Umetnost propagande: Analiza “Politike” (1988-1991)
Konačno, rat! (3)
Režim je dozvolio i podsticao da u medijima ovlada atmosfera u kojoj je Govor Mržnje predstavljao uobičajeni način izražavanja i jezičke prakse uopšte. Mediji su stvarali i stvorili uverenje da iskazivati mržnju prema prema pripadnicima nesrpskih naroda predstavlja Slobodu Govora, da ubistvo ne-Srbina koji javno demonstrira svoje protivljenje politici ne predstavlja zločin koji se mora istražiti i počinilac kazniti, da je pravo nesrpskih naroda bivše SFRJ na suverenost u svojim republikama manje od prava na suverenost, kako u Srbiji tako i u ostalim republikama SFRJ u kojima žive srpske etničke zajednice, da pravo uopšte a posebno međunarodno javno i humantarno pravo - nemaju vrednost po sebi, već da su vredni samo onoliko koliko pozivanje Miloševićevog režima na njega doprinosi ostvarenju srpskog nacionalnog programa i očuvanju vlasti režima (Iz Analize pripremljene za međunarodnu konferenciju o medijima u ex-SFRJ, održanoj 2002. godine u Holandiji)
1.8. Konkretizacija rata: Priprema za Vukovar, maj 1991.
Priprema za rat u Hrvatskoj bili su tekstovi/naslovi kao ovaj: "Plitvice su srpska zemlja": Pred deset hiljada ljudi na ulazu u selo Jezerce govorili dr Milan Babić, dr Boško Božanić, prof. Petar Štikovac, Jovo Korenica i dr Vojislav Šešelj ("Politika", 3. maj 1991). Već idućeg dana (4. maja 1991) pod nadnaslovom: "Napetost i nemir u Hrvatskoj" pojavljuje se naslov: "Vukovar odsečen grad" gde se kaže da je u "oružanom okršaju u Borovu Selu poginulo 12 redarstvenika MUP Hrvatske i tri građanina". Da li se Jugoslavija tako našla na ivici ambisa sa koje nema povratka – zabrinuto se pita "Politika" i dodaje: "Ma koliko nade bile jake da će razum prevagnuti, nemogućno je i sasvim odbaciti dalje produbljivanje tragedije".
Po starom običaju “Politike” usledio je komentar (autor: Radivoje Petrović) u kojem se glede događaja u Borovu Selu kaže sledeće: “Disciplinovanje Srba vikendom ili praznikom, koje se poslednjih meseci sprovodi u Hrvatskoj uz pomoć specijalaca i redarstvenika Ministarstva unutrašnjih poslova, stiglo je posle Pakraca, Plitvica i Knina i do Borova Sela, nadomak Vukovara, ostavljajući krvave tragove i dovodeći čitavu političku situaciju u kritičnu fazu. Teško je sa sigurnošću odgovoriti na pitanje da li je ili ne počeo građanski rvt, ali ukoliko je jedno pitomo selo u srcu sremske ravnice blokirano satima, bez mogućnosti da se proveri šta se u njemu dešava, uz sporadičnu pucnjavu i raznorazne glasine, onda je očigledno da smo na ivici haosa iz koga se, po pravilu izlazi sa velikim žrtvama.
Očekivani udar policijskih snaga na Borovo Selo drugog dana radničkog praznika ima sve karakteristike prethodnih poteza hrvatskih vlasti na Plitvicama i u Pakracu, potvrđujući potpunu nesposobnost mlade demokratije da politički, a ne policijski, reši problem Srba u ovoj republici. Demonstriranje suvereniteta tamošnje vlasti noćnim ili jutarnjim prepadima na naselja u kojima je srpski živalj, potpuna blokada i zatvaranje svih kanala komunikacije, uz naknadno utvrđivanje da je primenjivana krajnja brutalnost i fizičko zlostavljanje, kao što je to bio slučaj u Plitvicama, navode na zaključak da je, i pored svih verbalno-političkih slaloma i pregovora, čak i na najvišem nivou, hrvatska strana izabrala samo jedan put - silu.
