu, liberalnu, humanističku – evropsku Srbiju”
Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović) jedan je od najznačajnih pripovedača u srpskoj književnosti druge polovine XX veka. Rođen je 1926. u Molu (Bačka), a preminuo je 2007. u Beogradu. Napisao je 21 knjigu, među kojima posebno treba izdvojiti romane Fascinacije (1976), Carstvo zemaljsko (1982), Tople pedesete (1990), i prozna dela Senzacije (1970) i Rečnik elemenata (1972). Bio je vrlo aktivan na kulturnoj sceni, kao član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta JDP-a, član Saveta Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, član Saveta BITEF-a i brojnih drugih kulturnih ustanova i manifestacija. Od maja 1991. bio je redovni član SANU. Za roman Zadat život (1979) dobio je NIN-ovu nagradu.Beograd, 24. novembar 1991.
U ''Borbi'' Slobodan Blagojević piše: ''Srpstvo je, kao 'vizantijstvo' kada je i koliko je to, u ovom smislu domicilno. Kaže jedan srpski 'kulturni radnik', jadajući se oko izgubljene međunarodne parnice (u pitanju je slikarski legat): 'Da je bilo po pravdi, a ne po zakonu, mi bismo to sigurno dobili'.
Tu je sažeta suština srpske jurisprudencije: Pravda, a ne zakon! Podrazumjeva se da se Pravda i zakon ne mogu uskladiti. Zakon građanskog društva se odbacuje, a ustanovljava se načelo Pravde (kao neke bestjelesne persone).
Kakvo je onda društvo koje je utemeljeno na načelu Pravde, a ne Zakona? Neću filozofirati: Osvrnite se oko sebe i pogledajte! Eto, tako je''.
Beograd, 5. decembar 1991.
U subotu, 30. novembra, nisam mogao prisustvovati sastanku Nezavisnih pisaca, jer sam se razboleo. Jaka prehlada. Fića je molio da dođem, Rade takođe, ali ništa nije vredelo. Temperatura.
U ponedeljak, 2. decembra javio se Fića. Odlučili su da napišu pismo i da se obrate pedesetorici pisaca, pozivajući ih na sastanak, kako bi se kolektivno dogovorili šta dalje da činimo: za koju koncepciju da se odlučimo i koju formu da uzmemo. Pismo će skicirati Nebojša Popov.
Beograd, 9. decembar 1991.
Ni ove subote, kao i prethodne, nisam mogao prisustvovati sastanku nezavisnih pisaca. Ali želeo bih da zapišem nešto što se desilo na pretprošlom sastanku.
Pitali smo se, u jednom trenutku, o smislu čitave naše akcije, s obzirom da nismo u stanju ništa da preduzmemo (u organizacionom smislu). Imamo ideja, napretek, upravo je na tom sastanku došlo do prave eksplozije ideja, a nemamo, bukvalno – ni prebijene pare. Ne možemo da pošaljemo ni jedno pismo, a kamoli da sazovemo Skupštinu ili izdamo neku publikaciju.
Tražimo način kako da opstanemo, i da delujemo, iako nemamo nikakvih sredstava. I sastanke držimo zahvaljujući predusretljivosti pozorišta ''Duško Radović'', u njihovoj garderobi, kao da smo neka gostujuća trupa. Hoćemo li se pretvoriti u debatni klub; hoćemo li se svesti na objavljivanje deklaracija, protesta, izjava?
Na sve te dileme, u našoj tihoj bespomoćnosti, javlja se dramski pisac Nenad Prokić i kaže: ''Ne znam kako vi, ali što se mene tiče, sami ovi sastanci, ovo naše okupljanje i razgovori, u potpunosti me ispunjavaju! I da nema ničeg drugog, osim ovog našeg viđanja, za mene ove subote ostaju nezaboravni doživljaji''.
Posle sastanka malo sam razgovarao s njim. Kaže mi da ne stanuje u Beogradu, već u nekoj kući na Fruškoj gori, i jedva čeka subotu da dođe na naš sastanak. Ništa mu nije teško, Ta dva sata su za njega – svečanost!
