filozofija.org
„Nauka o moralu koja ima zadatak ne samo da nas upozna s tim što je moral, koje su njegove osnovne komponente, nego i da izvrši vrijednosnu procjenu i da ukaže na prave i istinske vrijednosti. Kritičko -filozofska etika treba da pokaže ne toliko kakve moralne sudove ljudi donose, nego i kakve treba da donose o određenim karakteristikama i postupcima. Za etičare nije težište u opisu i analizi već postojećih normi, nego i u pronalaženju novih."
Tuesday, November 15, 2011
SANU Pevanje gluvima
SANU
SANU
Pevanje gluvima
Po nekim mišljenjima, i izbor novog predsednika je još jedna potvrda dubokih raskola u SANU-u koji odavno traju. I prethodni predsednik Aleksandar Despić je izabran posle "rata crvene i bele ruže"
Od 115 prisutnih akademika za Dejana Medakovića je glasalo 73, 31 je bio protiv, a 11 listića je bilo nevažećih. Po nekim mišljenjima, i izbor novog predsednika je još jedna potvrda dubokih raskola u SANU-u koji odavno traju. I prethodni predsednik Aleksandar Despić je izabran posle "rata crvene i bele ruže" u Akademiji: kad pristalice Miće Popovića i pristalice Dejana Medakovića ni posle tri kruga glasanja nisu uspele da donesu pobedu svojim kandidatima, kompromis je nađen u liku Aleksandra Despića.
Nezadovoljstvo i podele u SANU-u obelodanio je predsednik Dušan Kanazir odlazeći sa te funkcije 1994. Rekao je da su pojedini umetnici i književnici isuviše "talasali" Akademijom. Mada Kanazir to nije eksplicitno rekao, očigledno je mislio na Depos, i neke članove Krunskog saveta. Prvi put se tada čula ideja da bi SANU trebalo podeliti na akademiju umetnosti i na akademiju nauka. Uz packu kolegama, još jedan rukoljub vlasti: "Akademija je imala poseban, a možda i povlašćen status, koji je državna vlast uglavnom podržavala i poštovala", naglasio je Kanazir.
Neki sagovornici "Vremena" misle da uzroke nekoliko izbornih neuspeha Dejana Medakovića zapravo ne treba tražiti toliko u nekakvoj podeljenosti akademika koliko u uverenju da je on "režimski čovek", da su ga uvek podržavali "partijski hardlajneri", a oni su u Akademiji uvek bili glasniji, organizovaniji a, veruje se, čak i brojniji. Kako onda poznati i priznati akademik nije ranije prošao? Neki kažu da se to Medakovićevo beskrajno kandidovanje i glasanje u nedogled čini, u najmanju ruku, kao nedostatak dobrog ukusa; ima ih kojima se ne dopada, kako kažu, njegova violentna narav, drugi prigovaraju da je kao generalni sekretar bio vrlo slab administrator...
U svakom slučaju, novi predsednik SANU-a pripada akademicima koji su oduševljeno i bez ostatka podržali program "novog srpskog rukovodstva" posle Osme sednice.
Dok je mnoge hvatao i nespokoj i strah od ikonografije i pokliča koji su pratili vešto režirano "događanja naroda", akademik Dejan Medaković je, primajući Sedmojulsku nagradu 10. jula 1990, izjavio da proces oživljavanja ugašene istorijske svesti srpskog naroda, to jest takozvanu antibirokratsku revoluciju, karakterišu "dostojanstvo i otmenost"!?
Medaković je među prvim akademicima koji su dali svoj prilog famoznoj rubrici "Odjeci i regovanja" - 8. oktobra 1988. upućuje otvoreno pismo Jožetu Smoleu. "Politika" to pismo ponovo objavljuje u specijalnom dodatku "Bitka za istinu", koji izlazi na dan "mitinga bratstva i jedinstva" na Ušću 19. novembra 1988. Odavde je Slovencima poslata čestitka za "srećan put iz Jugoslavije", beleži istoričar Olivera Milosavljević.
SANU I VLAST: Bile su to godine kada se i politički vrh Srbije otvoreno udvarao Srpskoj akademiji nauka: kad je Milošević zaigrao na kartu nacionalizma, javno se okrenuo ovoj nacionalnoj instituciji i u njoj našao saveznika.
U intervjuu "Rilindiji", koji je "Politika", naravno, revnosno prenela 10. oktobra 1989, on posle svih skandala oko Memoranduma javno poručuje: "A što se tiče Srpske akademije nauka, ne vidim zaista zašto ona ne bi imala uticaj na politiku u Srbiji. Koji je to narod u svetu, koja je to razumna država koja se stidi svoje akademije nauka? Ako se u njoj jave ideje koje nisu u interesu demokratskog socijalističkog razvoja naše zemlje, ne znači da su te ideje dominatne i da ih članovi akademije dele..."
Najveći deo SANU-a oduševljeno se odazvao ovom pozivu s vrha. Kako to lucidno zapaža istoričar Olivera Milosavljević u "Srpskoj strani rata" (Republika, BIGZ 1996): "Kad god je bilo potrebno vlastima, bilo je dovoljno aktivnih akademika spremnih da svakoj aktuelnoj temi daju stručan sud i naučnu verifikaciju ispravnosti sprovođene politike. O ustavu su najviše pisali i govorili akademici Jovičić i Lukić, o autonomiji Krestić i Popov, o 'genocidnim radnjama' Krestić i Rašković, o natalitetu Macura, o ćirilici Lukić, o aktuelnoj vlasti Marković, o zabludama, ratu i miru Ćosić, o svemu - Isaković." Neki ekonomisti-akademici zdušno su se angažovali u dnevno-političkim potezima, pa su obećali, konkretno, da će "novac od zajma za preporod Srbije otići u prave ruke".
Verovalo se da je u obračunu oko Memoranduma Milošević zapravo bio na strani Akademije dok je Stambolićeva struja "progonila akademike, i to pred proslavu stogodišnjice..."
Posle je iz nekih dobro obaveštenih krugova "procureo" stenogram o tome šta je Milošević rekao na zatvorenom sastanku sa komunistima Saveznog SUP-a i Instituta bezbednosti juna 1987: "Šta je drugo nego crni nacionalizam pojava memoranduma SANU-a u kome se predlaže razbijanje Jugoslavije i nanovo organizovanje Srba u Jugoslaviji..." Te godine Milošević je decidirano tražio: "Komunisti u Akademiji se moraju izboriti za promenu tog stanja..."
GLASNOST AKADEMIKA: Brižljivi hroničari zbivanja u SANU-u beleže da su tih meseci, pa i godina, u javnosti u prilog politici srpskog vrha govorili uglavnom jedni te isti ljudi, a javnog suprotstavljanja ovom čvrstom zagrljaju SANU-a i vlasti uglavnom nije bilo. Glasnost ove grupe akademika opravdavala je ksenofobičnost režima, zatvorenost Srbije prema svetu, "trulom Zapadu", Evropi, Americi osobito, podupirala je psihološke i mentalne barijere za suštinske promene u društvu. Nacionalizam je uvek uočavan samo kod drugih, za svaki potez vlasti - našlo se opravdanje, pa i "naučno objašnjenje". Za neke poteze argumenti nisu ni traženi.
Za uzvrat, režimski mediji su beležili svaku političku aktivnost akademika, koji su sa malih ekrana, simpozijuma, iz domova kulture, novinskih stranica i sa mitinga "nudili rešenja" i "definisali ciljeve": "Moguća su planska preseljenja i razmena stanovništva, što je najteže, najbolnije, ali je i to bolje od života u mržnji i u međusobnom ubijanju... bolje je da se Srbi, Hrvati i Muslimani razdele i razgraniče... da bismo uklonili razloge da se mrzimo i ubijamo" (Dobrica Ćosić); "Ipak nisam shvatio da će građanski rat, koji sam smatrao nužnošću, biti toliko dubok i razoran" (Milorad Ekmečić).
Pojedini akademici koji su na mitinzima videli "dostojanstvo", pa i "otmenost" srpskog naroda nisu u tim masovnim događanjima primećivali još jedno udaljavanje od osnovnog principa zapadnoevropske civilizacije: od individualizma. Latinka Perović u "Begu od modernizacije" piše:
"Ovo udaljavanje Srbije od zapadnoevropske civilizacije dogodilo se još pre početka rata. Rat ga je samo ubrzao, kao što će njegov kraj učiniti drastično vidljivim. Radi se, pored ostalog, i o pobedi jednog kulturnog obrasca čiji je nosilac poluintelektualac, kojeg je Slobodan Jovanović opisao kao čoveka sa školskom diplomom, ali bez kulturnog i moralnog vaspitanja. Sa stranica 'Politike' on je, tokom antibirokratske revolucije, širio mržnju i utemeljivao politiku rata. On je, po prvi put, prekinuo nikad nadmoćnu, ali u političkoj kulturi Srbije uvek prisutnu zapadnoevropsku orijentaciju i proklamovao samodovoljnost Srbije."
Akademici (Ćosić, Despić, Tadić, Krestić, Medaković) govore o opasnosti od mondijalizma koji kruži srpskim duhovnim prostorom, koji je, između ostalog, poguban i za duhovno jedinstvo Srba...
"Politika", koja je štampala pamflet "Gojko i Savle" da bi diskreditovala akademike Gojka Nikoliša i Pavla Savića, utrkuje se u davanju prostora Akademiji i akademicima. Čelni ljudi dve nacionalne ustanove uzajamno se posećuju, pa u znak poštovanja predsednik SANU-a Dušan Kanazir predaje plaketu Akademije Živoradu Minoviću. Akademija pruža bezrezervnu podršku zvaničnoj srpskoj politici, ali se i zahvaljuje političkom vrhu Srbije jer "današnje državno i partijsko rukovodstvo podržava i materijalno i moralno sve napore Akademije". Doista, neki akademici koji su godinama tavorili u teskobnom prostoru najednom dolaze na liste dotad rezervisane samo za funkcionere, dobijaju stanove!
Iz SANU-a se dugo nije čuo nijedan disonantan ton. Za vreme martovskih događaja 1991. deo akademika stavio se na stranu studenata i osudio neodgovornu upotrebu sile i izvođenje tenkova na ulice Beograda. Sveprisutni Mihailo Marković ima, naravno, suprotno mišljenje.
