e-novine.com - Bolje glog nego blog!

Kratak sadržaj: Glogov kolac greškom usmrtio ministra kulture Nebojšu Bradića; Sonja Liht krenula u obračun sa stilskim figurama; SPC objavila opravoslavljeno izdanje „Grobnice za Borisa Davidoviča”; Srpska nova godina došla u prijateljsku posetu Srbiji; sindikat plaćenih ubica „Nezavisna meta” zapretio da neće štrajkovati...

Piše: Tomislav Marković

Glog ti pomog'o!

Ministar kulture Nebojša Bradić tragično je nastradao na Mokroj Gori. Glogov kolac, namenjen povampirenom filmu „Umri muški 5“, greškom je završio u Bradićevoj glavi, gde je neko vreme uspešno zamenjivao opravdano odsutnu moždanu masu. Tokom kratkog boravka na dužnosti ministrovog mozga, glogov kolac je otvorio Kustendorf rekavši: „Bolesti vrlog novog sveta nisu samo psihopatološke, one dosežu mnogo dublje – do samog korena postojanja ljudske vrste“. Zaprepašćen sopstvenom mišlju, kolac je shvatio da nova okolina pogubno utiče na njegovo mentalno stanje, pa je izvršio čin ritualnog samospaljivanja, što je usmrtilo nesrećnog Bradića. Povodom ovog tragičnog događaja, Kusturica je izjavio: „Bolje glog nego blog!”

Sonja Liht protiv hiperbole

Sonja Liht ozbiljno razmišlja o tužbi protiv hiperbole koju je Ljuba Živkov upotrebio u „Retrovizoru”, rekavši da gospođa Liht obavlja 11 funkcija. Sonja Liht kao zakleti borac protiv stilskih figura, hiperbole poglavito, potresla se do srži i više nema nameru da mirno podnosi muke na koje je stavljaju satirični tekstovi. U ekskluzivnoj izjavi za e-novine, nabeđena hiperbola rekla je da se ne oseća krivom, jer je po svojoj prirodi sklona preterivanju. Čitajući satirične uratke metodom red po red, funkcionerka Liht je pored opskurne hiperbole pronašla i nekoliko podlih metafora, četiri metonimije sumnjivog morala, jednu litotu koja vibrira na granici pristojnosti, osam gradacija nedostojnih čoveka, dva krajnje uvredljiva antiklimaksa i čitavu hordu do zuba naoružanih poređenja koja ne prezaju ni od čega u nameri da naruše kako moralni, tako i teritorijalni integritet gospođe Liht. Divljanje stilskih figura mora biti zaustavljeno što pre! Pošteno im sudite, pa da ih odmah streljamo!

Grobnica za srpsku književnost

Sveti artiljerijski Sinod SPC objavio je novo, pročišćeno, opravoslavljeno izdanje kontroverznog dela Danila Kiša „Grobnica za Borisa Davidoviča” pod naslovom „Opelo za Boru Davidovića”. Novo izdanje sadrži sledeće priče: Krst sa drškom od ružinog drveta; Evropa koja proždire svoj okot; Mehaničke brojanice; Magijsko kruženje osveštanih karata Velike Srbije; Opelo za Boru Davidovića; Psi i svete knjige i Kratko žitije Dobrice Bećkovića Štule. U pripremi je i novo izdanje „Enciklopedije mrtvih” pod naslovom „Srpska knjiga mrtvih pijanih”, a neke od priča koje će se naći među koricama ove knjige nosiće naslove: Crvena jaja sa likom Lenjina; Sloba Čudotvorac; Priča o Pahomiju i učeniku; Slavno je uzalud mreti...

Srpska nova godina u prijateljskoj poseti Srbiji

Vlada Srbije zabeležila je još jedan uspeh. Nova srpska 2009. godina došla je u prijateljsku posetu Srbiji, kako je i najavljeno, 13. januara, tačno u ponoć, što je demantovalo zlobnike koji tvrde da nas vlada Mirka Cvetkovića vodi u srednji vek. Premijer i ministri, obukavši se u svečana crveno-crna odela, nalepivši bele dedamrazovske i crne sitnokaluđerske brade, sačekali su Srpsku novu godinu sa hlebom i solju, kao što je red i običaj. Nakon male zakuske, Vlada Srbije i Srpska nova godina potpisale su sporazum o bilateralnoj saradnji. Vlada je od Srpske nove godine kupila još 365 dana za svoj mandat, a zauzvrat je ponudila širok dijapazon svežih afera, korupciju u novoj ambalaži i neograničenu količinu laži, gluposti i nepodopština koje će, kako predviđaju ekonomski analitičari, i pravoslavne 2009. godine biti tražena roba. Nakon potpisivanja sporazuma, usledila je netrenka terevenka do zore i natrag na kojoj se točio šampanjac kupljen na tenderu i jeli tradicionalni srpski specijaliteti: sarma punjena pastrmkom, plodovi Mrtvog mora, šnicle u šampanjcu, hobotnica na ražnju, kulen ruž, pihtije od muslija, tortilja sa roštilja, tartufi ispod sača, kiseli kupus in fabula, pileća juhahaha, mošti sa roštilja, kiflice sa ožiljkom, ajvar de Kampuš, broširana jaja, džem-sešn sa orasima, posna salama Dalaj lama, Oliver sa sirom, Budenbrokoli, čvarak bez svojstava, divljač u srcu, Huan Mirođija, morski račić a la Taško Načić, mozak u pantalonama, Buda od labuda, ćelava ćevapčica, buka i urnebes, kuvar i Pekiše.

Plaćene ubice na neplaćenom

Sindikat plaćenih ubica „Nezavisna meta” uputio je pismo resornom ministru u kojem, između ostalog, stoji: „Mi, nezavisne profesionalne ubice, smo najobespravljeniji sloj stanovništva. Nemamo pravo ni na zdravstveno, ni na socijalno osiguranje, a o osmočasovnom radnom vremenu i plaćenom godišnjem odmoru možemo samo da sanjamo. Pored toga, državni organi su u poslednjih dvadesetak godina počeli masovno da nam preuzimaju poslove. Takva nelojalna konkurencija je nezamisliva za jednu demokratsku državu koja pretenduje da postane članica Evropske unije. Naša profesija je toliko degradirana da su mnoge naše kolege odustale i prekvalifikovale se u radnike kafilerije, lovce, političare, kontroverzne biznismene i slična zanimanja nedostojna plaćenog ubice.” Na kraju pisma sindikat „Nezavisna meta” zapretio je ministru ne generalnim štrajkom, kako to uglavnom sindikati čine, već danonoćnim konceptualnim radom „Vartolomejska polarna noć”, koji bi trajao šest meseci.

e-novine.com - Bolje glog nego blog!