Moju pažnju je privukao i Dragan Velikić. Kaže da me prati u mojim romanima. I ja sam čuo za njega i ponešto pročitao, uglavnom po časopisima. Sada se i upoznajemo. Deluje odlučno, moderno i inteligentno. Ali ima i neku čudesnu toplinu koja se prepoznaje kod momaka odraslih na moru. On je rodom iz Pule i to su karakterne crte. U glasu, ophođenju i nekoj urođenoj finoći.
Beograd, 11. decembar 1991.
Ozdravio; ili mi se bar čini da se bolje osećam. Razgovarao sa Fićom na Televiziji. Priča mi o prethodnom sastanku Nezavisnih pisaca i svome susretu sa Radetom, pre toga. Nebojša Popov napisao je jedno pismo koje je trebalo da bude upućeno svim dosadašnjim članovima, sa pozivom na konsultativni sastanak. Pismo nije prihvaćeno jer je opširno i “frazersko”. Odlučeno da Slobodan Blagojević napiše Deklaraciju koju će svi koji je odobre potpisati. Fićin susret sa Radetom u Radetovom stanu. Dve stvari izdvaja.
Drugo što ga je začudilo bilo je Radetovo osećanje da ga ''Milošević čeka na zicer'', pa da onda povede hajku na njega. On je imao jedan ozbiljan sudar sa Miloševićem oko Makedonije, i od tada su se odnosi zategli. Sada ga on, tobož, čeka da krene u akciju pa da ga onda javno počne da proganja. Fići to izgleda u najmanju ruku preterano, ako ne i ''paranoično''.
U prilog Radetove ''paranoičnost'' iznosi još jedan detalj. Kada su seli u kola (Radetova) da bi pošli u grad, Rade mu je skrenuo pažnju na dvojicu tipova koji su stajali kod kola preko puta.”Ti me prate!”, rekao mu je Rade. Fića je odmerio tu dvojicu i zaključio da ama baš nikakve veze nemaju sa ''špijuniranjem'' i da su se ubrzo mirno udaljili.
Kažem Fići kako je i mene Rade upozorio da ne spominjem preko telefona ništa u vezi sa Pavlom i vojskom, jer, u to je uveren, ”prisluškuju”.To sam već sam ocenio kao – paranoično i odbacio. “Ako moj telefon prisluškuju, onda su oni stvarno slabi!”, odgovorio sam.
Tek, izgleda kao da se Rade lagano povlači iz čitave stvari. Ostaje uz nas, podržava nas, ali se povlači. Fićin i moj zaključak: boji se, uplašio se, pati od paranoičnog straha. A tu je i Kaćin uticaj.
Represivne mere, posebno pretnje fašistoidnih grupa, sve su nas uplašile. Ali nisu samo fašisti posredi, tu je i JNA, tu i SPS – nimalo manje militantni. A tu su i – nacionalisti, svih vrsta i boja.
Beograd, 14. decembar 1991.
Sastanak Nezavisnih pisaca u Studentskom kulturnom centru, u 12 časova. Mirko Kovač je otišao u Rovinj. Prodao je stan na Medakoviću; hoće nešto da kupi u Rovinju, a kasnije i Beogradu, eventualno potkrovlje u kući Dese Trevizan, u Palmotićevoj ulici.
Sklonio se, naime, zbog sve žešćih pretnji izrečenih na njegovu adresu. Pomalo strah, pomalo potreba, pomalo bolja kombinacija. Najvažnije je da završi roman, koji ovde nije u stanju da piše, odnosno da stvar suviše ne zapusti. ''Od kad je JNA ušla u Sloveniju nisam ni retka napisao!'', kaže.
Rebarbarizacija, ili barbarizacija, osnovna je dijagnoza našeg, sadašnjeg, srpskog društva, dakle njegova krajnja zatvorenost, okrenutost mitskoj svesti uz agresivnost (barbarizam) prema svemu ''tuđem'' i ratnički duh (i praksa ) prema svemu što oni smatraju ''našom svetom zemljo''. Osuđuje se ''ološ'', koji je zacario na svim nivoima.