Kada akademik Dobrica Ćosić postaje "prvi predsednik naše nove države", generalni sekretar Akademije Dejan Medaković ne krije zadovoljstvo, ovaj potez "uliva nadu".
ANTIRATNI APEL: Nastavljaju se politička razmimoilaženja: novembra 1991. objavljen je apel 18 članova SANU-a za mirno rešenje sukoba u Jugoslaviji. "Ne verujemo u svrsishodnost ovog rata. Ne verujemo u one koji ga vode. Ne verujemo u one koji ga, svesno ili nesvesno, potpiruju. Ne verujemo u pobede koje vode u nove ratove". Ova grupa akademika poriče nužnost rata i zahteva mir "u kojem neće biti progonjene i obespravljene nacionalne, političke ili verske grupe, u kojem neće vladati propaganda smrti"... Na redovnoj sednici 23. novembra 1991, Akademija se ogradila od ovog antiratnog apela: generalni sekretar Dejan Medaković naglasio je da Apel ne predstavlja stav institucije već samo potpisnika (R. Anđus, I. Antić, M.Garašanin, M.Gašić, M.Pavlović, P.Palavestra, M.Pantić, B. Popović, B.Pekić, S.Rajačić, B. Reljić, S. Selenić, M. Simić, Lj. Simović, M.Srbinović, D. Srejović, D. Stefanović i N. Tasić).
Posle svega što se desilo poslednjih godina na ovim našim prostorima, gotovo je zaboravljen događaj koji neki nazivaju "revolucionarnom stranicom" u novijoj istoriji SANU-a: 4. juna 1992. šezdeset pet akademika potpisuje dokument "Zahtev akademika za ostavku Slobodana Miloševića", kojim traže da se Slobodan Milošević povuče iz javnog života jer je "izgubio pregovarački kredibilitet u celom svetu" i "odmaže pokušajima da se Srbija vrati u civilizovanu zajednicu naroda i država". Ni u Apelu za mir, ni u Zahtevu za opoziv nema imena akademika Dejana Medakovića, kao ni dosadašnjeg predsednika SANU Aleksandra Despića, niti Dušana Kanazira, koji je pre Despića bio na čelu SANU-a punih 11 godina.
ZAŠTO ĆUTE: Posle skandala i polemika oko Memoranduma, Akademija je zvanično zauzela stav da se SANU kao institucija ne oglašava o dnevno-političkim pitanjima, da je njen zadatak da okuplja "umne snage na rešavanju aktuelnih problema i da funkcioniše isključivo kroz studijski rad". SANU je istakao puno pravo svojih članova da kao građani učestvuju u političkom životu i da daju izjave kad god to smatraju za shodno. Sasvim neočekivano, predsednik SANU-a Aleksandar Despić izneo je na Skupštini SANU juna 1996. svoju ideju o podeli Kosova, što je predstavljalo svojevrsnu senzaciju.
Posle rata "u kome Srbija nije učestvovala", posle Krajine, "Oluje", utihnuli su glasovi akademika. SANU, pod rukovodstvom Aleksandra Despića, nije zvanično reagovao ni na višemesečne studentske i građanske proteste, ni na novi zakon o univerzitetu. Doduše, predsednik SANU Aleksandar Despić čak izjavljuje da se nada da će novi zakon biti "na dobrobit nacije" (!?). Zašto je Akademija ćutala?
"Akademija nije ćutala. Shvatili smo odmah zlo koje donosi novi zakon o univerzitetu. Na Predsedništvu smo tražili, budući da je to stvar od nacionalnog značaja, da se oglasimo. Nas nekolicina je smatrala da ne treba da se krijemo iz nekog pisma, već da Predsedništvo javno treba da kaže šta misli o ovom najrestriktivnijem zakonu u istoriji Univerziteta u Beogradu. Predsednik Despić je smatrao da je primerenije da pošaljemo pismo predsedniku republike, predsedniku vlade... Neka odeljenja su onda javno reagovala protiv Zakona o univerzitetu, kao i protiv Zakona o informisanju. U svim normalnim zemljama to bi zaista bilo dovoljno. SANU, međutim, niko nije udostojio ni odgovora. To govori o krajnjem rasulu sistema, o nesagledavanju nacionalnog interesa. Ja sam lično napisao pismo predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću. Nema te zemlje na svetu gde se u ovakvim slučajevima ne odgovori: "Primili pismo, hvala. Ova vlast ne smatra da ikome treba da odgovara na primedbe. Ovo što se sada zbiva na Beogradskom univerzitetu još je jedna greška u nizu strahovitih grešaka: mnogo košta i mnogo će koštati ovu zemlju. Takva politika ne može da vodi nikakvom dobru. Kao da niko ne misli o budućnosti zemlje. Cilj je vidljiv i ograničen: puko učvršćivanje vlasti", kaže u razgovoru za "Vreme" akademik Branko Popović. I ideje da se, po ruskom modelu SANU razbije na nekoliko manjih akademija vodi istom cilju. Usitnjavanje Akademije vodilo bi razbijanju možda najjačeg intelektualnog centra zemlje. Ako je to želja, a možda jeste, to je druga priča, kaže naš sagovornik.
"Sada ćute oni koji su godinama bili najglasniji oko Memoranduma, oni sada zastupaju da SANU treba da se 'drži dalje od politike' i da se ne oglašava u javnosti. Ako bi se pažljivo napravila statistika, videlo bi se da je veliki broj akademika govorio protiv novog zakona o univerzitetu, kritikovano je njegovo donošenje, a pogotovo primena. Sada se donosi i Zakon o naučno-istraživačkoj delatnosti. Da li će se i Akademija naći na udaru? Tradicija SANU-a je dovoljno snažna da odoli pritiscima", kaže u razgovoru za naš list akademik Miroslav Gašić.
PEVANJE GLUVIMA: Posle izgubljenih izbora u decembru, i Dejan Medaković u jednom intervjuu priznaje da odnosi na relaciji SANU-vlast više nisu ono što su bili u vreme "događanja naroda" i ratnim godinama: "U Srbiji se nije uspostavila harmonija između naučne i političke misli. Političari rade svoje, a SANU se zatvara, akademici se osećaju poniženi i uvređeni, i tako nastaje 'pevanje gluvima'. Taj raskorak je", ocenjuje Medaković, "podjednako štetan i za političare i za naučnike.
Da li zbog toga što se vlast i sada boji subverzivne delatnosti Univerziteta, pa i Akademije - ova vlast želi pre svega vlast - pa ruši i institucije i autoritete, tek Akademija je danas u dalekom trećem planu. Neki akademici, ugledni svetski naučnici, sa gorčinom primećuju da glavni, državni mediji našoj nauci i naučnicima za deset godina nisu poklonili toliko pažnje koliko su dobili pojedini lekari članovi JUL-a za samo poslednja dva-tri meseca...
Kako to već biva, ionako skromna finansijska sredstva, koja iz budžeta stižu na adresu SANU-a, drastično su skresana: Akademija se bori za golu egzistenciju, planovi o izgradnji nove biblioteke i arhiva sada su pusti snovi."
U međuvremenu, u Knez-Mihailovoj 35 nastavlja se "pevanje gluvima": jedni su razočarani što više nema "harmonije" sa političkim vrhom, drugi su poniženi i uvređeni, treći strepe od novih najavljenih velikih poteza političkih moćnika, konkretno, novog Zakona o SANU-u, koji bi Akademiju razbio na više manjih akademija, pa bi mnoge umišljene veličine, zaslužni partijski drugovi, svom novostečenom bogatstvu i političkoj moći mogle da dodaju i titulu - akademika?
U godinama raspleta sve je moguće...
Slobodanka Ast
Evropa i Srbi "Akademija je dala bezbroj dokaza o našoj opredeljenosti za evropsku civilizaciju i za tekovine Evrope, što su na častan način naši prethodnici dokazali. To nas obavezuje i upućuje na dodatne napore da, ako već ne možemo da budemo bolji i prevaziđemo te velike pretke, onda bar da ih ne razočaramo", rekao je novoizabrani predsednik SANU-a Dejan Medaković, neposredno posle izbora 11. februara. O Evropi i Srbima (održan je na tu temu i jedan naučni skup) govorilo se drugačije: Evropa je tužni plod dekadencije, truljenja, zaborava, korupcije; Srbi su, ponekad zajedno sa drugim slovenskim i pravoslavnim narodima, koji nisu bili zahvaćeni posrtanjem i propadanjem Zapada, čuvari izvornog evropejstva, mi smo zapravo jedini pravi Evropljani, "čuvari izvornog jerusalimsko-mediteranskog evropejstva". Zbog toga je neumesno Srbiji preporučivati da se vrati u Evropu, mi smo prava Evropa, ova zemlja i ovaj narod "progovaraju iz srca Evrope", poručio je akademik Radovan Samardžić. |
Dejan Medaković
Predsednik SANU
BIOGRAFIJA: Rođen u Zagrebu 7. jula 1922. Nižu gimnaziju završio kod franjevaca na Badiji, pored Korčule. Gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima. Za vreme rata živi kao izbeglica u Beogradu. Od 1942. do 1946. asistent-volonter u Muzeju kneza Pavla (Narodnom muzeju) u Beogradu. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu (grupa za istoriju umetnosti). Na istom fakultetu odbranio doktorsku disertaciju. Na Beogradskom univerzitetu radi od 1954. do 1982, kad odlazi u penziju. Za dopisnog člana SANU-a izabran 1972.
KORENI: Deda po očevoj liniji, dr Bogdan Medaković ("moj neprevaziđeni uzor"), bio je vođa Srba u Hrvatskoj u vreme Austrougarske monarhije, predsednik Hrvatsko-srpske koalicije i predsednik Hrvatskog sabora 1908-1918. Pradeda Danilo dolazi u Srbiju: bio je u službi kneza Miloša i kneza Mihaila. Pradedin mlađi brat je Njegošev sekretar, pa sekretar knjaza Danila; postao je državni sekretar Crne Gore i prvi necrnogorac koji je dobio čin vojvode. Ovaj neženja je umro u Beogradu, sav imetak zaveštava beogradskoj sirotinji. Beogradsko naselje Medaković po njemu je dobilo ime. Po majčinoj liniji (Rajići), austrijsko vojno plemstvo od Lonje.