SANU – Mali pojmovnik srbijatrije « Home

Photo: Wikipedia

SANU – Mali pojmovnik srbijatrije

Piše: Damjan Pavlica

SANU je ideološko-propagandna mašinerija države Srbije. Iako se krije iza paravana naučne ustanove, njena osnovna delatnost je romansirano tumačenje srpske istorije i kreiranje velikodržavnih programa namenjenih srbijanskoj teritorijalnoj ekspanziji

U vreme kada je tzv. “akademija” nastala, u 19. veku, dominantna je bila ideja teritorijalne ekspanzije ka jugu, jer se ka severu nije moglo. Krajem 19. i početkom 20. veka, srbijanski akademici su zagovarali ekspanziju Srbije na južne oblasti naseljene Makedoncima i Albancima, koji tada još uvek nisu imali svoju državu. U tu svrhu su plasirali pseudo-naučne argumente o Makedoncima kao nesvesnim Srbima i o Albancima kao uljezima, divljacima i nižoj rasi. Srpski akademik i političar Vladan Đorđević je objavljivao tekstove kojima je prikazivao Albance kao divljake koji nemaju istoriju, kao “evropske crvenokošce” koji spavaju u drveću “za koje su prikačeni repovima”.

Tadašnji predsednik Srpske kraljevske akademije, Jovan Cvijić, formulisao je razne “naučne” argumente za teritorijalno širenje Srbije ka jugu, na oblasti u kojima Srbi nisu činili većinsko stanovništvo. Pripajanje makedonskih i severno-albanskih oblasti je, prema Cvijiću, Srbiji bilo neophodno za njene životne potrebe i ekonomski razvoj. On je dramio kako je odlukama Berlinskog kongresa “Srbija opkoljena zemlja” a Srbi “uhapšen narod”, te Srbija mora uzeti primorje da bi se osamostalila. Cvijić je usmeravao srbijansku spoljnu politiku ka zauzimanju jadranske obale, kako hrvatske tako i albanske. S jedne strane, tvrdio je da je Dubrovnik srpski, a s druge strane, zagovarao je zauzimanje albanskog primorja, uprkos nesrpskom stanovništvu tih oblasti.

Varanje na kartama: Jovan Cvijić

Photo: http://www.javolimsrbiju.rs

Cvijić je opisivao severne Albance kao poarbanašene, prikrivene Srbe, koji samo mimikrijom oponašaju prave Albance, čime je relatizovao njihovu etničku pripadnost i podupirao pretenzije Srbije na njihove oblasti. U vreme borbe za Makedoniju, Cvijić je nizom publikacija i etničkih mapa ubeđivao međunarodnu javnost kako su Makedonci zapravo “južni Srbi”. Cvijićeve etnografske mape objavljene 1906, 1909. i 1913. godine se sve međusobno razlikuju i pratile su spoljno-političke potrebe srpske države. Na mapi iz 1909. značajno je smanjio prisustvo Albanaca na Kosovu i u zapadnoj Makedoniji u odnosu na prethodnu iz 1906. U vreme borbe za nove balkanske granice, na mapi iz 1913. godine, prisutvo Srba je znatno pomerio ka jugu u odnosu na prethodnu iz 1909. godine, a prisustvo Albanaca je značajno redukovao, čak i u Severnoj Albaniji. Nakon balkanskih ratova, Srbija je udvostručila svoju teritoriju pripojivši Makedoniju, Kosovo i Sandžak, i stekavši vlast nad brojnim nesrpskim stanovništvom: Albancima, Makedoncima, Bugarima, Turcima, Bošnjacima i drugima. Naravno, srpskim akademicima je to bilo malo i kukali su zašto Srbija nije pripojila i albansko primorje. 

Po završetku Prvog svetskog rata 1918. godine, Cvijić objavljuje novu mapu radi uticaja na odluke mirovne konferencije u Parizu, kojom Srbe i Makedonce predstavlja kao istu skupinu, dajući legitimitet srpskoj kontroli nad Makedonijom. Nakon svetskog rata, Srbija je ostvarila maksimalistički nacionalni program, priključenjem Crne Gore i južnoslovenskih oblasti Austro-Ugarske u novoosnovanu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca pod srpskom dominacijom. Nakon stvaranja Jugoslavije beogradske aspiracije se usmeravaju ka zapadu, na nekadašnje austrijske oblasti naseljene Južnim Slovenima. Od tada je glavna aktivnost srpskih akademika prebrojavanje žrtvi koje su Srbi podneli za Jugoslaviju i obračun očekivane dobiti. Propaganda o samožrtvovanju Srba u stvaranju Jugoslavije isključivo zbog neoslobođene braće, proizvodila je uverenje o posebnim pravima u zajedničkoj državi.

Glavna preokupacija srpskih “umnih glava” tada je bilo određivanje dometa krajnjih srpskih granica ka zapadu, i izlazak na kraj sa brojnim “nacionalnim manjinama” kojima je nametnuta vlast Beograda. Tih godina, neki srpski akademici (Slobodan Jovanović, Vaso Čubrilović i drugi) osnivaju Srpski kulturni klub, koji reafirmiše velikosrpsku ideju. Oni su zahtevali da čitava Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora, Kosovo i veliki delovi Hrvatske moraju ući u buduću srpsku teritorijalnu jedinicu.

1937. godine sekretar Srpskog kulturnog kluba i ugledni srpski akademik dr Vaso Čubrilović, uputio je državnim organima poverljivi dokument pod nazivom “Isterivanje Albanaca”, kojim razrađuje rešavanje “albanskog problema” totalnim etničkim čišćenjem Kosova od Albanaca. Čubrilović kritikuje postupnu srpsku kolonizaciju Kosova i predlaže efikasnije metode progona civilnog stanovništva. On smatra da je jedino efikasno rešenje raseljavanje Albanaca “u masi” te predlaže brutalni državni i policijski pritisak, otpuštanja, hapšenja, zastrašivanja, stvaranje psihoze, slanje četnika, naoružavanje srpskog stanovništva, paljenje albanskih naselja i tome slično. Primenu Čubrilovićevog Memoranduma je zaustavio aprilski rat i slom Kraljevine Jugoslavije, te je akademski spis ostao u državnim arhivama čekajući “bolja vremena”, odnosno Slobodana Miloševića i Kosovski rat 1999. godine.

Tokom Titovog perioda, srbijanski akademici se nisu smeli baviti nacionalističkom propagandom. Tek nakon što je Tito umro, SANU je ponovo ispuzala u političku sferu. 1986. godine izlazi zloglasni Memorandum SANU, huškački proglas predstavljen kao objektivna politička analiza. Memorandum tvrdi da je Srbima u Jugoslaviji najteže, da su samo oni diskriminisani, a da se na Kosovu čak provodi genocid nad srpskim stanovništvom. Srbijanski akademici zaključuju da „srpsko pitanje“ neće biti rešeno pre ostvarenja punog nacionalnog i kulturnog jedinstva Srba, bez obzira gde žive (strane 70-73), što u praksi znači revidiranje međurepubličkih granica u korist Srbije. Glavno obeležje njihovog političkog programa je licemerje – za Srbe svuda traže samoopredeljenje a Albancima ga ne daju, već za Kosovo traže „obračun“ koji će se vršiti „revolucionarnom borbom“.