Tekst je esejistički, moralistički, i kao takav nema nedostataka, ali kao neka vrsta programskog teksta, morao bi pretrpeti preradu i dopunu (naročito u odeljku - šta mi to hoćemo, na šta se pozitivno oslanjamo). I u dramaturškom pogledu ga treba srediti. Za sledeću subotu tekst će pokušati da doradi Stojan Cerović, a na kraju ćemo ga Fića i ja definitivno uobličiti.
Tekst bi trebalo da bude gotov do Nove godine, da bismo u sledećoj istupili sa njim kao svojom Deklaracijom 92, ili pod nekim drugim naslovom – Srbija na nultoj tački, recimo – koji bi potom potpisali svi koji nam pristupaju. Iako okrnjeni, dakle, nastavljamo rad.
Beograd, 21. decembar 1991.
Sastanak Nezavisnih pisaca u Studentskom kulturnom centru (12 časova). Rasmatran tekst koji je načinio Stojan Cerović na osnovu teksta Slobodana Blagojevića.
Tekst isključivo govori o ratu i miru. To smo Fića i ja zapazili još u četvrtak kada je Stojan tekst doneo Fići. Nedostaje ono što je za nas specifično. Ovaj tekst bi mogao odlično poslužiti Životiću za njegov Mirotvorni pokret.
Fića je sročio nov tekst koji akcenat stavlja na kulturnu oblast, koja, zapravo, jedina nije pokrivena; u kojoj nema kritike a gde se svaki dan rade sve gore stvari. U tekstu nedostaje nešto slikovito, što bi odmah asociralo na bitan problem. Neki primeri. Preuzimam da to pokušam da napišem.
Posle diskusije, koja otkriva različita mišljenja, saglašavamo se da Cerović ponovo uzme sve tekstove i za idući put načini novi tekst koji ćemo, verujem, usvojiti kao jedan načelan tekst pod nazivom – Povelja 92. Đoka Lebović kaže, na moju primedbu da smo malo čitavu stvar odužili: “Radimo mudro, i lukavo!” Lukavo?! - čudim se. U svakom slučaju dobro je što ne radimo – brzopleto. Rekao bih da radimo zrelo i valjda zato malo sporo.
Beograd, 29. decembra 1991.
Juče je održan sastanak Nezavisnih pisaca u Kulturnom centru; nisam bio prisutan jer se zdravstveno ne osećam dobro. Fića mi danas javlja da “opet nismo ništa učinili”. Došlo je, zapravo do razlaza. To smo znali već prošle ili pretprošle subote.
Na jednoj strani su se opet javili “aktivisti”, a na drugoj “fundamentalisti”, uslovno rečeno.To jest: delimo se na one koji su posvećeni svakodnevnom reagovanju, sa jakim političkim akcentom, i one druge, nas nekolicinu, (Fića, Slobodan, Nenad...), koji bismo želeli da načinimo jednu čvršću platformu,čije bi se trajanje produžilo i posle rata. Prvi su pretežno “novinarske” prirode (Stojan, Bale, Zupanc, pa i Životić), koji bi najvše voleli da mi uđemo neposredno u svaku bitku i u tom smislu uvek “aktualizuju” naš program ili načela, ovoga puta Povelju 92.
Nema smisla dalje nastavljati zajednički, jer iz subote u subotu opažamo kako se stvar sve više podvaja. U međuvremenu, kaže mi Fića, Baletić i Stojan će ipak pokušati da načine, za iduću subotu, tekst koji bi, možda, bio poslednji pokušaj da se ne raziđemo, mada je po mome mišljenju razlaz neminovan, jer je besmisleno ovako se dalje mrcvariti.
Udruženje nezavisnih pisaca Jugoslavije
Udruženje nezavisnih pisaca Jugoslavije, bi, prema prvobitnim zamislima, trebalo da bude organizovano, pre svega, kao esnafsko. Bavilo bi se regulisanjem statusa, autorskim pravima, honorarima itd., ali svakako ne bi moglo biti politički neutralno.
