Feljton: Odjeci i reagovanja (1) - Vreme kada je narod govorio

e-novine.com - Vreme kada je narod govorio

Feljton: Odjeci i reagovanja (1)

Vreme kada je narod govorio

PHOTO: STOCK

U (pred)istoriji raspada Jugoslavije i potonjih ratova novinskoj rubrici „Odjeci reagovanja“ svakako pripada sasvim poseban značaj. Ona je odavno postala povlašćeno mesto sećanja ne samo u ličnim uspomenama savremenika nego i u kolektivnoj memoriji. To je, neosporno, jedna od onih nezaobilaznih repernih tačaka u odnosu na koje pokušavamo da rekonstruišemo duh vremena koji je vladao krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Tada se, zahvaljujući naporu „naroda koji je progovorio“, na stranicama „Politike“ gradila jedna nova stvarnost, koja će uskoro postati stvarnija od stvarnosti same. O fenomenu „Odjeka i reagovanja“ nedavno je objavljena knjiga „Vreme kada je narod govorio“ autora Aljoše Mimice i Radine Vučetić, Iz tog obimnog i dragocenog dokumenta, čitaocima e-novina prenosimo odabrane delove

Autori: Aljoša Mimica i Radina Vučetić

Tokom svog novinskog života rubrika Odjeci i reagovanja (jul 1988 − mart 1991) bila je prepuna datuma koji zaslužuju da ih se sećamo. Pomenimo, ukratko, samo nekoliko tih značajnih događaja koji su se savremenicima utisnuli u sećanje: „antibirokratska revolucija” u Vojvodini, pa onda i u Crnoj Gori; afera Janša i drugovi; slučaj Azema Vlasija; Miting bratstva i jedinstva na beogradskom Ušću; štrajk albanskih rudara u „Starom trgu”; skup podrške štrajkačima u ljubljanskom Cankarjevom domu; raspisivanje Zajma za ekonomski preporod Srbije; obeležavanje šeststote godišnjice kosovske bitke na Gazimestanu; Miting istine u Ljubljani; bojkot slovenačke robe; „balvan revolucija” u Hrvatskoj; afera Špegelj; 9. mart u Beogradu... S obzirom na bogatstvo sadržaja Odjeka i reagovanja, ova knjiga bi se, dakle, mogla pojaviti i povodom bilo koje od tih dvadesetogošnjica koje nas tek očekuju.

Rubrika Odjeci i reagovanja bila je već predmet brojnih i raznovrsnih analiza, ocena i osvrta. O njoj su pisali nekadašnji novinari i urednici Politike, aktivisti nevladinih organizacija, istoričari, sociolozi, etnolozi, stručnjaci za masovne komunikacije, književnici, feljtonisti, memoaristi, pa čak i eksperti pozvani pred Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. No, čak i da nije bilo svih tih pisanih svedočanstava − fragmentarnih ili vrlo studioznih − rubrika bi preživela. I, zaista, ona još živi u svesti čak i onih koji o njoj nisu mogli imati nikakvo neposredno čitalačko iskustvo. Taj sklop reči − „odjeci i reagovanja” − odavno više ne upućuje samo na naziv jedne rubrique scandaleuse nego je postao metaforično opšte mesto, uveliko ispražnjeno od svog izvornog značenja, sadržaja i funkcije. Naziv jedne naoko beznačajne čitalačke tribine koja bi, po prirodi stvari, odavno trebalo da potone u zaborav, postao je takoreći generički pojam.

Dovoljno je, u tom smislu, konsultovati internetske pretraživače pa videti da se pomenuta sintagma javlja na stotine, pa i hiljade puta, u najrazličitijim (kon)tekstualnim upotrebama, u sklopu najraznovrsnijih narativnih obrazaca i žanrova, ispod pera pisaca svih generacija i profesija, međusobno nesravnjivih moralnih habitusa i političkih opredeljenja. U štampi se govori o „odjecima i reagovanjima” na bezazlene pozorišne predstave, dodeljivanje književnih nagrada, sportske događaje i estradne priredbe; učesnici javnih polemika optužuju jedni druge da obnavljaju duh Odjeka i reagovanja; tim izrazom novinari naslovljavaju svoje kolumne u kojima analiziraju posledice pojedinih aktuelnih političkih događaja, pojava i javnih izjava. Štaviše, naziv Politikine rubrike ne služi samo kao uzgredna, najčešće posprdna poštapalica, nego i kao neka vrsta zgodnog, ali već pomalo otrcanog passe-partout. On se, ako tako može da se kaže, već institucionalizuje u naslovima pojedinih internetskih foruma i blogova, te i na taj način postaje sastavni deo aktuelne popularne (pot)kulture. Uostalom, pojam „Odjeci i reagovanja” odavno je uvršćen u Leksikon Yu mitologije, taj trajno otvoreni virtuelni muzej najraznovrsnijih uspomena na pozne dane bivše zajedničke države. Tu − među bombonama „505 sa crtom”, već pomalo posrnulim Titovim štafetama i kultnim pesmuljcima − možemo naći i najkraću definiciju pomenute odrednice koja, naprosto, glasi: „Novinari pišu kobajagi pisma čitatelja”.