Naravno, uvek je moguće prigovoriti da ni jedna pravna država neće dozvoliti svojatanje ili cepanje svoje teritorije, pa ni uspostavljanje paralelne vlasti, ali takav princip važi samo ukoliko je država zaista pravna i ukoliko i sama ne doprinosi konfuziji, nervozi i osećaju nesigurnosti u jednom delu svog građanstva. Iz sredine, koja je bila stalno bombardovana informacijama o velikosrpskim scenaristima i scenarijama za rušenje legalne i demokratske vlasti u Hrvatskoj poslednjih meseci povlače se konci koji su providnih namera i za ljude nevezane za policijski zanat. Oni govore da šema zaluđivanja ljudi u ovoj republici ima jasne obrise. Potpuno je politički neozbiljno, ali i za kompletnu konfuziju dobrodošlo, kada drugi čovek MUP-a Hrvatske Slavko Degoricija javno izjavi da nema pojma o korišćenju oružja u Borovu Selu.
Tako se unapred zamenik republičkog ministra policije otresao odgovornosti, spasavajući i sebe i resor u kome radi, a bogami i čoveka koji je na čelu takve vlasti. Istina, primećeno je da zajedno sa predstavnicima MUP-a u akcijama učestvuju i civili, pripadnici HDZ naoružani do zuba, što je slab alibi za Degoriciju i drugu gospodu koja su sada u poziciji da preuzimaju na sebe svaki potez iz partijske vojske, jer su direktno učestvovali u njenom naoružavanju...
Srbi su, prvo, najureni iz Ustava svoje republike, zatim je uklonjen i naziv njihovog jezika, a ćirilično pismo počelo je da se koristi posle takvih 'demokratskih' poteza samo u 'disidentskim' opštinama. Istovremeno, koncipirani su državni simboli koje i srpski živalj u Hrvatskoj mora da poštuje. Ali, insistirajući upravo na tom poštovanju, zvanične hrvatske vlasti su razmahivale 'šahovnicom' toliko agresivno da su je ogadili i onim najlojalnijim građanima, bez obzira na nacionalnost. Opterećenost nacionalnim kompleksom na jednoj strani i istorijsko pamćenje o zlodelima pod sličnim barjakom za vreme prošlog rata svakodnevno su zaoštravani, pa su počele da padaju i prve žrtve ovih iracionalnih igara sa zastavama.
Sav neuspeh političkih pregovora jugoslovenskih lidera tokom pet rundi ogleda se upravo u sudbinama svih koji su poginuli i mnogih drugih koji u strahu čekaju sledeću noć ili sledeće jutro. Sve je učinjeno da se narod zaplaši, na jednoj strani, kao i da se pokaže koliko dr Tuđman, na drugoj strani, drži ozbiljno do pregovora sa čije je poslednje sesije otišao ljut. Mnogi su već u njegovom teatralnom napuštanju Cetinja naslutili da je to najava nove demonstracije suverenosti. Lako je objašnjivo što je izabrano naselje u okolini Vukovara, gde je mahom srpski živalj, jer time Tuđman poručuje svima da je i u blizini sadašnje granice sa Srbijom spreman da najsurovije brani svoj imidž državotvorca, kao i da ga nikakvi razgovori ne mogu odvratiti od konačnog cilja..."
Idućeg dana (5. maja 1991) “Politikin” naslov (“Specijalci držali žene i decu kao taoce”, autor: Rada Subotić) ne ostavlja sumnju ko je zapravo kriv za događaje u Borovu Selu: “Jake snage specijalaca, koje su stigle jednim privatnim automobilom, autobusom i sa nekoliko specijalnih policijskih vozila, najpre su pokušale da zauzmu prostorije mesne zajednice, gde se inače nalazi štab nezadovoljnih meštana ovog sela. Pucajući iz automatskog oružja, po tvrdnji očevidaca, specijalci su odmah na platou ispred mesne zajednice ubili Vojislava Milića, iz okoline Nove Pazove. Bio je to signal da se selo digne na oružje. Na specijalce se otvorila vatra sa svih strana i raznim oružjem, pa su se oni spasavali na sve moguće načine. Sklanjali su se u nekoliko kuća i u seosku ambulantu u koju su, kao taoce, poveli nekoliko žena i dece. U neviđenom okršaju i pucnjavi isped zgrade mesne zajednice i ambulante, poginulo je jedanaest specijalaca, na desetine je ranjeno a pedeset zarobljeno.