Dan nakon objave Memoranduma, tadašnji predsednik Srbije Ivan Stambolić ga je nazvao “ratnim manifestom za srpske komesare”. Stambolić je nakon toga uklonjen sa vlasti, a na njegovo mesto je došao Slobodan Milošević, koji je stao na kurs SANU. Memorandum SANU je imao dalekosežan uticaj na obnovu nacionalizma u Srbiji i bitno je doprineo raspadu SFRJ. Nažalost, Memorandumom su postavili misaoni okvir kojeg se većina naših (malo)građana drži i dan danas.

Photo: gerber.iwarp.com

Kako se rat bližio, srbijanski akademici su sve učestalije davali huškačke izjave u javnosti, a najviše prostora dobijali su na stranicama Politike, gde su svakodnevno određivali nacionalne i ratne ciljeve. Oni su plasirali teze o pogubnosti postojeće države po srpski narod i nužnosti da svi Srbi žive u jednoj državi, pri čemu je rešenje koje treba isključiti jugoslovenska konfederacija. Kako se to ostalim narodima nije svidelo, akademici su obznanili da će novu “jugoslovensku” državu činiti Srbija, Crna Gora, Srpska republika Bosna i Hercegovina i Republika Krajina (Mihailo Marković). Kada su tenkovi iz Beograda krenuli za Vukovar, srpski akademici su obznanili da Srbija nije u ratu. 

Novembra 1991. godine 18 trezvenih članova SANU je objavilo Apel za mirno rešenje sukoba u Jugoslaviji. Na prvoj sledećoj sednici 23.11. Akademija se ogradila od ovog antiratnog apela. U moru baljezgarija i gnusnih uvreda, jedina stvar od koje se SANU ikada ogradila je Apel za mir. Naime, oni su gajili uverenje da Srbi isključivo dobijaju u ratu a gube u miru, te je rat bolji nego mir.

16. juna 1992. godine uticajni ideolog SANU Dobrica Ćosić je izabran za predsednika novostvorene SR Jugoslavije. U to vreme, usled međunarodnog pritiska i proklamovane vojne neutralnosti Srbije, sintagma „svi Srbi u jednoj državi“ je bitno ublažena i relativizovana. Kao što reče jedan od akademika i Ćosićev ministar: „Odustali smo od sna o velikoj Srbiji …“ (Lj. Rakić).

17. jula 1992. godine su novim Zakonom o SANU ukinute akademije Kosova i Vojvodine, a njihovim članovima je predloženo da se pojedinačno prijave kao kandidati za SANU. No, u praksi je bilo drugačije – vojvođanski akademici (32 člana) su samo „preregistrovani“ u SANU, dok je od kosovskih akademika primljen jedino vajar Svetomir Arsić Basara. Kosovski akademici nisu prihvatili takvu odluku i svoj rad u okviru Akademije nauka i umetnosti Kosova su nastavili ilegalno. Mnogi veruju kako je ukidanje ANUK-a bio jedan od bitnih poticaja daljoj eskalaciji sukoba na Kosovu.

Znameniti kolaboracionista: Milan Nedić, akademska majka

Photo: Stock

1993. godine, u jeku rata u Bosni i Hrvatskoj, propagandno odeljenje SANU objavljuje “100 najznamenitijih Srba“, knjigu u kojoj su sadržane biografije 100 istorijskih ličnosti koje je SANU proglasio najznamenitijim Srbima. Prvi problem je što su Srbima proglašene mnoge ličnosti o čijoj nacionalnosti ne postoji opšti konsenzus (Ruđer Bošković, Ivan Gundulić, Ivo Andrić, Meša Selimović), kao i ličnosti srednjeg veka kada nacija u današnjem smislu nije postojala. Drugi problem je ideološki kriterijum na osnovu kojeg je saradnik fašista Milan Nedić uvršten među srpske veličine, a npr. ugledni srpski socijaldemokrata Dimitrije Tucović nije. 

Usled svega navedenog, priznati srpski a svetski naučnik Stevan Dedijer je početkom 2003. godine poslao otvoreno pismo premijeru Srbije Zoranu Đinđiću, u kome je predlagao raspuštanje i potpunu reorganizaciju SANU, jer se ne bavi napretkom srpskog naroda u nauci i tehnologiji već „nazadnim idejama nacionalizma, šovinizma, mržnje i gluposti“. Dedijer je smatrao da rukovodstvu SANU nije pošlo za rukom da shvati tokove sveta u kojem danas živimo, i da je raspuštanje SANU deo neophodne politike za razvitak Srbije uopšte, a njene nauke i tehnologije posebno. On je od Đinđića očekivao da temeljnom reorganizacijom ove najviše naučne ustanove stavi Srbiju na put dinamičkog razvitka. Đinđić je ubrzo nakon toga ubijen, tako da njegov odgovor na ovaj predlog nikada nije stigao.

I dok čitate ove redove gomila mračnih lica upravo sada sedi u zagušljivoj prostoriji prizivajući nove sukobe sa najbližim susedima.

e-novine.com – Srpska akademija nauka i umetnosti.

SANU – Mali pojmovnik srbijatrije « Home

e-novine.com

e-novine.com

Ako mene pitaš, radila je najpre Američka CIA.
Pogledaj radove američkih studenata bezbednosti iz tog vremena - na Temu: Kako ostvariti Američke Interese na Balkanu.

