Strogo čuvana tajna: Ratne sednice Vrhovnog saveta odbrane (39) - Krajina izgubljena zbog psihotronskog oružja!

e-novine.com - Krajina izgubljena zbog psihotronskog oružja!

Strogo čuvana tajna: Ratne sednice Vrhovnog saveta odbrane (39)

Krajina izgubljena zbog psihotronskog oružja!

Pripremile: e-Novine

Zaključak Branka Krge: Hrvatsko psihotronsko oružje je uticalo na srpsko borce da ne pružaju otpor

Photo: Stock

Godinama su, očigledno s razlogom, vlasti Srbije odbijale da Haškom Tribunalu dostave transkripte sa sednica Vrhovnog saveta odbrane na kojima se, otvoreno, govorilo o vođenju rata na teritorijama Hrvatske i Bosne; konačno, tokom suđenja Momčilu Perišiću, ovi transkripti otvoreni su pred sudom u Hagu. Zahvaljujući agenciji „Sense“ u prilici smo da čitaocima e-novina predstavimo sve transkripte koji osim dokumentarne vrednosti imaju još veći značaj – jer otkrivaju sve manipulacije i političke ambicije Miloševićevog režima iz jednog od najstrašnijih poglavlja novije istorije

Žrtva psihotronskog udara: Branko Krga, đeneral

Photo: Stock

STENOGRAFSKE BELEŠKE SA 41. PROŠIRENE SEDNICE VRHOVNOG SAVETA ODBRANE - ODRŽANE 14. AVGUSTA 1995. GODINE

Sednici su prisustvovali: Zoran Lilić, predsednik SR Jugoslavije - predsednik Vrhovnog saveta odbrane; Slobodan Milošević, predsednik Srbije i Momir Bulatović, predsednik Crne Gore - članovi Vrhovnog saveta odbrane; dr Radoje Kontić, predsednik Savezne vlade; Pavle Bulatović, savezni ministar za odbranu; general-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije; general-potpukovnik Blagoje Kovačević, zamenik načelnika GŠ VJ; general-potpukovnik Dragoljub Ojdanić, komandar 1. armije; general-potpukovnik Božidar Babić, komandant 2. armije; general-potpukovnik Dušan Samardžić, komandant 3. armije; general-potpukovnik Ljubiša Veličković, komandant RV i PVO; kontraadmiral Milan Zec, komandant RM; general-potpukovnik Nedeljko Ćopić, pomoćnik načelnika GŠ VJ za KoV; general-major Mihajlo Vučinić, pomoćnik NGŠ za RV i PVO; kontraadmiral Vlade Nonković, pomoćnik NGŠ za RM; general-potpukovnik Ratomir Milovanović, pomoćnik NGŠ za pozadinu; general-potpukovnik Risto Matović, pomoćnik NGŠ za popunu, mobilizaciju i sistemska pitanja; general-potpukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik Uprave bezbednosti GŠ VJ; pukovnik Branko Krga, načelnik II uprave GŠ VJ; general-major Slavko Krivošija, načelnik Uprave za informisanje i PPD; general-major Mihajlo Žugić, načelnik Uprave VOJ; general-major dr Slaboljub Šušić, načelnik Vojnog kabineta Predsednika SRJ.

ZORAN LILIĆ: Predlažem da počnemo sa radom. Za današnju sednicu smo predložili za razmatranje više tačaka dnevnog reda. S obzirom da imamo puno obaveza, predlažem da razmatramo samo jednu tačku: Razmatranje zaključaka i procena vojno-političke situacije i predlog mera generalštaba Vojske Jugoslavije. Dajem reč načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije, general-pukovniku Momčilu Perišiću.

Unprofor u odlasku: Prizor iz Hrvatske, 1995. godine

Photo: Stock

MOMČILO PERIŠIĆ: Gospodo predsednici, gospodine ministre. Imam zadovoljstvo što ste prihvatili da na ovoj sednici Vrhovnog saveta odbrane prisustvuje širi auditorijum - komandanti armija i komandanti vidova. Na današnjoj sednici bismo razmatrali problematiku sagledavanja sadašnjeg stanja i stepena ugroženosti bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije - neposredno i posredno, kao i naša gledanja na mogućnost daljeg ugrožavanja, iz čega bi proizašle određene mere - sve sa ciljem maksimalne podrške državnom rukovodstvu u borbi za mir, ali u isto vreme i sprečavanja bilo kakvog ugrožavanja bezbednosti SR Jugoslavije. Mi smo zamislili da o dosadašnjim zaključcima i namerama našeg neprijatelja iznese načelnik Druge uprave, unutrašnje stanje načelnik Uprave bezbednosti, stanje u Vojsci Jugoslavije i preduzete mere general Ćopić, i predlog mera za dalje narastanje borbene gotovosti i druge mere, moj zamenik general Kovačević. Potom bismo saslušali vaša mišljenja i stavove i u skladu sa vašim donetim odlukama dalje da radimo. Ovim želimo da omogućimo da Vojska može, u skladu sa ustavnom obavezom, da preduzme sve mere da ne bude bilo čime i bilo gde iznenađena. Hvala!

ZORAN LILIĆ: Izvolite, reč ima Branko Krga.

BRANKO KRGA: Gospodo predsednici, izneo bih zaključke situacije. Sa stanovišta uticaja spoljnih faktora na bezbednost SRJ, u ovom trenutku nužno je sagledati posebno: prvo, uzroke i posledice agresije Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu, i drugo, mogući razvoj događaja u narednom periodu. Glavni spoljni uslov agresije Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu ogleda se u ostvarivanju geopolitičkih, ekonomskih, verskih i drugih razloga SAD i Nemačke, čime je Hrvatska u startu dobila izvesnu prednost u odnosu na Republiku Srpsku Krajinu.

Među prvima pobegli u Beograd: Milan Martić i Milan Babić, maskirni čuvari ognjišta

Photo: Stock

Uzrok brzog sloma Vojske Republike Srpske Krajine leži u činjenici što je političko rukovodstvo Republike Srpske Krajine, u dužem vremenskom periodu, bilo opterećeno borbom za vlast, brzim bogaćenjem, tako da nije dovoljnu pažnju posvećivalo pripremi zemlje i naroda za odbranu. Slabo je procenjivalo situaciju, nerazumno se odnosilo prema nekim mirovnim inicijativama, slušajući rukovodstvo sa Pala i neke inostrane savetnike. U RSK nije ni zaživeo politički i ekonomski sistem, u pravom smislu reči, što se veoma negativno odražavalo na Vojsku koja je imala značajne resurse, ali je ispoljavala mnoge slabosti u organizaciji i izvođenju odbrane. Takvo stanje je veoma pogodovalo Hrvatskoj i njenim sponzorima koji su pre agresije na RSK intenzivno delovali na propagandnom i subverzivnom planu, što je imalo teške posledice na moral srpskih boraca i naroda.

Nije isključeno da je protiv Srba primenjeno i psihotronsko oružje što je uticalo na borce da ne pružaju otpor. To, naravno, nije rezultat pameti Hrvatske, već američkih i nemačkih stručnjaka.

Kao rezultat slabosti Srpske Krajine i dobrih priprema suprotne strane, operacija hrvatske vojske "Oluja" izvedena je tačno kako je planirano. Posledice brzog poraza Vojske Krajine su promena balansa snaga na štetu Srba, gubitak srpskog etničkog prostora, porast agresivnosti Hrvatske vojske i stavljanje Republike Srpske, pa i Savezne Republike Jugoslavije u novu i mnogo težu situaciju. Razbijanje glavnine Srpske Vojske Krajine od oko 30 hiljada ljudi i odnos snaga Hrvatske vojske i Vojske RSK je bio do 4. avgusta 1:2,5, a sada iznosi 1:6, na štetu Srba. Pored 508 kvadratnih kilometara i Zapadnoj Slavoniji, Republika Srpska Krajina je izgubila glavninu teritorije, površinu od oko 14 hiljada kvadratnih kilometara. Time su Srbi sa tih prostora ostali bez ogromnih materijalnih vrednosti; iseljava se oko 250 hiljada ljudi, a srpski etnički prostor je potisnut prema Istoku za 50 do 70 km. Na taj način, srpski narod je doživeo neviđeni egzodus koji će imati velike reperkusije na političkom, ekonomskom, kulturnom, pa i na vojno-strateškom planu.

Novi moment vojno-političke situacije je porast agresivnosti tzv. Hrvatske vojske. Imajući u vidu karakter hrvatskog režima, izrazito neprijateljski raspoloženog prema SRJ i srpskom narodu u celini, sa ovom činjenicom u narednom periodu se mora veoma ozbiljno računati. Okupacijom RSK, granica Republike Srpske prema Hrvatskoj je produžena za oko 150 kilometara, čime su stvoreni veliki problemi u odbrani. Pored dosadašnjeg ugrožavanja Republike Srpske sa severa i juga, sada Hrvatska vojska može da vrši pritisak sa Zapada, što se već ispoljava, sa opasnošću da i Republika Srpska počne da gubi zapadne delove teritorije. Razbijanjem Srpske Vojske Krajine, Hrvatska je oslobodila respektivne snage koje već angažuje protiv Republike Srpske, a ubrzo to može da čini i u Istočnoj Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu, te sa prostora Dubrovnika prema Prevlaci. To može da ima neposredno negativan uticaj na bezbednost SRJ.

U rasulu: Ostavljeno oružje tzv. Vojske Krajine sa neizbežnim traktorom u daljini

Photo: Stock

Pored toga, verovatno da će Hrvatska svoju teritoriju, posebno okupirane delove Republike Srpske Krjaine, staviti na raspolaganje stranim snagama, pre svega NATO-u. U vezi sa ovim, ključno političko opredeljenje SRJ je mir, odnosno izbegavanje uvlačenja u rat, realizovaće se u znatno složenijim vojno-strategijskim uslovima, pogotovo ukoliko se ubrzo ne uspostavi mir. Drugo pitanje je mogući razvoj događaja u narednom periodu. Dalji razvoj događaja je moguć, u osnovi, u dve varijante: prvo, nastavak rata i, drugo, uspostava mira.

Nastavak rata je i dalje veoma realna, pre svega što hrvatske snage ispoljavaju agresivne namere, posebno prema Istočnoj Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu. Tu je Hrvatska vojska grupisala snage jačine od oko 35 hiljada ljudi i u mogućnosti je da krene u napad, praktično, svakog trenutka. Raspolažemo i najnovijim indikacijama, a to je da je Mađarska stavila deo svojih oružanih snaga u povišeni stepen pripravnosti. Do napada Hrvatske još uvek nije došlo, verovatno, zbog mera preduzetih od strane Vojske Jugoslavije u funkciji odvraćanja, kao i zbog nekih diplomatskih inicijativa koje su u toku. Agresija Hrvatske u ovom prostoru dovela bi do neposrednog ugrožavanja bezbednosti SRJ. Zbog toga bi najvažniji interes SRJ trebalo da bude da taj prostor ostane pod kontrolom Srba i Ujedinjenih nacija. Eventualno posedanje Prevlake jakim snagama hrvatske vojske ugrozilo bi Boku i našu Ratnu mornaricu. Za sada nema nikakvog dokaza da bi se Hrvatska i njeni spoljni mentori zadovoljili izbijanjem na AVNOJ-evske granice. Više činjenica ukazuje da neki centri modi na Zapadu žele da preko Hrvatske isprovociraju uvlačenje SRJ u rat u cilju njenog diskreditovanja kao faktora mira. Sve te provokacije treba obavezno izbeći. Dejstvo Hrvatske vojske na ostalim prostorima, kao što su zapadna i jugozapadna Bosna, ne bi direktno ugrožavalo bezbednost SRJ, ali bi svakako imalo negativan odraz na naše interese.

Razglednica za Martića: Hrvatska vojska sa krajiškim trofejima

Photo: Stock

Muslimani su nastavili sa borbenim dejstvima na više pravaca. Sa stanovišta naših interesa, najnepovoljnije bi bilo ukoliko bi muslimanska vojska prenela težište dejstava prema Goraždu. Međutim, najnovije američke diplomatske inicijative nisu naklonjene Muslimanima, jer praktično ukazuju na mogućnost podele Bosne i Hercegovine. To saznanje može da utiče na promenu ponašanja Muslimana, jer će im verovatno postati očigledno da su izigrani i stavljeni u funkciju interesa Hrvata. Uspostava mira je postala nešto izvesnija posle najnovijih inicijativa Rusije i SAD. Iako u tim pristupima ima dosta nepoznanica, sigurno je da bi to trebalo prihvatiti, a naročito bi bilo važno da to učini Republika Srpska. Sa stanovišta mogućeg uticaja nama nenaklonjenog spoljnog faktora, nema nikakve dileme da bi za interes SRJ bila znatno povoljnija mirovna od bilo kakve ratne opcije. SRJ ne bi odgovarao ni dosadašnji stil rešavanja krize, gde su se smenjivali predloži neefikasnih mirovnih inicijativa i intenziviranja borbenih dejstava. Taj negativan trend trebalo bi što pre zaustaviti, a najbolji način da se to ostvari je uspostava trajnog i pravednog mira.

Zaključci. Prvo, vojno-politička situacija na prostoru prethodne Jugoslavije veoma je eksplozivna, sa velikim izgledima da dođe do intenziviranja vojnih dejstava širih razmera, i sada prvi put neposredno uz našu granicu, što nameće niz problema. Drugo, najnoviji događaji pokazuju da je oružana sila i dalje veoma značajan instrument politike. U tom smislu, važno je zapaziti da mnogi spoljni činioci Vojsku Jugoslavije ocenjuju kao respektivnu snagu, koja ovih dana uspešno vrši ulogu odvraćanja u Istočnoj Slavoniji i na taj način direktno doprinosi miru. Isto tako, sa razumevanjem se ceni naša ispoljena odlučnost da odbranimo granicu. Cenimo da bi preduzimanje, eventualno, dodatnih mera borbene gotovosti u funkciji odvraćanja od agresije i odbrane, u ovoj situaciji u svetu bilo, takođe, protumačeno kao logično. Treće, najnoviji razvoj događaja u našem okruženju je deo ukupnih prestrojavanja na globalnom i regionalnom planu, koja nam nameću svetski moćnici. Cenimo da će odnosi koji budu sada uspostavljeni imati dugoročnog uticaja na SRJ i interese srpskog i crnogorskog naroda u celini. Hvala!

ZORAN LILIĆ: Hvala! Reč ima general Dimitrijević.

Vojinički poraz: Ratko Mladić 1995. godine

ALEKSANDAR DIMITRIJEVIĆ: Gospodine predsedniče, plan Zapada za rešenje krize na prostoru prethodne Jugoslavije je pred finalizacijom. Zbog nedovoljne uverljivosti dosadašnjih argumenata u funkciji dokazivanja direktne umešanosti SRJ u zbivanja na prostorima bivše Bosne i Hercegovine i Hrvatske, Zapad nastoji da pronađe nove. U tim nastojanjima naročito im pogoduje ponašanje rukovodstva Republike Srpske i RSK. Neprihvatanje političkih pregovora i, istovremeno, indikativno gubljenje teritorija, najpre Zapadne Slavonije, ranije Kupresa, a zatim Grahova i Glamoča, odakle je probijena odbrana Knina, i konačno gotovo čitave teritorije zapadne Krajine, mogu se tumačiti kao evidentni pokušaji da se SRJ uvuče u rat!