Ko zna kako bi se sve završilo da nešto oko 17 časova juče po podne u Borovo nisu stigle jake vojne jedinice, sa tenkovima i vojnim transporterima i uspele da spreče dalje krvoproliće. Oni su istovremeno u transporterima preveli zarobljene specijalce do Vukovara. U Borovo se danas moglo ući tek posle svestrane kontrole vojske. Iako u selu vlada prividan mir, kad se stigne u centar, gde se narod ne razilazi, čoveku postaje jasno da je u ovom lepom i bogatom selu juče i noćas bio pravi rat. Pokušali smo od predstavnika vojske da dobijemo informaciju o događaju i akcijama. Jedan potpukovnik u prolazu nam je rekao da vojska radi po naređenju i da je u Borovo stigla da spreči dalje sukobe.
U spontanom razgovoru sa meštanima Borova, koji su još pod jakim utiskom stravičnih događaja, saznali smo da su incident izazvali specijalci MUP-a Hrvatske koji su nenadano upali u selo i zapucali. Ljudi su još zgranuti, ali i odlučni da po svaku cenu brane svoja ognjišta i nejač...".
Indikativan je izveštaj (6.5.1991) iz Prištine gde se čitav događaj predstavlja kao "teror protiv Srba" uz napomenu – da se separatizam na Kosovu podstiče kako bi se odvukla pažnja s priprema "genocida" u Hrvatskoj!
"Iako su prvomajski praznici na Kosovu i Metohiji prošli bez ozbiljnih narušavanja reda i mira, događanja u SAO Krajina, a posebno u Borovu Selu, uznemirila su Srbe i Crnogorce. Ovde se Jugoslovenskoj narodnoj armiji zamera što nije blagovremeno intervenisala i sprečila hrvatske redarstvenike da terorišu civilno srpsko stanovništvo. Kosmetski Srbi i Crnogorci smatraju da šiptarski separatisti deluju u sprezi s hrvatskim vrhovništvom i ne isključuju mogućnost oružanih provokacija i na Kosmetu. Smatra se da je sadašnje vrhovništvo Hrvatske, kao i ranije hrvatsko rukovodstvo, podsticalo separatizam na Kosmetu da bi odvuklo pažnju sa priprema genocida nad Srbima u toj republici.
Inače, na Kosmetu se potpuno podržava pravedan otpor Srba u SAO Krajina, Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu i ističe da Srbi bilo gde da žive u Jugoslaviji neće više dozvoliti da ih goloruke kolju fašistoidne horde, kao što je bilo 1941. godine i kasnije u toku Drugog svetskog rata".
Par dana kasnije, Miroslav Lazanski, vojni komentator "Politike" piše: "Bilo je samo pitanje dana kada će oružje progovoriti u etnički mešovitim sredinama u Hrvatskoj. Pucnjava u Borovu Selu ima, naravno, i svoju predistoriju, pa bi se zbog poštene analize događaja valjalo vratiti malo unazad. Ko je koga tu prvi ubio i zašto je uopšte došlo do tako tragične zategnutosti u međuncionalnim odnosima na tom području nešto je duža priča. Tek, Jugoslavija je u predvečerje majskih praznika i de fakto postala Liban. Svako selo ima svoju miliciju, ili policiju, stranke formiraju svoje vojne formacije, narodu se deli oružje po nacionalnoj pripadnosti. Savezna armija interveniše u ulozi 'Plavih šlemova' i za sada je praktično tampon zona između zavađenih strana. Armija još nije ispalila ni jedan metak, ali treba voditi računa da je i njenim pripadnicima već pomalo svega dosta. Ljudi su umorni od stalnog dežurstva, neispavani, napeti, a oružje sa municijom je tu pored njih. Da li Predsedništvo SFRJ ima predstavu o celokupnoj situaciji, i može li se uopšte govoriti o odgovornosti političkih faktora u ovoj zemlji kada u noći u kojoj ginu ljudi u Hrvatskoj - na Palati federacije nema ni jednog osvetljenog prozora.