Sta kazes: CIA rasturila Jugoslaviju i ostvarila interese na Balkanu? 'Ajde? Koji je to interes CIA ostvarila rasturanjem Jugoslavije? Samostalno Kosovo? Samostana Bosna? Koji je to americki interes ostvaren rasturanjem Jugoslavije, zivo me zanima? Sto bi Amerika rasturala Jugoslaviju, mi smo bili prijatelji za vreme hladnog rata. Malo sutra je Jugoslavija bila nezavisna za vreme hladnog rata, jeste bila nezavisna ali od Rusa, ali je itekako bila zavisna od Amerike. Da nije Amerike ruski bi tenkovi bili na Atlantiku za vreme hladnog rata, isto tako Jugoslaviju bi izbrisali. I sto bi Amerika rasturala Jugoslaviju, zemlju koju je stitila, naoruzavala i svekoliko pomagala za vreme hladnog rata? Plus, Jugoslavija je kao Amerika, imas mali milion naroda i jezika, multinacionalna i multikulturna.
Amerikanci su hteli da nam dodje Ante Markovic, Jutel, sve najbolje sto smo imali u Jugoslaviji, da uvedemo izbore i trzisnu ekonomiju i hop-bez ikakvih uslova eto nas u EU i NATO PRVI U CELOJ ISTOCNOJ EVROPI ODMAH POSLE PADA BERLINSKOG ZIDA.
Ako ne verujes pogledaj arhive, James Baker dolazi licno u Jugoslaviju da podrzi Antu Markovica. GDE BI JUGOSLAVIJA I SVI MI BILI DANAS DA JE USPEO AMERICKI PLAN SA ANTOM MARKOVICEM? BILI BI SIGURNO JEDNA OD VODECIH ZEWMALJA U EVROPI.
Ali, ne lezi vraze, Srbi ruse Antu Markovica, hoce Srbi Jugoslaviju ali da ograniceni malogradjanski primitivac Milosevic bude diktator za celu Jugoslaviju. Nagradno pitanje? kO JE PODRZAVAO I DANAS PODRZAVA SRPSKI FASIZAM? Ko je hteo i dan dansas hoce da siri uticaj po Balkanu preko ekstremnog srpskog fasizma, jer ne moze drugacije? Da nije Amerika sila kakva jeste danas bi teritoriju Bosne, Hrvatske, Srbije i Crne Gore pokrivalo rusko-srpsko mafijasko carstvo, Slobodan Milosevic predsednik, Arkan ministar odbrane, naravno sve pod ruskom cizmom.
E sada imas nagradna pitanja:
1. Ko je podrzavao i danas podrzava sirenje srpskog fasizma?
2. Kome je raspad Jugoslavije bio u interesu?
3. Koji je bio cilj srpskih nezamislivih zlocina i silovanja? Zasto su srpki zlocini bili temeljno organizovani i sistematicni? Kome je u interesu na stvori toliku mrznju da se Jugoslavija ne moze obnoviti za milion godina?

I da se razumemo, ja ni na koji nacin ne zelim da amnestiram srpsku stranu, nema tu amnestije, ja samo kazem -oni to rade u saradnji. Mene su Srbi ekskomunicirali iz njihovih krugova, jednom sam otisla na slavu i kada su poceli temu, ja im kazem da sam citala svedocenja iz Haskog tribunala i da mi je zao sto ne postoji neka vremenska masina da se svi ti zlocinci i oni koji ih relativiziraju vrate u vreme srednjevekovnih mucenja, pa da ih muce dok ne pocrkaju.

Jos samo da uskliknem:
ZIVELA VELIKA ZAPADNA CIVILIZACIJA! ZIVELA USA, ZIVEO NATO I ZIVELA PRAVEDNA BORBA PROTIV SRPSKOG FASIZMA!

SandraD Objavljeno: 20.02.2012 - 09:57

9

1 2 3 4 5 6 7 ukupno: 67 | prikazano: 41 - 50

.::. PREGLED.COM .::. privredni pregled

.::. PREGLED.COM .::. privredni pregled

O.K. Grad: Beograd


28.03.2011 19:37


Za neizlazak na izbore mora se voditi ozbiljna kampanja, Da su gradjani u klinču obaveštajnih službi i korumpiranih grupa, to stoji. Manipulacija izbornom voljom i kvazi demokratskim sistemom nije nikad prestajala. Problem je u navigaciji na komandnom mostu njihovog Titanika, na kom smo mi samo putnici.


Privatno, imamo pravo da se iskrcamo još smo u Southamptonu.


Hilandar je jednom već gorio., samo je malo ko to ukapirao.

"My Favorite Museum Exhibit": The cyclops - Boing Boing

"My Favorite Museum Exhibit": The cyclops - Boing Boing

"My Favorite Museum Exhibit": The cyclops

By Maggie Koerth-Baker at 11:28 am Friday, Feb 3

"My Favorite Museum Exhibit" is a series of posts aimed at giving BoingBoing readers a chance to show off their favorite exhibits and specimens, preferably from museums that might go overlooked in the tourism pantheon. I'll be featuring posts in this series all week. Want to see them all? Check out the archive post. I'll update the full list there every morning.

From Australia's McLeay Natural History Museum at Sydney University comes ... dun dun dun ... the Cyclops!

Sorry. I've got a bit of THE TRIUMPH OF MANstuck in my head. Actually, this skull belonged to a foal, says Justin Cahill, who sent in the photos. It's part of a long, natural history museum tradition of exhibiting the weird and often grotesque, preserving them as examples of how the natural way isn't always ideal. The same forces that shape evolution can also seriously screw you up. So much of what we call "normal" is based on chance.

Nobody ever actually saw this foal alive, by the way. The skull was found in the Hawkesbury River in 1841. But there have been attempts to reconstruct what the horse might have looked like during it's brief time alive. You can see that photo after the cut:

e-novine.com - Mostar, pokoreni grad

Trijumfalni povratak fašizma

Mostar, pokoreni grad

Piše: Amer Bahtijar

Veličina slova:

Photo: www.commandoperationscenter.com

Mostar je srušen, most je srušen. Jure Francetić dobio je svoju ulicu, Mile Budak u znak zahvalnosti za donošenje rasnih zakona, takođe je dobio ulicu na dar. Šantić, Humo, Kulenović, Šimić... protjerani su iz Mostara, grad je dobio svoje Tute, Štele, prave crnce Francetića Jure. Poučeni iskustvom, nesretnim porazom u Drugom svjetskom ratu, okupatori su učinili sve da se to ne ponovi. Izvršeno je etničko čišćenje grada

Prije 67 godina partizanske jedinice oslobodile su Mostar. Bio je to kraj četverogodišnje okupacije grada. Fašizam je u cijelom svijetu doživio težak poraz i niko nije mogao ni pomisliti da će fašisti bilo kada krenuti u kontra ofanzivu i ponovno zauzeti oslobođenu teritoriju.

Mostar je u ratu dao najviše antifašističkih boraca po broju stanovnika u bivšoj Jugoslaviji. Laca, Balorda, Trbonja i brojni drugi mostarski heroji u peridu od 1941-1945. godine ispisali su najljepšu stranicu u povjesti Mostara. Zato je 14. februar uvijek u Mostaru bio poseban dan, kada se ponos ljudi mogao osjetiti u zraku.

Imena svih narodnih heroja znalo je svako dijete kao i Veležovu prvu jedanaestoricu, a uz pjesme Mostarskih kiša ljudi su plakali kao zaljubljene tinejdžerke uz Balaševićeve balade.

Oslobođenje: Partizani u Mostaru

Photo: desmond.imageshack.us

U Mostar se dolazilo na hodočašće, ali ne samo da bi se vidjelo Stari Most. Redatelj Ivica Buljan mi je pričao da bi putovao vozom 12 sati u jednom i isto toliko u drugom prvcu, kako bi gledao predstave Narodnog pozorišta Mostar, koje je u tom trenutku bilo najbolja suvremena scena u bivšoj državi.

I onda, kao u hororu, mrtvac se vraća, pojavio se Jure Francetić živ i zdrav, dok su ljudi došli sebi od čuđenja zbog povratka mrtvaca, već su ih u koncentracione logore vozili kamioni Francetića Jure.