DELO: Knjige: Beograd u starim gravirama, Grafika srpskih štampanih knjiga XV i XVII veka, Srpski slikari XVIII i XIX veka, Putevi srpskog baroka, Manastir Savina, Hilandar, Srpska umetnost XVIII i XIX veka, Sentandreja, Istraživači srpskih starina, Letopis Srba u Trstu, Izabrane srpske teme, Pisma. Šest knjiga pesama (Motivi, Kamenovi, Umir, Niska, Znak u kamenu i Zaveštanje). Efemeris, pet knjiga autobiografske proze.
KREDO: Ja sam stvaralački pesimista: ovom okruženju koje me na momente dovodi do očajanja suprotstavljam se nekim unutrašnjim snagama. Ukoliko je čovek pesimista u odnosu na život i na velike sudbonosne tokove civilizacije naroda kome pripadam, to osećanje se može savladati, kako je to rekla Isidora Sekulić, jedino stvaralaštvom, ne očajanjem i demobilizacijom.
O ZAVIČAJU: Decidirano tvrdim da ne planiram posetu zavičaju. Za mene je to završeno. Ni pod kojim uslovima ne bih želeo da idem u Zagreb. Ljudi pogrešno misle da ono što je prošlo mogu da repriziraju. Nada da se mogu obnoviti prošli srećni trenuci samo otvara rane.
O IZBEGLICAMA: Danas su izbeglice u gorem položaju nego što smo mi bili pre pedeset i kusur godina. Srbija tada nije bila toliko ekonomski siromašna, bez obzira na okupaciju i nevolje koje su nas pratile. Beograd je tada pokazivao solidarnost prema izbeglicama. Postojala je nada da će Nemačka biti poražena i da smo u Srbiji samo privremeno. Danas nema solidarnosti. Ima vrlo ružnih javno izrečenih izjava... Danas izbeglicama nije jasno koja se demografska politika vodi. Privid je da ima povratka.
O MEMORANDUMU: Ovaj spis je nikao iz rodoljubivih namera, kako bi se skrenula pažnja na pogibeljne tokove jugoslovenske krize. Nedovršen, ukraden iz fioke, nepravično je optužen da je krivac za sve što nam se dogodilo. Akademija nije zastupala nikakve ekstremno desne stavove, prevladavala je leva socijalna orjentacija koja je insistirala na demokratskom preobražaju društva, na preuređenju zemlje, za koje su se uostalom i svi drugi zalagali.
O SRBIMA: Delovanje različitih istorijskih faktora uslovilo je stvaranje civilizacijski različitih tipova Srba. Danas postoji mediteranski tip, panonski tip, centralno-balkanski, srednjoevropski i orjentalni tip Srbina.
O JUGOSLAVIJI: Moja generacija je vrlo bolno doživela krah Jugoslavije još 1941. Mi smo u nju verovali. Jugoslavija je imala velike šanse da preživi, desile su se, međutim, neke strašne stvari, poput genocida. Genocid je prošao nekažnjeno, prećutan je. Pod prinudom je došlo do veštačkog egaliziranja, stvaranja simetričnih krivica.
Monday, November 14, 2011
Još jedan glas za ukidanje SANU
Меморандум САНУ
Iz Beogradskih E-Novina
........
Još jedan glas za ukidanje SANU
Čemu to služi, a uz to i ne radi
Piše: Svjetlana Rašić
Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: PhotoForum
Nije se teško složiti sa Stevanom Dedijerom kada kaže da je SANU “skup ostarelih zalutalih starijih ljudi, na koje niko ne obraća pažnju“ i koji se bave „tumaranjem po smetlištu istorije, čeprkajući neumorno po jamama i starim ranama da slučajno ne bi zacelile“
Zarad istorijske istine, uredno ćemo notirati da je rodonačelnik revolucionarne, i nadasve celishodne, ideje o ukidanju SANU, pokojni Stevan Dedijer, samodeklarisani “Srbin sa dna kace”, diplomac Prinston univerziteta, bivši dopisnik Newsweeka i direktor instituta “Ruđer Bošković”, koji je decenije svoje bogate internacionalne karijere poklonio “izučavanju kolektivne pameti organizacija, preduzeće i država”.
Razume se, to nimalo ne umanjuje nedavni refresh iste iz pera uvaženog kolege Ljube Živkova. Doduše, Dedijer je to predložio u otvorenom pismu, adresiranom na premijera Zorana Đinđića, a Živkov uputio u vidu apela ostacima zaklane domaće misleće javnosti. Prvi predlagač je to učinio u živopisnom adrenalinskom nadahnuću, sugerišući da bi to trebalo rasterati k’o mačke s jebišta, jer Akademiju “vode maloumni zagovornici antidemokratske ideologije, nacionalizma i šovinizma“, dok je potonji istu stvar nešto decentnije stilizovao, mada ništa manje koloritno i prijemčivo.
Među gomilom ličnih argumenata u prilog Ideji, prva koja mi pada na pamet je krilatica o našoj “prednosti u zaostalosti”, koju je lansirao jedan od najuticajnijih, iako najneškolovanijih, članova dotične ustanove. Da se ova štetočinska natuknica žešće primila u bazi, govore i aktuelni hvalospevi legendarnoj skromnosti pokojnog patrijarha, najvećeg duhovnog autoriteta verujuće Srbije, za koga se čulo kako sam krpi svoju obuću, te da ne gleda televiziju, ne sluša radio i ne čita novine. I sve to na početku 21. veka. Za to vreme, njegov parnjak u Vatikanu nosi “Prada” cipele i upravo se sprema da snimi svoj prvi muzički CD. Šta reći, a ne zaplakati? No, ostavimo svetu materu Crkvu da brine o svom marketingu kako joj volja.
Ako najprestižnija nacionalna ustanova u svom nazivu nosi reč “nauka”, logično je očekivati da svojim intelektualnim potencijalom bude lokomotiva tehnološkog i društvenog razvoja. Podrazumeva se i da bude uzorno transparentna, ne zato što je to in, već što je notorni budžetski klijent. Kao i da redovno obaveštava javnost o svojim projektima i njihovoj učinkovitosti.
Iskreno bi me veselilo kada bi nam nadležni prezentirali kako je život građana unapređen naučnim doprinosom sadržanim u, recimo, tri nasumce odabrana projekta koji nose nazive; “Asimptotsko ponašanje uopštenih funkcija, teorija i primena”, “Interpolacioni i kvadraturni procesi zasnovani na teoriji ortogonalnosti” ili “Horološki i ekološki činioci diferencijacije orofitske flore Srbije i okolnih teritorija centralnog dela Balkanskog poluostrva”.
Prva asocijacija na ovu, kako je po inerciji nazivaju, najprestižniju nacionalnu ustanovu, jeste zloglasni Memorandum, koji će postati ideološki background budućih ratnih pohoda po okruženju. Većina akademika zdušno je pozdravila Osmu sednicu i ustoličenje novog partijskog, a potom državnog, rukovodstva. Jedini koji je svoj otklon od pogubne politike izrazio činom ostavke na članstvo u SANU bio je arhitekta Bogdan Bogdanović.
No, sudeći po statutu Akademije, iz nje se nemoguće svojevoljno “ispisati”, kao i iz crkvenih knjiga, tako da se ime tog časnog čoveka još uvek nalazi u registru.
U predvečerje rata, 1991. godine, (samo) 18 akademika je potpisalo apel protiv rešavanja međunacionalnih sukoba ratom. Akademija, na čelu sa Dejanom Medakovićem, ogradila se od ovog antiratnog apela.
Posle skandala s Memorandumom, SANU je zauzela stav da se ne oglašava o dnevno-političkim pitanjima. U skladu s tim, nije reagovala ni na studentske proteste, ni na Zakon o univerzitetu, ni na Vučićev Zakon o informisanju. Očekivano, oglasila se povodom proglašenja nezavisnosti Kosova, naglašavajući: “apsurdnost stvaranja nove države na teritoriji koja od ranog srednjeg veka pripada srpskom narodu, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskim vladarima”. Takođe očekivano, oglasila se i protiv osnivanja Vojvođanske akademije nauka, za koju je, uvek nacionalno budni, Matija Bećković ustvrdio da bi mogla da bude zametak nove države.
Umesto da svojim naučnim radom doprinosi validnom razumevanju istorijskih procesa i donošenju racionalnih odluka od strane državnih organa, SANU se bavi sakupljanjem argumenata u prilog aktuelne državne politike i, bez trunke kritičkog otklona, izjavljuje da podržava Vladu.
SANU, pod nazivom Kraljevska srpska akademija, osnovana je 1886. godine, ukazom kralja Milana, koji je imenovao 16 prvih akademika. Danas ih imamo 184, s prosečnom starošću od 72 godine. Gerontološki rekorder je odeljenje istorijskih nauka, sa prosekom starosti 78 godina, a najmlađi su akademici Odeljenja medicinskih nauka, s prosekom od 67 godina.
A propo pomenutog, vredi pomenuti izjavu profesora Ljubiše Rajića, koji kaže da u tim godinama čovek ima kapaciteta samo za “hranjenje golubova, a ne bavljenje naukom”: “Ja sam član Norveške akademije, ali kada napunim 68 godina, oni me automatski penzionišu. Ostane mi titula, ali u Akademiju imam pravo da odem jednom godišnje, na svečani ručak“.
S obzirom na ovakvu starosnu strukturu SANU, ne iznenađuje što je između dve skupštine (održavaju se svake treće godine) čak 27 umnih glava bacilo kašiku. Desetkovani redovi promptno su popunjeni na ovogodišnjoj skupštini, sa 26 redovnih članova, 20 dopisnih i 13 inostranih.
Metodom slučajnog uzorka, evo nekoliko zanimljivih biografskih podataka o novoprimljenim članovima:
Vidojko Jović – već sedam godina, ujutru odlazi u crkvu Aleksandra Nevskog tačno u odredjeno vreme - „Moram da budem u crkvi u 8,25 da bih pet minuta kasnije čuo prva zvona.“
Jovan Hadži Đokić – Sud časti Univerziteta u Beogradu “utvrdio da je prikazivao tuđe naučne radove kao svoje, koristeći pre svega naučna dostignuća akademika Save Petkovića”. (Glas javnosti, 15.05.2005/.
Dr Ninoslav Radovanović – optužen za primanje mita i korupciju, penzionisan 2005, nastavio rad u Švajcarskoj, potom u Sloveniji.