U tom smislu, u ovom trenutku posebno zabrinjavaju neke aktivnosti rukovodstva Republike Srpske, da se nastavi sa iseljavanjem stanovništva sa prostora nekih regija, što se direktno odražava na stanje u Vojsci Republike Srpske i implicira novo gubljenje teritorija i druge nerazumne i po ukupan interes srpskog naroda štetne posledice. S tim u vezi, treba naglasiti nepodudarnost ideoloških gledišta Zapada i Republike Srpske, nekih ekstremno orijentisanih stranaka i pojedinaca u SRJ i ekstremnog krila Srpske pravoslavne crkve, usmerenih protiv aktuelnih vlasti i u nastaloj situaciji njihovo viđenje šanse da se ona čak i silom pokuša srušiti u cilju dovođenja marionetskih snaga u funkciji takvih interesa. Realizacija ovakvog plana podrazumeva dva moguća scenarija: direktno uvlačenje SRJ u rat i pokušaj destabilizacije zemlje iznutra.

Eventualno uključivanje SRJ u rat, izvan njene teritorije, nesumnjivo bi predstavljalo veliki rizik iz više razloga. Najpre, gospodari rata bi potvrdili svoje teze o navodno neiskrenoj miroljubivoj politici SRJ. "Jastrebovi" NATO bi se lako izborili za masovnu upotrebu avijacije za dejstvo po ciljevima u SRJ. Inostrani podstrekači šiptarskih i muslimanskih secesionista zahtevali bi od njih da otpočnu sa oružanom borbom. Najzad, hrvatsko-muslimanska koalicija bila bi veoma ohrabrena da krene u strategijsku ofanzivu protiv Republike Srpske i Srpske Krajine, a eventualni uspeh mogao bi je, čak, podstaći da napadne i SRJ. U celini gledano, ugroženost bezbednosti SRJ bila bi maksimalna, a za posledicu bi, najverovatnije, imala slamanje srpskog nacionalnog bića i uništenje SRJ.

Na bezbednost SRJ, osim navedenog, veliki uticaj ima i sledeće: veliki broj izbeglica, među kojima je i određeni broj onih koji su ideološki već, ili bi mogli postati, lak plen ekstremista i svrstati se u njihove redove, optužujući SRJ i Vojsku Jugoslavije da su ih izdali, pri čemu posebno naglašavam problem vojnih obveznika Srpske Vojske Krajine.

Tipično psihotronsko čudovište: Hrvatski tenk koji se teleportovao u Krajinu

Photo: Stock

Drugo, opstruktivno-saboterska delatnost mađarskih i hrvatskih ekstremista na teritoriji Vojvodine, naročito i kao mogući odgovor na delatnost ekstremista Srpske radikalne stranke. Treće, manipulacije ekstremista iz redova opozicije sa izbeglicama i socijalnim stanjem u zemlji u cilju izazivanja šireg nezadovoljstva. Četvrto, ukupna delatnost opozicionih stranaka, ratno-profiterskog i ekstremnog nacionalističkog lobija u sprezi sa inostranim faktorom, ali i rukovodstvom Republike Srpske.

U vezi sa pokušajima uvlačenja SRJ u rat i destabilizacije stanja u zemlji, realno je očekivati da će ekstremističke snage organizovati demonstracije i razne vrste protesta da bi bilo provereno raspoloženje građana. Takva okupljanja i ispoljavanja pod maskom navodne brige za izbeglice i srpski narod u celini, s jedne strane, i navodni progon nesrpskog življa, pre svega, na prostoru Vojvodine koji prete da izazovu lančanu reakciju: s druge strane, u osnovi imaju za cilj destabilizaciju stanja u zemlji i njenog nasilnog uvlačenja u rat, što nameće potrebu brzog i efikasnog reagovanja svih subjekata s ciljem da se takve pojave i incidentne situacije najenergičnije spreče već u samom početku.

U tom smislu, ne treba isključiti mogućnost oružanih incidenata prema Vojsci: napada na skladišta i vojne objekte, poziva na neposlušnost i slično, s obzirom da već raspolažemo podacima o aktivnostima mesnih odbora Radikalne stranke na planu okupljanja i mobilisanja svojih paravojnih sastava, koji očekuju reakciju Vojske Jugoslavije u odnosu na ukupnu situaciju. Eventualno veći poraz Vojske Republike Srpske i gubljenje teritorija, pored toga što bi za posledicu imao svaljivanje ukupne krivice na rukovodstvo i Vojsku Republike Srpske u celini, mogao bi uticati na vraćanje u SRJ stranačkih stavova iz Republike Srpske, čime bi se njihovo delovanje pojačalo.

Nizak nivo morala Hadžićevih vojnika: Briga Vrhovnog saveta odbrane

Photo: EPA

Nizak moral vojnika Slavonsko-baranjskog korpusa i stanovništva u zoni njegove odgovornosti trenutno predstavlja najveću opasnost za uvlačenje SRJ u rat izvan njenih granica. Razlog tome je što bi, ukoliko Hrvatska napadne ovaj prostor, bilo kao rezultat njihove odluke ili kao izgovor na povode date sa naše strane, pod izgovorom sprečavanja upućivanja pomoći Vojsci Krajine iz SRJ, mogla bi eventualno tući i mostove na Dunavu. Slična je situacija i u istočnoj Hercegovini i na granici prema Crnoj Gori. Time bi SRJ bila dovedena u iskušenje: ako ne od­govori bila bi ponižena, što bi bio argument ekstremističkim sna­gama, a ukoliko odgovori, to bi značilo uključivanje u rat.

U tom smislu, smatramo neophodnim i hitnim da sve državne i civilne strukture na prostoru Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema učine sve da se prekinu podele, spreči napuštanje prostora i podigne moral stanovništva i boraca, a sistem komandovanja u praksi stavi pod jedinstvenu komandu, a na najodgovorni­je dužnosti postave ličnosti od vojničkog i moralnog autoriteta.

Stanje bezbednosti u Vojsci Jugoslavije u ovom trenutku je zadovoljavajuće. Potencijalni nosioci negativnih pojava su pod kontrolom. Povećan je broj pojedinačnih verbalnih istupa i zagovaranje ulaska Vojske Jugoslavije u rat na prostoru bivše Hrvatske, a u opticaju su i raznovrsne glasine i dezinformacije, koje pronose pojedinci i mogu uticati na moral. S tim u vezi, preduzimaju se mere, kako službe tako i komande.

U jedinicama Novosadskog korpusa je povećan broj zahteva vojnih obveznika nesrpske nacionalnosti da budu otpušteni kako bi, kako kažu, "mogli zaštititi porodice", što uz inače realtivno slab odziv vojnih obveznika dodatno utiče na stanje borbene gotovosti u jedinicama VJ u kojima su oni prisutni.

I, da zaključim. Imajući u vidu ukupno stanje bezbednosti u zemlji i okruženju, s jedne strane, i raspoloženje javnog mnjenja, slabe privrede, nemogućnost uvoza strategijskih sirovina, posebno stanje materijalnih rezervi VJ, s druge strane, eventualno neposredno uključivanje u rat izvan njenih granica, u uslovima kada nema nagoveštaja radikalnijeg zaokreta međunarodne zajednice u našu korist predstavljalo bi izbor težeg rešenja, sa veoma malim ili gotovo nikakvim izgledima na uspeh. Gospodine predsedniče, završio sam!

e-novine.com - Medijska priprema zločina na Ovčari

Kako su Večernje novosti i Politika izveštavali o Vukovaru (2)

Medijska priprema zločina na Ovčari

Veličina slova:

Photo: STOCK

„Koljači i zlotvori bili su dojučerašnje komšije Hrvati, a sada su morali da pobegnu pošto su došli oslobodioci. Vukovar je avetinjski grad i treba ga zaboraviti.”

Priredili: Bojan Tončić i Milica Jovanović

I površan pregled provladinih listova koji su novembra 1991. prizivanjem Drugog svetskog rata abolirali angažovanje Jugoslovenske narodne armije u sukobima na teritoriji Hrvatske, kao i sve očigledniju finansijsku i organizacionu podršku države paravojnim jedinicama, dovoljan je za lekciju o medijskom trovanju nacije, koje sa „oslobađanjem” Vukovara ulazi u dotad neviđenu fazu. Dominiraju priče o klanju srpske dece po slavonskim selima, genocidnim planovima ustaša, te slike razorenih naselja. Izveštaji o galopirajućoj hiperinflaciji i počecima sistematske pljačke srbijanske privrede zauzimaju sve skromniji prostor. Za srbijansku vlast, rat više nema alternativu. Front prema Evropi i svetu takođe poprima osnovne obrise – na delu je „informatička blokada” o stradanju Srba, zavera svetskih sila protiv malog slobodarskog naroda, sa Slobodanom Miloševićem na čelu. U začelju su paravojske koje za sobom ostavljaju tragove užasnih zločina.

Šovinizam, pozivanje na ubistva različitih i nasilje svake vrste, mobilizacija vojno sposobnih i ostalih i mržnja koja je prevazilazila dotad poznate jezičke figure obeležili su štampane medije u Srbiji 1991.

Najtiražniji jugoslovenski dnevnik, kako je sebe titulisala tiskovina mračne provenijencije Večernje novosti, svoju je uređivačku koncepciju dokazao tokom Vukovarske operacije. Laž i mržnja bili su temelj svih napisa koji su o uništavanju Vukovara našli svoje mesto na prvim stranama ovog beogradskog dnevnika. Maštovitost je ponekad prevazilazila razmere zdravog razuma. Glavni i odgovorni urednik bio je Radislav Rade Brajović. Glavni i odgovorni urednik Politike bio je Aleksandar Prlja, pod čijom se komandom ostvarila uređivačka politika gebelsovskog tipa koja se temeljila na laži i sumanutom komentaru koji poziva na masovna ubistva Hrvata i rušenje svega pred sobom. Naravno, i afirmisanje svake granate koja pada na razoreni Vukovar.

Razvrstavanje spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja

Da se ispod naslova „Vukovar konačno slobodan” na naslovnoj strani Politike od 20. novembra 1991, kriju indikaciije zločina, ni novinari ni čitaoci tada nisu bili svesni – „I na vratima bolnice, sa 420 ranjenika i bolesnika, Armija postavila straže”. Rušenje grada do temelja, sprečavanje predstavnika Međunarodnog Crvenog krsta da uđu u vukovarsku bolnicu, podrška paravojnim formacijama – nikome se tada nije činilo zločinačkim postupcima. Ali je zato „talas antisrpske kampanje u italijanskoj štampi”, o kojoj izveštava Politikin dopisnik iz Rima, analiziran s dužnom pažnjom. „Italijanske novine se gotovo utrkuju u oplakivanju zle sudbine 'hrabrih branitelja Vukovara', a o Srbima, kojima se ne priznaje ni pravo na odbranu sopstvenih života, pišu sve najgore”, naznačeno je u uvodu teksta.

U senci „oslobađanja” Vukovara, na petoj strani provukla se i uzgredna beleška o navodima da su „Beli orlovi” Dragoslava Bokana upali u prostorije redakcije Jutela. „Pre nekoliko dana Dragoslav Bokan gostovao je na nezavisnom kanalu Studija B i na direktna pitanja voditelja emisije, bez mnogo okolišenja, izjasnio se u prilog nasilja nad onima koje u ovom trenutku smatra 'lošim Srbima'”, navodi se u tekstu. Loši Srbi, izdajnici i strani plaćenici, polako stižu na dnevni red nacije obuzete ratnom histerijom.

Na desetoj strani, Politika prenosi saopštenje „Velike narodne skupštine Srpske oblasti Slavonija, Baranja i zapadni Srem”, u kom se sve srpske izbeglice pozivaju da nasele „oslobođena područja”.

Iz Večernjih novosti saznajemo da ipak ima nekakvog otpora Hrvata u Vukovaru: „Druga odela za zlodela” naslov je glavne priče, koju na naslovnici najavljuju Novosti, uz podnaslov „Ustaški zločinci zabarikadirali su se u podrumima Kombinata 'Borovo' i više okolnih solitera sa velikom grupom talaca Srba. U jednom podrumu Borova naselja pronađeno 40 zaklanih mališana * Pretpostavlja se da su 'civili' u vukovarskoj bolnici zapravo pripadnici ustaške vojske”.

Poslednja „vest” došla u Novosti, ispostaviće se docnije čista izmišljotina, jeste ta da su „u podrumu jedne kuće u Borovu naselju oslobodioci pronašli četrdesetoro zaklane dece”. „Po tvrđenju očevidaca, slika je jeziva i novinari su odmah krenuli da se uvere u verodostojnost ove informacije”, saopštio je vukovarski Pres centar.

O Tepiću – Sinđeliću

Novosti od 20. novembra objavljuju i deo saopštenja u kojem se ističe da je Predsedništvo SFRJ posmrtno odlikovalo majora Milana Tepića Ordenom narodnog heroja za, kako objavljuje list, „izvanredan podvig u borbi protiv ustaša, prilikom njihovog napada na kasarnu u Bjelovaru”. Dan kasnije Novosti objavljuju tekst pod naslovom „Sinđelić sa Kozare” u kojem se kaže da su sa Tepićem u smrt otišla šestorica vojnika JNA. „Idući stopama Stevana Sinđelića, Tepić je sa šestoricom svojih vojnika 29. septembra ove godine podigao u vazduh ogromno skladište municije i vojne tehnike u Bedemiku kod Bjelovara. Tom prilikom izgubio je život on, izginuli su svi njegovi vojnici, ali i nekoliko stotina Tuđmanovih bojovnika, koji su pokušavali da se dočepaju ogromnog ratnog plena”. U tekstu se navodi da su Tepiću „Tuđmanovi bojovnici” predlagali da bez borbe napuste skladište i da će im poštedeti život.
„Tepić je rekao da na to pristaje. Verujući da će nadmudriti hrabrog Kozarčanina, nekoliko stotina ustaša (nemačka televizija tvrdi da ih je bilo 700) krišom su se privukli objektima. Kad su bili sasvim blizu, Tepić je aktivirao eksploziv. Bjelovarskom kotlinom razlegla se strašna eksplozija”, piše list.