Mostar je srušen, most je srušen. Jure Francetić dobio je svoju ulicu, Mile Budak u znak zahvalnosti za donošenje rasnih zakona, takođe je dobio ulicu na dar.

Šantić, Humo, Kulenović, Šimić... protjerani su iz Mostara, grad je dobio svoje Tute, Štele, prave crnce Francetića Jure.

Poučeni iskustvom, nesretnim porazom u Drugom svjetskom ratu, okupatori su učinili sve da se to ne ponovi. Izvršeno je etničko čišćenje grada. Mostarci o Mostaru mogu misliti u Norveškoj, Australiji... ali ne u ulici Francetića Jure.

Na dvadesetogodišnjicu okupacije pogledajmo gdje je Mostar danas.

Postoje dva grada – jedan koji je ponosan slavnom prošlošću, Aušvicom, pardon - Heliodromom i Dreteljom, u kojem je moguće naći čak i Židova koji nije protjeran, pardon - Bošnjaka i Srbina.

Photo: Stock

Drugi dio grada, podsjeća na neku kombinaciju vesterna i horora, spaljen kako fizički tako i duhovno.

Teško je ustvrditi čiji je taj dio grada, za njega se navodno brine SDA - stranka za koje su vlasti Islamske Republike Iran ustvrdile da je ta stranka jedino rješenje da se uništi Izrael, treba samo nekako omogućiti da se SDA brine o njemu nekoliko godina.

Pozorište, sjećate se da smo spomenuli negdje da je bilo vrhunsko, danas ne postoji. Istina, na budžetu postoje tri, ali oni naravno nemaju svoj repertoar i neće ga imati ni za narednu godinu.

Nacionalizam i primitivizam prave autentični hercegovački koktel - fašizam. Posljedice su mamurluk od kojeg vam se svašta pričinjava, da vas vaši ne pljačkaju već da se bore da Mostar bude stolni hrvatski grad, odnosno da ne bude stolni, od njega vam vaš svećenik izgleda moralno kreposno biće koje veliča boga na nebesima, a ne stranačkog boga, od njega vam vile vaših prvaka izgledaju kao barake na Rudniku, od njega vam postaje tako dobro da mislite da ste živi, a mrtvi ste davno u ime njihovog boga, u ime njihove ideologije koja je davno izašla na berzu i ima dionice u svim značajnim firmama u svijetu.

A ostali? Ko jebe njih, nema ih u Ustavu, pa zašto bi ih bilo i u tekstu.

Ipak, za njihovu rodbinu u inostrastvu, recimo da su živi, nisu umorni jer nemaju posla, raditi moraju konstitutivni. Zatvoreni negdje na zadnjim spratovima gdje nisu došli etnički čistači, jer im je bilo mrsko penjati se ili su se jednostavno zajebali, jebiga griješili su i Nijemci u Drugom svjetskom ratu, nisu sve Židove pobili, pa mogu i naši da nekoge ostave.

Photo: abrasmedia.info

Oni kao himnu propasti slušaju riječi pjesnika Zorana Kostića „ tu je bio grad sad je pustinja, tu su živjeli ljudi bezbroj godina“.

A uz pjesmu pjesnika Milana Mladenovića rođenog u Zagrebu, sahranjenog u Beogradu: “kao da je bilo nekad“napuštaju grad ne bježeći nigdje jer i Evropa ne prima Židove. Ostalo je jedino nebo koje prima protjerane, nebo ipak nema miljenika. Tamo primaju i one koji ne postoje u Ustavu.

Pokoreni grad, Mostar. 14. februar 2012.

*Tekst preuzet sa portala Tačno uz dozvolu autora

e-novine.com - General Diković je znao za zločine na Kosovu

Pozajmljeni intervju: Lakić Đorović, bivši vojni tužilac (1)

General Diković je znao za zločine na Kosovu

Razgovarala: Tamara Nikčević

Nakon intervencije Vojske Jugoslavije: Masakr na Kosovu: 1999. godine

Photo: Ron Haviv

Na mestima gde je Diković bio prisutan, kao u Izbici na primer, reč je o ličnoj odgovornosti. Tokom ispitivanja u Haagu, Diković je u jednom trenutku povikao na tužiteljicu, gospođu Karter: “Gospođo, vi mene optužujete za ubistvo!”. “Naravno da vas optužujem za ubistvo!” – odgovorila je. “Vaša odbrana se svodi na to da ste obično bivali u širem reonu sela koje ste tukli artiljerijom, da u njih niste ulazili; ovde ste boravili!”, priča za „BH Dane“ bivši vojni tužilac Lakić Đorović

U zemlji krvi, bez meda: Posle napada Vojske Jugoslavije, prizor sa Kosova

Photo: Ron Haviv

Usporedo sa skandalom u vezi sa smjenom piscaSretena Ugričića sa mjesta upravnika Narodne biblioteke, Beograd ovih dana potresa nova afera izazvana imenovanjem generala Ljubiše Dikovića na mjesto načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Naime, pozivajući se na presudu Haškog tribunala Milutinović, Šainović i ostali, kao i na izjave svjedoka, Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić javnosti je predočio informacije o zločinima i pljački koje su pripadnici 37. motorizovane brigade – u to vrijeme pod komandomLjubiše Dikovića – počinili na Kosovu u periodu 1998. i 1999. Ministarstvo odbrane Srbije i ministar Dragan Šutanovac demantovali su iznesene tvrdnje, objašnjavajući kako Diković u to vrijeme nije ni bio na pozicijama i lokacijama o kojima se govori u saopštenju Fonda.

Cijela afera oko imenovanja Ljubiše Dikovića na mjesto načelnika Generalštaba mogla bi da ima još jednu, političku dimenziju. Jer, pitanje je da li je na ovaj način ministar Šutanovac – inače, uticajni potpredsjednik Demokratske stranke – našavši se u situaciji da brani nebranjivo, sebe unaprijed diskvalifikovao u važnoj unutarpartijskoj utakmici koja se vodi uoči predstojećih parlamentarnih izbora u Srbiji. Drugim riječima, je li ministar vojni, u javnosti prepoznat i kao zagovornik evroatlantskih integracija, uletjevši u namještenu “igra” oko, po tvrdnjama Fonda za humanitarno pravo, kompromitovanog Ljubiše Dikovića, na ovaj način oslabio svoj uticaj u partiji i otvorio put onim snagama u DS-u koje se zalažu za što tješnju saradnju sa “majčicom Rusijom”? Vuku Jeremiću, na primjer.

U međuvremenu, na Javnom servisu Radio televizije Srbije, u emisiji Da, možda, ne autorke Olivere Kovačević, pojavio se Lakić Đorović (rođen u Beranama, Crna Gora), bivši vojni tužilac Vojnog okruga Beograd i Priština koji je – ne baš afirmativno – govorio o ulozi generala Ljubiše Dikovića u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Sudeći po reakcijama, nastup Đorovića se malo kome dopao. Najmanje, izgleda, ministru Šutanovcu.