Kakva je odgovornost SIV-a čiji je predsednik bio na vreme upoznat sa ilegalnim uvozom oružja u Hrvatsku i Sloveniju? Zašto savezna vlada nije ništa preduzela po tom pitanju, pa je ona uz Predsedništvo Jugoslavije direktan krivac za sadašnje prolivanje krvi u Hrvatskoj. Može li se sada situacija smiriti pozivima i apelima na mir, tolerantnost, zalaganjima za reforme i kulturu dijaloga?
Što se tiče reagovanja političkog vrha Republike Hrvatske ono je pažljivo nijansirano, igra na kartu podeljenosti u rukovodstvu Armije, kojoj se istovremeno priznaje suzdržanost i neutralnost, ali čiji se pojedini komandanti obasipaju pravom lavinom optužbi i insinuacija. Ipak, predsednik Republike Hrvatske dr Franjo Tuđman zamerio je i svojim 'jastrebovima' na 'pozivanju naroda na spontani otpor, neorganizirani otpor, što može dovesti do tragičnih posljedica'. Predsednik Hrvatske, naime, kaže da će se suverenitet i sloboda braniti oružjem...".
Gotovo slučajno, "Politika" prenosi 6. maja sledeću vest: „Forum Srba Bele krajine, Gorskog kotara, Korduna, Pokuplja i Žumberka doneo je odluku kojom se obraća javnosti a u kojoj se ka-že: 'Vrhovno državno veće Republike Hrvatske predložilo je, a predsednik Republike Hrvatske je prihvatio, predlog za raspisivanje referenduma 19. maja 1991. godine po kojem bi se građani izjasnili između dve mogućnosti: samostalne Hrvatske ili savezne Jugoslavije. Provođenjem referenduma po pojedinim republikama i pod njihovom kontrolom sa pitanjima koja isključivo odgovaraju republičkom rukovodstvu, smatramo lukavom podvalom s namerom da se izvuku maksimalni politički ciljevi i okolišno dovede do razbijanja Jugoslavije, unatoč grube povrede historijskih istina o pravima naroda a ne republika na otcepljenje, bez obzira na posledice koje će imati narodi Jugoslavije. Na toj osnovi pozivamo narode ovih prostora da ne izađu na najavljeni referendum jer je njihovo opredeljenje jasno i nedvosmisleno potvrđeno nebrojenim žrtvama i životima palih boraca za slobodu. Narodi ovih prostora treba da se odazovu referendumu kojeg će organizovati Savezna skupština SFRJ na način koji neće povrediti ni interes ni ponos bilo kog naroda u Jugoslaviji."
Javio se i dr Milan Babić u intervjuu za "Politiku" (6. maja); novinar Milan Četnik piše o velikom događaju – prisajedinjenju Krajine Srbiji: "Predsednik Izvršnog veća Srpske autonomne oblasti dr Milan Babić na današnjoj konferenciji za štampu govorio je o predstojećem referendumu za prisajedinjenje SAO Krajine Republici Srbiji. Dr Babić je rekao da nije slučajno što hrvatska sredstva informisanja prećutkuju referendum o prisajedinjenju Krajine Srbije. Bilo je za očekivati, kaže Babić, da će se posle odluke Skupštine SAO Krajina o raspisivanju referenduma sručiti prava lavina optužbi i uvreda prema srpskom narodu i njegovim legitimnim organima u Krajini. Međutim, to se nije desilo. Procenjeno je, verovatno, da je o referendumu za prisajedinjenje Krajine Srbiji bolje ćutati, računajući na to da u Krajini ne postoje dovoljno moćna medijska sredstva preko kojih bi se moglo narodu ukazati na istorijski značaj odluke koja će se doneti na referendumu. Međutim, izvesno je da je srpskom narodu u Krajini jasan istorijski značaj referenduma, a lično očekujem od masmedija, pre svega onih u Republici Srbiji, da svojim pisanjem ukažu na značaj ovog čina, ne zbog toga da bi delovali na odluku naroda, jer je ona nesporna, već da to učine zbog samog gesta, koji će sam po sebi mnogo značiti.
