Almond: Crveno svetlo EU bilo bi Tadićev politički krah - Radio Slobodna Evropa

Almond: Crveno svetlo EU bilo bi Tadićev politički krah - Radio Slobodna Evropa: "Almond: Crveno svetlo EU bilo bi Tadićev politički krah
Mark Almond

Mark Almond
25.04.2011
Branka Trivić
Profesor savremene istorije na Oksfordskom univerzitetu Mark Almond u intervjuu za RSE ocenjuje kako je štrajk glađu Tomislava Nikolića bio politički riskantan potez. Almond smatra kako će do kraja godine teško doći do nekih važnijih praktičnih približavanja između Beograda i Prištine u pregovorima oko Kosova, te navodi kako je zahtev Hrvata u BiH za hrvatsku teritorijalnu jedinicu ozbiljan problem.

RSE: Šta mislite o odluci Tomislava Nikolića, lidera Srpske napredne stranke, da štrajkuje glađu? Da li taj potez po vašem sudu ima ikakvog smisla?

Almond: To je dramatičan korak, ali, kao politički akt, čini mi se da je to prilično bizaran potez. Možda bi bilo bolje da je, kao lider partije i kao najznačajniji glas svoje partije, umesto što se odlučio za taj korak krenuo u organizovanje protesta.

RSE: Ali, da li je štrajk gladju kao Nikolićev politički izbor bio uopšte potreban? Prema svim istraživanjima javnog mnenja, Srpska napredna stranka je trenutno najjača stranka u Srbiji. Drugo, redovni izbori su na proleće iduće godine, ali Tadić je spreman da raspiše i vanredne već u januaru. Da li je, dakle, onda uopšte imalo bilo kakvog smisla štrajkovati da bi se izbori održali u decembru, samo mesec dana ranije – ili čak i manje - nego što je vlast spremna da ih raspiše?

Almond: Da je Nikolić tražio održavanje vanrednih izbora odmah, tj. u narednih, recimo, šest nedelja, lakše bi se mogla razumeti takva njegova radikalna odluka. Ovako je, kao što sam rekao, velika verovatnoća da će samo naneti štetu svom zdravlju i da će svoju partiju, kako rekoh, ostaviti bez glasa i vođstva. Dakle, politički je riskantno ovo što radi i to kako za njega samog tako i za njegovu stranku. Vidi se da tu nedostaje strateški cilj. Možda je bilo politički racionalnije da je energiju usmerio u organizovanje masovnih demonstracija i štrajkova sa zahtevom za raspisivanje hitnih izbora, ali pošto je raspisivanje izbora već izvesno, možda već i krajem godine, ne vidim smisao u njegovom objašnjenju štrajka. Mnogo fundamentalniji problem, međutim, ja vidim u tome kojim politikama će bilo koja vl
Ko god pobedi na sledećim izborima, kad god oni budu održani, suočiće se sa strašnim izazovom da zemlju izvuče iz ovako duboke ekonomske i društvene krize.
ada koja izađe iz narednih izbora izvući zemlju iz dramatične ekonomske krize. Srbija je u izvesnoj meri postala žrtva i međunarodnih ekonomskih lomova u kojima su porasle cene energenata i sirovina i u kojima su se zatvorila tržišta za srpsku robu. Socijalna kriza je zastrašujuća, građani su užasno osiromašeni. Dakle, ko god pobedi na sledećim izborima, kad god oni budu održani, suočiće se sa strašnim izazovom da zemlju izvuče iz ovako duboke ekonomske i društvene krize, ali će, šta god da učini, imati veoma, veoma ograničene manevarske mogućnosti da situaciju promeni nabolje. Osim ukoliko vlada ne pronadje nekog medjunarodnog partnera koji će joj u tome biti od pomoći. U izvesnom smislu, prozapadna orijentacija srpske vlasti i njena namera da zemlju uvedu u Evropsku uniju nije dočekana adekvatnom ekonomskom podrškom sa Zapada zato što u globalnoj ekonomskoj krizi zapadne zemlje nisu bile u situaciji da finansijski pomognu Srbiji. U toj krizi je nedostajalo raspoloženje za pružanje finansijske podrške strukturalnim i razvojnim reformama u Srbiji. Nisam, međutim, siguran ni da će se u doglednoj budućnosti naći neko ko će Srbiji priskočiti u pomoć.

RSE: Hoće li neko profitirati iz ovog Nikolićevog štrajka? Da li će njegova stranka dobiti ili izgubiti, odnosno, kako će u svemu tome proći Tadićeva Demokratska stranka?