“Vojna karijera generala Ljubiše Dikovića je vrlo problematična”, kaže Lakić Đorović. “Kao bivši vojni tužilac, tvrdim da je aktuelni načelnik Generalštaba VS – inače, od 1993. na dužnosti u Užičkom korpusu, potom u Šestoj pešadijskoj brigadi koja pokriva dva granična prelaza prema BiH – u neku ruku suodgovoran za hapšenja Muslimana koji su, bežeći pred Vojskom Republike Srpske, 1994. u Srbiji pokušali da pronađu utočište. Ti ljudi su kasnije likvidirani. Takođe, iz vojnih dokumenta i kazivanja svedoka, znam da je u vojnoj akciji Zima 93, osmišljenoj u Generalštabu VJ-a i sprovedenoj od strane Užičkog korpusa i komandnog kadra 16. i 17. graničnog bataljona, Diković imao i neposredno učešće.”

* Šta je – Zima 93?

ĐOROVIĆ: Akcija kojom je najpre izmišljen navodni artiljerijski napad muslimanskih snaga sa teritorije BiH po teritoriji tadašnje SRJ, nakon čega je Vojska Jugoslavije “žestoko uzvratila”. Iako su jedinice VJ tu bile unapred dovedene i opremljene višecevnim raketnim bacačima, zahvaljujući kamerama i novinarima koji su sve to snimali, cela stvar je ovdašnjoj javnosti predstavljena kao početak agresije BiH na Srbiju. O tome su, ako se sećate, naširoko pisali ovdašnji mediji. Naravno, akcija nije mogla biti sprovedena bez znanja Ljubiše Dikovića, tadašnjeg komandanta Graničnog bataljona.

* U svom komentaru u Politici, Miroslav Lazanski tvrdi da je general Diković primio komandu nad tom jedinicom 1. marta 1994, a da je 1. septembra iste godine upućen na jednogodišnje školovanje u Generalštabnu akademiju. Vi govorite o 1993…

ĐOROVIĆ: Nemojte mi, molim vas, Lazanskog tretirati kao pouzdanog svedoka…

* Pustite Lazanskog! Da li su ovi podaci tačni?

ĐOROVIĆ: Reći ću vam: ma koliko se trudili, nigde nećete naći dokument u kome piše da su stotine srpskih oficira po godinu, dve, čak i tri boravile na teritoriji BiH, da je njih nekoliko desetina tamo poginulo i da su svi kasnije vođeni kao – nestali.

Neželjeni svedok: Lakić Đorović, bivši vojni tužilac

Photo: Stock

* Šta hoćete da kažete?

ĐOROVIĆ: Hoću da kažem da papiri Vojne službe bezbednosti trpe svašta. U njima ne piše da je generalBožidar Delić skoro tri godine vodio kontraobaveštajne grupe po BiH. Ili mislite da piše? Uostalom, kada je – dokazima i činjenicama – bio sateran uza zid, general Delić je o tome u Haagu i sam govorio. Ma koliko to danas čudno zvučalo, siguran sam da će svi oni jednoga dana biti naterani da objasne gde su se tih godina zaista nalazili. Dakle, o tome šta je Diković radio 1994, najbolje govori dokument u kome se navodi da je, za zasluge u odbrani od muslimanske agresije, od VJ dobio čin majora.

* Šta znate o ulozi generala Dikovića tokom intervencije NATO snaga na SRJ, 1999?

ĐOROVIĆ: Znam mnogo. Prvo, postojao je plan Grom 98, potpisan od strane tadašnjeg načelnika Generalštaba VJ, Momčila Perišića, po kome je, po prethodnom odobrenju državnog vrha i samog predsednika Republike, vojsci naređeno da u junu 1998. preduzme akcije uspostavljanja reda i čišćenja teritorije Kosova, posebno područja Drenice. Plan je predviđao da se u pravim akcijama uspostavljanja reda angažuje 37. motorizovana brigada iz Raške, koju je vodio Diković.

* Da, ali, tvrdi se da Diković u to vrijeme “nije bio na toj lokaciji”…

ĐOROVIĆ: Slušajte: može da piše da je bio na Marsu, to ne menja stvar! Od maja 1998. Dikoviću su podređeni potpukovnik Slobodan Stošić i pukovnik Miodrag Đorđević, koji su obučavali između 150 i 200 članova raznih grupa sa iskustvom u borbama od Baranje, Slavonije i Bosne do Kosova. Ti ljudi su skupljeni i, pod vođstvom ove dvojice, uvežbavani u Raškoj. Uostalom, Ljubiša Diković je o tome svedočio u Haškom tribunalu, 10. i 11. decembra 2007, kada je, suočen sa dokazima, ipak priznao da su “neke” njegove borbene grupe na tom području počinile zločine. Doduše, rekao je da su te grupe vodili “idioti”. Na pitanje tužiteljke da objasni šta to znači i da li pod tim podrazumeva psihopate i ljude smanjene uračunljivosti, Diković je odgovorio: “Da, da.” Pa, čekajte! Ako je to znao, zašto je, umesto da ih pohapsi i otera, Diković dozvolio da borbenim grupama pod njegovom kontrolom komanduju “idioti i psihopate”? Zločine koje su iste grupe počinile na području Istoka i Kline, rešavao sam kao konkretne krivične slučajeve…

* Kao tadašnji vojni tužilac u Prištini?

ĐOROVIĆ: Tako je. Imate slučaj dve grupe rezervista – kriminalaca prethodno puštenih iz zatvora, obučenih, dovedenih da ratuju i podređenih 37. motorizovanoj brigadi – koji su se sukobili zbog podele plena od 300 krava otetih albanskim seljacima. Ta sam dokumenta odneo u Haag. Ne kažem da je Diković bio prisutan, ali je činjenica da je jedinica o kojoj govorimo bila pod njegovom direktnom kontrolom.

Komandna odgovornost: General Diković

Photo: rts.rs

* Govorite o komandnoj odgovornosti?

ĐOROVIĆ: I komandnoj i ličnoj. Na mestima gde je Diković bio prisutan, kao u Izbici na primer, reč je o ličnoj odgovornosti. Tokom ispitivanja u Haagu, Diković je u jednom trenutku povikao na tužiteljicu, gospođu Karter: “Gospođo, vi mene optužujete za ubistvo!”. “Naravno da vas optužujem za ubistvo!” – odgovorila je. “Vaša odbrana se svodi na to da ste obično bivali u širem reonu sela koje ste tukli artiljerijom, da u njih niste ulazili; ovde ste boravili!”

* Šta se dogodilo u Izbici?

ĐOROVIĆ: U Izbici je ubijeno 103 albanska civila, uglavnom starci. Najpre su ih podelili u dve grupe. Na manje od 60 metara, nalazila su se četiri tenka iz Dikovićeve brigade, sa posadama. Znate, tenk ne ide sam…

* Šta to znači?