„Koljači i zlotvori bili su dojučerašnje komšije Hrvati a sada su morali da pobegnu pošto su došli oslobodioci. Vukovar je avetinjski grad i treba ga zaboraviti”. Ovo je početak teksta B. B. Mijića koji prenosi navodna tragična iskustva „zatočenih Srba iz podruma Vukovara”. Ovako navodno govori navodna osamdesetogodišnja Srpkinja iz Vukovara, u prihvatnom centru u Šidu: „Njima je bilo ubiti Srbina kao komarca. Čim vide nekog otvara se paljba od više ustaša koje na taj način iskaljuju svoj bes i odanost vrhovništvu. Mogli smo to samo da gledamo i čekamo kada ćemo mi doći na red. O nekakvoj pomoći ili sahranjivanju nesrećnog čoveka nije moglo biti ni govora, jer odmah ode tvoja glava. Pune su nam bašte leševa u raspadanju”. Kako stanovita Milka Dubajić, koja je stotinak dana provela u podrumu, sve ovo zna kad nije napuštala podrum, ostaje da se zaključi, kao i to šta je nekoga motivisalo da puca na nekog, pogotovu otkud onaj deo motivacije vezan za odanost vrhovništvu.

Zabrinjavajuće vesti Novosti donose sa Dubrovačkog ratišta: „Hrvatske snage napale položaje JNA kod Dubrovnika: Nove žrtve primirja”. „Primirje na dubrovačkom frontu, najduže dosad, koje je trajalo punih pet dana, ustaše su – prekinule sinoć. Gardisti i mupovci su preksinoć na položaje koje u neposrednoj blizini Dubrovnika drže snage JNA otvorili streljačku vatru iz reona Čajkovica–Sustjepan–Rožat–Mokošica. Tom prilikom mučki je ubijen vojnik iz Titograda Bato Radusinović, tok je ranjen takođe borac JNA Dmitar Vukašinović”. Najavljuju se primirje i razmena zarobljenika i navodi da ovim područjem kruži Proglas fantomske, osvajačke, Privremene vlade Republike Dubrovnik. Ovde Novosti imaju i drugu stranu. „Čuo sam za proglas, ali mi nije poznato ko je njegov autor, ko je predsednik Privremene vlade i slično. Mi prihvatamo samo zahteve da se područje Dubrovnika demilitarizuje. Ostalo je narod ove opštine rekao slobodnim izborima prošle godine. Dubrovnik je sastavni deo Republike Hrvatske”, rekao je za Novosti Đuro Kolić, predsednik dubrovačke opštine.

Ovaj broj lista krasi i jedna zanimljivost: Kapetan Dragan je „preksinoć iznenada stigao u Knin”. I dok neobavešteni čitaoci razmišljaju kako izgleda kad Kep redovnom linijom stigne u srpsku prestonicu balvan-države, čitamo pod naslovom „Martiću za rođendan”: „Posle prolaska kninskom glavnom ulicom juče na oklopnom transporteru kojeg su knindže zarobile od mupovaca, kapetana smo pronašli u društvu njegovih nekadašnjih učenika. 'Milanu Martiću je rođendan i red je da dođem da ga zajedno proslavimo'”, nasmešio se Dragan. On je istakao da se nada susretu sa Milanom Babićem, koji je izjavio da ga nikada nije video. „Saznali smo, međutim, da je kapetan Dragan došao u Knin na poziv Milana Martića, ministra unutrašnjih poslova u vladi SAO Krajine i više predsednika krajiških opština. Pred dolaska u Knin na putu iz Beograda kapetan je boravio na Baniji, a danas će posetiti svoje borce u Lici”, pišu Novosti.

„Tuđa flota – ni slučajno” naslov je teksta u kojem se obrađuje saopštenje Predsedništva SFRJ, sa sednice kojoj je predsedavao Branko Kostić. „Povodom informacija o nameri Zapadnoevropske unije da ispred Dubrovnika upute ratne brodove koji bi – ako se sa tim saglase jugoslovenske vlast – vršili nadzor humanitarnih akcija i evakuacije ugroženih iz Dubrovnika, Predsedništvo SFRJ konstatuje da od nadležnih jugoslovenskih organa takva saglasnost nije zatražena. Zato nema nikakvog opravdanja, niti dolazi u obzir da strani ratni brodovi štite koridor humanitarne pomoći koji inače intenzivno funkcioniše i ničim nije ugrožen”, zaključuje Predsedništvo SFRJ.

Izmišljanje zaklane srpske dece

Udarni naslov Večernjih novosti, 21. novembra 1991, „Pokolj pre predaje”, doneo je svedočenje „fotoreportera Rojtersa Gorana Mikića” o navodnom masakru 41 deteta u obdaništu u vukovarskom predgrađu Borovo naselje, prema kom su članovi hrvatske nacionalne garde „sekli grkljane deci između pet i sedam godina i bacali ih u podrum”. Novosti su ovo otkriće ilustrovale fotografijom žive bebe u naručju vojnika JNA, koja je potpisana sa „Stigli spasioci”. Nepotpisani izveštač svoju storiju počinje tvrdnjom da su hrvatski vojnici „optuženi” za masakr dece. „Mikić je izjavio da su mu pripadnici armije rekli da su članovi Hrvatske nacionalne garde sekli grkljane deci između pet i sedam godina i da su ih bacali u podrum obdaništa. On je brojao tela, ali su mu vojnici zabranili da ih fotografiše... Na travnjaku blizu škole su leševi sedmoro odraslih ljudi čije su glave bile razbijene sekirama. Čelo jednog čoveka je bilo razbijeno da se video mozak”. Inače, fotografije koje odgovaraju ovom opisu mogu se naći na Mikićevoj internet prezentaciji. Priča o poklanoj deci dobiće drugačiji epilog.

Ova vest bila je i povod za redakcijski komentar, „Vest kao zver”, koji potpisuje Gordana Brajović, pokojna supruga tadašnjeg glavnog i odgovornog urednika Novosti, pod čijim je imenom krajem devedesetih ustanovljena nagrada za dečije stvaralaštvo. U komentaru se tvrdi da „ustaše, kao '41. godine, Srbima porod kolju”, te da bi „gospođa Evropa da poseče naše drvo. Na žrtvenik da prinesu našu nevinu decu”. U saopštenju Informativne službe Komande Novosadskog korpusa JNA, objavljenom na 4. strani, kojim se novinari i socijalni radnici pozivaju da dođu u Borovo i „sopstvenim očima uvere se u sva zla i nevolje kojima su nedužni građani, pripadnici srpskog naroda, bili izloženi u protekla tri meseca”, ne pominju se masakrirana deca.

U izdanju od 21. novembra, Politika saopštava da se „mir polako vraća u Vukovar”, kao i da je prethodnog dana evakuisana bolnica u Vukovaru. Pažnja se sada usmerava na Dubrovnik i „neobičnu inicijativu Zapadnoevropske unije”. U tekstu objavljenom na naslovnoj strani, koji potpisuje D. Ribnikar, navodi se: „Lepo je i humano od Zapadnoevropske unije što brine o sudbini žena i dece u opkoljenom Dubrovniku. Ne treba, ipak, zaboraviti – a francuska štampa na to korektno podseća – da je Zapadnoevropska unija jedina evropska organizacija koja se bavi pitanjima odbrane a ambicija joj je da izvan Atlantskog pakta (ali uz američku saglasnost) stvori neku vrstu brzo pokretne armije”, konstatuje Politikin analitičar. Vukovaru se Politika vraća na devetoj strani, gde se, uz reportažu o vukovarskim parkovima pretvorenim u groblja, donosi i beleška o „raznim lukavstvima” kojima pribegavaju „Tuđmanovi bojovnici” u očajničkoj pokušaju da spasu glave. „Preoblače se u civilna odela, previjaju pojedine delove tela kao da su ranjeni, a mnogi se zaista lakše ranjavaju i ubacuju među ranjenike. Međutim, ta lukavstva 'ne prolaze' kod dobrovoljaca koji mnoge od njih poznaju, a mnogi se razotkrivaju skidanjem lažnih zavoja i, naravno, završavaju u posebnim zatvorima”. Mnogi od njih glave, dakle, neće spasti.

Decenijski dopisnik Politike iz Zagreba Radoje Arsenić vešto je obradio saopštenje Vlade Hrvatske povodom Vukovarske operacije, pa je tekst naslovljen sa „Vlada Hrvatske preti masakrom 'desetaka tisuća ljudi'”. Posprdno citirajući pojedine delove saopštenja, dopisnik nagađa na šta se misli kada se govori o opštem haosu sa nesagledivim posledicama, te zaključuje da je srpski narod u Hrvatskoj „pretvoren u taoce vladajućeg režima”.

Evakuacija i zločin

Pod naslovom „Ustaše glume bolesnike”, nepotpisani izveštač prenosi događaje iz Vukovara, iz kog „pripadnici JNA evakuišu stanovništvo i čiste grad od mina”, odnosno tok evakuacije iz Gradske bolnice u Vukovaru. U izveštaju se precizira da je evakuisano 500 ranjenih i bolesnih civila prema željenim odredištima u Hrvatskoj i Srbiji, kao i da je među civilima koji su utočište potražili u bolnici otkriveni oni „koji su okrvavili ruke u zločinima nad srpskim življem u Vukovaru, pa su zadržani radi daljeg ispitivanja”. Kako se navodi, „preciznijih podataka o broju zarobljenih gardista i policajaca još nema. Prema za sada nepouzdanim procenama, ima ih oko 200”.

Karadžić se javlja iz Bosne

„Imamo konkretne naznake da će se u BiH primenjivati isti metodi kao i 1941. godine”, saopštio je Radovan Karadžić na konferenciji za novinare sa koje izveštavaju Novosti u izdanju od 21. novembra 1991. „Niko neće moći dobiti nezavisnu BiH u kojoj će živeti Srbi, čak ni uz pomoć 'plavih šlemova'. Govoreći o nedavnoj odluci o stvaranju dve hrvatske zajednice opština u BiH, lider SDS BiH je rekao da u suštini nema ništa protiv da hrvatski narod u BiH vodi računa o svojim interesima... Zbog loše opštinske teritorijalizacije BiH, nastavio je Karadžić, mi bismo se sa njima mogli dogovoriti jedino o reorganizaciji opština”.
„Govoreći o epilogu jugoslovenske krize, Karadžić je rekao – 'Lično mislim da se naša kriza može rešiti jedino u Saveznoj skupštini. Ukoliko tako ne bude, kriza će se rešiti potpunim vojničkim porazom jedne strane. Pogodite koje?'”Kasnije će se ispostaviti da su pojedine civile i ratne zarobljenike pripadnici JNA na obradu „ustupili” pripadnicima Teritorijalne obrane Vukovara i paravojne jedinice „Leva Supoderica”, koju je 1991. godine osnovala Srpska radikalna stranka. U izveštaju se pominje i skladište „Veleprometa”, u kom je uspostavljen prihvatni centar, odakle se vrši evakuacija iz grada. Iz ovog centra odvedeno je i 200 civila i ratnih zarobljenika, čija će tela kasnije biti ekshumirana iz masovne grobnice na poljoprivrednom dobru Ovčara. Među njima su bile i dve žene, jedna u poodmakloj trudnoći. Kako prenose Novosti, mesni odbor Srpske radikalne stranke iz Apatina uputio je zahtev da se „ustaški zločinci” ne razmenjuju, već da im se „sudi po kratkom postupku”.Na istoj strani, dopisnik Novosti R. Gutić izveštava sa konferencije za novinare Užičkog korpusa JNA (Srbija) u Nevesinju (BiH), na kojoj je saopšteno da su se „na području sela Ravno uređivale pećine za smeštaj ustaša i za mučenje i likvidaciju srpskog stanovništva”. Potpukovnik Milen Simić (kasnije general i pomoćnik načelnika generalštaba JA za moral) saopštio je tada da je „u te pripreme bio uključen i župnik Pera Pavlović, koji je u domu crkve okupljao omladinu propagirajući ustaške ideje, likvidaciju Srba, ponovo 'punjenje jama' sa Srbima”.Novosti prenose i izveštaj o predaji oružja pripadnika paravojnih formacija u Mokošnici kod Dubrovnika, uz tvrdnje admirala Miodraga Jokića, osuđenog kasnije pred Međunarodnim sudom u Hagu na sedam godina zatvora, da „Dubrovnik nije bio u potpunoj pomorskoj blokadi”, budući da su propuštani brodovi koji su pristali da se podvrgnu inspekciji.Uzgred, naslovna strana istog izdanja upotpunjena je i izveštajem sa konferencije za novinare u Vladi Srbije, pod naslovom: „Makedonija ukida Srbe”.Kako izveštavaju Novosti, nemačka marka je tog dana vredela 28 dinara, a na beogradskim pumpama dizela nije bilo „ni kap”.

Ratno novinarstvo ne zna za granice

„Sloboda stigla u pakao”, naslov je reportaže iz Borovo naselja koju Večernje novosti u izdanju od 22. novembra 1991. najavljuju na naslovnoj strani, uz opise dirljivih susreta vojnika sa zatočenim roditeljima te fotografiju susreta stanovnika Borovo naselja sa „oslobodiocima”. Krupnim slovima najavljena je i priča o početku razoružavanja hrvatskih paravojnih formacija u Dubrovniku, dok je tek skroman prostor ostavljen za savet srbijanskih bankara štedišama – „da sačekaju devalvaciju i završetak rata”. Tog petka, 22. novembra 1991. nemačka marka se na ulicama Beograda prodavala već za deset dinara više nego prethodnog dana.

Likvidator

Izveštaj sa osiječkog fronta prenosi podvig jednog majora „koji je sam likvidirao 40 ustaša koji su u po bela dana i pod velikim uticajem droge pošli u nova osvajanja Baranje”. (Novosti, 22. novembar 1991)

Srbija je, međutim, imala preča posla. U redakcijskom komentaru Novosti „Jednostrana 'humanost'”, koji potpisuje Dragana Minić, Međunarodni Crveni krst prozvan je zbog protesta koji je uputio predstavnicima JNA, zbog toga što vojska nije odmah pustila predstavnike Crvenog krsta u vukovarsku bolnicu. „Realno je pretpostaviti da je u pitanju bila želja da pomognu zengama i pripadnicima ostalih paravojnih formacija – koji su u strahu od poraza masovno simulirali ranjenike u ovoj kući zdravlja – da neopaženo, i nekažnjeno, pobegnu sa poprišta. Vojska to – nije dopustila”, konstatuje se u tekstu.

Da neprijatelj vreba svuda, dokazuje i prilog iz Subotice u kom se Demokratski savez Hrvata Vojovodine i njihov čelnik Bela Tonković označavaju kao „školski primer izazivanja međunacionalnih sukoba u severnoj Bačkoj”. Naime, „raznim 'mirotvornim' akcijama i 'antiratnim' protestima, najmilitantniji čelnici DSHV potpaljivali su fitilje mržnje i izazivali gnev građana”.