''Osnivanje ovog udruženja se može posmatrati i kao politički čin“, kaže David Albahari, „jer je od politike teško pobeći. Moj ideal je potpuno oslobođenje od politike i mislim da bi ovo udruženje moglo delovati u tom pravcu, oslobođenju prostora za umetničko, nezavisno delovanje''.
Beograd, 3.januar 1992.
Povelja 92
Odustajemo od široke asocijacije pisaca, umetnika i intelektualaca i opredeljujemo se, ponovo, samo za - pisce. Vraćamo se, na nov način, staroj ideji, o nezavisnim piscima.
Napisao sam osnovna načela na četiri kucane stranice, koja treba da budu dopunjena Fićinim tekstom na temu “filozofije palanke”, da bi taj načelni tekst bio polazište svih naših stavova, a oni su – protiv filozofije palanke i protiv barbarogenija u čitavoj našoj duhovnoj sferi.
Da u Povelji bude i ono što hoćemo, za šta se zalažemo, a ne samo ono što nećemo i odbacujemo.
Beograd, 18. januar 1992.
Nezavisni pisci
Sastanak za usvajanje Povelje 92 nije održan ni do danas, iako smo pokušali da ga zakažemo dva puta. Pored Fiće i mene na sastanak je trebalo da dođu Blagojević, Prokić i Velikić, koga smo, zbog njegovih tekstova u “Vremenu” naknadno uvrstili u “jezgro”.
Na prvi sastanak nije mogao da dođe Blagojević – bolestan – pa smo sastanak odložili za nekoliko dana. Blagojević se međutim nije javljao; moj utisak je da ne želi više da se angažuje ni u širem ni u užem sastavu Nezavisnih pisaca. Verovatno mu se smučilo naše beskrajno odugovlačenje. Velikić se javljao ali sastanak je još bio neizvestan. Tako je i taj, možda poslednji pokušaj da razmotrimo Povelju 92, propao. Ne znam da li će se uopšte održati.
U međuvremenu, širi skup grupe pisaca odlučuje da za nedelju sazove Skupštinu i izabere predsedništvo i odbori. U tzv. širi skup uključuju se pored pisaca i filozofa – sociolozi, dramski pisci, novinari, ekonomisti, političari (bivši, i mlađi, iz opozicije).
Inicijativu su sad preuzeli Miladin Životić, Ivan Čolović, Đorđe Lebović, Stojan Cerović i uopšte tzv. “aktivisti”. Na Skupštinu će biti pozvani i svi pisci koji su dali svoj pristanak ranije i novoprispeli, (ukupno oko 150), a skupština će se održati u Studentskom kulturnom centru.
Žao mi je što takozvanu Povelju 92 niko osim mene i Fiće nije imao priliku da prokomentariše. A još više što je nismo usvojili kao osnovni dokument za okupljanje Nezavisnih pisaca.
Beograd, 26.januar 1992.
Osnivačka skupština Nezavisnih pisaca i intelektualaca Beogradski krug.
Posle višemesečnih dogovaranja, konačno je održana skupština Nezavisnih pisaca i intelektualaca Srbije u Studentskom kulturnom centru. Premda smo uputili samo oko stotinu pozivnica na adresu potencijalnih članova, na skupštinu su došli i mnogi nepozvani prijatelji, ali i mnogi nepoznati, koji su o Skupštini bili obavešteni preko štampe.
Takoreći na minut pre nego što je skupština trebalo da počne, neočekivano je sve došlo u pitanje, jer se ispostavilo da nigde nema ključa od glavne sale SKC-a, a da u samoj Sali uopšte nema stolica, iako se one obično tamo nalaze. (Posredi je, po svoj prilici, bila namerna nemarnost.) Osim toga, glavni organizator SKC-a nije došao u zakazano vreme, a bilo je neizvesno da li će se uopšte pojaviti, iako smo se prethodnog dana o svemu precizno dogovorili. (Da li je to bila direktiva neke ''više sile''? Nismo imali vremena da sada razmišljamo o tome. U masi ljudi najviše je bilo mladih, studenata, i zar da nas baš sada ''izda'' Studentski kulturni centar).