Almond: Sve ovo bi moglo dodatno da polarizuje partijsko-političku scenu. Razume se, sve zavisi i od toga koliko će taj štrajk trajati. Naravno, zdravlje gospodina Niko
Tomislav Nikolić u bolnici, 21. april 2011
lića ne može još dugo biti nepodriveno ako nastavi štrajk glađu. Ako reši da ne prekida štrajk, to bi moglo izazvati ozbiljnu psihološku krizu. Ako se, pak, odluči za kompromis, neuspeli, polovični, štrajk bi mu se mogao vratiti kao bumerang. Što se tiče vlade, u sličaju da Nikolić nastavi štrajk, ona može biti optužena da izlaže ozbiljnom riziku njegovo zdravlje samo zato da bi se održala na vlasti pukih par meseci duže. Dakle, u zavisnosti od toga šta je Nikolić odlučio razvijaće se i politička situacija, ali moglo bi doći do opasne političke i emocionalne polarizacije, koja nije bez ozbiljnih rizika od porasta tenzija. Nadam se, ipak, da do takvog razvoja neće doći. S druge strane, međutim, može se dogoditi da se drugi partijski lideri osete marginalizovanima u ovoj situaciji kad je fokus samo na Borisu Tadiću i Tomislavu Nikoliću, pa da pokušaju da sebe nametnu kao alternativu demokratskom bloku ili bloku gospodina Nikolića.

RSE: Srbija očekuje da dobije status kandidata za Evropsku uniju u oktobru. Da li je po vašem mišljenju i verovatno da će ga dobiti? Vlada je izgubila mnogo dragocenog vremena i još uvek ga gubi dok traje ovaj štrajk jer se svi samo time bave. Dakle, postavlja se pitanje koliko je uopšte realno da će Srbija taj status dobiti.

Almond: Sa tačke gledišta Demokratske stranke, to bi svakako bio ogroman uspeh. Oni bi i te kako imali razloga da sebi čestitaju zato što su, konačno, zemjlji obezbedili jasnu evropsku perspektivu. Zbog toga oni i žele da izbore zakažu tek nakon što dobiju potencijalnu garanciju da će Srbija taj status dobiti. S druge strane, postojaće i dalje veliki problem jer će Evropska unija, kao što smo to videli i još uvek gledamo u slučaju Hrvatske, i posle toga insistirati na zahtevima, na ispunjavanju uslova i standarda za pridruživanje njenim redovima.

Teško do kompromisa Beograda i Prištine

RSE: Da, ali ni za ovaj prvi korak – dobijanje statusa kandidata – nema garancije, a ovde se vladajući blok ponaša kao da je to Unija obećala, kao da je to zagarantovano.

Almond: Ako Srbija ne dobije status kandidata za EU – to će biti razoran udarac čitavom projektu Demokratske stranke, a i samoj Tadićevoj političkoj karijeri. Njegova karijera je bazirana na obećanju da je upravo on lider koji će Srbiju uvesti u zajednicu evropskih naroda i koji će joj garantovati da će u do
Boris Tadić neće ići u izbore dok ne dobije garanciju Brisela da će zemlja dobiti kandidatski status.
glednoj budućnosti ponovo zadobiti lice evropske države ulaskom u Evropsku uniju. Ako, međutim, u oktobru Srbija ne dobije status kandidata, biće to zastrašujući nokaut, potres samih temelja Demokratske stranke, koji će zapretiti njenoj daljoj političkoj budućnosti, kao i mandatu predsednika Tadića. Dakle, on neće ići u izbore dok ne dobije garanciju da će zemlja dobiti kandidatski status. Ali, s druge strane, što se interna politička kriza u Srbiji bude više prolongirala ili zaoštravala, biće sve više onih u Evropskoj uniji koji će se zapitati treba li uopšte učiniti taj korak, udeliti Srbiji status-kandidata, ako je u toj zemlji takva unutrašnja politička kriza.

RSE: Verujete li da će dijalog Priština-Beograd doneti neke konkretne rezultate, neke uspešne ugovore, do kraja godine?

Almond: Ja veoma sumnjam u to. Objektivno, postoje ekonomski motivi da se postignu dogovori ili kompromisi o nekim fundamentalnim pitanjima. Čini mi se, međutim, da će
Srpsko-kosovski pregovori u Briselu, mart 2011
aktuelnoj vladi u Beogradu biti veoma teško u predizbornoj kampanji da kod kuće bude percipirana kao vlada koja čini ustupke Prištini u moru problema koje ima u sopstvenom dvorištu. Istovremeno, ako ne dobije nikakav ustupak od Beograda, kosovska vlada će rezonovati da nema razloga da pristaje na bilo kakav dogovor. Zato što – iako bi želeli da uspostave bolje ekonomske odnose sa Srbijom zbog neminovnog geografskog susedstva sa njom – oni već imaju priznanje svoje državne nezavisnosti od strane najznačajnijih zemalja i međunarodno prihvatanje svuda gde su želeli – u Americi, Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj itd. Osim toga, Priština ne želi stvaranje bilo kakve vrste labavog aranžmana sa Srbijom, ništa ne prihvata izvan čistog rešenja svoje državne nezavisnosti. Odbacuje, dakle, instaliranje bilo kakvih ambivalentnih rešenja. U tom smislu ne vidim da će do kraja godine doći do nekih važnijih praktičnih približavanja između dve pregovaračke strane.