Babić je, takođe, apelovao na sve srpske intelektualce da svojim javnim delovanjem pojasne značaj predstojećeg referenduma. Nije slučajno to što je vrhovništvo Republike Hrvatske, smatra dr Babić, preko svojih legionara upravo uoči referenduma o prisajedinjenju izvelo akcije koje su donele ljudske žrtve i unele nemir i nespokojstvo kako bi se time na tobože indirektan, a u osnovi krajnje direktan način, pokušao sprečiti srpski narod da se demokratski opredeli za prisajedinjenje Republici Srbiji.
Slična situacija, podsetio je Babić, stvorena je i pre letošnjeg plebiscita o autonomiji srpskog naroda u Hrvatskoj.
- Smatram da je hrvatski narod prvi put pred stvaranjem kakve-takve samostalne države, naravno u svojim etničkim i realno istorijskim granicama, a ne nekakvim granicama 'povjesnih snova' i političkih bajki. Srbi nijednim svojim potezom, ukoliko su istorijski zreo narod, ne bi trebali nakon svih iskustava zajedničkog života sa hrvatskim narodom u tome ih ometati. Naprotiv, trebali bismo učiniti sve da se što prije rastanemo, jer se, izgleda, nikad nismo uprkos 70-godišnjem zajedničkom življenju, čestito ni sastali. Svi naši susreti bili su nasilni i što se nas Srba tiče neretko i pogubni. Osim toga, mislim da se aktuelna hrvatska vlast s Tuđmanom na čelu pokušava održati s obzirom na to da je izgubila svaki kredibilitet kod onih koji su ih na vlast doveli uvođenjem haosa i nereda. Oni se bukvalno žele na vlasti održati po svaku cijenu i ja tu vidim osnovnu opasnost od te vlasti - istakao je dr Babić i dodao:
Mislim da su oni u svojoj paranoji dospjeli do one tačke na kojoj je potrebno takvu vlast staviti pod međunarodni nadzor, odnosno starateljstvo, jer bi svaki jugoslovenski nadzor bio smatran pristrasnim u prvom redu zbog onih koje oni navodno ali i stvarno predstavlaju. Svako odgađanje takvih mjera imaće tragične posledice i biće opasno ne samo za Jugoslaviju i Balkan već i za Evropu u cjelini - rekao je dr Milan Babić.
Odgovarajući na pitanja novinara o tome da li Krajina može egzistirati kao potpuno samostalna državna teritorija, bez ujedinjavanja sa Republikom Srbijom, dr Babić je rekao da je želja naroda Krajine da živi u jugoslovenskoj federaciji ali da Krajina kao srpska zemlja treba prethodno da se ujedini sa Republikom Srbijom..."
1.9. Interpretacija tekstova
Čitajući “Politiku” prvih desetak dana maja 1991, jasno je da je politički cilj - prisajedinjenje “srpskih delova Hrvatske” Republici Srbiji. Govori o tome ne samo dr Babić, već događaji u Borovu selu, predstavljeni na način da su hrvatski policajci, u stvari, bili ti koji su upali u naselje i iz čista mira počeli da pucaju. Hoće se reći: da je Srbija prisutna u Hrbvatskoj i da će ovako proći svako ko se bude “igrao” sa Srbijom (u Hrvatskoj).
+++
Kalendar događaja
(za vreme trajanja rubrike “Odjeci & Reagovanja”)
1991:
9. januar 1991.
Predsedništvo SFRJ izdalo Naredbu o rasformiranju svih neregularnih oružanih snaga i vraćanju oružja, ilegalno unetog u zemlju, najbližim ustanovama ili jedinicama JNA (rok 10 dana). Slovenija i Hrvatska se odlučno izjašnjavaju da neće dozvoliti sprovođenje ove naredbe.
15. januar 1991.
SIV dostavio Skupštini SFRJ stavove o stanju u zemlji i merama za prevazilaženje tog stanja.
20. januar 1991.
Stjepan Mesić, potpredsednik Predsedništva, na izbornoj skupštini HDZ rekao da je Hrvatska naoružala svoju policiju i opredelila se za samoodbranu.
24. januar 1991.
Organi krivicnog gonjenja JNA u Hrvatskoj lišili slobode veći broj lica zbog sumnje da su učestvovali u organizovanju i naoružavanju paravojnih jedinica.