Domaću ekonomiju karakteriše i vest o sednici Veća republika i pokrajina Skupštine SFRJ, kojoj su prisustvovale delegacije BiH, Srbije, Vojvodine, Kosova, Crne Gore i jedan delegat iz Sabora Hrvatske. Na sednici je usvojen Zakon o finansiranju JNA do kraja godine. „Narodna banka Jugoslavije odobriće Federaciji desetogodišnji kredit, čija otplata počinje tek 15. decembra 1995. uz godišnju kamatu od pet odsto. Za ove potrebe dosad je već odobreno 29,2 milijarde, a do kraja godine obezbediće se još 24,4 milijarde dinara”.

Ko je srušio grad

U izdanju od 22. novembra, Politika prenosi saopštenje tzv. Ministarstva za informacije tzv. Srpske oblasti Slavonija, Baranja i zapadni Srem, u kom se navodi da su, „povlačeći se prema centru u Vukovaru, hrvatski bojovnici palili sve iza sebe, tako da je praktično uništeno 90 odsto ovog grada”.

Rat u Hrvatskoj glavna je tema i u Politici od 22. novembra, kada će se na naslovnoj strani naći izveštaj o svođenju „bilansa vukovarskog pakla”, pod naslovom „Zločini pred očima sveta”. Ne misli se, međutim, na zločine tadašnje JNA i pripadajućih dobrovoljaca iz Srbije, već na priču s kojom je Goran Mikić već stigao na notorni Dnevnikov Dodatak, gde je svedočio o masakru 41 deteta u Borovo naselju. Izveštač Dragorad Dragićević stručno opisuje: „U dva dvorišta u neposrednoj blizini vukovarske bolnice leži više od stotinu leševa mučenjem ubijanih ljudi, čije su glave razmrskane, utrobe opljačkane za potrebe nekih stranih klinika, udovi polomljeni”. Inače, uz tekst je i anterfile, u kom se prenosi saopštenje Prve vojne oblasti, u kom se između ostalog kaže da „vest o masakru dece (iz Borovo naselja) nije potekla iz Jugoslovenske narodne armije, niti je ona na bilo koji način obezbeđivala mesto navodnog događaja, pa nije mogla ni ometati eventualno prikupljanje dokaza”. Ovim, kao i kasnijim priznanjem samog „fotoreportera”, stavljena je tačka na Mikićevo „otkriće”. Ali medijska proizvodnja laži i mržnje tek je počela.

Još jedna decenijska vedeta Politike Miroslav Lazanski, stručnjak za vojna pitanja, u izdanju od 22. novembra analizira krucijalno pitanje koje se postavlja pred Armiju posle Vukovara – „Stati ili ići napred”. „Vukovar jeste vojnički poraz za Hrvatsku, ali bi mogao da bude i početak dugotrajnog rata ukoliko se JNA zaustavi na liniji Osijek–Vinkovci”, procenjuje Lazanski. „Da li je Vukovar prekretnica u ratu što besni Jugoslavijom? Hoće li posle Vukovara topovi zaćutati, ili će se cevi užariti?”, nadahnuto razmišlja Politikin vojni analitičar. „Što se tiče Armije, ona je pobedom u Vukovaru povratila deo svog izgubljenog ugleda, stekla samopouzdanje i dragocena iskustva iz uličnih borbi, te prekalila i vojnike i starešine... Pažljivo nastupanje Armije kod Vukovara upravo je diktirano potrebom da se zaštite životi mladih vojnika, ali i civilnog stanovništva sakrivenog u podrumima grada”, zaključuje Lazanski, a potom se, podjednako nadahnuto, upušta u maštanje pred vojnim kartama, pomičući užurbano 200 tenkova vamo, 1.000 aviona tamo, pešadiju i konjicu. Da bi zatim zaključio, „utvrđeni gradovi ne moraju se zauzimati po svaku cenu, mogu se i blokirati i ostaviti da sami padnu”. Dragocene savete vojnog analitičara Vojska će znati da ceni u godinama koje slede.

Kao ilustraciju ove vojne analize, Politika donosi slike iz Borovo naselja, među kojima je i fotografiija imenovane pripadnice hrvatskih snaga, „optužene” za ubistvo deset civila, dok pokazuje mesto na kom je zaklala i zakopala jedno dete. Njeno ime se više neće pojaviti i epilog još jedne Politikine „optužbe” neće ugledati svetlost dana. Poruka je već poslata.

(kraj)

Bill Warner Licensed Private Investigator 2100 Constitution Blvd Sarasota Fl 941-926-1926: SERB THUG MILADIN KOVACEVIC'S ATTORNEY IS THE SERBIAN MAFIA'S MOUTHPIECE & NEO NAZI THUGS

Bill Warner Licensed Private Investigator 2100 Constitution Blvd Sarasota Fl 941-926-1926: SERB THUG MILADIN KOVACEVIC'S ATTORNEY IS THE SERBIAN MAFIA'S MOUTHPIECE & NEO NAZI THUGS

SERB THUG MILADIN KOVACEVIC'S ATTORNEY IS THE SERBIAN MAFIA'S MOUTHPIECE & NEO NAZI THUGS

SERB ATT'Y, VESELIN CEROVIC, IN NEW YORK STOMP CASE, HAS DEFENDED MILOSEVIC, SERBIAN MAFIA "THE ZEMUN CLAN" AND NEO NAZI SKINHEADS.
Veselin Cerovic - has defended Serb mobsters, Slobodan "Butcher of Belgrade" Milosevic, neo-Nazi skinheads and now Miladin Kovacevic (the "brute") - says he is only working to uphold his country's laws. "I was very proud because I helped to defend Slobodan Milosevic in the Serbian courts," the brute's lawyer said.

Belgrade's private Beta news agency said Kovacevic signed a contract to play for KK Vrbas on 7/16/08, a team that plays in a regional Serbian league. "Doctors said it would be good for him to start training because he has become depressive because of what has happened to him," Kovacevic's lawyer Veselin Cerovic was quoted as saying by Belgrade's Vecernje Novosti newspaper on Wednesday. "He has to forget all the bad things that have happened to him, and the best medicine is to return to playing basketball," Cerovic said.

In Serbia, Veslin Cerovic defended Milosevic against charges that he was tied to Serb paramilitary groups who had committed grave human-rights abuses against thousands of ethnic Albanians in Kosovo. He resigned the Yugoslav presidency amid demonstrations, following the disputed presidential election of September 24, 2000, Milošević was arrested by Yugoslav federal authorities on Saturday, March 31, 2001.

Slobodan Milosevic Lawyers (Veselin Cerovic) Offer 250 Ml Marks ($203,400,000.00) as Security for His Release; BELGRADE June 2001- The Socialist Party of Serbia (SPS) has offered the Belgrade District Court a much larger sum as security for the release of its president and former head of state Slobodan Milosevic - 250 million D-marks, Milosevic's defense lawyers Zdenko Tomanovic and Veselin Cerovic confirmed Friday. Editor's commentary: Makes you wonder where and how did they get this (Mob) money in Serbia, $203,400,000.00 ?

"I proved that there was no connection between Milosevic and the paramilitaries," said Cerovic (Milosevic died in prison before anything was proved!). "I always trust in the law, and not in politics. Unfortunately much of the charges against Slobodan Milosevic were politically motivated by his enemies."

The assassination of the next Serbian Prime Minister Zoran Đinđić, was preceded by several unsuccessful attempts on his life. Most notable was in February 2003, in which a truck driven by Dejan Milenković called Bagzi, a known member of the criminal Zemun Clan, tried to force the Prime Minister's car off the highway in New Belgrade. Đinđić escaped injury only due to the outstanding reaction of his driver and his security detail. Milenković was arrested, but released from custody after only a few days.

PM Đinđić had made many enemies for his pro-Western stance (USA), reformist economic policies, arresting Slobodan Milošević and relinquishing him to the ICTY, and for clamping down on organized crime (Zemun Clan). The murder was allegedly organized by Milorad Ulemek, also known as Legija. Ulemek is an ex-Commander of the special police unit founded by Milosević's headed the notorious Special Operations Unit (JSO) during the nineties (JSO was located in Kula Serbia where Miladin Kovacevic grew up), who ordered Zvezdan Jovanović to carry out the assassination. Legija was connected to the powerful Zemun clan of the Serbian mafia, and had been recently sentenced to 40 years in jail for other offences that included murder and attempted murder.
Former commander of MUP Special Operations Unit (JSO) Milorad Ulemek was found guilty of organizing the assassination of Serbia’s first democratic prime minister Zoran Đinđić, receiving a maximum penalty of 40 years in prison. Second accused Zvezdan Jovanović, who fired the shot that killed Đinđić, has also been sentenced to 40 years in jail. Criminal (Mafia) Zemun Clan members Aleksandar Simović, Vladimir Milisavljević, Ninoslav Konstantinović and Sretko Kalinić were also found guilty and sentenced to 35 years in prison each, while Dušan Krsmanović, Miloš Simović, Milan Jurišić, former JSO member Željko Tojaga and former BIA officer Branislav Bezarević received 30 year jail terms. Saša Pejaković, formerly of the JSO, will spend eight years behind bars.


After the assassination of Serb prime minister Zoran Djindjic, who was gunned down in a Belgrade street by a sniper in 2003,attorney Veselin Cerovic was retained by many of the organized-crime bosses (Serbian Mafia) who were rounded up by police trying to solve the murder.

In 2006, Cerovic defended Predrag Milovanovic (same last name, Milovanovic, as seen above in one of the attempts on the Serb PM), an anti-Semitic youth (SKINHEAD) who brutally attacked Israeli tourist Jariv Avram and his Serb girlfriend at a rock concert in Belgrade.

Now in July 2008, Veselin Cerovic, is defending Mialdin Kovacevic, who nearly beat and stomped Jewish college student Bryan Steinhauer to death, I am begining to see a pattern here.
The American ambassador to Serbia said Wednesday ,7/16/08, brutally beaten college student, Bryan Steinhauer, was in grim shape and implored the Serbian government to hand over the hulking fugitive charged in the case. Bryan Steinhauer of Brooklyn "weighs less than 99 pounds and is unable to eat" or speak, Ambassador Cameron Munter said in a stinging statement. "He remains in a coma after 2-1/2 months." Munter was countering recent reports in the Serbian media that suggested Steinhauer, 22, was in good condition after he was pummeled on May 4 at a Binghamton University bar, allegedly by Miladin Kovacevic. "This was not an ordinary bar fight," the ambassador said. "As he lay on the floor, Steinhauer was repeatedly kicked in the face and head, to the point where he had multiple fractures on both sides of his face and his skull."



Bill Warner, Private Investigator
WBI Inc Private Detective Agency
Sarasota Fl
http://www.wbipi.com/

filozofija.org Nauka o moralu

filozofija.org

„Nauka o moralu koja ima zadatak ne samo da nas upozna s tim što je moral, koje su njegove osnovne komponente, nego i da izvrši vrijednosnu procjenu i da ukaže na prave i istinske vrijednosti. Kritičko -filozofska etika treba da pokaže ne toliko kakve moralne sudove ljudi donose, nego i kakve treba da donose o određenim karakteristikama i postupcima. Za etičare nije težište u opisu i analizi već postojećih normi, nego i u pronalaženju novih."

SANU Pevanje gluvima

SANU

SANU

Pevanje gluvima

Po nekim mišljenjima, i izbor novog predsednika je još jedna potvrda dubokih raskola u SANU-u koji odavno traju. I prethodni predsednik Aleksandar Despić je izabran posle "rata crvene i bele ruže"

Akademik Dejan Medaković bio je vidno uzbuđen kada je prošle nedelje konačno, posle mnogo godina i mnogo izbornih krugova, izabran za predsednika SANU: iza njega je impresivan naučni opus, ali i četiri bezuspešna pokušaja da bude prvi među "besmrtnicima" u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Ovaj put Medaković nije imao protivkandidata: izgleda da je u Akademiji preovladalo uverenje da "nije dobro da Akademija gubi u intenzitetu svog delovanja baveći se isuviše dugo izborima", kako je to rekao dosadašnji predsednik Aleksandar Despić, naglasivši stoga da apeluje "da prizovemo u sebi mudrost primerenu našim godinama, ostavimo po strani neizbežne razlike u shvatanjima i kandidatu danas damo naše poverenje".

Od 115 prisutnih akademika za Dejana Medakovića je glasalo 73, 31 je bio protiv, a 11 listića je bilo nevažećih. Po nekim mišljenjima, i izbor novog predsednika je još jedna potvrda dubokih raskola u SANU-u koji odavno traju. I prethodni predsednik Aleksandar Despić je izabran posle "rata crvene i bele ruže" u Akademiji: kad pristalice Miće Popovića i pristalice Dejana Medakovića ni posle tri kruga glasanja nisu uspele da donesu pobedu svojim kandidatima, kompromis je nađen u liku Aleksandra Despića.

Nezadovoljstvo i podele u SANU-u obelodanio je predsednik Dušan Kanazir odlazeći sa te funkcije 1994. Rekao je da su pojedini umetnici i književnici isuviše "talasali" Akademijom. Mada Kanazir to nije eksplicitno rekao, očigledno je mislio na Depos, i neke članove Krunskog saveta. Prvi put se tada čula ideja da bi SANU trebalo podeliti na akademiju umetnosti i na akademiju nauka. Uz packu kolegama, još jedan rukoljub vlasti: "Akademija je imala poseban, a možda i povlašćen status, koji je državna vlast uglavnom podržavala i poštovala", naglasio je Kanazir.

Neki sagovornici "Vremena" misle da uzroke nekoliko izbornih neuspeha Dejana Medakovića zapravo ne treba tražiti toliko u nekakvoj podeljenosti akademika koliko u uverenju da je on "režimski čovek", da su ga uvek podržavali "partijski hardlajneri", a oni su u Akademiji uvek bili glasniji, organizovaniji a, veruje se, čak i brojniji. Kako onda poznati i priznati akademik nije ranije prošao? Neki kažu da se to Medakovićevo beskrajno kandidovanje i glasanje u nedogled čini, u najmanju ruku, kao nedostatak dobrog ukusa; ima ih kojima se ne dopada, kako kažu, njegova violentna narav, drugi prigovaraju da je kao generalni sekretar bio vrlo slab administrator...

U svakom slučaju, novi predsednik SANU-a pripada akademicima koji su oduševljeno i bez ostatka podržali program "novog srpskog rukovodstva" posle Osme sednice.

Dok je mnoge hvatao i nespokoj i strah od ikonografije i pokliča koji su pratili vešto režirano "događanja naroda", akademik Dejan Medaković je, primajući Sedmojulsku nagradu 10. jula 1990, izjavio da proces oživljavanja ugašene istorijske svesti srpskog naroda, to jest takozvanu antibirokratsku revoluciju, karakterišu "dostojanstvo i otmenost"!?

Medaković je među prvim akademicima koji su dali svoj prilog famoznoj rubrici "Odjeci i regovanja" - 8. oktobra 1988. upućuje otvoreno pismo Jožetu Smoleu. "Politika" to pismo ponovo objavljuje u specijalnom dodatku "Bitka za istinu", koji izlazi na dan "mitinga bratstva i jedinstva" na Ušću 19. novembra 1988. Odavde je Slovencima poslata čestitka za "srećan put iz Jugoslavije", beleži istoričar Olivera Milosavljević.

