Onaj ko govori u ime drugih vazda je prevarant

Photo: www.romania-insider.com

Oni koji govore nemaju tajni. A svi govorimo.
Izdajemo se, krčmimo dušu; svako se, kao dželat neizrecivog, upinje da
uništi sve tajne, počev od sopstvenih. Nađemo li se s ljudima, tada se
zajednički unišavamo jurišajući prema praznini, bilo time što
razmenjujemo ideje, bilo što se ispovedamo ili spletkarimo. Radoznalost
je izazvala ne samo prvi pad, već i bezbrojna svakodnevna posrtanja


Svako je od nas rođenjem
doneo izvesnu količinu čistote, kojoj je bilo suđeno da se izopači u
dodiru s ljudima, kroz ogrešenje o samoću. Jer svako od nas čini sve što
može samo da ne bi ostao prepušten samome sebi. Bližnji nije
neizbežnost, već zamka pada. Nesposobni da sačuvamo čiste ruke i
neiskvarena srca, mi sebe skrnavimo tuđim iznojavanjima, valjamo se po
blatu, željni gadosti i lakomi za kugom, jednoglasno rokćući u brlogu. I
kad počnemo da sanjarimo o morima pretvorenim u svetu vodicu, već je
odveć kasno da zaplivamo, - prevelika iskvarenost sprečava nas da u njih
zaronimo: isuviše je svet opustošio našu samoću; tuđi tragovi na nama
postali su neizbrisivi.

Od svakolikih živih stvorenja jedino
čovek budi postojanu odvratnost. Zazor što ga izaziva životinja prolazan
je; on ne dozreva u mišljenju, dok bližnji opsedaju naša razmišljanja,
prodiru u mehanizam naše ravnodušnosti prema svetu da bi nas učvrstili u
odbijanju i nepristajanju. Posle svakog razgovora, u kome istančanost
odaje stupanj jedne civilizacije, kako da ne zavapimo za Saharom, kako
ne zavideti biljkama ili beskrajnim monolozima životinjskog carstva?

Photo: Firman Hananda Boedihardjo

Ako je tačno da svakom rečju pobeđujemo ništavilo, mi time, takođe,
sve dublje potpadamo pod njegovu vlast. Umiremo srazmerno broju reči
koje razbacujemo svuda oko sebe... Oni koji govore nemaju tajni. A svi
govorimo. Izdajemo se, krčmimo dušu; svako se, kao dželat neizrecivog,
upinje da uništi sve tajne, počev od sopstvenih. Nađemo li se s ljudima,
tada se zajednički unišavamo jurišajući prema praznini, bilo time što
razmenjujemo ideje, bilo što se ispovedamo ili spletkarimo. Radoznalost
je izazvala ne samo prvi pad, već i bezbrojna svakodnevna posrtanja.
Život i jeste ta nestrpljiva težnja ka padu, ka obeščašćenju devičanskih
samoća duše putem dijaloga, iskonska i svakidašnja negacija Raja.

Čovek
bi trebalo da osluškuje jedino sebe u beskrajnoj ekstazi nesaopštljive
Reči, te da iskiva reči za svoje čutnje i stvara zvučne akorde onako kao
mu se kad prohte. Ali, on je vaseljenski brbljivac; on govori u ime
drugih; njegovo ja voli prvo lice množine. A onaj ko govori u ime drugih
vazda je prevarant. Političari, reformatori i svi oni koji su našli
kakav opšti izgovor - varalice su. Jedino laž umetnika nije potpuna, jer
on izmišlja samo sebe. Izuzmu li se tonjenja u nesaopštljivo, i govorni
zastoji koji dolaze iz nemih, neutešnih uzbuđenja, život je tek pusta
dreka u prostoru bez kordinata, a vaseljena - geometrija pogođena
epilepsijom.





*Iz knjige "Kratak pregled raspadanja", s francuskog preveo Milovan Danojlić



e-novine.com