Dušan Kovačević – književnik i bivši ambasador Republike Srbije, koji je član Krunskog saveta i jedan od najglasnijih promotera monarhije.
O duhovnim horizontima nekih istaknutijih kadrova iz starije postave:
Matija Bećković: “Kao što Avala ne može izdati Beograd, tako ni Nedić nije mogao izdati Srbiju“.
Kosta Čavoški – predsednik udruženja za zaštitu lika i dela Radovana Karadžića, zajedno sa udruženjem „Dveri“ podnosilac zahteva za rehabilitaciju Milana Nedića.
Milorad Ekmečić: “Ipak nisam shvatio da će građanski rat, koji sam smatrao nužnošću, biti toliko dubok i razoran”.
Milovan Danojlić – akademik koji ne pije koka-kolu “iz ideoloških razloga”.
Ćosić, Tadić, Krestić.. – smatraju da je mondijalizam poguban za duhovno jedinstvo Srba. Itd. itd.
Prilikom osnivanja Akademije, jedan od njenih glavnih zadataka bio je izrada Rečnika SANU. Posao je počet pre 116 godina i još nije gotov. A ka’će, ne znamo.. Trenutno je aktuelan 18. tom, ali je zapelo oko toga ko treba da plati 16.000 evra za prelom - Ministarstvo nauke ili Akademija. Inače, prelom već 15 godina radi privatna firma “Palčić” i, navodno, ne može niko drugi, jer je font posebne tipografske forme, a mora se i štampana verzija uskladiti s elektronskom.. U konačnoj verziji Rečnik bi trebalo da ima preko 30 tomova. Znači, još sto godina budžetskog finansiranja ove neugledne ustanove.
Pored svih nacionalnih bruka u kojima je zdušno dosoljavala, bila ideolog, podstrekač ili pokrovitelj, SANU se pokazala i kao nesolidan čuvar nacionalnog blaga, poverenog joj na čuvanje; iz legata Danila Kiša pokradeno je oko stotinu knjiga, što je više nego skandalozno. Još skandaloznija je činjenica da je, u međuvremenu, šteta “nadoknađena”, kupovinom istoimenih knjiga po beogradskim knjižarama. Uz “sitan” nedostatak - bez dragocenih Kišovih marginalija po njihovim stranicama.
Sve u svemu, nije se teško složiti sa Stevanom Dedijerom kada kaže da je SANU “skup ostarelih zalutalih starijih ljudi, na koje niko ne obraća pažnju“ i koji se bave „tumaranjem po smetlištu istorije, čeprkajući neumorno po jamama i starim ranama da slučajno ne bi zacelile“.
A ja dodajem da je društvena korisnost redakcije e-novina daleko veća nego ove institucije i prilažem sledeće argumente: u njoj nema nijednog člana koji je huškao na rat ili podržavao ratne zločince, živi u aktivnoj i miroljubivoj koegzistenciji sa svim susedima i širim okruženjem, govori jezikom koji ceo svet razume a ne mora biti srpski, ima neuporedivo kvalitetniju starosnu i polnu strukturu, reprezentativniji etnički sastav i, što je veoma važno, ne troši ni jedan cent iz državnog budžeta.
Iz Beogradskih E-Novina
........
Još jedan glas za ukidanje SANU
Čemu to služi, a uz to i ne radi
Piše: Svjetlana Rašić
Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: PhotoForum
Nije se teško složiti sa Stevanom Dedijerom kada kaže da je SANU “skup ostarelih zalutalih starijih ljudi, na koje niko ne obraća pažnju“ i koji se bave „tumaranjem po smetlištu istorije, čeprkajući neumorno po jamama i starim ranama da slučajno ne bi zacelile“
Zarad istorijske istine, uredno ćemo notirati da je rodonačelnik revolucionarne, i nadasve celishodne, ideje o ukidanju SANU, pokojni Stevan Dedijer, samodeklarisani “Srbin sa dna kace”, diplomac Prinston univerziteta, bivši dopisnik Newsweeka i direktor instituta “Ruđer Bošković”, koji je decenije svoje bogate internacionalne karijere poklonio “izučavanju kolektivne pameti organizacija, preduzeće i država”.
Razume se, to nimalo ne umanjuje nedavni refresh iste iz pera uvaženog kolege Ljube Živkova. Doduše, Dedijer je to predložio u otvorenom pismu, adresiranom na premijera Zorana Đinđića, a Živkov uputio u vidu apela ostacima zaklane domaće misleće javnosti. Prvi predlagač je to učinio u živopisnom adrenalinskom nadahnuću, sugerišući da bi to trebalo rasterati k’o mačke s jebišta, jer Akademiju “vode maloumni zagovornici antidemokratske ideologije, nacionalizma i šovinizma“, dok je potonji istu stvar nešto decentnije stilizovao, mada ništa manje koloritno i prijemčivo.
Među gomilom ličnih argumenata u prilog Ideji, prva koja mi pada na pamet je krilatica o našoj “prednosti u zaostalosti”, koju je lansirao jedan od najuticajnijih, iako najneškolovanijih, članova dotične ustanove. Da se ova štetočinska natuknica žešće primila u bazi, govore i aktuelni hvalospevi legendarnoj skromnosti pokojnog patrijarha, najvećeg duhovnog autoriteta verujuće Srbije, za koga se čulo kako sam krpi svoju obuću, te da ne gleda televiziju, ne sluša radio i ne čita novine. I sve to na početku 21. veka. Za to vreme, njegov parnjak u Vatikanu nosi “Prada” cipele i upravo se sprema da snimi svoj prvi muzički CD. Šta reći, a ne zaplakati? No, ostavimo svetu materu Crkvu da brine o svom marketingu kako joj volja.
Ako najprestižnija nacionalna ustanova u svom nazivu nosi reč “nauka”, logično je očekivati da svojim intelektualnim potencijalom bude lokomotiva tehnološkog i društvenog razvoja. Podrazumeva se i da bude uzorno transparentna, ne zato što je to in, već što je notorni budžetski klijent. Kao i da redovno obaveštava javnost o svojim projektima i njihovoj učinkovitosti.
Iskreno bi me veselilo kada bi nam nadležni prezentirali kako je život građana unapređen naučnim doprinosom sadržanim u, recimo, tri nasumce odabrana projekta koji nose nazive; “Asimptotsko ponašanje uopštenih funkcija, teorija i primena”, “Interpolacioni i kvadraturni procesi zasnovani na teoriji ortogonalnosti” ili “Horološki i ekološki činioci diferencijacije orofitske flore Srbije i okolnih teritorija centralnog dela Balkanskog poluostrva”.
Prva asocijacija na ovu, kako je po inerciji nazivaju, najprestižniju nacionalnu ustanovu, jeste zloglasni Memorandum, koji će postati ideološki background budućih ratnih pohoda po okruženju. Većina akademika zdušno je pozdravila Osmu sednicu i ustoličenje novog partijskog, a potom državnog, rukovodstva. Jedini koji je svoj otklon od pogubne politike izrazio činom ostavke na članstvo u SANU bio je arhitekta Bogdan Bogdanović.
No, sudeći po statutu Akademije, iz nje se nemoguće svojevoljno “ispisati”, kao i iz crkvenih knjiga, tako da se ime tog časnog čoveka još uvek nalazi u registru.
U predvečerje rata, 1991. godine, (samo) 18 akademika je potpisalo apel protiv rešavanja međunacionalnih sukoba ratom. Akademija, na čelu sa Dejanom Medakovićem, ogradila se od ovog antiratnog apela.
Posle skandala s Memorandumom, SANU je zauzela stav da se ne oglašava o dnevno-političkim pitanjima. U skladu s tim, nije reagovala ni na studentske proteste, ni na Zakon o univerzitetu, ni na Vučićev Zakon o informisanju. Očekivano, oglasila se povodom proglašenja nezavisnosti Kosova, naglašavajući: “apsurdnost stvaranja nove države na teritoriji koja od ranog srednjeg veka pripada srpskom narodu, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskim vladarima”. Takođe očekivano, oglasila se i protiv osnivanja Vojvođanske akademije nauka, za koju je, uvek nacionalno budni, Matija Bećković ustvrdio da bi mogla da bude zametak nove države.
Umesto da svojim naučnim radom doprinosi validnom razumevanju istorijskih procesa i donošenju racionalnih odluka od strane državnih organa, SANU se bavi sakupljanjem argumenata u prilog aktuelne državne politike i, bez trunke kritičkog otklona, izjavljuje da podržava Vladu.
SANU, pod nazivom Kraljevska srpska akademija, osnovana je 1886. godine, ukazom kralja Milana, koji je imenovao 16 prvih akademika. Danas ih imamo 184, s prosečnom starošću od 72 godine. Gerontološki rekorder je odeljenje istorijskih nauka, sa prosekom starosti 78 godina, a najmlađi su akademici Odeljenja medicinskih nauka, s prosekom od 67 godina.
A propo pomenutog, vredi pomenuti izjavu profesora Ljubiše Rajića, koji kaže da u tim godinama čovek ima kapaciteta samo za “hranjenje golubova, a ne bavljenje naukom”: “Ja sam član Norveške akademije, ali kada napunim 68 godina, oni me automatski penzionišu. Ostane mi titula, ali u Akademiju imam pravo da odem jednom godišnje, na svečani ručak“.
S obzirom na ovakvu starosnu strukturu SANU, ne iznenađuje što je između dve skupštine (održavaju se svake treće godine) čak 27 umnih glava bacilo kašiku. Desetkovani redovi promptno su popunjeni na ovogodišnjoj skupštini, sa 26 redovnih članova, 20 dopisnih i 13 inostranih.
Metodom slučajnog uzorka, evo nekoliko zanimljivih biografskih podataka o novoprimljenim članovima:
Vidojko Jović – već sedam godina, ujutru odlazi u crkvu Aleksandra Nevskog tačno u odredjeno vreme - „Moram da budem u crkvi u 8,25 da bih pet minuta kasnije čuo prva zvona.“
Jovan Hadži Đokić – Sud časti Univerziteta u Beogradu “utvrdio da je prikazivao tuđe naučne radove kao svoje, koristeći pre svega naučna dostignuća akademika Save Petkovića”. (Glas javnosti, 15.05.2005/.
Dr Ninoslav Radovanović – optužen za primanje mita i korupciju, penzionisan 2005, nastavio rad u Švajcarskoj, potom u Sloveniji.