SANU I VLAST: Bile su to godine kada se i politički vrh Srbije otvoreno udvarao Srpskoj akademiji nauka: kad je Milošević zaigrao na kartu nacionalizma, javno se okrenuo ovoj nacionalnoj instituciji i u njoj našao saveznika.

U intervjuu "Rilindiji", koji je "Politika", naravno, revnosno prenela 10. oktobra 1989, on posle svih skandala oko Memoranduma javno poručuje: "A što se tiče Srpske akademije nauka, ne vidim zaista zašto ona ne bi imala uticaj na politiku u Srbiji. Koji je to narod u svetu, koja je to razumna država koja se stidi svoje akademije nauka? Ako se u njoj jave ideje koje nisu u interesu demokratskog socijalističkog razvoja naše zemlje, ne znači da su te ideje dominatne i da ih članovi akademije dele..."

Najveći deo SANU-a oduševljeno se odazvao ovom pozivu s vrha. Kako to lucidno zapaža istoričar Olivera Milosavljević u "Srpskoj strani rata" (Republika, BIGZ 1996): "Kad god je bilo potrebno vlastima, bilo je dovoljno aktivnih akademika spremnih da svakoj aktuelnoj temi daju stručan sud i naučnu verifikaciju ispravnosti sprovođene politike. O ustavu su najviše pisali i govorili akademici Jovičić i Lukić, o autonomiji Krestić i Popov, o 'genocidnim radnjama' Krestić i Rašković, o natalitetu Macura, o ćirilici Lukić, o aktuelnoj vlasti Marković, o zabludama, ratu i miru Ćosić, o svemu - Isaković." Neki ekonomisti-akademici zdušno su se angažovali u dnevno-političkim potezima, pa su obećali, konkretno, da će "novac od zajma za preporod Srbije otići u prave ruke".

Verovalo se da je u obračunu oko Memoranduma Milošević zapravo bio na strani Akademije dok je Stambolićeva struja "progonila akademike, i to pred proslavu stogodišnjice..."

Posle je iz nekih dobro obaveštenih krugova "procureo" stenogram o tome šta je Milošević rekao na zatvorenom sastanku sa komunistima Saveznog SUP-a i Instituta bezbednosti juna 1987: "Šta je drugo nego crni nacionalizam pojava memoranduma SANU-a u kome se predlaže razbijanje Jugoslavije i nanovo organizovanje Srba u Jugoslaviji..." Te godine Milošević je decidirano tražio: "Komunisti u Akademiji se moraju izboriti za promenu tog stanja..."

GLASNOST AKADEMIKA: Brižljivi hroničari zbivanja u SANU-u beleže da su tih meseci, pa i godina, u javnosti u prilog politici srpskog vrha govorili uglavnom jedni te isti ljudi, a javnog suprotstavljanja ovom čvrstom zagrljaju SANU-a i vlasti uglavnom nije bilo. Glasnost ove grupe akademika opravdavala je ksenofobičnost režima, zatvorenost Srbije prema svetu, "trulom Zapadu", Evropi, Americi osobito, podupirala je psihološke i mentalne barijere za suštinske promene u društvu. Nacionalizam je uvek uočavan samo kod drugih, za svaki potez vlasti - našlo se opravdanje, pa i "naučno objašnjenje". Za neke poteze argumenti nisu ni traženi.

Za uzvrat, režimski mediji su beležili svaku političku aktivnost akademika, koji su sa malih ekrana, simpozijuma, iz domova kulture, novinskih stranica i sa mitinga "nudili rešenja" i "definisali ciljeve": "Moguća su planska preseljenja i razmena stanovništva, što je najteže, najbolnije, ali je i to bolje od života u mržnji i u međusobnom ubijanju... bolje je da se Srbi, Hrvati i Muslimani razdele i razgraniče... da bismo uklonili razloge da se mrzimo i ubijamo" (Dobrica Ćosić); "Ipak nisam shvatio da će građanski rat, koji sam smatrao nužnošću, biti toliko dubok i razoran" (Milorad Ekmečić).

Pojedini akademici koji su na mitinzima videli "dostojanstvo", pa i "otmenost" srpskog naroda nisu u tim masovnim događanjima primećivali još jedno udaljavanje od osnovnog principa zapadnoevropske civilizacije: od individualizma. Latinka Perović u "Begu od modernizacije" piše:

"Ovo udaljavanje Srbije od zapadnoevropske civilizacije dogodilo se još pre početka rata. Rat ga je samo ubrzao, kao što će njegov kraj učiniti drastično vidljivim. Radi se, pored ostalog, i o pobedi jednog kulturnog obrasca čiji je nosilac poluintelektualac, kojeg je Slobodan Jovanović opisao kao čoveka sa školskom diplomom, ali bez kulturnog i moralnog vaspitanja. Sa stranica 'Politike' on je, tokom antibirokratske revolucije, širio mržnju i utemeljivao politiku rata. On je, po prvi put, prekinuo nikad nadmoćnu, ali u političkoj kulturi Srbije uvek prisutnu zapadnoevropsku orijentaciju i proklamovao samodovoljnost Srbije."

Akademici (Ćosić, Despić, Tadić, Krestić, Medaković) govore o opasnosti od mondijalizma koji kruži srpskim duhovnim prostorom, koji je, između ostalog, poguban i za duhovno jedinstvo Srba...

"Politika", koja je štampala pamflet "Gojko i Savle" da bi diskreditovala akademike Gojka Nikoliša i Pavla Savića, utrkuje se u davanju prostora Akademiji i akademicima. Čelni ljudi dve nacionalne ustanove uzajamno se posećuju, pa u znak poštovanja predsednik SANU-a Dušan Kanazir predaje plaketu Akademije Živoradu Minoviću. Akademija pruža bezrezervnu podršku zvaničnoj srpskoj politici, ali se i zahvaljuje političkom vrhu Srbije jer "današnje državno i partijsko rukovodstvo podržava i materijalno i moralno sve napore Akademije". Doista, neki akademici koji su godinama tavorili u teskobnom prostoru najednom dolaze na liste dotad rezervisane samo za funkcionere, dobijaju stanove!

Iz SANU-a se dugo nije čuo nijedan disonantan ton. Za vreme martovskih događaja 1991. deo akademika stavio se na stranu studenata i osudio neodgovornu upotrebu sile i izvođenje tenkova na ulice Beograda. Sveprisutni Mihailo Marković ima, naravno, suprotno mišljenje.

Kada akademik Dobrica Ćosić postaje "prvi predsednik naše nove države", generalni sekretar Akademije Dejan Medaković ne krije zadovoljstvo, ovaj potez "uliva nadu".

ANTIRATNI APEL: Nastavljaju se politička razmimoilaženja: novembra 1991. objavljen je apel 18 članova SANU-a za mirno rešenje sukoba u Jugoslaviji. "Ne verujemo u svrsishodnost ovog rata. Ne verujemo u one koji ga vode. Ne verujemo u one koji ga, svesno ili nesvesno, potpiruju. Ne verujemo u pobede koje vode u nove ratove". Ova grupa akademika poriče nužnost rata i zahteva mir "u kojem neće biti progonjene i obespravljene nacionalne, političke ili verske grupe, u kojem neće vladati propaganda smrti"... Na redovnoj sednici 23. novembra 1991, Akademija se ogradila od ovog antiratnog apela: generalni sekretar Dejan Medaković naglasio je da Apel ne predstavlja stav institucije već samo potpisnika (R. Anđus, I. Antić, M.Garašanin, M.Gašić, M.Pavlović, P.Palavestra, M.Pantić, B. Popović, B.Pekić, S.Rajačić, B. Reljić, S. Selenić, M. Simić, Lj. Simović, M.Srbinović, D. Srejović, D. Stefanović i N. Tasić).

Posle svega što se desilo poslednjih godina na ovim našim prostorima, gotovo je zaboravljen događaj koji neki nazivaju "revolucionarnom stranicom" u novijoj istoriji SANU-a: 4. juna 1992. šezdeset pet akademika potpisuje dokument "Zahtev akademika za ostavku Slobodana Miloševića", kojim traže da se Slobodan Milošević povuče iz javnog života jer je "izgubio pregovarački kredibilitet u celom svetu" i "odmaže pokušajima da se Srbija vrati u civilizovanu zajednicu naroda i država". Ni u Apelu za mir, ni u Zahtevu za opoziv nema imena akademika Dejana Medakovića, kao ni dosadašnjeg predsednika SANU Aleksandra Despića, niti Dušana Kanazira, koji je pre Despića bio na čelu SANU-a punih 11 godina.

ZAŠTO ĆUTE: Posle skandala i polemika oko Memoranduma, Akademija je zvanično zauzela stav da se SANU kao institucija ne oglašava o dnevno-političkim pitanjima, da je njen zadatak da okuplja "umne snage na rešavanju aktuelnih problema i da funkcioniše isključivo kroz studijski rad". SANU je istakao puno pravo svojih članova da kao građani učestvuju u političkom životu i da daju izjave kad god to smatraju za shodno. Sasvim neočekivano, predsednik SANU-a Aleksandar Despić izneo je na Skupštini SANU juna 1996. svoju ideju o podeli Kosova, što je predstavljalo svojevrsnu senzaciju.

Posle rata "u kome Srbija nije učestvovala", posle Krajine, "Oluje", utihnuli su glasovi akademika. SANU, pod rukovodstvom Aleksandra Despića, nije zvanično reagovao ni na višemesečne studentske i građanske proteste, ni na novi zakon o univerzitetu. Doduše, predsednik SANU Aleksandar Despić čak izjavljuje da se nada da će novi zakon biti "na dobrobit nacije" (!?). Zašto je Akademija ćutala?

"Akademija nije ćutala. Shvatili smo odmah zlo koje donosi novi zakon o univerzitetu. Na Predsedništvu smo tražili, budući da je to stvar od nacionalnog značaja, da se oglasimo. Nas nekolicina je smatrala da ne treba da se krijemo iz nekog pisma, već da Predsedništvo javno treba da kaže šta misli o ovom najrestriktivnijem zakonu u istoriji Univerziteta u Beogradu. Predsednik Despić je smatrao da je primerenije da pošaljemo pismo predsedniku republike, predsedniku vlade... Neka odeljenja su onda javno reagovala protiv Zakona o univerzitetu, kao i protiv Zakona o informisanju. U svim normalnim zemljama to bi zaista bilo dovoljno. SANU, međutim, niko nije udostojio ni odgovora. To govori o krajnjem rasulu sistema, o nesagledavanju nacionalnog interesa. Ja sam lično napisao pismo predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću. Nema te zemlje na svetu gde se u ovakvim slučajevima ne odgovori: "Primili pismo, hvala. Ova vlast ne smatra da ikome treba da odgovara na primedbe. Ovo što se sada zbiva na Beogradskom univerzitetu još je jedna greška u nizu strahovitih grešaka: mnogo košta i mnogo će koštati ovu zemlju. Takva politika ne može da vodi nikakvom dobru. Kao da niko ne misli o budućnosti zemlje. Cilj je vidljiv i ograničen: puko učvršćivanje vlasti", kaže u razgovoru za "Vreme" akademik Branko Popović. I ideje da se, po ruskom modelu SANU razbije na nekoliko manjih akademija vodi istom cilju. Usitnjavanje Akademije vodilo bi razbijanju možda najjačeg intelektualnog centra zemlje. Ako je to želja, a možda jeste, to je druga priča, kaže naš sagovornik.

"Sada ćute oni koji su godinama bili najglasniji oko Memoranduma, oni sada zastupaju da SANU treba da se 'drži dalje od politike' i da se ne oglašava u javnosti. Ako bi se pažljivo napravila statistika, videlo bi se da je veliki broj akademika govorio protiv novog zakona o univerzitetu, kritikovano je njegovo donošenje, a pogotovo primena. Sada se donosi i Zakon o naučno-istraživačkoj delatnosti. Da li će se i Akademija naći na udaru? Tradicija SANU-a je dovoljno snažna da odoli pritiscima", kaže u razgovoru za naš list akademik Miroslav Gašić.

PEVANJE GLUVIMA: Posle izgubljenih izbora u decembru, i Dejan Medaković u jednom intervjuu priznaje da odnosi na relaciji SANU-vlast više nisu ono što su bili u vreme "događanja naroda" i ratnim godinama: "U Srbiji se nije uspostavila harmonija između naučne i političke misli. Političari rade svoje, a SANU se zatvara, akademici se osećaju poniženi i uvređeni, i tako nastaje 'pevanje gluvima'. Taj raskorak je", ocenjuje Medaković, "podjednako štetan i za političare i za naučnike.

Da li zbog toga što se vlast i sada boji subverzivne delatnosti Univerziteta, pa i Akademije - ova vlast želi pre svega vlast - pa ruši i institucije i autoritete, tek Akademija je danas u dalekom trećem planu. Neki akademici, ugledni svetski naučnici, sa gorčinom primećuju da glavni, državni mediji našoj nauci i naučnicima za deset godina nisu poklonili toliko pažnje koliko su dobili pojedini lekari članovi JUL-a za samo poslednja dva-tri meseca...

Kako to već biva, ionako skromna finansijska sredstva, koja iz budžeta stižu na adresu SANU-a, drastično su skresana: Akademija se bori za golu egzistenciju, planovi o izgradnji nove biblioteke i arhiva sada su pusti snovi."

U međuvremenu, u Knez-Mihailovoj 35 nastavlja se "pevanje gluvima": jedni su razočarani što više nema "harmonije" sa političkim vrhom, drugi su poniženi i uvređeni, treći strepe od novih najavljenih velikih poteza političkih moćnika, konkretno, novog Zakona o SANU-u, koji bi Akademiju razbio na više manjih akademija, pa bi mnoge umišljene veličine, zaslužni partijski drugovi, svom novostečenom bogatstvu i političkoj moći mogle da dodaju i titulu - akademika?

U godinama raspleta sve je moguće...

Slobodanka Ast

Evropa i Srbi "Akademija je dala bezbroj dokaza o našoj opredeljenosti za evropsku civilizaciju i za tekovine Evrope, što su na častan način naši prethodnici dokazali. To nas obavezuje i upućuje na dodatne napore da, ako već ne možemo da budemo bolji i prevaziđemo te velike pretke, onda bar da ih ne razočaramo", rekao je novoizabrani predsednik SANU-a Dejan Medaković, neposredno posle izbora 11. februara. O Evropi i Srbima (održan je na tu temu i jedan naučni skup) govorilo se drugačije: Evropa je tužni plod dekadencije, truljenja, zaborava, korupcije; Srbi su, ponekad zajedno sa drugim slovenskim i pravoslavnim narodima, koji nisu bili zahvaćeni posrtanjem i propadanjem Zapada, čuvari izvornog evropejstva, mi smo zapravo jedini pravi Evropljani, "čuvari izvornog jerusalimsko-mediteranskog evropejstva". Zbog toga je neumesno Srbiji preporučivati da se vrati u Evropu, mi smo prava Evropa, ova zemlja i ovaj narod "progovaraju iz srca Evrope", poručio je akademik Radovan Samardžić.