ĐOROVIĆ: To znači da je Diković bio lično prisutan, da je gledao sakupljanje, razdvajanje tih ljudi u dve grupe – u jednoj 33, u drugoj 70; prvu su poterali prema nekom kanalu i sa kratkog odstojanja ih pobili. Drugu grupu su najpre poterali uz brdo, a onda im naredili da se okrenu; pucali su odozdo…

* I Vi tvrdite da je general Diković sve to vidio?

ĐOROVIĆ: Diković je to sam rekao u Haagu: dakle, ne širi region, nego “baš, baš Izbica”. Drugo, to je mali prostor. Diković kaže kako je od korpusa tražio da mu pomognu i da mu objasne kako da postupa sa civilima koji masovno napuštaju sela; umesto “očekivanog uputstva”, Dikoviću su poslali pukovnika Atanasa Kokolanskogda ga poduči šta da radi sa velikim brojem civila koji “od nekoga beže”. Dalje, imate svedočenje generalaObrada Stevanovića, koje Haški sud bezrezervno prihvata kao verodostojno…

Za Kosovo spremni: Milan Milutinović, Vojislav Koštunica, Nebojša Pavković

Photo: EPA

* O čemu je govorio general Stevanović?

ĐOROVIĆ: Rekao je da je, kao komandant policijskog odreda od najmanje 150 najbolje obučenih jedinica policije, u Izbici tog dana boravio policijski pukovnik Boško Buha, ubijen u atentatu, u Beogradu (10. juna 2002, prim. T.N.). Naglašavam, reč je o specijalnim policijskim jedinicama MUP-a Srbije i, ako je dopušteno zaključivati – a sud je isto zaključio na nekoliko mesta – ubijanja su izvršile snage pod komandom Dikovića i Buhe. Na kraju, u presudi Haškog suda u slučaju Milutinović, Šainović i ostali, imate jasne odredbe koje se direktno odnose na analizu Dikovićevog svedočenja…

* Govorite o paragrafu 644 presude Haškog tribunala?

ĐOROVIĆ: Ne samo o tome, ali, hajde, pročitajte…

* “Diković je prihvatio da su, usprkos njegovim preduzetim merama, neki njegovi vojnici počinili zločine u prvoj polovini aprila. Evidencija Prištinskog korpusa pokazuje da je od 10. do 15. aprila više lica iz Dikovićeve jedinice učestvovalo u ubijanju muškaraca kosovskih Albanaca na području Gornje Kline, nakon čega su se rešavali leševa bacajući ih u bunar. Evidencija takođe pokazuje da je jedan drugi čovek, dobrovoljac iz Dikovićeve jedinice, u selu Krasimirovac/Krasimirofc i njegovoj okolini, nedaleko od Ćireza, ubio više muškaraca kosovskih Albanaca i odvodio žene iz izbegličkih kolona.”

ĐOROVIĆ: Eto, vidite! Dakle, nije sporno, čovek je sam priznao…

* Ali, srpsko Tužilaštvo za ratne zločine kaže da bi Diković, da je kriv, bio procesuiran u Haagu…

ĐOROVIĆ: Takav pristup ukazuje na potpunu nespremnost za suočavanje sa bilo kojom vrstom odgovornosti. Uostalom, da li je, kao komandant, Diković sa sebe pokušao da skine odgovornost i protiv tih ljudi sproveo postupak?

* General Diković tvrdi da jeste.

ĐOROVIĆ: Tvrdi da je podneo krivične prijave; ali – kada?! Pa, mnogo kasnije! Kao komandanta, Dikovićeva dužnost je bila da spreči dalja ubijanja i da, ako ništa drugo, te ljude hapsi, veže, zatvara… Ništa od toga nije uradio. Naprotiv! Ostao je i na taj način praktično ohrabrio one koji ubijaju. Kada je reč o Haškom tribunalu, poznato je da je taj sud osnovan da bi procesuirao visokorangirane državne i vojne zvaničnike. Ostale slučajeve, sud ostavlja tužilaštvima država…

Obavešteni: Bulatović i Ojdanić, stratezi rata

Photo: EPA

* Srpsko Tužilaštvo je saopštilo da su navodi Fonda za humanitarno pravo protiv generala Dikovića netačni.

ĐOROVIĆ: To je laž! Najbolja potvrda da je Tužilaštvo unapred stalo u odbranu zločinaca je saopštenje u kome se kaže kako su samo u toku jedne noći uspeli da izuče preko hiljadu dokumenta i dokaza. Pa, Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine, tvrdi da su saslušali 110 svedoka, što, naprosto, nije moguće. Osim toga, državni sekretar Ministarstva odbrane govori kako je napad na Dikovića zapravo napad na instituciju. Čekajte, koju to instituciju? Ako je tako, onda su sve naše institucije odavno napadnute, i to na mnogo višem nivou. I predsednik Republike, Slobodan Milošević, je institucija, i potpredsednik vlade, Šainović, i ministar odbrane,Ojdanić, i načelnik Generalštaba, Pavković… Da ne nabrajam, dugo bi trajalo. Takvi ljudi ne smeju biti na čelu institucija. I, ako hoćete, narod koji ima takve institucije ne zaslužuje da ima državu. Ili bar ne na tom prostoru. Na Kosovu je izgubljena država upravo zbog toga što su postojale takve institucije i zato što i danas hoće da na njihovo čelo dovedu ljude koji su počinili masovne zločine, proterali svoje državljane i pljačkali njihovu imovinu. Tvrdim da je Diković učestvovao u proterivanju albanskih civila sa Kosova…

* Na osnovu čega?

ĐOROVIĆ: Postoje dokumenta koja pokazuju da je Diković komandu korpusa izveštavao o tome da hiljade Albanaca napuštaju Kosovo. Izvinite, od koga su bežali? Od NATO bombi? Pa, zašto onda nisu pobegli kod njih, kod svoje vojske, u njihovo okrilje? Osim toga, Albanci su bežali i 1998, a tada nije bilo NATO udara. Od koga?!

Nedorasli partner: Dragan Šutanovac

Photo: EPA

* Šta mislite: zašto ministar Šutanovac brani Dikovića? Da li u cijelom skandalu postoji politička igra koja je namještena kako bi se kompromitovao ministar odbrane i na taj način marginalizovala njegova uloga u DS-u?

ĐOROVIĆ: Pre svega, verujem u zaokret Demokratske stranke i državnog vrha Srbije u smislu ponovljenog, drskog i suludog odupiranja normalnom putu i integraciji zemlje u Evropu i NATO. Za takav put, barem što se vojske tiče, od Dikovića nemaju pogodnijeg oficira. Verujem da su njegovo nameštenje ishodovali mnogi koji su počinili još teže zločine od Dikovića. A njih je puno, na desetine, i još su višim državnim i vojnim funkcijama. U pitanju je zajednička akcija u smislu ličnog obezbeđenja od eventualne krivične odgovornosti. Kada je reč o ministru Šutanovcu, verujem da čovek naprosto ne zna šta radi. Nažalost, Šutanovac nije dorastao funkciji i bojim se da je samo igračka u rukama Svetka Kovača, raznih generala, pukovnika, političara, biznismena…

* Zašto Svetka Kovača?