Dušan Kovačević – književnik i bivši ambasador Republike Srbije, koji je član Krunskog saveta i jedan od najglasnijih promotera monarhije.
O duhovnim horizontima nekih istaknutijih kadrova iz starije postave:
Matija Bećković: “Kao što Avala ne može izdati Beograd, tako ni Nedić nije mogao izdati Srbiju“.
Kosta Čavoški – predsednik udruženja za zaštitu lika i dela Radovana Karadžića, zajedno sa udruženjem „Dveri“ podnosilac zahteva za rehabilitaciju Milana Nedića.
Milorad Ekmečić: “Ipak nisam shvatio da će građanski rat, koji sam smatrao nužnošću, biti toliko dubok i razoran”.
Milovan Danojlić – akademik koji ne pije koka-kolu “iz ideoloških razloga”.
Ćosić, Tadić, Krestić.. – smatraju da je mondijalizam poguban za duhovno jedinstvo Srba. Itd. itd.
Prilikom osnivanja Akademije, jedan od njenih glavnih zadataka bio je izrada Rečnika SANU. Posao je počet pre 116 godina i još nije gotov. A ka’će, ne znamo.. Trenutno je aktuelan 18. tom, ali je zapelo oko toga ko treba da plati 16.000 evra za prelom - Ministarstvo nauke ili Akademija. Inače, prelom već 15 godina radi privatna firma “Palčić” i, navodno, ne može niko drugi, jer je font posebne tipografske forme, a mora se i štampana verzija uskladiti s elektronskom.. U konačnoj verziji Rečnik bi trebalo da ima preko 30 tomova. Znači, još sto godina budžetskog finansiranja ove neugledne ustanove.
Pored svih nacionalnih bruka u kojima je zdušno dosoljavala, bila ideolog, podstrekač ili pokrovitelj, SANU se pokazala i kao nesolidan čuvar nacionalnog blaga, poverenog joj na čuvanje; iz legata Danila Kiša pokradeno je oko stotinu knjiga, što je više nego skandalozno. Još skandaloznija je činjenica da je, u međuvremenu, šteta “nadoknađena”, kupovinom istoimenih knjiga po beogradskim knjižarama. Uz “sitan” nedostatak - bez dragocenih Kišovih marginalija po njihovim stranicama.
Sve u svemu, nije se teško složiti sa Stevanom Dedijerom kada kaže da je SANU “skup ostarelih zalutalih starijih ljudi, na koje niko ne obraća pažnju“ i koji se bave „tumaranjem po smetlištu istorije, čeprkajući neumorno po jamama i starim ranama da slučajno ne bi zacelile“.
A ja dodajem da je društvena korisnost redakcije e-novina daleko veća nego ove institucije i prilažem sledeće argumente: u njoj nema nijednog člana koji je huškao na rat ili podržavao ratne zločince, živi u aktivnoj i miroljubivoj koegzistenciji sa svim susedima i širim okruženjem, govori jezikom koji ceo svet razume a ne mora biti srpski, ima neuporedivo kvalitetniju starosnu i polnu strukturu, reprezentativniji etnički sastav i, što je veoma važno, ne troši ni jedan cent iz državnog budžeta.
Friday, November 11, 2011
Kako je nastao Beogradski krug (4)
e-novine.com - Kako je nastao Beogradski krug
Mene je to dirnulo; najednom mi je povratilo veru, i snagu, da nastavimo. Neko rešenje ćemo naći. Važno je da smo na okupu, da postoji jedna grupa, snažna, koja se sada u mukama konstituiše – da bi se suprotstavila nazadnjaštvu u umetnosti i kulturi. Iznenadio me je i Slobodan Blagojević svojom odlučnošću i određenošću, jasnoćom. On bi mogao biti mladi stožer grupe. 
Prvo, začudilo ga je što je predložio da u Nezavisne primimo – Stipe Šuvara i Gorana Babića. To su dvojica Hrvata koja su se suprotstavila Tuđmanu, ali su obojica, u Novom narodnom frontu, koji je pod prismotrom Saveza komunista, a Babić je čak i član toga pokreta, koji je u stvari ''armijska partija van partije''. To je za nas, razume se, neprihvatljivo. Čudio sam se da to Rade ne opaža; ili on ima drugačiji pogled – zanemarljiv odnos – prema pripadnosti pojedinaca nekim partijama, dok mu je važno samo ono ''antimemorandumsko'' opredeljenje još od početka. 
Ja sam, potajno, i sam mislio da će sa Radetom doći otprilike na to. Pri tom, ni za sebe ne mogu da kažem da se takođe povremeno ne upitam: Zar baš moram? - najviše iz straha za Pavla, da ga ne pozovu u vojsku, iz osvete. Ja se za sebe ne plašim. Ali zbog njega – da; možda bih čak želeo da se i ja povučem. Ipak – ostajem. 
Slobodan Blagojević je pročitao tekst koji je napisao na tri stranice, kao neku vrstu načelnog teksta Nezavisnih. Imam utisak da su svi prisutni bili impresionirani. Tekst je snažan, oštar i sadržajan. 
Kod kuće sam to i napisao. Mislim da bi bila dobra dopuna. Danas čitamo prvo Cerovićevu preradu, zatim Fićin tekst i na kraju čitam ja svoju dopunu. Pored nas, i Jelica Zupanc ima svoj tekst. 
Fića mi kaže da je Slobodan čitavo vreme, dva sata, na sastanku ćutao. Nije progovorio ni reč. A na izlazu, kada je Fića napomenuo da ovako više ne ide, on se saglasio. 
Ne treba nam više nikakav aktuelan načelni tekst oko koga ćemo se okupiti, pogotovo što nikako, u više navrata, nismo mogli da ga sastavimo, iz prostog razloga što nećemo da bude isuviše aktuelan, da stalno govori protiv rata, na primer, već jedan trajniji tekst koji će nam poslužiti za duže vreme, kao osnova našeg rada, kao naše “vjeruju”. To je Povelja 92. Pokušavam da skiciram taj tekst, da mu dam jedno koncepcijsko utemeljenje. 
Prema tome: šira koncepcija je posle nekoliko meseci diskutovanja pobedila, ali je ostavljena mogućnost da u okviru ove šire asocijacije, možemo osnovati i užu, na osnovu Povelje 92. Ne znam da li ću ići na tu skupštinu u nedelju. A ne znam ni da li će na nju doći i on najpozvaniji, stariji (Rade Konstantinović) i mlađi (Slobodan Blagojević), pisci. 
Miladin Životić je preuzeo ulogu predsedavajućeg, a za stolom na podijumu su još sedeli: Rade Konstantinović, Ivan Čolović, Đorđe Lebović, Fića (Filip David), i ja. Uz nas, malo po strani: Nenad Prokić i Zupanc, a u prvom redu ispred podijuma: Stojan Cerović, Aljoša Mimica i Obrad Savić. 
Mi smo pozvani da na to odgovorimo, i mi ćemo se tom pozivu odazvati'.'
Književnost i politika: Neobjavljeni dnevnik Pavla Ugrinova (4)
Kako je nastao Beogradski krug
Veličina slova: 
Poslednja nada: Latinka Perović
U nekoliko nastavaka donosimo odlomke iz memoarske knjige “Nulta egzistencija 1946-2006” Pavla Ugrinova, koja je svedočanstvo o bogatom životu ispunjenom brojnim susretima sa velikim umetnicima i intelektualcima našeg doba i prijateljevanjem sa njima. Kroz priče o druženju sa Radomirom Konstantinovićem, Filipom Davidom, Mirkom Kovačem, Miladinom Životićem, Vaskom Popom, Stojanom Čelićem, Slobodanom Blagojevićem i mnogim drugima, stvara se slika epohe koja bi se mogla podvesti pod šifru Hane Arent - “ljudi u mračnim vremenima”. Ugrinov je bio jedan od aktera otpora Slobodanu Miloševiću i njegovim paraintelektualnim satrapima, kroz formiranje Beogradskog kruga i borbu za “modernu, liberalnu, humanističku – evropsku Srbiju”
U ''Borbi'' Slobodan Blagojević piše: ''Srpstvo je, kao 'vizantijstvo' kada je i koliko je to, u ovom smislu domicilno. Kaže jedan srpski 'kulturni radnik', jadajući se oko izgubljene međunarodne parnice (u pitanju je slikarski legat): 'Da je bilo po pravdi, a ne po zakonu, mi bismo to sigurno dobili'.
Tu je sažeta suština srpske jurisprudencije: Pravda, a ne zakon! Podrazumjeva se da se Pravda i zakon ne mogu uskladiti. Zakon građanskog društva se odbacuje, a ustanovljava se načelo Pravde (kao neke bestjelesne persone).
Kakvo je onda društvo koje je utemeljeno na načelu Pravde, a ne Zakona? Neću filozofirati: Osvrnite se oko sebe i pogledajte! Eto, tako je''.
Beograd, 5. decembar 1991.
U subotu, 30. novembra, nisam mogao prisustvovati sastanku Nezavisnih pisaca, jer sam se razboleo. Jaka prehlada. Fića je molio da dođem, Rade takođe, ali ništa nije vredelo. Temperatura.
U ponedeljak, 2. decembra javio se Fića. Odlučili su da napišu pismo i da se obrate pedesetorici pisaca, pozivajući ih na sastanak, kako bi se kolektivno dogovorili šta dalje da činimo: za koju koncepciju da se odlučimo i koju formu da uzmemo. Pismo će skicirati Nebojša Popov.
Beograd, 9. decembar 1991.
Ni ove subote, kao i prethodne, nisam mogao prisustvovati sastanku nezavisnih pisaca. Ali želeo bih da zapišem nešto što se desilo na pretprošlom sastanku.
Pitali smo se, u jednom trenutku, o smislu čitave naše akcije, s obzirom da nismo u stanju ništa da preduzmemo (u organizacionom smislu). Imamo ideja, napretek, upravo je na tom sastanku došlo do prave eksplozije ideja, a nemamo, bukvalno – ni prebijene pare. Ne možemo da pošaljemo ni jedno pismo, a kamoli da sazovemo Skupštinu ili izdamo neku publikaciju.
Tražimo način kako da opstanemo, i da delujemo, iako nemamo nikakvih sredstava. I sastanke držimo zahvaljujući predusretljivosti pozorišta ''Duško Radović'', u njihovoj garderobi, kao da smo neka gostujuća trupa. Hoćemo li se pretvoriti u debatni klub; hoćemo li se svesti na objavljivanje deklaracija, protesta, izjava?