Kao što ćemo i sami pokazati, bilo je, naravno, i toga, čak i više nego što možemo i slutiti. Ali, kamo sreće da su se Odjeci i reagovanja svodili na burlesku, jednu vrstu persiflaže uobičajenih pisama čitalaca, postmodernistički narativni konstrukt smišljen à la manière de... Istina, s današnje tačke gledanja, naročito u očima mlađih čitalaca koji bi se odvažili da privire u požutele komplete ondašnje Politike, rubrika zaista može zazvučati prilično zabavno. Ona bi im se, najpre, mogla ukazati kao tezaurus jedne vrste paraliterarnog ili kvazinaučnog stvaralaštva, rečnik opštih mesta, riznica sintagmi i mitema u novom, politički korektnom diskursu koji se tek kovao; potom, možda, kao brevijar amoralnosti, stupidarijum, priručnik za ljubitelje jake reči, hrestomatija nepismenosti; najzad, kao izvor za popis imena tzv. javnih ličnosti među kojima bi lako bilo prepoznati one koje su se zatrčale, ili pak naknadno uskočile u voz; tu bi se video, u svoj svojoj naivnosti ili proračunatosti, onaj ko nije ništa razumeo, ali i onaj ko je bio dovoljno lukav da na vreme shvati sve što treba; ne bi bilo teško uočiti kasnije prebege, pokajnike i prevrtače.

Taj sklop reči − „odjeci i reagovanja” − odavno više ne upućuje samo na naziv jedne rubrique scandaleuse nego je postao metaforično opšte mesto, uveliko ispražnjeno od svog izvornog značenja, sadržaja i funkcije. Naziv jedne naoko beznačajne čitalačke tribine koja bi, po prirodi stvari, odavno trebalo da potone u zaborav, postao je takoreći generički pojam.

Međutim, ma koliko na prvi pogled privlačno delovao, takav veseliji pristup građi naknadno bi rubriku oslobodio odgovornosti za posledice koje je ona − navedimo samo jedno od niza sličnih mišljenja, kao „ogledna parcela za sejanje mržnje” − imala da proizvede u ondašnjem javnom mnjenju Srbije i Jugoslavije. Da bi se zaista razumela njihova stvarna funkcija, Odjeke i reagovanja trebalo bi posmatrati neutralnije i u celini. U takvom pristupu jednom sasvim osobenom novin(ar)skom, političkom, kulturološkom, sociolingvističkom itd. fenomenu trebalo bi se neprestano vraćati autentičnom kontekstu pojedinog iskaza ne bi li se rekonstruisalo njegovo celovito i pravo značenje. A ako bi kakvo izdvojeno pismo ili pojedini tekstualni topos i bili precizno datovani, pa i dovedeni naknadno u vezu s nekim stvarnim događajem na koji otvoreno ili uvijeno referiraju, oni ne bi sami po sebi mogli da razotkriju celinu značenjskog sklopa u kojem su bili formulisani. Jer, gotovo svaki pojedini „odjek” ili „reagovanje” može se u potpunosti razumeti ne samo s obzirom na ono što se u stvarnom životu (jeste/nije) dogodilo ili (jeste/nije) bilo izrečeno nego i s obzirom na ono što je već bilo napisano ili će tek biti napisano u samoj rubrici. Odjeci i reagovanja se, naime, ne obraćaju samo spoljašnjem svetu nego imaju i neku vrstu sopstvene, samostalne, pa i od stvarnosti osamostaljene egzistencije. Činjenička potka sadržana u inicijalnoj informaciji – obično ionako tanka ili potpuno krivotvorena – u tom naivnom ili, češće, zlobnom radu mašte, neretko biva zagubljena ili dodatno iskrivljena. Pisma se nadovezuju jedno na drugo, međusobno komuniciraju, služe jedno drugom kao „šlagvorti”, postepeno kanonizuju jednu posebnu vrstu ezoteričnog jezika – ukratko, jedno u drugom odjekuju i jedno na drugo reaguju. Stoga se rubrika mora posmatrati i kao zamršeno polje interakcije koja se polako uspostavlja među autorima, pojedinim idejama, tvrdnjama, rečeničkim sklopovima, stilskim figurama. Najaktivniji i/ili najugledniji priložnici postaju u toj virtuelnoj zajednici neka vrsta grupnih lidera koji diktiraju teme i ugao gledanja. Oni ponekad istrčavaju ispred događaja jer znaju ili naslućuju kojim će se pravcem stvari odvijati; katkad za njima namerno kaskaju ne bi li procenili reakcije običnih čitalaca, a neretko, pak, i obnavljaju već davno apsolvirane probleme kako bi održali vatru. Tako je rubrika uspostavila svoj unutrašnji ritam: imala je svoje uspone i padove − slavne trenutke, kada je gutala i do četiri stranice Politike, ali i razdoblja klonulosti, kada je urednicima i naručiocima, očigledno, bilo teško da tenziju održe na zadatom nivou.

