In memoriam: Vujica Rešin Tucić, Novica Tadić, Miroslav Karaulac i Petru Krdu

Četiri jahača protiv apokalipse

Piše: Dragoljub Stanković

Veličina slova:

Igrač u svim pravcima: Vujica Rešin Tucić

Photo: LA

Stvaraoci i mislioci, Vujica Rešin Tucić, Novica Tadić, Miroslav Karaulac i Petru Krdu, o kojima će možda, nažalost, učiti tek naši unuci, a i to ako je sreće, bili su ličnosti koje objavljuju promenu, otvorenost uma, sofisticiranost stila i razumevanja epohe, napredak emocije; bili su oni koji iskušavaju duh vremena i uspostavljaju kriterijume koji važe za sva mesta i doba. Nijedna buduća kulturna platforma ne bi mogla da ih zaobiđe, ako je ozbiljna. Ono što je meni posebno drago kod svakoga od njih je to da je svako sačuvao ono plemenito u sebi, u svom delu, jer bez humanosti nema nikakve kulture. Nema te ideje koja je važnija od života

Smrt je naša tradicija
V. R. T.

U novembru 2009. godine umro je pesnik i performer Vujica Rešin Tucić (1941), a ove godine napustili su nas pesnik Novica Tadić (1949), pisac, prevodilac i književni istoričar Miroslav Karaulac (1932) i pesnik, izdavač i prevodilac Petru Krdu (1952). Ako bismo intervjuisali prosečnog konzumenta kulture sa ovih prostora, njihova imena mu najverovatnije ne bi ništa značila. Ako bi, pak, čuo da su oni bili naši najbolji autori, vrhunski intelektualci koje smo imali uprkos nama samima, bio bi on sigurno začuđen. Imao bi potpuno pravo da se oseti uskraćenim. Ali kome da se obrati? Kom mediju, instituciji, autoritetu u kulturi?

Kako bih mogao da objasnim tom slučajnom prolazniku koliko je dobar, duhovit pesnik bio Vujica Rešin Tucić? Sa koliko samosvesti išao je Vujica kroz svoj intelektualni i umetnički razvoj, sa koliko rizika i upornosti je kritikovao Brozov režim, u vreme Broza i to sve u ime čoveka, imenice koju smo nekada pisali velikim početnim slovom. Smrt je naša tradicija, govorio je, pričajući o tome kuda ćemo otići ako kao nacija nastavimo sa svojom nekrofilnom mitomanijom. Svoje osećanje gde pripada ovaj genijalni pesnik sam je precizno formulisao: Ja ne pišem da bih unapredio književnost… Književnost je posao izvesnih ljudi u kojem ja nisam učestvovao. Mene su trpeli videći me u tom prostoru, a ja sam u stvari, samo pokušavao da ostvarim u jeziku i drugim medijima esej o sopstvenom postojanju. Živeo je, dakle, on pre svega kao Čovek, pa tek onda i kao umetnik što, naravno, nikako ne isključuje jedno drugo, naprotiv. I umro je kao Čovek. A to je veliki uspeh na ovim prostorima.

Razobličavanje zla i ništavila: Novica Tadić

Photo: Stock

Novica Tadić, takođe, bio je beskompromisan kada je ljudskost u pitanju i za to, takođe, platio je visoku cenu, izbačen sa posla, dugo godina radio praktično kao lektor i korektor, ne kao urednik, što mu je bilo zvanje. Nije mogao da ostvari penziju uprkos radnom stažu dok je, sa druge strane, dobijao književne nagrade od nacionalističkog establišmenta koji ga, na umoru, pošto ga je prvo razboleo i ubio, sada želi da zadene kao svoju medalju. I lično mu predsednik, te i takve države i politike, prezimenjak, dolazi na sahranu. Ima li od toga veće ironije i cinizma? A bio je jedan od najboljih pesnika u razobličavanju tog istog zla i ništavila, koje jede ljude. I Novica Tadić je okrenuo pun krug onoga što očekuje svakoga ko želi pristojno da živi na našim prostorima. U svojim poslednjim pesmama opevao je i svoj kraj. To je kao i kod Vujice Rešina Tucića jedna kompletna ljudska i umetnička karijera, briljantno izvedena, neponovljivost i nesvodivost ličnosti. Proživljenost sopstvene misli. Takva konsekventnost, po pravilu štetna po osobu čije je moralno načelo, retka je kod nas. Ovde većina, poučena vlastodršcima, jedno govori, drugo misli, treće radi, zavidi, mrzi i ćuti. U paranoji i besu nismo daleko od Andrićeve travničke kasabe.

Tu dolazimo i do pisca Miroslava Karaulca koji je prava lektira kada je Andrić u pitanju. Posvađane nacionalističke kasabe, danas, otimaju se o čoveka koji nije priznavao njihove granice i to u studioznom Karaulčevom istraživanju Andrićevog života i diplomatije možemo pročitati, ako nam već nije dovoljan sam Andrić i njegov fenomenalan i precizan opis palanačkih mehanizama. Kao vrhunski intelektualac Karaulac se može čitati i u njegovim romanima (Toplotni udar) i pričama (Hotentotska Venera).