Na sve te dileme, u našoj tihoj bespomoćnosti, javlja se dramski pisac Nenad Prokić i kaže: ''Ne znam kako vi, ali što se mene tiče, sami ovi sastanci, ovo naše okupljanje i razgovori, u potpunosti me ispunjavaju! I da nema ničeg drugog, osim ovog našeg viđanja, za mene ove subote ostaju nezaboravni doživljaji''.
Posle sastanka malo sam razgovarao s njim. Kaže mi da ne stanuje u Beogradu, već u nekoj kući na Fruškoj gori, i jedva čeka subotu da dođe na naš sastanak. Ništa mu nije teško, Ta dva sata su za njega – svečanost!
Novi član grupe: Dragan Velikić
Moju pažnju je privukao i Dragan Velikić. Kaže da me prati u mojim romanima. I ja sam čuo za njega i ponešto pročitao, uglavnom po časopisima. Sada se i upoznajemo. Deluje odlučno, moderno i inteligentno. Ali ima i neku čudesnu toplinu koja se prepoznaje kod momaka odraslih na moru. On je rodom iz Pule i to su karakterne crte. U glasu, ophođenju i nekoj urođenoj finoći.
Beograd, 11. decembar 1991.
Ozdravio; ili mi se bar čini da se bolje osećam. Razgovarao sa Fićom na Televiziji. Priča mi o prethodnom sastanku Nezavisnih pisaca i svome susretu sa Radetom, pre toga. Nebojša Popov napisao je jedno pismo koje je trebalo da bude upućeno svim dosadašnjim članovima, sa pozivom na konsultativni sastanak. Pismo nije prihvaćeno jer je opširno i “frazersko”. Odlučeno da Slobodan Blagojević napiše Deklaraciju koju će svi koji je odobre potpisati. Fićin susret sa Radetom u Radetovom stanu. Dve stvari izdvaja.
Prihvatljiv ili neprihvatljiv: Stipe Šuvar
Drugo što ga je začudilo bilo je Radetovo osećanje da ga ''Milošević čeka na zicer'', pa da onda povede hajku na njega. On je imao jedan ozbiljan sudar sa Miloševićem oko Makedonije, i od tada su se odnosi zategli. Sada ga on, tobož, čeka da krene u akciju pa da ga onda javno počne da proganja. Fići to izgleda u najmanju ruku preterano, ako ne i ''paranoično''.
U prilog Radetove ''paranoičnost'' iznosi još jedan detalj. Kada su seli u kola (Radetova) da bi pošli u grad, Rade mu je skrenuo pažnju na dvojicu tipova koji su stajali kod kola preko puta.”Ti me prate!”, rekao mu je Rade. Fića je odmerio tu dvojicu i zaključio da ama baš nikakve veze nemaju sa ''špijuniranjem'' i da su se ubrzo mirno udaljili.
Kažem Fići kako je i mene Rade upozorio da ne spominjem preko telefona ništa u vezi sa Pavlom i vojskom, jer, u to je uveren, ”prisluškuju”.To sam već sam ocenio kao – paranoično i odbacio. “Ako moj telefon prisluškuju, onda su oni stvarno slabi!”, odgovorio sam.
Tek, izgleda kao da se Rade lagano povlači iz čitave stvari. Ostaje uz nas, podržava nas, ali se povlači. Fićin i moj zaključak: boji se, uplašio se, pati od paranoičnog straha. A tu je i Kaćin uticaj.
Protiv nacionalista svih vrsta i boja: Pavle Ugrinov
Represivne mere, posebno pretnje fašistoidnih grupa, sve su nas uplašile. Ali nisu samo fašisti posredi, tu je i JNA, tu i SPS – nimalo manje militantni. A tu su i – nacionalisti, svih vrsta i boja.
Beograd, 14. decembar 1991.
Sastanak Nezavisnih pisaca u Studentskom kulturnom centru, u 12 časova. Mirko Kovač je otišao u Rovinj. Prodao je stan na Medakoviću; hoće nešto da kupi u Rovinju, a kasnije i Beogradu, eventualno potkrovlje u kući Dese Trevizan, u Palmotićevoj ulici.
Sklonio se, naime, zbog sve žešćih pretnji izrečenih na njegovu adresu. Pomalo strah, pomalo potreba, pomalo bolja kombinacija. Najvažnije je da završi roman, koji ovde nije u stanju da piše, odnosno da stvar suviše ne zapusti. ''Od kad je JNA ušla u Sloveniju nisam ni retka napisao!'', kaže.
Definitivni odlazak u Rovinj: Mirko Kovač
Rebarbarizacija, ili barbarizacija, osnovna je dijagnoza našeg, sadašnjeg, srpskog društva, dakle njegova krajnja zatvorenost, okrenutost mitskoj svesti uz agresivnost (barbarizam) prema svemu ''tuđem'' i ratnički duh (i praksa ) prema svemu što oni smatraju ''našom svetom zemljo''. Osuđuje se ''ološ'', koji je zacario na svim nivoima.
Tekst je esejistički, moralistički, i kao takav nema nedostataka, ali kao neka vrsta programskog teksta, morao bi pretrpeti preradu i dopunu (naročito u odeljku - šta mi to hoćemo, na šta se pozitivno oslanjamo). I u dramaturškom pogledu ga treba srediti. Za sledeću subotu tekst će pokušati da doradi Stojan Cerović, a na kraju ćemo ga Fića i ja definitivno uobličiti.
Tekst bi trebalo da bude gotov do Nove godine, da bismo u sledećoj istupili sa njim kao svojom Deklaracijom 92, ili pod nekim drugim naslovom – Srbija na nultoj tački, recimo – koji bi potom potpisali svi koji nam pristupaju. Iako okrnjeni, dakle, nastavljamo rad.
Beograd, 21. decembar 1991.
Sastanak Nezavisnih pisaca u Studentskom kulturnom centru (12 časova). Rasmatran tekst koji je načinio Stojan Cerović na osnovu teksta Slobodana Blagojevića.
Tekst isključivo govori o ratu i miru. To smo Fića i ja zapazili još u četvrtak kada je Stojan tekst doneo Fići. Nedostaje ono što je za nas specifično. Ovaj tekst bi mogao odlično poslužiti Životiću za njegov Mirotvorni pokret.
Fića je sročio nov tekst koji akcenat stavlja na kulturnu oblast, koja, zapravo, jedina nije pokrivena; u kojoj nema kritike a gde se svaki dan rade sve gore stvari. U tekstu nedostaje nešto slikovito, što bi odmah asociralo na bitan problem. Neki primeri. Preuzimam da to pokušam da napišem.
Novinarstvo kao literatura: Stojan Cerović
Posle diskusije, koja otkriva različita mišljenja, saglašavamo se da Cerović ponovo uzme sve tekstove i za idući put načini novi tekst koji ćemo, verujem, usvojiti kao jedan načelan tekst pod nazivom – Povelja 92. Đoka Lebović kaže, na moju primedbu da smo malo čitavu stvar odužili: “Radimo mudro, i lukavo!” Lukavo?! - čudim se. U svakom slučaju dobro je što ne radimo – brzopleto. Rekao bih da radimo zrelo i valjda zato malo sporo.
Beograd, 29. decembra 1991.
Juče je održan sastanak Nezavisnih pisaca u Kulturnom centru; nisam bio prisutan jer se zdravstveno ne osećam dobro. Fića mi danas javlja da “opet nismo ništa učinili”. Došlo je, zapravo do razlaza. To smo znali već prošle ili pretprošle subote.
Na jednoj strani su se opet javili “aktivisti”, a na drugoj “fundamentalisti”, uslovno rečeno.To jest: delimo se na one koji su posvećeni svakodnevnom reagovanju, sa jakim političkim akcentom, i one druge, nas nekolicinu, (Fića, Slobodan, Nenad...), koji bismo želeli da načinimo jednu čvršću platformu,čije bi se trajanje produžilo i posle rata. Prvi su pretežno “novinarske” prirode (Stojan, Bale, Zupanc, pa i Životić), koji bi najvše voleli da mi uđemo neposredno u svaku bitku i u tom smislu uvek “aktualizuju” naš program ili načela, ovoga puta Povelju 92.
Nema smisla dalje nastavljati zajednički, jer iz subote u subotu opažamo kako se stvar sve više podvaja. U međuvremenu, kaže mi Fića, Baletić i Stojan će ipak pokušati da načine, za iduću subotu, tekst koji bi, možda, bio poslednji pokušaj da se ne raziđemo, mada je po mome mišljenju razlaz neminovan, jer je besmisleno ovako se dalje mrcvariti.
Podrška sa Fruške Gore: Nenad Prokić
Udruženje nezavisnih pisaca Jugoslavije
Udruženje nezavisnih pisaca Jugoslavije, bi, prema prvobitnim zamislima, trebalo da bude organizovano, pre svega, kao esnafsko. Bavilo bi se regulisanjem statusa, autorskim pravima, honorarima itd., ali svakako ne bi moglo biti politički neutralno.
''Osnivanje ovog udruženja se može posmatrati i kao politički čin“, kaže David Albahari, „jer je od politike teško pobeći. Moj ideal je potpuno oslobođenje od politike i mislim da bi ovo udruženje moglo delovati u tom pravcu, oslobođenju prostora za umetničko, nezavisno delovanje''.
Beograd, 3.januar 1992.
Povelja 92
Odustajemo od široke asocijacije pisaca, umetnika i intelektualaca i opredeljujemo se, ponovo, samo za - pisce. Vraćamo se, na nov način, staroj ideji, o nezavisnim piscima.
Kako se osloboditi politike: David Albahari
Napisao sam osnovna načela na četiri kucane stranice, koja treba da budu dopunjena Fićinim tekstom na temu “filozofije palanke”, da bi taj načelni tekst bio polazište svih naših stavova, a oni su – protiv filozofije palanke i protiv barbarogenija u čitavoj našoj duhovnoj sferi.
Da u Povelji bude i ono što hoćemo, za šta se zalažemo, a ne samo ono što nećemo i odbacujemo.
Beograd, 18. januar 1992.