Pogubni politički, kulturološki, socijalnopsihološki, pa i moralni učinci ove novinske kampanje, u kojoj je Redakcija Politike prepustila čitaocima da naizgled neslužbeno i spontano, a zapravo u tzv. višem nacionalnom interesu, obave najprljaviji deo posla na indoktrinaciji javnog mnjenja, dovoljan su razlog da ova dragocena istorijska građa bude bar delimično obrađena, protumačena i predočena. Ni u ovom drugom, znatno popravljenom i proširenom izdanju, nismo se upuštali u podrobnu analizu sadržaja građe, niti posezali za nekim od standardnih metodoloških instrumenata koji nam u tom smislu već odavno stoje na raspolaganju. S građom smo postupali en bloc, smatrajući je u ovom koraku obrade zasebnim fenomenom u kojem je moguće razabrati određene hronološke, socioprofesionalne i tematske pravilnosti. Pošli smo, dakle, od pretpostavke da „u tom ludilu ima sistema”, to jest da na stvari nije tek prost zbir međusobno izolovanih i prigodnih čitalačkih intervencija nego plod orkestrirane kampanje koja je proizvodila određeno stanje kolektivne svesti. Istina, autori pisama često i nisu morali biti svesni uputstava nevidljivog dirigenta ili glavnog opinion makera. Lako je pretpostaviti da su mnogi od njih iskreno verovali da zaista sviraju za svoju dušu ili deluju „na polzu naroda”. Ali, kada se svi ti pojedinačni istupi razmotre u celini, ispostavlja se da se oni – kao što ćemo videti – sasvim skladno uklapaju u melodiju koja je na repertoaru bila određenog dana, nedelje ili meseca. Ili, kraće rečeno, rubriku je moguće posmatrati ne samo kao zbirku ovih ili onih bedastoća koje su nadživele svoju početnu funkciju, pa se u kolektivnoj svesti rasplinule i ukorenile samo pod tim gotovo kultnim nazivom, nego pre svega kao − rekli bi sociolozi − totalnu društvenu pojavu. Rubrika jeste socioistorijska činjenica prvoga reda koja nam pomaže da bolje sagledamo zbivanja u jednom prevratničkom vremenu za koje se − kao i obično, nažalost − tek naknadno ispostavilo da je zaista dugog trajanja.

Pisma: Slobodanu Miloševiću s ljubavlju

Ivica Holender (26. 2. 1989)
„Zašto su ljudi ljubomorni, zašto su zavidni, pa zar nije lijepo voljeti, poštovati, cijeniti, izvršavati zadatke. A to traži niko drugi nego baš taj Slobodan Milošević, kojega je, jednostavno – to više niko ne može osporiti – zavoljelo i malo i veliko, pa čak i kompletna Jugoslavija. To mračnim sjenkama smeta, to beskičmenjacima i poltronima smeta”.

Prof. dr Aleksandar Drašković (28. 8. 1988)
[...] Prvi najodgovorniji čovjek Srbije u poslijeratnom periodu, koji je imao dovoljno savjesti i smjelosti da dođe među srpske stanovnike na Kosovu, neposredno uvidi njihovo nesnosno stanje, i otvoreno kaže šta o tome misli, bio je Slobodan Milošević. Treba li onda ikoga poštenoga da čudi što je taj čovjek spontano postao nekom vrstom simbola spasenja tih obespravljenih ljudi?