RSE: Ima nekih glasova koji dolaze iz Prištine koji tvrde da iz ovih razgovora mogu profitirati samo Srbija i Evropska unija, ali ne i Kosovo. Kako komentarišete to gledište?

Almond: Da, to je zato što Priština ne želi da napravi bilo kakve ustupke kad je njena nezavisnost u pitanju, čak ni u simboličkom smislu. Za Srbiju je, s druge strane, izuzetno važno da baš u tom domenu isposluje neke ustupke jer je prema Kosovu definisala politiku da je sve prihvatljivo osim nezavisnosti. Dakle, tu smo u nemogućoj situaciji jer svaki ustupak koji bi bio atraktivan za vladu u Beogradu upravo je ustupak koji Priština ne može da napravi, a kompromisi koje Beograd može da učini Prištini načelno su već učinjeni pre proglašenja kosovske Deklaracije nezavisnosti. U takvoj situaciji zaista nije lako prepoznati bilo kakav prostor za kompromise.

RSE: Šta mislite o reakcijama u Hrvatskoj nakon haških presuda generalu Gotovini? Da li su se mogle očekivati takve reakcije?

Almond: Očekivao sam negativne reakcije, ali one su bile nešto dramatičnije nego što sam anticipirao. Mislim, međutim, da se i u tim reagovanjima mogla kao neki dubinski uzrok detektovati duboka ekonomska kriza u Hrvatskoj i alijenacija velikog broja gradjana od političke klase – i to ne samo od vladajuće, nego i od glavne opozicione partije. Obični ljudi naprosto osećaju da u tim koruptivnim elita
U Briselu postoji konfuzija između Zagreba i Beograda, tamo se te dve geografske jedinice mešaju.
ma i njihovoj vladavini nema nikakvog osećaja za njihove potrebe i interese. Dakle, u tim masovnim reakcijama Gotovina nije simbolizovao samo hrvatski nacionalizam prema Srbima nego je u izvesnom smislu bio i simbol odbacivanja političke elite. Moglo bi se možda reći da je u ovom trenutku Hrvatska u situaciji većih političkih tenzija nego Srbija. Međutim, ono što predstavlja veliku teškoću i za Srbe i za Hrvate jeste to što u Briselu, uprkos raspadu bivše Jugoslavije i funkcionisanju odnosa sa nezavisnim državama nastalim na njenom tlu, još uvek postoji tendencija da se o Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, čak i o Kosovu, misli kao o jednoj celini, ili, u najboljem slučaju, kao o međuzavisnim delovima te celine. U takvoj situaciji, primera radi, taj anti-evropski aspekt koji je bio prisutan u hrvatskim demonstracijama zbog presude Gotovini, ti impulsi koji su se mogli osetiti, a koji sugerišu da mnogo građana Hrvatske odbija ulazak u Evropsku uniju – sve to bi se lako moglo preliti i u Srbiju, u smislu da u Briselu zaključe: oni zapravo i ne žele da nam se pridruže. Shvatate šta želim da kažem: tamo postoji konfuzija između Zagreba i Beograda, tamo se te dve geografske jedinice mešaju.

RSE: Šta mislite o zahtevu Hrvatskog narodnog sabora koji je pre nekoliko dana u Mostaru usvojio rezoluciju koja traži detaljnu reformu Dejtonskog ustava i novu administrativno-teritorijalnu organizaciju države Bosne i Hercegovine. Kako, po vašem mišljenju, razumeti ovaj zahtev?

Almond: Ono što se može videti u Bosni i Hercegovini jeste duboka kriza identiteta države, čiji je izraz da nije izgradjen identitetski temelj da se gradjani osećaju pre svega kao Bosanci. Razume se, i duboka ekonomska kriza doprinosi anomaliji u kojoj neki rezonuju: pošto sam Srbin, a sada očigledno i -pošto sam Hrvat - biće bolje da živim u jedinici u kojoj ću imati mnogo veću administrativnu autonomiju, čak i de facto nezavisnost. S druge strane, mnogi Bošnjaci, kao i međunarodni zaštitnici Bosne i Hercegovine, želeli bi da se ratosiljaju Dejtonskog ustava i da kreiraju unifikovaniju državu. Dakle, vidimo sve snažnije javne zahteve hrvatske zajednice u Mostaru, a kao što je poznato, takvo raspoloženje u Banjaluci postoji odavno, za dalju decentralizaciju Bosne i Hercegovine, ako ne i za de facto tripartitnu separaciju. Ovo zaista predstavlja ozbiljan problem za Evropsku uniju i Sjedinjene Države, koje godinama rade na stabilizovanju Bosne i Hercegovine. One jesu uspele da zaleče ratne rane 1995. godine, ali nisu bile u stanju da formiraju stabilnu federalnu državu. Sada, štaviše, ni ta decentralizovana dejtonska država ne izgleda kao da ima dovoljnu podršku od strane dva od tri konstitutivna naroda.

- Sent using Google Toolbar"