Nezavisni pisci
Sastanak za usvajanje Povelje 92 nije održan ni do danas, iako smo pokušali da ga zakažemo dva puta. Pored Fiće i mene na sastanak je trebalo da dođu Blagojević, Prokić i Velikić, koga smo, zbog njegovih tekstova u “Vremenu” naknadno uvrstili u “jezgro”.
Na prvi sastanak nije mogao da dođe Blagojević – bolestan – pa smo sastanak odložili za nekoliko dana. Blagojević se međutim nije javljao; moj utisak je da ne želi više da se angažuje ni u širem ni u užem sastavu Nezavisnih pisaca. Verovatno mu se smučilo naše beskrajno odugovlačenje. Velikić se javljao ali sastanak je još bio neizvestan. Tako je i taj, možda poslednji pokušaj da razmotrimo Povelju 92, propao. Ne znam da li će se uopšte održati.
U međuvremenu, širi skup grupe pisaca odlučuje da za nedelju sazove Skupštinu i izabere predsedništvo i odbori. U tzv. širi skup uključuju se pored pisaca i filozofa – sociolozi, dramski pisci, novinari, ekonomisti, političari (bivši, i mlađi, iz opozicije).
Inicijativu su sad preuzeli Miladin Životić, Ivan Čolović, Đorđe Lebović, Stojan Cerović i uopšte tzv. “aktivisti”. Na Skupštinu će biti pozvani i svi pisci koji su dali svoj pristanak ranije i novoprispeli, (ukupno oko 150), a skupština će se održati u Studentskom kulturnom centru.
Okupljanje nezavisnih intelektualaca: Ivan Čolović
Žao mi je što takozvanu Povelju 92 niko osim mene i Fiće nije imao priliku da prokomentariše. A još više što je nismo usvojili kao osnovni dokument za okupljanje Nezavisnih pisaca.
Beograd, 26.januar 1992.
Osnivačka skupština Nezavisnih pisaca i intelektualaca Beogradski krug.
Posle višemesečnih dogovaranja, konačno je održana skupština Nezavisnih pisaca i intelektualaca Srbije u Studentskom kulturnom centru. Premda smo uputili samo oko stotinu pozivnica na adresu potencijalnih članova, na skupštinu su došli i mnogi nepozvani prijatelji, ali i mnogi nepoznati, koji su o Skupštini bili obavešteni preko štampe.
Takoreći na minut pre nego što je skupština trebalo da počne, neočekivano je sve došlo u pitanje, jer se ispostavilo da nigde nema ključa od glavne sale SKC-a, a da u samoj Sali uopšte nema stolica, iako se one obično tamo nalaze. (Posredi je, po svoj prilici, bila namerna nemarnost.) Osim toga, glavni organizator SKC-a nije došao u zakazano vreme, a bilo je neizvesno da li će se uopšte pojaviti, iako smo se prethodnog dana o svemu precizno dogovorili. (Da li je to bila direktiva neke ''više sile''? Nismo imali vremena da sada razmišljamo o tome. U masi ljudi najviše je bilo mladih, studenata, i zar da nas baš sada ''izda'' Studentski kulturni centar).
''Bez obzira na sve'', rekao sam, ''skupštinu danas moramo održati! Makar i na otvorenom! Ako prisutni budu prisiljeni da stoje, obavićemo samo konstituisanje, usvojiti statut i program rada i skupštinu završiti bez diskusije!''
Na kraju smo odlučili da skupštinu održimo u maloj sali na spratu, gde inače radi Studentska pozorišna sekcija, (pod rukovodstvom mladog reditelja V.S.) i u kojoj je bilo oko pedeset stolica.
Zauzimamo mesto na podijumu male pozornice. Lebović mi dobacuje: ''Pa, počni, režiraj, prijatelju! I ovo će kanda ostati za istoriju!'' (Verovatno aludirajući na Godoa i moju režija od pre trideset šest godina).
Bilo je lakše režirati Godoa: Pavle Ugrinov u Ateljeu 212, sa glumcima
U sali veoma mnogo poznatih ličnosti, pored ostalih i ''liberali'': Latinka Perović i Mirko Tepavac.
Gužva se međutim iz trenutka u trenutak povećavala i prosto je bilo nemoguće početi rad. Oko pedeset pozvanih, i uglavnom starijih, sedelo je, dok su svi ostali stajali naokolo. Vera (Vera Blagojević, supruga Pavla U. pr.red.) se stiskala sa desetinom svojih vernih drugarica i jedva dišu. Vidim Jelenu Vlajković, dok mi osmehnuta maše, Mirjanu Stefanović, Ljilju Đurđić, Mirjanu Obretković i Stašu Babić i druga ozarena lica. Hlade se novinama; temperatura ljudskih tela se povećava.
Uz njih su mladi, pre svih studenti Jelene Vlajković, valjda ceo Odsek psihologije sa Filozofskog, Životićevi studenti, zatim Pavle (Pavle Popović, sin Pavla Ugrinova, pr.red.) i njegovi drugovi sa arheologije, i momci iz kraja (u magnovenju verujući da ćemo našim istupanjem rasterati ''pozivare'' koji ih noćima jure i love kao zveri. Ti mračni ''aktivisti'' čiji je cilj da ih odvoje od njihovih studija i devojaka, i na silu odvedu u haos i mrak zahuktalog rata.)
Vera nekako nalazi jednu stolicu i dodaje Kaći (Kaća Samardžić, supruga Radomira K. pr. red.), koja seda, u elegantnom kostimu, sa svežom frizurom, a zatim mi upućuje oštre poglede, podiže ispružen kažiprst i sa osmehom mi ''preti'', verovatno zabrinuta za Radetova istupanja u ''nemilom vremenu''.
Dvokrilna vrata su bila širom otvorena, a ulaz bukvalno zakrčen. U hodniku iza vrata na strmom stepeništu guralo se bar još pedeset ljudi koji nisu mogli da uđu.
Kamermani (njih pet-šest) su se ipak nekako provukli i upalili reflektore, počeli snimati a mnoštvo mikrofona se našlo ispred nas.
Životić je najzad otvorio Skupštinu i pročitao uvodni tekst, u kome je pored ostalog rekao:
''Težnji vlasti, da u ime tobožnjeg nacionalnog interesa, svojoj kratkovidoj i pogubnoj politici podredi naučne i kulturne ustanove, univerzitete i javna glasila, a posebno televiziju, potrebno je suprotstaviti jedan oblik okupljanja koji će intelektualcima omogućiti da odbrane ne samo svoje pravo na nezavisan stvaralački rad, već temeljne demokratske vrednosti''.
Zatim je Filip David pročitao Program nezavisnih pisaca i intelektualaca, i dodao: ’’da se ideja o Udruženju nezavisnih pisaca i intelektualaca razvila iz prethodno stvorenog Udruženja nezavisnih pisaca''. Nenad Prokić je pročitao – Statut. Kako je većina ljudi stajala i prosto se gušila od stiske, nije imalo smisla da otvaramo širu diskusiju, već smo uvodne tekstove i dokumenta usvojili aklamacijom.
Na kraju je Životić dao reč Radomiru Konstantinoviću, koji je, ponesen svojim emocijama, kakav je neretko bio u javnim nastupima kada ga ponesu, pored ostalog rekao: ''
Dok se komadaju ljudska tela niko nema pravo da se ponaša kao uvređena gospođica: Radomir Konstantinović
Izabrana Uprava je ostala u sali da na svome prvom sastanku izabere predsednika, dva potpredsednika i sekretara, i portparola. Izražavajući opštu želju svih prisutnih, privoleli smo Radeta da prihvati ulogu predsednika, što je on prihvatio. Novi naziv Udruženja nezavisnih pisaca i intelektualaca glasi – Beogradski krug.
Beograd, 26. januara 1992.
Posle završetka Skupštine, Miša Stambolić (direktor ''Nolita'') je pozvao Radeta i mene – kao naš izdavač i učesnik skupštine – na ručak kod “Dušanovog grada”, na pečenu jagnjetinu. Miša nam uzbuđeno kaže: ''Meni je čast što sam danas bio ovde! I što sam uopšte među ovim ljudima''. Što se Radetovog izbora za predsednika tiče, dodaje, kao u šali, ''s njim neće biti nimalo lako!''
Svako od nas sigurno ima i neki svoj lični motiv pored onoga opšteg koji svi prihvatamo. Radetov i moj cilj je jasan – želimo da napišemo, a Beogradski krug odobri – ozbiljan programski tekst koji bi trebalo da predstavlja nacionalni program, ako ne svih a ono onih koji hoće modernu, liberalnu, humanističku – “evropsku Srbiju”. Tekst, od 20-30 strana, treba da nosi naziv Druga Srbija
To nije, međutim, samo Radetov i moj cilj, već i većine članova, ako ne i svih, ovoga Upravnog odbora i verujemo, većine našeg članstva, pa i velikog broja intelektualaca Srbije. Naravno da to nije lako; nije lako sastaviti i napisati taj tekst. Tu ćemo angažovati najbolje ljude za svaku posebnu oblast.
To mora uspeti. Ako to ne učinimo, ili to ne uspe, čitava naša dugogodišnja borba protiv nacionalizma, vrlo intenzivna, čak od početka sedamdesetih, ostaće jalova, neostvarena, zapravo promašena. Posredi je jedan istorijski zadatak; posredi je jedan istorijski akt. Mi smo toga svesni. Mi moramo Srbiju vratiti iz neistorije u istoriju, iz barbarstva u civilizaciju, iz krvi u humanost.
Ručak ''Kod Dušanovog grada''. Pečene jagnjetine nije bilo, ali smo naručili izvrsnu kuvanu teletinu, uz crno i belo vino. Malo smo se napili; to podstiče, pored ostalog i vizije. Miša, inače oprezan, skeptičan, pa i ciničan, smatra da imamo veliku šansu koju ne smemo ispustiti. Smatra – valjda sudeći po sebi – da naša akcija ohrabruje sve one koji se još ne usuđuju da se izjasne, suprotstave, pobune. Naročito – novinare! I sve druge, posebno zbunjenu omladinu.
S druge strane, napominje, u jednom momentu, da je “Nolit” finansijski propao. Ne zna kako će biti sa štampanjem knjiga. O honorarima nema ni govora. Prosto preživljavaju. Zatim, neizbežno – nešto o piscima.