Mila Janković, Borča (5. 9.1988)
[...] Učili su nas u školi da je demokratija volja naroda a da su rukovodioci ti koji treba da izražavaju volju naroda. Tragična je činjenica da su se oni odrodili od naroda i da gledaju svoje lične interese. I upravo tim istim ljudima koji svom narodu i svojoj Jugoslaviji u neshvatljivom političkom slepilu okreću leđa smeta Slobodan Milošević, koji je prvi put od rata naovamo, progovorio o stvarnim problemima na Kosovu, o položaju Srbije kao države bez državnosti. Svakom boljem poznavaocu istorije jasno je da pokrajine nisu avnojske tvorevine, već i ako su u Srbiji bilo bi logično da su samim tim i konstitutivni element Srbije i da se kroz ovu republiku izražavaju u Federaciji. Usudio se da sve to kaže drug Slobodan Milošević, ne bojeći se da će zbog toga izgubiti fotelju, privilegije i ostalo. Shvatio je sav jad i nemoć srpskog i crnogorskog naroda i svih poštenih Albanaca, i da se sa takvim stanjem mora prekinuti, sviđalo se to nekom ili ne.

Izrazio je dušu i mišljenje naroda, stao uz narod i deli njegovu sudbinu. Zato je on veliki, jer je zadobio poverenje naroda. Nije „lider”. To je fraza kojom se želi zaplašiti javnost i srpsko rukovodstvo. Slobodan Milošević je, pre svega, hrabar i pošten čovek koji misli dobro pre svega Jugoslaviji kakvu je Tito zamislio – da u njoj podjednako mirno žive svi ljudi, bez obzira koje vere i nacionalnosti bili. S pravom traži zakonitost i red na Kosovu, diferencijaciju najodgovornijih u zemlji za propušteno stanje i konstituisanje Srbije kao države.

Slobodana Miloševića ne moraju da se boje oportunističke snage, on je doprineo da shvatimo ozbiljan trenutak u kojem se ova republika nalazi kao i zemlja u celini ne dozvoljavajući grupici vlastodržaca da se igraju sudbinom naroda i zemlje u celini. [...]

Vasa Vujović, Debeljača (12. 9. 1988)
Ponosan sam što sam savremenik [doba] u kome živi i radi čovek poput jednog Slobodana Miloševića. Vrstan komunista, izuzetno sposoban i hrabar borac, čovek visoke opšte i lične kulture. To je Slobodan Milošević. Njegovo ime nosim na posao i u svom domu. Njegovo ime uzvikuju obespravljeni na Kosovu i Metohiji.
Slobodane, ponosimo se tobom.

Borivoj Gerzić, Beograd (25. 10. 1988)
Govor Slobodana Miloševića na jučerašnjoj sednici SKJ predstavljao je vrhunski politički doživljaj. On nije, kao većina ostalih govornika, sricao gotovo poluvekovne političke uspavanke o jedinstvu (koje su samo njihovo pokriće za nesposobnost i najraznoraznije mahinacije i podvale) i nije obećavao šarene laže sa famoznim „moramo” i „trebamo”. Nije predviđao iluzorni preporod Jugoslavije, niti držao tiradu o problemima socijalizma i apsurdnom prelazu u kapitalizam na „socijalistički” (samo nama svojstven) način. Njegove reči su bile kristalno jasne i jednostavne: Srbija MORA postati ravnopravna a svako optuživanje da hoće da bude superiorna je licemerje. Miloševićeva čvrstina i odlučnost očigledno užasavaju sve one „rukovodioce” koji se grčevito drže svojih funkcija a koji su zemlju već odveli u propast. Srpskom narodu, u ovom odsudnom trenutku, neophodno je takvo rukovodstvo koje ne obećava ništa osim rešavanja srpskih problema u Srbiji, pošto ih već (najmanje) sedam godina (od 81. i kontrarevolucije na Kosovu) jugoslovenska federacija nije rešila. Nema više čekanja. Predugo se ćutalo. Predsednik SK Srbije je beskompromisan i u ovom trenutku svaki drugi stav o Srbiji i u Srbiji je gotovo ravan izdajstvu srpskog naroda.
Nema druge nego da Srbija bude ono što jeste.

Mira Popović, Titograd (14. 11. 1988)
Zašto narod vjeruje Slobodanu Miloševiću? Zato, što on vjeruje narodu i sprovodi ono što traži narod i bori se za bratstvo i jedinstvo, ravnopravnost, sprovođenje reforme, amandmana na Ustav SR Srbije. Da napadi na napaćene Crnogorce i Srbe na Kosovu, moraju biti prekinuti, svim sredstvima koje država ima kako bi im se obezbijedila sloboda. […] U toj velikoj patnji crnogorskog i srpskog naroda na Kosovu, ne treba optuživati Slobodana Miloševića, ja ga ne poznajem, upoznala sam ga preko televizije i iz govora i praktičnih poteza, već mu dati punu podršku da istraje na rješavanju kosovske drame, da ne dozvoli da nam bilo ko otme našu budućnost. Stoga, narod nosi njegove slike i pjeva pjesme.