Sećanje

Kozaci u Beogradu

Piše: Omar Karavdić

Veličina slova:

Vi ste naša poslednja nada: Milošević & friends

Photo: Stock

NATO intervencija. Beograd. Uzbuna. Ponoć. Knez Mihajlova. Lili i ja na bajsu i rolerima u potrazi za otvorenom trafikom. Stanje : Beograd after people

Ispred SANU zbunjeni, nalećemo na dvadesetak razbacanih i ukočenih ljudskih tela u čudnim položajima. Ne daju znake života. Nema tragova razaranja niti tragova krvi. Čudno su obučeni. Mnogo ordenja, a uniforme, iz ko zna kojih ratova, osećaju se na naftalin.

Lili skače sa bicikla i hvata zaklon:

“Nije valjda da nas gađaju i bojnim otrovima?”

“Kako izgledaju, sigurno su nevini glumci nekog gostujućeg pozorišta?”

“Da to nije neka osveta za Martićeve podvige i poubijane balerine ispred pozorišta u Zagrebu?

Jedan krklja. Lili kao Kosovka devojka sa česme, hitro, donosi vode. Živ je! I drugi dolaze sebi. Dobro su! Dižu se, al se teturaju. Srećni, presrećni, grle se i mnogo ljube, međusobno. Na naše iznenadjenje kreće i pesma.

“Da vi niste Bulat Okudžava, sve sa horom?”, pita Lili.

“Njet! Njet! On za NATO agresija! Mi Donski Atamani došla spasiti bratska Srbija braniti mostova i razvaliti NATA, reče jedan sa šubarom i dve boce votke u šinjelu.

Sigurni u našu pobedu, odlazimo po cigarete u širokom luku izbegavajući TANJUG.