''Bez obzira na sve'', rekao sam, ''skupštinu danas moramo održati! Makar i na otvorenom! Ako prisutni budu prisiljeni da stoje, obavićemo samo konstituisanje, usvojiti statut i program rada i skupštinu završiti bez diskusije!''
Na kraju smo odlučili da skupštinu održimo u maloj sali na spratu, gde inače radi Studentska pozorišna sekcija, (pod rukovodstvom mladog reditelja V.S.) i u kojoj je bilo oko pedeset stolica.
Zauzimamo mesto na podijumu male pozornice. Lebović mi dobacuje: ''Pa, počni, režiraj, prijatelju! I ovo će kanda ostati za istoriju!'' (Verovatno aludirajući na Godoa i moju režija od pre trideset šest godina).
U sali veoma mnogo poznatih ličnosti, pored ostalih i ''liberali'': Latinka Perović i Mirko Tepavac.
Gužva se međutim iz trenutka u trenutak povećavala i prosto je bilo nemoguće početi rad. Oko pedeset pozvanih, i uglavnom starijih, sedelo je, dok su svi ostali stajali naokolo. Vera (Vera Blagojević, supruga Pavla U. pr.red.) se stiskala sa desetinom svojih vernih drugarica i jedva dišu. Vidim Jelenu Vlajković, dok mi osmehnuta maše, Mirjanu Stefanović, Ljilju Đurđić, Mirjanu Obretković i Stašu Babić i druga ozarena lica. Hlade se novinama; temperatura ljudskih tela se povećava.
Uz njih su mladi, pre svih studenti Jelene Vlajković, valjda ceo Odsek psihologije sa Filozofskog, Životićevi studenti, zatim Pavle (Pavle Popović, sin Pavla Ugrinova, pr.red.) i njegovi drugovi sa arheologije, i momci iz kraja (u magnovenju verujući da ćemo našim istupanjem rasterati ''pozivare'' koji ih noćima jure i love kao zveri. Ti mračni ''aktivisti'' čiji je cilj da ih odvoje od njihovih studija i devojaka, i na silu odvedu u haos i mrak zahuktalog rata.)
Vera nekako nalazi jednu stolicu i dodaje Kaći (Kaća Samardžić, supruga Radomira K. pr. red.), koja seda, u elegantnom kostimu, sa svežom frizurom, a zatim mi upućuje oštre poglede, podiže ispružen kažiprst i sa osmehom mi ''preti'', verovatno zabrinuta za Radetova istupanja u ''nemilom vremenu''.
Dvokrilna vrata su bila širom otvorena, a ulaz bukvalno zakrčen. U hodniku iza vrata na strmom stepeništu guralo se bar još pedeset ljudi koji nisu mogli da uđu.
Kamermani (njih pet-šest) su se ipak nekako provukli i upalili reflektore, počeli snimati a mnoštvo mikrofona se našlo ispred nas.
Životić je najzad otvorio Skupštinu i pročitao uvodni tekst, u kome je pored ostalog rekao:
''Težnji vlasti, da u ime tobožnjeg nacionalnog interesa, svojoj kratkovidoj i pogubnoj politici podredi naučne i kulturne ustanove, univerzitete i javna glasila, a posebno televiziju, potrebno je suprotstaviti jedan oblik okupljanja koji će intelektualcima omogućiti da odbrane ne samo svoje pravo na nezavisan stvaralački rad, već temeljne demokratske vrednosti''.
Zatim je Filip David pročitao Program nezavisnih pisaca i intelektualaca, i dodao: ’’da se ideja o Udruženju nezavisnih pisaca i intelektualaca razvila iz prethodno stvorenog Udruženja nezavisnih pisaca''. Nenad Prokić je pročitao – Statut. Kako je većina ljudi stajala i prosto se gušila od stiske, nije imalo smisla da otvaramo širu diskusiju, već smo uvodne tekstove i dokumenta usvojili aklamacijom.