25. januar 1991.
U Beogradu održan sastanak rukovodstava Srbije i Hrvatske. Iste večeri TV Beograd u Dnevniku emitovala tajni film o ilegalnom uvozu oružja u Hrvatsku ("afera Špegelj").
31. januar 1991.
Vojni sud u Zagrebu izdao nalog za privođenje Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, zbog umešanosti u aferu oko uvoza oružja. Vijeće narodne obrane Hrvatske odbacilo optužbe, a Špegelj nije nikad priveden.
1. februar 1991.
Štrajk prosvetnih radnika na Kosovu.
2. februar 1991.
Delegacija ilegalne Skupštine Kosova u poseti hrvatskom Saboru.
7. februar 1991.
Na sednici proširenog Predsedništva SFRJ u Beogradu Janez Drnovšek izjavio da će Slovenija i formalno pokrenuti postupak "razdruživanja" od Jugoslavije. Na primedbu Vasila Tupurkovskog da "u slučaju izlaska iz Jugoslavije makar jedne republike, SFRJ više ne postoji", Milošević odgovara "Malo morgen!".
16. februar 1991.
Dolazak specijalnih jedinica MUP Hrvatske na podrucje Plitvickih jezera izazvao brojne proteste i negodovanje lokalnog srpskog stanovništva.
20. februar 1991.
Usvajanjem 99. amandmana na Ustav, Republika Slovenija definisana kao samostalna država. Vlada Hrvatske podnela Saboru dopunjeni Ustavni zakon po kojem u Hrvatskoj važe samo zakoni ove republike.
23. februar 1991.
Osnovana Srpska radikalna stranka.
28. februar 1991.
Srpsko nacionalno vijeće i Izvršno vijeće SAO Krajine doneli odluku da se SAO Krajina "razdružuje" od Republike Hrvatske i ostaje u Jugoslaviji, "odnosno u zajedničkoj državi sa republikom Srbijom i Crnom Gorom, kao i sa srpskim narodom u republici Bosni i Hercegovini".
2. mart 1991.
Oružani sukob jedinica MUP-a Hrvatske sa srpskim stanovništvom u Pakracu. Po nalogu Predsedništva SFRJ intervenišu snage JNA da bi razdvojile sukobljene strane. U Beogradu SPS organizovala miting pod parolom "Jasenovac se neće ponoviti".
4. mart 1991.
Postignut dogovor jugoslovenskog i hrvatskog rukovodstva da specijalna jedinica hrvatskog MUP-a napusti Pakrac, a da JNA ostane.
6. marta 1991.
Skupština Slovenije proglasila moratorijum na odlazak slovenačkih regruta u JNA.
9. mart 1991.
Demonstracije opozicije u Beogradu protiv vladine kontrole nad sredstvima javnog informisanja; dvojica mrtvih; tenkovi na ulicama Beograda; policija upala u Radio B-92 i Studio B; uhapšen Vuk Drašković.
10-13. mart 1991.
Demonstracije studenata kod Terazijske cesme (studentski zahtevi: oslobađanje Vuka Draškovića, smenjivanje Dušana Mitevića, direktora TV Beograd, i Radmila Bogdanovića, ministra unutrašnjih poslova).
13. mart 1991.
Oslobođen Vuk Drašković; ostavke Mitevića i Bogdanovića.
12-14. mart 1991.
Podizanje borbene gotovosti JNA zbog pogoršane političke i bezbednosne situacije u zemlji.
14. mart 1991.
Borisav Jović dao ostavku na funkciju predsednika Predsedništva SFRJ.
16. mart 1991.
Slobodan Milošević objavio da je s Jugoslavijom gotovo, te da odluke saveznih organa Srbiju više ni na šta ne obavezuju.
16. mart 1991.
Na zatvorenom sastanku sa predsednicima opština, Milošević prvi put najavio mogucnost razgraničenja sa Hrvatskom ("A, ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo!")
25. mart 1991.
Sastanak Miloševića i Tudmana u Karađorđevu.
31. mart 1991.
Pale prve žrtve prilikom napada Srba na policijsku stanicu u Plitvicama.
(Kraj)
No comments:
Post a Comment