Lik i delo

Dejan Medaković
Predsednik SANU

BIOGRAFIJA: Rođen u Zagrebu 7. jula 1922. Nižu gimnaziju završio kod franjevaca na Badiji, pored Korčule. Gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima. Za vreme rata živi kao izbeglica u Beogradu. Od 1942. do 1946. asistent-volonter u Muzeju kneza Pavla (Narodnom muzeju) u Beogradu. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu (grupa za istoriju umetnosti). Na istom fakultetu odbranio doktorsku disertaciju. Na Beogradskom univerzitetu radi od 1954. do 1982, kad odlazi u penziju. Za dopisnog člana SANU-a izabran 1972.

KORENI: Deda po očevoj liniji, dr Bogdan Medaković ("moj neprevaziđeni uzor"), bio je vođa Srba u Hrvatskoj u vreme Austrougarske monarhije, predsednik Hrvatsko-srpske koalicije i predsednik Hrvatskog sabora 1908-1918. Pradeda Danilo dolazi u Srbiju: bio je u službi kneza Miloša i kneza Mihaila. Pradedin mlađi brat je Njegošev sekretar, pa sekretar knjaza Danila; postao je državni sekretar Crne Gore i prvi necrnogorac koji je dobio čin vojvode. Ovaj neženja je umro u Beogradu, sav imetak zaveštava beogradskoj sirotinji. Beogradsko naselje Medaković po njemu je dobilo ime. Po majčinoj liniji (Rajići), austrijsko vojno plemstvo od Lonje.

DELO: Knjige: Beograd u starim gravirama, Grafika srpskih štampanih knjiga XV i XVII veka, Srpski slikari XVIII i XIX veka, Putevi srpskog baroka, Manastir Savina, Hilandar, Srpska umetnost XVIII i XIX veka, Sentandreja, Istraživači srpskih starina, Letopis Srba u Trstu, Izabrane srpske teme, Pisma. Šest knjiga pesama (Motivi, Kamenovi, Umir, Niska, Znak u kamenu i Zaveštanje). Efemeris, pet knjiga autobiografske proze.

KREDO: Ja sam stvaralački pesimista: ovom okruženju koje me na momente dovodi do očajanja suprotstavljam se nekim unutrašnjim snagama. Ukoliko je čovek pesimista u odnosu na život i na velike sudbonosne tokove civilizacije naroda kome pripadam, to osećanje se može savladati, kako je to rekla Isidora Sekulić, jedino stvaralaštvom, ne očajanjem i demobilizacijom.

O ZAVIČAJU: Decidirano tvrdim da ne planiram posetu zavičaju. Za mene je to završeno. Ni pod kojim uslovima ne bih želeo da idem u Zagreb. Ljudi pogrešno misle da ono što je prošlo mogu da repriziraju. Nada da se mogu obnoviti prošli srećni trenuci samo otvara rane.

O IZBEGLICAMA: Danas su izbeglice u gorem položaju nego što smo mi bili pre pedeset i kusur godina. Srbija tada nije bila toliko ekonomski siromašna, bez obzira na okupaciju i nevolje koje su nas pratile. Beograd je tada pokazivao solidarnost prema izbeglicama. Postojala je nada da će Nemačka biti poražena i da smo u Srbiji samo privremeno. Danas nema solidarnosti. Ima vrlo ružnih javno izrečenih izjava... Danas izbeglicama nije jasno koja se demografska politika vodi. Privid je da ima povratka.

O MEMORANDUMU: Ovaj spis je nikao iz rodoljubivih namera, kako bi se skrenula pažnja na pogibeljne tokove jugoslovenske krize. Nedovršen, ukraden iz fioke, nepravično je optužen da je krivac za sve što nam se dogodilo. Akademija nije zastupala nikakve ekstremno desne stavove, prevladavala je leva socijalna orjentacija koja je insistirala na demokratskom preobražaju društva, na preuređenju zemlje, za koje su se uostalom i svi drugi zalagali.

O SRBIMA: Delovanje različitih istorijskih faktora uslovilo je stvaranje civilizacijski različitih tipova Srba. Danas postoji mediteranski tip, panonski tip, centralno-balkanski, srednjoevropski i orjentalni tip Srbina.

O JUGOSLAVIJI: Moja generacija je vrlo bolno doživela krah Jugoslavije još 1941. Mi smo u nju verovali. Jugoslavija je imala velike šanse da preživi, desile su se, međutim, neke strašne stvari, poput genocida. Genocid je prošao nekažnjeno, prećutan je. Pod prinudom je došlo do veštačkog egaliziranja, stvaranja simetričnih krivica.

Još jedan glas za ukidanje SANU

Меморандум САНУ
Iz Beogradskih E-Novina
........
Još jedan glas za ukidanje SANU
Čemu to služi, a uz to i ne radi
Piše: Svjetlana Rašić
Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: PhotoForum

Nije se teško složiti sa Stevanom Dedijerom kada kaže da je SANU “skup ostarelih zalutalih starijih ljudi, na koje niko ne obraća pažnju“ i koji se bave „tumaranjem po smetlištu istorije, čeprkajući neumorno po jamama i starim ranama da slučajno ne bi zacelile“

Zarad istorijske istine, uredno ćemo notirati da je rodonačelnik revolucionarne, i nadasve celishodne, ideje o ukidanju SANU, pokojni Stevan Dedijer, samodeklarisani “Srbin sa dna kace”, diplomac Prinston univerziteta, bivši dopisnik Newsweeka i direktor instituta “Ruđer Bošković”, koji je decenije svoje bogate internacionalne karijere poklonio “izučavanju kolektivne pameti organizacija, preduzeće i država”.

Razume se, to nimalo ne umanjuje nedavni refresh iste iz pera uvaženog kolege Ljube Živkova. Doduše, Dedijer je to predložio u otvorenom pismu, adresiranom na premijera Zorana Đinđića, a Živkov uputio u vidu apela ostacima zaklane domaće misleće javnosti. Prvi predlagač je to učinio u živopisnom adrenalinskom nadahnuću, sugerišući da bi to trebalo rasterati k’o mačke s jebišta, jer Akademiju “vode maloumni zagovornici antidemokratske ideologije, nacionalizma i šovinizma“, dok je potonji istu stvar nešto decentnije stilizovao, mada ništa manje koloritno i prijemčivo.

Među gomilom ličnih argumenata u prilog Ideji, prva koja mi pada na pamet je krilatica o našoj “prednosti u zaostalosti”, koju je lansirao jedan od najuticajnijih, iako najneškolovanijih, članova dotične ustanove. Da se ova štetočinska natuknica žešće primila u bazi, govore i aktuelni hvalospevi legendarnoj skromnosti pokojnog patrijarha, najvećeg duhovnog autoriteta verujuće Srbije, za koga se čulo kako sam krpi svoju obuću, te da ne gleda televiziju, ne sluša radio i ne čita novine. I sve to na početku 21. veka. Za to vreme, njegov parnjak u Vatikanu nosi “Prada” cipele i upravo se sprema da snimi svoj prvi muzički CD. Šta reći, a ne zaplakati? No, ostavimo svetu materu Crkvu da brine o svom marketingu kako joj volja.

Ako najprestižnija nacionalna ustanova u svom nazivu nosi reč “nauka”, logično je očekivati da svojim intelektualnim potencijalom bude lokomotiva tehnološkog i društvenog razvoja. Podrazumeva se i da bude uzorno transparentna, ne zato što je to in, već što je notorni budžetski klijent. Kao i da redovno obaveštava javnost o svojim projektima i njihovoj učinkovitosti.

Iskreno bi me veselilo kada bi nam nadležni prezentirali kako je život građana unapređen naučnim doprinosom sadržanim u, recimo, tri nasumce odabrana projekta koji nose nazive; “Asimptotsko ponašanje uopštenih funkcija, teorija i primena”, “Interpolacioni i kvadraturni procesi zasnovani na teoriji ortogonalnosti” ili “Horološki i ekološki činioci diferencijacije orofitske flore Srbije i okolnih teritorija centralnog dela Balkanskog poluostrva”.

Prva asocijacija na ovu, kako je po inerciji nazivaju, najprestižniju nacionalnu ustanovu, jeste zloglasni Memorandum, koji će postati ideološki background budućih ratnih pohoda po okruženju. Većina akademika zdušno je pozdravila Osmu sednicu i ustoličenje novog partijskog, a potom državnog, rukovodstva. Jedini koji je svoj otklon od pogubne politike izrazio činom ostavke na članstvo u SANU bio je arhitekta Bogdan Bogdanović.

No, sudeći po statutu Akademije, iz nje se nemoguće svojevoljno “ispisati”, kao i iz crkvenih knjiga, tako da se ime tog časnog čoveka još uvek nalazi u registru.

U predvečerje rata, 1991. godine, (samo) 18 akademika je potpisalo apel protiv rešavanja međunacionalnih sukoba ratom. Akademija, na čelu sa Dejanom Medakovićem, ogradila se od ovog antiratnog apela.

Posle skandala s Memorandumom, SANU je zauzela stav da se ne oglašava o dnevno-političkim pitanjima. U skladu s tim, nije reagovala ni na studentske proteste, ni na Zakon o univerzitetu, ni na Vučićev Zakon o informisanju. Očekivano, oglasila se povodom proglašenja nezavisnosti Kosova, naglašavajući: “apsurdnost stvaranja nove države na teritoriji koja od ranog srednjeg veka pripada srpskom narodu, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskim vladarima”. Takođe očekivano, oglasila se i protiv osnivanja Vojvođanske akademije nauka, za koju je, uvek nacionalno budni, Matija Bećković ustvrdio da bi mogla da bude zametak nove države.

Umesto da svojim naučnim radom doprinosi validnom razumevanju istorijskih procesa i donošenju racionalnih odluka od strane državnih organa, SANU se bavi sakupljanjem argumenata u prilog aktuelne državne politike i, bez trunke kritičkog otklona, izjavljuje da podržava Vladu.

SANU, pod nazivom Kraljevska srpska akademija, osnovana je 1886. godine, ukazom kralja Milana, koji je imenovao 16 prvih akademika. Danas ih imamo 184, s prosečnom starošću od 72 godine. Gerontološki rekorder je odeljenje istorijskih nauka, sa prosekom starosti 78 godina, a najmlađi su akademici Odeljenja medicinskih nauka, s prosekom od 67 godina.

A propo pomenutog, vredi pomenuti izjavu profesora Ljubiše Rajića, koji kaže da u tim godinama čovek ima kapaciteta samo za “hranjenje golubova, a ne bavljenje naukom”: “Ja sam član Norveške akademije, ali kada napunim 68 godina, oni me automatski penzionišu. Ostane mi titula, ali u Akademiju imam pravo da odem jednom godišnje, na svečani ručak“.

S obzirom na ovakvu starosnu strukturu SANU, ne iznenađuje što je između dve skupštine (održavaju se svake treće godine) čak 27 umnih glava bacilo kašiku. Desetkovani redovi promptno su popunjeni na ovogodišnjoj skupštini, sa 26 redovnih članova, 20 dopisnih i 13 inostranih.

Metodom slučajnog uzorka, evo nekoliko zanimljivih biografskih podataka o novoprimljenim članovima:

Vidojko Jović – već sedam godina, ujutru odlazi u crkvu Aleksandra Nevskog tačno u odredjeno vreme - „Moram da budem u crkvi u 8,25 da bih pet minuta kasnije čuo prva zvona.“

Jovan Hadži Đokić – Sud časti Univerziteta u Beogradu “utvrdio da je prikazivao tuđe naučne radove kao svoje, koristeći pre svega naučna dostignuća akademika Save Petkovića”. (Glas javnosti, 15.05.2005/.

Dr Ninoslav Radovanović – optužen za primanje mita i korupciju, penzionisan 2005, nastavio rad u Švajcarskoj, potom u Sloveniji.

Dušan Kovačević – književnik i bivši ambasador Republike Srbije, koji je član Krunskog saveta i jedan od najglasnijih promotera monarhije.

O duhovnim horizontima nekih istaknutijih kadrova iz starije postave:


Matija Bećković: “Kao što Avala ne može izdati Beograd, tako ni Nedić nije mogao izdati Srbiju“.

Kosta Čavoški – predsednik udruženja za zaštitu lika i dela Radovana Karadžića, zajedno sa udruženjem „Dveri“ podnosilac zahteva za rehabilitaciju Milana Nedića.

Milorad Ekmečić: “Ipak nisam shvatio da će građanski rat, koji sam smatrao nužnošću, biti toliko dubok i razoran”.

Milovan Danojlić – akademik koji ne pije koka-kolu “iz ideoloških razloga”.

Ćosić, Tadić, Krestić.. – smatraju da je mondijalizam poguban za duhovno jedinstvo Srba. Itd. itd.

Prilikom osnivanja Akademije, jedan od njenih glavnih zadataka bio je izrada Rečnika SANU. Posao je počet pre 116 godina i još nije gotov. A ka’će, ne znamo.. Trenutno je aktuelan 18. tom, ali je zapelo oko toga ko treba da plati 16.000 evra za prelom - Ministarstvo nauke ili Akademija. Inače, prelom već 15 godina radi privatna firma “Palčić” i, navodno, ne može niko drugi, jer je font posebne tipografske forme, a mora se i štampana verzija uskladiti s elektronskom.. U konačnoj verziji Rečnik bi trebalo da ima preko 30 tomova. Znači, još sto godina budžetskog finansiranja ove neugledne ustanove.

Pored svih nacionalnih bruka u kojima je zdušno dosoljavala, bila ideolog, podstrekač ili pokrovitelj, SANU se pokazala i kao nesolidan čuvar nacionalnog blaga, poverenog joj na čuvanje; iz legata Danila Kiša pokradeno je oko stotinu knjiga, što je više nego skandalozno. Još skandaloznija je činjenica da je, u međuvremenu, šteta “nadoknađena”, kupovinom istoimenih knjiga po beogradskim knjižarama. Uz “sitan” nedostatak - bez dragocenih Kišovih marginalija po njihovim stranicama.

Sve u svemu, nije se teško složiti sa Stevanom Dedijerom kada kaže da je SANU “skup ostarelih zalutalih starijih ljudi, na koje niko ne obraća pažnju“ i koji se bave „tumaranjem po smetlištu istorije, čeprkajući neumorno po jamama i starim ranama da slučajno ne bi zacelile“.

A ja dodajem da je društvena korisnost redakcije e-novina daleko veća nego ove institucije i prilažem sledeće argumente: u njoj nema nijednog člana koji je huškao na rat ili podržavao ratne zločince, živi u aktivnoj i miroljubivoj koegzistenciji sa svim susedima i širim okruženjem, govori jezikom koji ceo svet razume a ne mora biti srpski, ima neuporedivo kvalitetniju starosnu i polnu strukturu, reprezentativniji etnički sastav i, što je veoma važno, ne troši ni jedan cent iz državnog budžeta.