ĐOROVIĆ: Zato što u Srbiji možete u pitanje dovesti sve osim Svetka Kovača, načelnika Vojnobezbednosne agencije! Može Srbija da ide i na Istok i na Zapad, može i u pakao; bitno je da ostanu Kovač i njegov tim.

* Zašto je to bitno?

ĐOROVIĆ: Da ne bi odgovarali svi oni koji bi trebalo da odgovaraju. Ako se u Srbiji ikada uspostavi demokratska vlast, Svetko Kovač će morati da objasni ko je ubijao u Vukovaru, ko je dopustio pukovnicima iz Uprave vojne bezbednosti da iz Mitrovice izvode robijaše, da ih naoružavaju, da im daju značke, oružje za tihu likvidaciju, da ih vode širom bivše Jugoslavije da ubijati sirotinju. Ko je to dozvolio?

* Devedesetih, Svetko Kovač nije bio načelnik Uprave vojne bezbednosti, je li tako?

ĐOROVIĆ: Tačno. Bio je pukovnik, sada je general. Ali, 6. februara 2001, tokom sastanka koji je sniman i kome su, osim Kovača, prisustvovali pukovnici Mladen Karan i Aleksa Papović, deset sati sam govorio o zločinima koje su počinili ljudi iz VSB. Kasnije sam obavešten da su, na osnovu mog kazivanja, protiv jedanaest ljudi podignute krivične prijave. Ne znam niti za jednu. Hoću da kažem da, ako znate da je neko napravio zločin i to skrivate, šta ste vi? Pa, saučesnik! O tome govorim.

* Kako ste i kada došli na mjesto vojnog tužioca?

ĐOROVIĆ: Iz Odeljenja za vojne propise Pravne uprave Saveznog sekretarijata narodne odbrane – kasnije Saveznog ministarstva odbrane, pa Ministarstva odbrane SRJ, u kome sam radio od 1985. – najpre sam, početkom 1995. godine, imenovan na mesto vojnog tužioca Beograda. Odmah po imenovanju, dobio sam najteže predmete, njih oko 880…

* Šta su najteži predmeti?

ĐOROVIĆ: Tobožnja samoubistva oficira iza kojih je stajala Vojna služba bezbednosti. Poznato je da je VSB likvidirala mnoge svoje saradnike – od Knina do Beograda. Na primer, 1990. govorilo se o slučaju “samoubistva” vojnika Miloša Ilića iz garnizona Sombor, iako su svi vrlo dobro znali da ga je ubila VSB…

* Kako su to – znali?

ĐOROVIĆ: Znalo se… VSB je imala zadatak da, uoči priprema za progon Hrvata, stvori atmosferu nesigurnosti i straha.

Ubiti i zaklati: Srpski fašizam na delu

Photo: Stock

* Ali, Ilić bi trebalo da je Srbin…

ĐOROVIĆ: To ništa ne znači; neusporedivo važnije je bilo razgneviti srpske vojnike i predstaviti ih kao žrtve hrvatskih grupa koje su iz Vojvodine bežale u Hrvatsku. Kada su ljudi počeli da se osvešćuju, da postavljaju logična pitanja, izmišljena je priča o tome kako je Ilić, zbog navodne incestuozne ljubavi sa sestrom od strica, izvršio samoubistvo. Bilo je mnogo sličnih slučajeva. U Mostaru ste, recimo, 1992. imali pogibiju više oficira VJ koji su na hercegovačko ratište oterani silom; njihovim porodicama je kasnije rečeno da su ili nestali ili su izvršili samoubistvo. Kao vojni tužilac, istraživao sam 62 slična slučaja.

* Zbog čega se krilo da su ti ljudi tamo poginuli?

ĐOROVIĆ: Zato što Srbija “nije bila u ratu” i, ako je to zaista tako, kako ćete javnosti i porodicama poginulih objasniti šta je naša vojska radila na teritoriji druge, međunarodno priznate države?! U tom periodu, u BiH su odvođene kompletne jedinice VJ. Pa, poznato je da su 63. padobranska brigada i 72. iz Pančeva 1994. i 1995. ratovale na području Sarajeva… Sve te slučajeve sam lično istraživao. Uostalom, u Haagu su policajci-insajderi svedočili o učešću Crvenih beretki, Poskoka i drugih parapolicijskih i paravojnih jedinica u ratovima u Hrvatskoj i BiH. Kada je reč o monstruoznim ubijanjima i žrtvovanjima ljudi, možda je najbolji primer za to pogibija šesnaset radnika RTS, stradalih u NATO bombardovanju na SRJ u noći 22. i 23. aprila 1999. Kao vojni tužilac, taj predmet sam dobio, iako se to do čega sam došao nije svidelo mojim pretpostavljenim…

* Zašto?

ĐOROVIĆ: Zato što je bilo jasno da je, u svom prljavom propagandnom ratu sa NATO-om, Slobodan Milošević te ljude namerno žrtvovao. Građanima Srbije je trebalo pokazati šta radi NATO, o kakvim je zlikovcima reč. Ne znam da li to znate, ali, u svakom ratu, kao objekat od posebnog značaja za odbranu zemlje, državna televizija mora biti dislocirana. Međutim, iako je na Košutnjaku postojao dobro skriveni ratni studio koji je čuvala vojska, ti ljudi su ostali u zgradi RTS-a, u Aberdarevoj ulici. Zašto? Pitanje je još interesantnije ako znamo da je, kao i uvek, NATO prethodno najavio šta će te noći biti gađano.

Budući obavešten da će RTS biti bombardovan, general Vojvodić je tog dana avionom iz Podgorice hitno došao u Beograd kako bi ćerku, zaposlenu u RTS-u, izvukao iz zgrade. Na sudu, ćerka generala Vojvodića je pošteno rekla kako je kolege upozorila da, čim budu videli da je otac došao po nju, odmah krenu da beže iz zgrade. To je trebalo da bude znak. Nažalost, nisu uspeli da se izvuku. Uprkos prezentovanim dokazima i presudi tadašnjem direktoru RTS, Dragoljubu Milanoviću, građani Srbije i dalje nemaju snage da se suoče sa istinom da su ne NATO, nego Milošević i njegova zločinačka politika ubila i te ljude i mnoge druge na prostoru bivše Jugoslavije.

* Tekst iz BH dana prenosimo sa dozvolom autorke. Drugi nastavak intervjua sa Lakićem Đorovićem objavljujemo u subotu, 18. februara