Za razliku od medijski gromoglasno ispraćenih, lažnih veličina, koje nekada bivaju sahranjene i u Aleji velikana i koje odmah dobijaju izbore iz dela, sećanja i nagrade sa svojim imenom, a dok su, u stvari, bili samo osrednji pisci, štetočine i intelektualni zločinci, odavno prešavši granicu koja deli ljudsko od neljudskog, pomenuta četvorica ostali su ljudi, prava gospoda, u svom metežu viška istorije, ličnosti koje se bore za nekakve vrednosti uprkos strahovladi iracionalnog. Nisu bili upotrebljiv i dobrovoljan materijal za ratnu i zločinačku mašineriju, antikulturnu kampanju jedne tzv. elite koja umire i koja nekrofilno voli smrt više nego život, ali joj to ne smeta da na račun nebeske Srbije i kosovskog zaveta razobručeno živi i goji se. Nacionalizam koji ubija narod, to je paradoks ali tako je uvek u krdu.

Izvan krda i rulje: Petru Krdu

Photo: rangefinderforum.com

Izvan tog krda i rulje koja pali ambasade bio je i Petru Krdu, izdavač, glavni urednik i praktično jedini čovek koji je svojim autoritetom jemčio kvalitet izdavačke delatnosti Književne opštine Vršac. Znam da bi se nasmešio kada bi video kako sam ga uveo u tekst. Petru Krdu je bio sasvim specifična ličnost koja se na svoj način rvala sa primitivnom, divljom sredinom ne bi li uspela da ponudi vrhunske naslove svetske i domaće literature i da objavljujući nekomercijalnu književnost bude rentabilan i prepoznatljiv. Književna opština Vršac najbolji je kulturni brend Vršca za koji vlast tog grada nema ni malo razumevanja.

Takav brend mogao bi poželeti bilo koji grad, i najveći. Petru nije doživeo da se ispravi ta nepravda. Kada sam Petrua sreo na prošlom sajmu knjiga bio je veoma ljut što ova država ne može da odvoji sredstva za izdavanje poezije, inače za nju vrlo mala. Poezija mu je uvek posebno ležala na srcu. Zato je i objavio toliko knjiga poezije, uspeo da nađe novac, za knjige koje i izgledaju odlično. Bio je on starinski tip izdavača, knjiga je za njega bila duhovni proizvod, ne samo roba, kupusara, oko nje je čovek morao da se stara kao da je živo biće. Kako će dalje raditi KOV bez Krdua na čelu i kada će neko iz vlasti shvatiti da je kulturna politika jedne zemlje jedno temeljno i dugoročno ulaganje u društvo, ulaganje koje mnogo vredi a ne traži mnogo osim pravih kriterijuma i autoriteta? To je u KOV-u bio Petru Krdu. Međutim, kod nas ima samo nepromenljivih veličina, kosovskih tabua, bogova i polubogova, zaleđeni smo u lošoj fantaziji pervertirane elite u kojoj su svi sveci jer su Srbi. A nisu, pre svega, odgovorni ljudi. Ako si Srbin možeš da ubijaš, kradeš, jer je kod nas biblijska zapovest ne ubij ukinuta krajem osamdesetih godina i još nije vraćena na snagu s obzirom na ono što govori kulturna elita ove zemlje.

Protiv duha palanke: Miroslav Karaulac

Photo: www.seecult.org

Četvorica ovih divnih, duhovitih ljudi koji su i u humoru nalazili spas od tuposti sredine, bili su svom snagom na suprotnoj strani u borbi za osnovnu civilizovanost. Ništa se ne podrazumeva i ništa se ne dobija na tanjiru, naše društvo tek treba da se izgradi kao zajednica slobodnih i odgovornih građana. Uvek ponovo moramo stavljati na probu i pod lupu kritike svaku tradiciju, preispitivati je i obogaćivati, ako je želimo zvati svojom. Društvo je stalna dinamika i polemika, koja, ako je prava, dovodi do boljitka za sve. To uvek pomislim kada se setim dela i reči ovih dragih i neprilagođenih književnika.

Stvaraoci i mislioci, Vujica Rešin Tucić, Novica Tadić, Miroslav Karaulac i Petru Krdu, o kojima će možda, nažalost, učiti tek naši unuci, a i to ako je sreće, bili su ličnosti koje objavljuju promenu, otvorenost uma, sofisticiranost stila i razumevanja epohe, napredak emocije; bili su oni koji iskušavaju duh vremena i uspostavljaju kriterijume koji važe za sva mesta i doba. Nijedna buduća kulturna platforma ne bi mogla da ih zaobiđe, ako je ozbiljna. Ono što je meni posebno drago kod svakoga od njih je to da je svako sačuvao ono plemenito u sebi, u svom delu, jer bez humanosti nema nikakve kulture. Nema te ideje koja je važnija od života. Međutim, naša banalna i zločinačka fantazmagorija, parodija svega vrednog, koju živimo iz dana u dan, trajaće još dugo. Nek su nam onda njihova dela na pomoći! Ili bar kao uteha i amanet. Nek počivaju u miru. Hvala im na svemu i slava!

*Tekst preuzet sa sajta male novine uz dozvolu autora