Kako je nastao Beogradski krug (4)

e-novine.com - Kako je nastao Beogradski krug

Književnost i politika: Neobjavljeni dnevnik Pavla Ugrinova (4)

Kako je nastao Beogradski krug

Pripremile: e-Novine

Veličina slova:

Poslednja nada: Latinka Perović

Photo: Vera Blagojević Ugrinov

U nekoliko nastavaka donosimo odlomke iz memoarske knjige “Nulta egzistencija 1946-2006” Pavla Ugrinova, koja je svedočanstvo o bogatom životu ispunjenom brojnim susretima sa velikim umetnicima i intelektualcima našeg doba i prijateljevanjem sa njima. Kroz priče o druženju sa Radomirom Konstantinovićem, Filipom Davidom, Mirkom Kovačem, Miladinom Životićem, Vaskom Popom, Stojanom Čelićem, Slobodanom Blagojevićem i mnogim drugima, stvara se slika epohe koja bi se mogla podvesti pod šifru Hane Arent - “ljudi u mračnim vremenima”. Ugrinov je bio jedan od aktera otpora Slobodanu Miloševiću i njegovim paraintelektualnim satrapima, kroz formiranje Beogradskog kruga i borbu za “modernu, liberalnu, humanističku – evropsku Srbiju”

Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović) jedan je od najznačajnih pripovedača u srpskoj književnosti druge polovine XX veka. Rođen je 1926. u Molu (Bačka), a preminuo je 2007. u Beogradu. Napisao je 21 knjigu, među kojima posebno treba izdvojiti romane Fascinacije (1976), Carstvo zemaljsko (1982), Tople pedesete (1990), i prozna dela Senzacije (1970) i Rečnik elemenata (1972). Bio je vrlo aktivan na kulturnoj sceni, kao član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta JDP-a, član Saveta Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, član Saveta BITEF-a i brojnih drugih kulturnih ustanova i manifestacija. Od maja 1991. bio je redovni član SANU. Za roman Zadat život (1979) dobio je NIN-ovu nagradu.Beograd, 24. novembar 1991.

U ''Borbi'' Slobodan Blagojević piše: ''Srpstvo je, kao 'vizantijstvo' kada je i koliko je to, u ovom smislu domicilno. Kaže jedan srpski 'kulturni radnik', jadajući se oko izgubljene međunarodne parnice (u pitanju je slikarski legat): 'Da je bilo po pravdi, a ne po zakonu, mi bismo to sigurno dobili'.

Tu je sažeta suština srpske jurisprudencije: Pravda, a ne zakon! Podrazumjeva se da se Pravda i zakon ne mogu uskladiti. Zakon građanskog društva se odbacuje, a ustanovljava se načelo Pravde (kao neke bestjelesne persone).

Kakvo je onda društvo koje je utemeljeno na načelu Pravde, a ne Zakona? Neću filozofirati: Osvrnite se oko sebe i pogledajte! Eto, tako je''.

Beograd, 5. decembar 1991.

U subotu, 30. novembra, nisam mogao prisustvovati sastanku Nezavisnih pisaca, jer sam se razboleo. Jaka prehlada. Fića je molio da dođem, Rade takođe, ali ništa nije vredelo. Temperatura.

U ponedeljak, 2. decembra javio se Fića. Odlučili su da napišu pismo i da se obrate pedesetorici pisaca, pozivajući ih na sastanak, kako bi se kolektivno dogovorili šta dalje da činimo: za koju koncepciju da se odlučimo i koju formu da uzmemo. Pismo će skicirati Nebojša Popov.

Beograd, 9. decembar 1991.

Ni ove subote, kao i prethodne, nisam mogao prisustvovati sastanku nezavisnih pisaca. Ali želeo bih da zapišem nešto što se desilo na pretprošlom sastanku.

Pitali smo se, u jednom trenutku, o smislu čitave naše akcije, s obzirom da nismo u stanju ništa da preduzmemo (u organizacionom smislu). Imamo ideja, napretek, upravo je na tom sastanku došlo do prave eksplozije ideja, a nemamo, bukvalno – ni prebijene pare. Ne možemo da pošaljemo ni jedno pismo, a kamoli da sazovemo Skupštinu ili izdamo neku publikaciju.

Tražimo način kako da opstanemo, i da delujemo, iako nemamo nikakvih sredstava. I sastanke držimo zahvaljujući predusretljivosti pozorišta ''Duško Radović'', u njihovoj garderobi, kao da smo neka gostujuća trupa. Hoćemo li se pretvoriti u debatni klub; hoćemo li se svesti na objavljivanje deklaracija, protesta, izjava?

Na sve te dileme, u našoj tihoj bespomoćnosti, javlja se dramski pisac Nenad Prokić i kaže: ''Ne znam kako vi, ali što se mene tiče, sami ovi sastanci, ovo naše okupljanje i razgovori, u potpunosti me ispunjavaju! I da nema ničeg drugog, osim ovog našeg viđanja, za mene ove subote ostaju nezaboravni doživljaji''.

Posle sastanka malo sam razgovarao s njim. Kaže mi da ne stanuje u Beogradu, već u nekoj kući na Fruškoj gori, i jedva čeka subotu da dođe na naš sastanak. Ništa mu nije teško, Ta dva sata su za njega – svečanost!

Novi član grupe: Dragan Velikić

Photo: Dragan Kujundžić

Mene je to dirnulo; najednom mi je povratilo veru, i snagu, da nastavimo. Neko rešenje ćemo naći. Važno je da smo na okupu, da postoji jedna grupa, snažna, koja se sada u mukama konstituiše – da bi se suprotstavila nazadnjaštvu u umetnosti i kulturi. Iznenadio me je i Slobodan Blagojević svojom odlučnošću i određenošću, jasnoćom. On bi mogao biti mladi stožer grupe.

Moju pažnju je privukao i Dragan Velikić. Kaže da me prati u mojim romanima. I ja sam čuo za njega i ponešto pročitao, uglavnom po časopisima. Sada se i upoznajemo. Deluje odlučno, moderno i inteligentno. Ali ima i neku čudesnu toplinu koja se prepoznaje kod momaka odraslih na moru. On je rodom iz Pule i to su karakterne crte. U glasu, ophođenju i nekoj urođenoj finoći.

Beograd, 11. decembar 1991.

Ozdravio; ili mi se bar čini da se bolje osećam. Razgovarao sa Fićom na Televiziji. Priča mi o prethodnom sastanku Nezavisnih pisaca i svome susretu sa Radetom, pre toga. Nebojša Popov napisao je jedno pismo koje je trebalo da bude upućeno svim dosadašnjim članovima, sa pozivom na konsultativni sastanak. Pismo nije prihvaćeno jer je opširno i “frazersko”. Odlučeno da Slobodan Blagojević napiše Deklaraciju koju će svi koji je odobre potpisati. Fićin susret sa Radetom u Radetovom stanu. Dve stvari izdvaja.

Prihvatljiv ili neprihvatljiv: Stipe Šuvar

PHOTO: babl.blog.hr

Prvo, začudilo ga je što je predložio da u Nezavisne primimo – Stipe Šuvara i Gorana Babića. To su dvojica Hrvata koja su se suprotstavila Tuđmanu, ali su obojica, u Novom narodnom frontu, koji je pod prismotrom Saveza komunista, a Babić je čak i član toga pokreta, koji je u stvari ''armijska partija van partije''. To je za nas, razume se, neprihvatljivo. Čudio sam se da to Rade ne opaža; ili on ima drugačiji pogled – zanemarljiv odnos – prema pripadnosti pojedinaca nekim partijama, dok mu je važno samo ono ''antimemorandumsko'' opredeljenje još od početka.

Drugo što ga je začudilo bilo je Radetovo osećanje da ga ''Milošević čeka na zicer'', pa da onda povede hajku na njega. On je imao jedan ozbiljan sudar sa Miloševićem oko Makedonije, i od tada su se odnosi zategli. Sada ga on, tobož, čeka da krene u akciju pa da ga onda javno počne da proganja. Fići to izgleda u najmanju ruku preterano, ako ne i ''paranoično''.

U prilog Radetove ''paranoičnost'' iznosi još jedan detalj. Kada su seli u kola (Radetova) da bi pošli u grad, Rade mu je skrenuo pažnju na dvojicu tipova koji su stajali kod kola preko puta.”Ti me prate!”, rekao mu je Rade. Fića je odmerio tu dvojicu i zaključio da ama baš nikakve veze nemaju sa ''špijuniranjem'' i da su se ubrzo mirno udaljili.

Kažem Fići kako je i mene Rade upozorio da ne spominjem preko telefona ništa u vezi sa Pavlom i vojskom, jer, u to je uveren, ”prisluškuju”.To sam već sam ocenio kao – paranoično i odbacio. “Ako moj telefon prisluškuju, onda su oni stvarno slabi!”, odgovorio sam.

Tek, izgleda kao da se Rade lagano povlači iz čitave stvari. Ostaje uz nas, podržava nas, ali se povlači. Fićin i moj zaključak: boji se, uplašio se, pati od paranoičnog straha. A tu je i Kaćin uticaj.

Protiv nacionalista svih vrsta i boja: Pavle Ugrinov

Photo: Vera Blagojević Ugrinov

Ja sam, potajno, i sam mislio da će sa Radetom doći otprilike na to. Pri tom, ni za sebe ne mogu da kažem da se takođe povremeno ne upitam: Zar baš moram? - najviše iz straha za Pavla, da ga ne pozovu u vojsku, iz osvete. Ja se za sebe ne plašim. Ali zbog njega – da; možda bih čak želeo da se i ja povučem. Ipak – ostajem.

Represivne mere, posebno pretnje fašistoidnih grupa, sve su nas uplašile. Ali nisu samo fašisti posredi, tu je i JNA, tu i SPS – nimalo manje militantni. A tu su i – nacionalisti, svih vrsta i boja.

Beograd, 14. decembar 1991.

Sastanak Nezavisnih pisaca u Studentskom kulturnom centru, u 12 časova. Mirko Kovač je otišao u Rovinj. Prodao je stan na Medakoviću; hoće nešto da kupi u Rovinju, a kasnije i Beogradu, eventualno potkrovlje u kući Dese Trevizan, u Palmotićevoj ulici.

Sklonio se, naime, zbog sve žešćih pretnji izrečenih na njegovu adresu. Pomalo strah, pomalo potreba, pomalo bolja kombinacija. Najvažnije je da završi roman, koji ovde nije u stanju da piše, odnosno da stvar suviše ne zapusti. ''Od kad je JNA ušla u Sloveniju nisam ni retka napisao!'', kaže.

Definitivni odlazak u Rovinj: Mirko Kovač

Photo: www.matica.hr

Slobodan Blagojević je pročitao tekst koji je napisao na tri stranice, kao neku vrstu načelnog teksta Nezavisnih. Imam utisak da su svi prisutni bili impresionirani. Tekst je snažan, oštar i sadržajan.

Rebarbarizacija, ili barbarizacija, osnovna je dijagnoza našeg, sadašnjeg, srpskog društva, dakle njegova krajnja zatvorenost, okrenutost mitskoj svesti uz agresivnost (barbarizam) prema svemu ''tuđem'' i ratnički duh (i praksa ) prema svemu što oni smatraju ''našom svetom zemljo''. Osuđuje se ''ološ'', koji je zacario na svim nivoima.

Tekst je esejistički, moralistički, i kao takav nema nedostataka, ali kao neka vrsta programskog teksta, morao bi pretrpeti preradu i dopunu (naročito u odeljku - šta mi to hoćemo, na šta se pozitivno oslanjamo). I u dramaturškom pogledu ga treba srediti. Za sledeću subotu tekst će pokušati da doradi Stojan Cerović, a na kraju ćemo ga Fića i ja definitivno uobličiti.

Tekst bi trebalo da bude gotov do Nove godine, da bismo u sledećoj istupili sa njim kao svojom Deklaracijom 92, ili pod nekim drugim naslovom – Srbija na nultoj tački, recimo – koji bi potom potpisali svi koji nam pristupaju. Iako okrnjeni, dakle, nastavljamo rad.

Beograd, 21. decembar 1991.

Sastanak Nezavisnih pisaca u Studentskom kulturnom centru (12 časova). Rasmatran tekst koji je načinio Stojan Cerović na osnovu teksta Slobodana Blagojevića.

Tekst isključivo govori o ratu i miru. To smo Fića i ja zapazili još u četvrtak kada je Stojan tekst doneo Fići. Nedostaje ono što je za nas specifično. Ovaj tekst bi mogao odlično poslužiti Životiću za njegov Mirotvorni pokret.

Fića je sročio nov tekst koji akcenat stavlja na kulturnu oblast, koja, zapravo, jedina nije pokrivena; u kojoj nema kritike a gde se svaki dan rade sve gore stvari. U tekstu nedostaje nešto slikovito, što bi odmah asociralo na bitan problem. Neki primeri. Preuzimam da to pokušam da napišem.

Novinarstvo kao literatura: Stojan Cerović

Photo: Stock

Kod kuće sam to i napisao. Mislim da bi bila dobra dopuna. Danas čitamo prvo Cerovićevu preradu, zatim Fićin tekst i na kraju čitam ja svoju dopunu. Pored nas, i Jelica Zupanc ima svoj tekst.

Posle diskusije, koja otkriva različita mišljenja, saglašavamo se da Cerović ponovo uzme sve tekstove i za idući put načini novi tekst koji ćemo, verujem, usvojiti kao jedan načelan tekst pod nazivom – Povelja 92. Đoka Lebović kaže, na moju primedbu da smo malo čitavu stvar odužili: “Radimo mudro, i lukavo!” Lukavo?! - čudim se. U svakom slučaju dobro je što ne radimo – brzopleto. Rekao bih da radimo zrelo i valjda zato malo sporo.

Beograd, 29. decembra 1991.

Juče je održan sastanak Nezavisnih pisaca u Kulturnom centru; nisam bio prisutan jer se zdravstveno ne osećam dobro. Fića mi danas javlja da “opet nismo ništa učinili”. Došlo je, zapravo do razlaza. To smo znali već prošle ili pretprošle subote.

Na jednoj strani su se opet javili “aktivisti”, a na drugoj “fundamentalisti”, uslovno rečeno.To jest: delimo se na one koji su posvećeni svakodnevnom reagovanju, sa jakim političkim akcentom, i one druge, nas nekolicinu, (Fića, Slobodan, Nenad...), koji bismo želeli da načinimo jednu čvršću platformu,čije bi se trajanje produžilo i posle rata. Prvi su pretežno “novinarske” prirode (Stojan, Bale, Zupanc, pa i Životić), koji bi najvše voleli da mi uđemo neposredno u svaku bitku i u tom smislu uvek “aktualizuju” naš program ili načela, ovoga puta Povelju 92.