Na kraju je Životić dao reč Radomiru Konstantinoviću, koji je, ponesen svojim emocijama, kakav je neretko bio u javnim nastupima kada ga ponesu, pored ostalog rekao: ''
Izabrana Uprava je ostala u sali da na svome prvom sastanku izabere predsednika, dva potpredsednika i sekretara, i portparola. Izražavajući opštu želju svih prisutnih, privoleli smo Radeta da prihvati ulogu predsednika, što je on prihvatio. Novi naziv Udruženja nezavisnih pisaca i intelektualaca glasi – Beogradski krug.
Beograd, 26. januara 1992.
Posle završetka Skupštine, Miša Stambolić (direktor ''Nolita'') je pozvao Radeta i mene – kao naš izdavač i učesnik skupštine – na ručak kod “Dušanovog grada”, na pečenu jagnjetinu. Miša nam uzbuđeno kaže: ''Meni je čast što sam danas bio ovde! I što sam uopšte među ovim ljudima''. Što se Radetovog izbora za predsednika tiče, dodaje, kao u šali, ''s njim neće biti nimalo lako!''
Svako od nas sigurno ima i neki svoj lični motiv pored onoga opšteg koji svi prihvatamo. Radetov i moj cilj je jasan – želimo da napišemo, a Beogradski krug odobri – ozbiljan programski tekst koji bi trebalo da predstavlja nacionalni program, ako ne svih a ono onih koji hoće modernu, liberalnu, humanističku – “evropsku Srbiju”. Tekst, od 20-30 strana, treba da nosi naziv Druga Srbija
To nije, međutim, samo Radetov i moj cilj, već i većine članova, ako ne i svih, ovoga Upravnog odbora i verujemo, većine našeg članstva, pa i velikog broja intelektualaca Srbije. Naravno da to nije lako; nije lako sastaviti i napisati taj tekst. Tu ćemo angažovati najbolje ljude za svaku posebnu oblast.
To mora uspeti. Ako to ne učinimo, ili to ne uspe, čitava naša dugogodišnja borba protiv nacionalizma, vrlo intenzivna, čak od početka sedamdesetih, ostaće jalova, neostvarena, zapravo promašena. Posredi je jedan istorijski zadatak; posredi je jedan istorijski akt. Mi smo toga svesni. Mi moramo Srbiju vratiti iz neistorije u istoriju, iz barbarstva u civilizaciju, iz krvi u humanost.
Ručak ''Kod Dušanovog grada''. Pečene jagnjetine nije bilo, ali smo naručili izvrsnu kuvanu teletinu, uz crno i belo vino. Malo smo se napili; to podstiče, pored ostalog i vizije. Miša, inače oprezan, skeptičan, pa i ciničan, smatra da imamo veliku šansu koju ne smemo ispustiti. Smatra – valjda sudeći po sebi – da naša akcija ohrabruje sve one koji se još ne usuđuju da se izjasne, suprotstave, pobune. Naročito – novinare! I sve druge, posebno zbunjenu omladinu.
S druge strane, napominje, u jednom momentu, da je “Nolit” finansijski propao. Ne zna kako će biti sa štampanjem knjiga. O honorarima nema ni govora. Prosto preživljavaju. Zatim, neizbežno – nešto o piscima.
Što se “Nolita” tiče, Miša kaže da je Vasko sa neverovatnom istrajnošću sprovodio “liniju” Partije, partijsko “čistunstvo”, i često odbijao da primi sasvim dobre rukopise, kao što je bio roman “Kako upokojiti vampira” od Pekića, a bio je i protiv štampanja “Upotrebe čoveka” Aleksandra Tišme, zbog slobodne interpretacije lika Jevrejke Vere Kroner itd.
“Ćorava kutija” Petra Lukovića, u “Vremenu” – čista je satirična literatura. Kao što je i novinarstvo Stojana Cerovića, takođe na literarnom nivou. Slobodan Blagojević je napisao novu Filozofiju palanke pod nazivom – Patrijarhalci.
* Odlomke iz još neobjavljene knjige dnevničkih beležaka ''Nulta egzistencija 1946-2006'', objavljujemo uz dozvolu Vere Blagojević Ugrinov kojoj se zahvaljujemo na ustupljenim fotografijama iz porodične arhive. Sledeći nastavak objavljujemo u ponedeljak 14. novembra 2011.
No comments:
Post a Comment