Nema smisla dalje nastavljati zajednički, jer iz subote u subotu opažamo kako se stvar sve više podvaja. U međuvremenu, kaže mi Fića, Baletić i Stojan će ipak pokušati da načine, za iduću subotu, tekst koji bi, možda, bio poslednji pokušaj da se ne raziđemo, mada je po mome mišljenju razlaz neminovan, jer je besmisleno ovako se dalje mrcvariti.

Podrška sa Fruške Gore: Nenad Prokić

Photo: Dragan Kujundžić

Fića mi kaže da je Slobodan čitavo vreme, dva sata, na sastanku ćutao. Nije progovorio ni reč. A na izlazu, kada je Fića napomenuo da ovako više ne ide, on se saglasio.

Udruženje nezavisnih pisaca Jugoslavije

Udruženje nezavisnih pisaca Jugoslavije, bi, prema prvobitnim zamislima, trebalo da bude organizovano, pre svega, kao esnafsko. Bavilo bi se regulisanjem statusa, autorskim pravima, honorarima itd., ali svakako ne bi moglo biti politički neutralno.

''Osnivanje ovog udruženja se može posmatrati i kao politički čin“, kaže David Albahari, „jer je od politike teško pobeći. Moj ideal je potpuno oslobođenje od politike i mislim da bi ovo udruženje moglo delovati u tom pravcu, oslobođenju prostora za umetničko, nezavisno delovanje''.

Beograd, 3.januar 1992.
Povelja 92

Odustajemo od široke asocijacije pisaca, umetnika i intelektualaca i opredeljujemo se, ponovo, samo za - pisce. Vraćamo se, na nov način, staroj ideji, o nezavisnim piscima.

Kako se osloboditi politike: David Albahari

Photo: Stock

Ne treba nam više nikakav aktuelan načelni tekst oko koga ćemo se okupiti, pogotovo što nikako, u više navrata, nismo mogli da ga sastavimo, iz prostog razloga što nećemo da bude isuviše aktuelan, da stalno govori protiv rata, na primer, već jedan trajniji tekst koji će nam poslužiti za duže vreme, kao osnova našeg rada, kao naše “vjeruju”. To je Povelja 92. Pokušavam da skiciram taj tekst, da mu dam jedno koncepcijsko utemeljenje.

Napisao sam osnovna načela na četiri kucane stranice, koja treba da budu dopunjena Fićinim tekstom na temu “filozofije palanke”, da bi taj načelni tekst bio polazište svih naših stavova, a oni su – protiv filozofije palanke i protiv barbarogenija u čitavoj našoj duhovnoj sferi.

Da u Povelji bude i ono što hoćemo, za šta se zalažemo, a ne samo ono što nećemo i odbacujemo.

Beograd, 18. januar 1992.
Nezavisni pisci

Sastanak za usvajanje Povelje 92 nije održan ni do danas, iako smo pokušali da ga zakažemo dva puta. Pored Fiće i mene na sastanak je trebalo da dođu Blagojević, Prokić i Velikić, koga smo, zbog njegovih tekstova u “Vremenu” naknadno uvrstili u “jezgro”.

Na prvi sastanak nije mogao da dođe Blagojević – bolestan – pa smo sastanak odložili za nekoliko dana. Blagojević se međutim nije javljao; moj utisak je da ne želi više da se angažuje ni u širem ni u užem sastavu Nezavisnih pisaca. Verovatno mu se smučilo naše beskrajno odugovlačenje. Velikić se javljao ali sastanak je još bio neizvestan. Tako je i taj, možda poslednji pokušaj da razmotrimo Povelju 92, propao. Ne znam da li će se uopšte održati.

U međuvremenu, širi skup grupe pisaca odlučuje da za nedelju sazove Skupštinu i izabere predsedništvo i odbori. U tzv. širi skup uključuju se pored pisaca i filozofa – sociolozi, dramski pisci, novinari, ekonomisti, političari (bivši, i mlađi, iz opozicije).

Inicijativu su sad preuzeli Miladin Životić, Ivan Čolović, Đorđe Lebović, Stojan Cerović i uopšte tzv. “aktivisti”. Na Skupštinu će biti pozvani i svi pisci koji su dali svoj pristanak ranije i novoprispeli, (ukupno oko 150), a skupština će se održati u Studentskom kulturnom centru.

Okupljanje nezavisnih intelektualaca: Ivan Čolović

Photo: Dragan Kujundžić

Prema tome: šira koncepcija je posle nekoliko meseci diskutovanja pobedila, ali je ostavljena mogućnost da u okviru ove šire asocijacije, možemo osnovati i užu, na osnovu Povelje 92. Ne znam da li ću ići na tu skupštinu u nedelju. A ne znam ni da li će na nju doći i on najpozvaniji, stariji (Rade Konstantinović) i mlađi (Slobodan Blagojević), pisci.

Žao mi je što takozvanu Povelju 92 niko osim mene i Fiće nije imao priliku da prokomentariše. A još više što je nismo usvojili kao osnovni dokument za okupljanje Nezavisnih pisaca.

Beograd, 26.januar 1992.

Osnivačka skupština Nezavisnih pisaca i intelektualaca Beogradski krug.

Posle višemesečnih dogovaranja, konačno je održana skupština Nezavisnih pisaca i intelektualaca Srbije u Studentskom kulturnom centru. Premda smo uputili samo oko stotinu pozivnica na adresu potencijalnih članova, na skupštinu su došli i mnogi nepozvani prijatelji, ali i mnogi nepoznati, koji su o Skupštini bili obavešteni preko štampe.

Takoreći na minut pre nego što je skupština trebalo da počne, neočekivano je sve došlo u pitanje, jer se ispostavilo da nigde nema ključa od glavne sale SKC-a, a da u samoj Sali uopšte nema stolica, iako se one obično tamo nalaze. (Posredi je, po svoj prilici, bila namerna nemarnost.) Osim toga, glavni organizator SKC-a nije došao u zakazano vreme, a bilo je neizvesno da li će se uopšte pojaviti, iako smo se prethodnog dana o svemu precizno dogovorili. (Da li je to bila direktiva neke ''više sile''? Nismo imali vremena da sada razmišljamo o tome. U masi ljudi najviše je bilo mladih, studenata, i zar da nas baš sada ''izda'' Studentski kulturni centar).

''Bez obzira na sve'', rekao sam, ''skupštinu danas moramo održati! Makar i na otvorenom! Ako prisutni budu prisiljeni da stoje, obavićemo samo konstituisanje, usvojiti statut i program rada i skupštinu završiti bez diskusije!''

Na kraju smo odlučili da skupštinu održimo u maloj sali na spratu, gde inače radi Studentska pozorišna sekcija, (pod rukovodstvom mladog reditelja V.S.) i u kojoj je bilo oko pedeset stolica.

Zauzimamo mesto na podijumu male pozornice. Lebović mi dobacuje: ''Pa, počni, režiraj, prijatelju! I ovo će kanda ostati za istoriju!'' (Verovatno aludirajući na Godoa i moju režija od pre trideset šest godina).

Bilo je lakše režirati Godoa: Pavle Ugrinov u Ateljeu 212, sa glumcima

Photo: Stock

Miladin Životić je preuzeo ulogu predsedavajućeg, a za stolom na podijumu su još sedeli: Rade Konstantinović, Ivan Čolović, Đorđe Lebović, Fića (Filip David), i ja. Uz nas, malo po strani: Nenad Prokić i Zupanc, a u prvom redu ispred podijuma: Stojan Cerović, Aljoša Mimica i Obrad Savić.

U sali veoma mnogo poznatih ličnosti, pored ostalih i ''liberali'': Latinka Perović i Mirko Tepavac.

Gužva se međutim iz trenutka u trenutak povećavala i prosto je bilo nemoguće početi rad. Oko pedeset pozvanih, i uglavnom starijih, sedelo je, dok su svi ostali stajali naokolo. Vera (Vera Blagojević, supruga Pavla U. pr.red.) se stiskala sa desetinom svojih vernih drugarica i jedva dišu. Vidim Jelenu Vlajković, dok mi osmehnuta maše, Mirjanu Stefanović, Ljilju Đurđić, Mirjanu Obretković i Stašu Babić i druga ozarena lica. Hlade se novinama; temperatura ljudskih tela se povećava.

Uz njih su mladi, pre svih studenti Jelene Vlajković, valjda ceo Odsek psihologije sa Filozofskog, Životićevi studenti, zatim Pavle (Pavle Popović, sin Pavla Ugrinova, pr.red.) i njegovi drugovi sa arheologije, i momci iz kraja (u magnovenju verujući da ćemo našim istupanjem rasterati ''pozivare'' koji ih noćima jure i love kao zveri. Ti mračni ''aktivisti'' čiji je cilj da ih odvoje od njihovih studija i devojaka, i na silu odvedu u haos i mrak zahuktalog rata.)

Vera nekako nalazi jednu stolicu i dodaje Kaći (Kaća Samardžić, supruga Radomira K. pr. red.), koja seda, u elegantnom kostimu, sa svežom frizurom, a zatim mi upućuje oštre poglede, podiže ispružen kažiprst i sa osmehom mi ''preti'', verovatno zabrinuta za Radetova istupanja u ''nemilom vremenu''.

Dvokrilna vrata su bila širom otvorena, a ulaz bukvalno zakrčen. U hodniku iza vrata na strmom stepeništu guralo se bar još pedeset ljudi koji nisu mogli da uđu.

Kamermani (njih pet-šest) su se ipak nekako provukli i upalili reflektore, počeli snimati a mnoštvo mikrofona se našlo ispred nas.

Životić je najzad otvorio Skupštinu i pročitao uvodni tekst, u kome je pored ostalog rekao:

''Težnji vlasti, da u ime tobožnjeg nacionalnog interesa, svojoj kratkovidoj i pogubnoj politici podredi naučne i kulturne ustanove, univerzitete i javna glasila, a posebno televiziju, potrebno je suprotstaviti jedan oblik okupljanja koji će intelektualcima omogućiti da odbrane ne samo svoje pravo na nezavisan stvaralački rad, već temeljne demokratske vrednosti''.

Zatim je Filip David pročitao Program nezavisnih pisaca i intelektualaca, i dodao: ’’da se ideja o Udruženju nezavisnih pisaca i intelektualaca razvila iz prethodno stvorenog Udruženja nezavisnih pisaca''. Nenad Prokić je pročitao – Statut. Kako je većina ljudi stajala i prosto se gušila od stiske, nije imalo smisla da otvaramo širu diskusiju, već smo uvodne tekstove i dokumenta usvojili aklamacijom.

Na kraju je Životić dao reč Radomiru Konstantinoviću, koji je, ponesen svojim emocijama, kakav je neretko bio u javnim nastupima kada ga ponesu, pored ostalog rekao: ''

Dok se komadaju ljudska tela niko nema pravo da se ponaša kao uvređena gospođica: Radomir Konstantinović

Photo: wikimedia.org

Mi smo pozvani da na to odgovorimo, i mi ćemo se tom pozivu odazvati'.'

Izabrana Uprava je ostala u sali da na svome prvom sastanku izabere predsednika, dva potpredsednika i sekretara, i portparola. Izražavajući opštu želju svih prisutnih, privoleli smo Radeta da prihvati ulogu predsednika, što je on prihvatio. Novi naziv Udruženja nezavisnih pisaca i intelektualaca glasi – Beogradski krug.

Beograd, 26. januara 1992.

Posle završetka Skupštine, Miša Stambolić (direktor ''Nolita'') je pozvao Radeta i mene – kao naš izdavač i učesnik skupštine – na ručak kod “Dušanovog grada”, na pečenu jagnjetinu. Miša nam uzbuđeno kaže: ''Meni je čast što sam danas bio ovde! I što sam uopšte među ovim ljudima''. Što se Radetovog izbora za predsednika tiče, dodaje, kao u šali, ''s njim neće biti nimalo lako!''

Svako od nas sigurno ima i neki svoj lični motiv pored onoga opšteg koji svi prihvatamo. Radetov i moj cilj je jasan – želimo da napišemo, a Beogradski krug odobri – ozbiljan programski tekst koji bi trebalo da predstavlja nacionalni program, ako ne svih a ono onih koji hoće modernu, liberalnu, humanističku – “evropsku Srbiju”. Tekst, od 20-30 strana, treba da nosi naziv Druga Srbija

To nije, međutim, samo Radetov i moj cilj, već i većine članova, ako ne i svih, ovoga Upravnog odbora i verujemo, većine našeg članstva, pa i velikog broja intelektualaca Srbije. Naravno da to nije lako; nije lako sastaviti i napisati taj tekst. Tu ćemo angažovati najbolje ljude za svaku posebnu oblast.

To mora uspeti. Ako to ne učinimo, ili to ne uspe, čitava naša dugogodišnja borba protiv nacionalizma, vrlo intenzivna, čak od početka sedamdesetih, ostaće jalova, neostvarena, zapravo promašena. Posredi je jedan istorijski zadatak; posredi je jedan istorijski akt. Mi smo toga svesni. Mi moramo Srbiju vratiti iz neistorije u istoriju, iz barbarstva u civilizaciju, iz krvi u humanost.

Ručak ''Kod Dušanovog grada''. Pečene jagnjetine nije bilo, ali smo naručili izvrsnu kuvanu teletinu, uz crno i belo vino. Malo smo se napili; to podstiče, pored ostalog i vizije. Miša, inače oprezan, skeptičan, pa i ciničan, smatra da imamo veliku šansu koju ne smemo ispustiti. Smatra – valjda sudeći po sebi – da naša akcija ohrabruje sve one koji se još ne usuđuju da se izjasne, suprotstave, pobune. Naročito – novinare! I sve druge, posebno zbunjenu omladinu.

S druge strane, napominje, u jednom momentu, da je “Nolit” finansijski propao. Ne zna kako će biti sa štampanjem knjiga. O honorarima nema ni govora. Prosto preživljavaju. Zatim, neizbežno – nešto o piscima.

Što se “Nolita” tiče, Miša kaže da je Vasko sa neverovatnom istrajnošću sprovodio “liniju” Partije, partijsko “čistunstvo”, i često odbijao da primi sasvim dobre rukopise, kao što je bio roman “Kako upokojiti vampira” od Pekića, a bio je i protiv štampanja “Upotrebe čoveka” Aleksandra Tišme, zbog slobodne interpretacije lika Jevrejke Vere Kroner itd.

“Ćorava kutija” Petra Lukovića, u “Vremenu” – čista je satirična literatura. Kao što je i novinarstvo Stojana Cerovića, takođe na literarnom nivou. Slobodan Blagojević je napisao novu Filozofiju palanke pod nazivom – Patrijarhalci.

* Odlomke iz još neobjavljene knjige dnevničkih beležaka ''Nulta egzistencija 1946-2006'', objavljujemo uz dozvolu Vere Blagojević Ugrinov kojoj se zahvaljujemo na ustupljenim fotografijama iz porodične arhive. Sledeći nastavak objavljujemo u ponedeljak 14. novembra 2011.