Što se “Nolita” tiče, Miša kaže da je Vasko sa neverovatnom istrajnošću sprovodio “liniju” Partije, partijsko “čistunstvo”, i često odbijao da primi sasvim dobre rukopise, kao što je bio roman “Kako upokojiti vampira” od Pekića, a bio je i protiv štampanja “Upotrebe čoveka” Aleksandra Tišme, zbog slobodne interpretacije lika Jevrejke Vere Kroner itd.
“Ćorava kutija” Petra Lukovića, u “Vremenu” – čista je satirična literatura. Kao što je i novinarstvo Stojana Cerovića, takođe na literarnom nivou. Slobodan Blagojević je napisao novu Filozofiju palanke pod nazivom – Patrijarhalci.
* Odlomke iz još neobjavljene knjige dnevničkih beležaka ''Nulta egzistencija 1946-2006'', objavljujemo uz dozvolu Vere Blagojević Ugrinov kojoj se zahvaljujemo na ustupljenim fotografijama iz porodične arhive. Sledeći nastavak objavljujemo u ponedeljak 14. novembra 2011.
Thursday, November 10, 2011
In memoriamRadomir Konstantinović (27. mart 1928 – 27. oktobar 2011) | Peščanik
In memoriam | Peščanik
| 04/11/2011
| 04/11/2011
Radomir Konstantinović (27. mart 1928 – 27. oktobar 2011)
Književnik i filozof, mislilac Radomir Konstantinović bio je, u poslednjih četvrt veka, najcitiraniji i najnapadaniji srpski intelektualac. On sam otvorio je prvu sesiju Beogradskog kruga 1992. godine, a zatim govorio veoma retko, da bi poslednjih godina zaćutao. Bilo je apsolutno nemoguće dobiti od Konstantinovića bilo kakvu izjavu. Kada su sarajevski intelektualci okupljeni oko tamošnjeg Kruga 99, u povodu 75. godišnjice Radomira Konstantinovića, maja 2003. godine, organizovali okrugli sto o njegovom delu i misli, on je s pažnjom saslušao 26 pisaca, filozofa, istoričara, kritičara koji su u Sarajevo došli iz cele bivše Jugoslavije, sam ne izgovorivši nijednu reč. Otkud taj paradoks i ima li tu uopšte paradoksa? Na ovo pitanje Radomir Konstantinović odgovara svakako svojim velikim delom. Romani Daj nam danas, Mišolovka, Čisti i prljavi, Izlazak u pedesetim godinama prošlog veka. Filosofija palanke, ta klasična a zapravo nepročitana knjiga o zatvorenom društvu, krajem šezdesetih godina. Između 1970. i 1981. godine 113 rasprava o isto toliko srpskih pesnika. Punih dvanaest godina te je rasprave kontinuirano objavljivao časopis Treći program. Pod naslovom Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka ove rasprave su 1983. godine, u osam tomova, objavili združeni izdavači: Prosveta i Rad u Beogradu i Matica srpska u Novom Sadu. Biće i jezik, ta, kako je Stevan Tontić rekao, „beskrajna avantura mišljenja i jezika“, jedinstveno je delo u kulturama svih južnoslovenskih naroda. Ipak, Radomir Konstantinović nije ostavio proučavaocima njegovog dela da u tom delu pronalaze razloge zbog kojih se osamio i zaćutao. Našao je mesto i izabrao trenutak da to sam učini. Kada je prvi put posle rata devedesetih godina došao u Sarajevo, na sesiji Kruga 99, 23. septembra 2001. godine je rekao: „Hvala što ste me pozvali na ovaj razgovor. Prijatelj moj, Sead Fetahagić, zamolio me da prihvatim taj poziv i ja sam to učinio. Iako sa izvesnom strepnjom: sve teže se govori. Sve smo udaljeniji od pravoga nastojanja za pravim govorom. Najveći izraz toga je u svojevrsnoj „politizaciji“ govora, odnosno tendenciji da se politički govor apsolutizuje, da se učini jedino mogućim govorom (…) Dolazim iz zemlje u kojoj se o Sarajevu više ćuti nego govori, i u kojoj je govor politički o Sarajevu, nužan onoliko koliko je nužno samo-osvešćenje čitavoga jednoga sveta. Ali, Sarajevo, ono koje znam, Sarajevo ljudi sa kojima sam imao sreću da se družim, dakle, sreću da govorim, nikako se tim govorom ne može dokučiti. Ova politizacija jeste veliki redukcionizam na delu, u smislu ovoga svođenja mišljenja na stav, odnosno ove nemogućnosti razgovora. Tamo gde je ovaj redukcionizam na delu, govor je nemoguć. Ali, ako nas nema bez govora, ne znači li to da smo i mi sami nemogući?“ Šta je, po Radomiru Konstantinoviću, bilo na probi, kakvom je preispitivanju on sebe izložio? „Nije bilo pitanje političkog stava“, kaže on istom prilikom u Sarajevu, „još manje ideološkog, u vezi sa katastrofom koju smo doživljavali u Sarajevu i sa Sarajevom, nego je to bilo pitanje totalne ljudskosti – ljudskost je bila u prvom redu u pitanju. I ako je tako, onda nisi morao da imaš misao i stav, morao si očajavati nad onim što se dešavalo u Sarajevu… je li očajanje program? Nije! Je li očajanje ljudskost? Jeste!“ S one strane svakog apriorizma – ideološkog, estetskog, moralnog, Radomir Konstantinović je hrabro izdržao teror nacionalizma. Nacionalizam, govorio je, vodi u samorazaranje, vodi naciju na istorijsko groblje. Niko koga trese groznica nacionalizma ne voli da gleda istini u lice. Jer, „Ako gleda u grob, mora da gleda u problem egzistencije. Ako gleda u problem egzistencije, mora malo da se zatrese“.
Iz oproštajne reči na komemoraciji u Skupštini Beograda 01.11.2011.
Helsinška povelja, 155-156, septembar/oktobar 2011.
Peščanik.net, 03.11.2011.
Thursday, November 3, 2011
FILOSOFIJA PALANKE -FILOSOFIJA COPORA U AGONIJI
FILOSOFIJA PALANKE -FILOSOFIJA COPORA U AGONIJI
FILOSOFIJA PALANKE -FILOSOFIJA COPORA U AGONIJI
petak, 28 oktobar 2011 19:50
0 Komentari
Fiksacije granicama - kojima su balkanski narodi, u manjoj ili većoj meri, uglavnom opsednuti - izraz su izvornopalanačkog straha od svake promene, od svake novine i svake konkurencije (,,Osporavanje sveta opet je svojevrsna metoda njegove eksteritorijalizacije, jedinstven način za izbegavanje suočavanja ovog duha sa samim sobom"). Za palančane granice njihovih atara, zabrana, gradova i državica predstavljaju isto što su, recimo, u srednjem veku predstavljale kamene tvrđave. One su poslednja odbrana okamenjene osrednjosti pred naletima strašnih aveti civilizacije u nastupanju. Nesposobnost da se prihvati i razume savremeni svet u svoj njegovoj dinamici i (stalnim) promenama kod palančana rezultira frustracijama i osećanjima manje vrednosti. U tom i takvom, s gledišta palanke vanredno nestabilnom svetu, prirodno se vidi konstantna pretnja - te se i svaka modernost, prirodno, doživljava kao vanredna opasnost. Palanka otuda ništa ne proizvodi tako efikasno kao što proizvodi neprijatelje. Palanka je naprosto egzistencijalno ovisna od postojanja neprijatelja koji održava borbenu gotovost - istovremeno odlažući neminovnost trenutka suočenja sa samim sobom.
KULT SMRTI
U konačnom ishodu i prisutni kult (junačke) smrti nije ništa drugo do odraz straha od života koji palanka nije u stanju da razume. Ključno načelo na kom počiva prividna stabilnost palanačkog života jeste načelo zatvorenosti i nepromenjivosti - na ovim prostorima ovo načelo neretko identifikuje se i kao ,,vernost tradiciji". Pritom se sama tradicija u koju se palanka toliko kune takođe ne smatra resursom ili prednošću koja inoviranjem, osavremenjivanjem i mešanjem sa tradicijama Drugog može da dovede do novih kvaliteta - već se i jednako zadrto brani i čuva u svojoj nepromenljivoj, okamenjenoj varijanti. Duh palanke tako i vlastitu istoriju, tradiciju i kulturu uglavnom shvata kao sredstvo otpora (svakoj) pretpostavljenoj modernosti.
FILOZOFIJA ČOPORA
Filozofija palanke jeste filozofija čopora u agoniji, ona predstavlja apologetiku osrednjosti svake vrste. Zasnovana na stalnom očuvanju svakodnevne rutine kao tihoj smrti svake kreativnosti - ideal palanke predstavlja življenje (i mišljenje) u grupi. Otuda i večiti strah palanke, u krajnjem ishodu, zapravo predstavlja strah od samoga sebe - baš kao što je i njena nesigurnost plod zakržljalog individualizma. Fatalizam kojim je duh palanke tako tragično obeležen nije izazvan ničim drugim do nedostatkom sposobnosti suočenja sa sobom i prihvatanjem (bilo kakve) odgovornosti. Uteha, ukoliko je uopšte treba tražiti, svakako jeste u univerzalnosti načela o kojima Konstantinović piše. Palanaštvo o kom je ovde reč može biti locirano u nekom balkanskom gradu, varošici ili selu u jednakoj meri koliko i u velikim megalopolisima današnjice. Pripadništvo i vernost duhu palanke uvek predstavlja stvar slobodnog izbora. Mislite o tome...
RADOMIR KONSTANTINOVIC
Subscribe to:
Posts (Atom)
ISTOČNO LICE BALKANA
Gojko Berić
Oslobođjenje, 3.11.2011.
Šta smo mi Radomiru Konstantinoviću i šta je nama
Radomir Konstantinović da za njim žalimo? Na pitanje ko je bio čovjek koji se tako zvao i koji je prošlog četvrtka umro u Beogradu, možda bi tek svaki stoti Sarajlija znao reći da je to pisac „Filosofije palanke", iako je i taj procent preoptimističan. Živio je više od 83 godine, ali nikada u Bosni, iako su njegove lične i kulturne veze sa Sarajevom bile emotivno jake. Međutim, reći da Sarajevo žali za svojim velikim prijateljem, bilo bi licemjerno. Sarajevo nema više te energije, ona je sagorjela sa završetkom rata. Da je otišao jedan veliki čovjek, jasno je samo onima koji su poznavali njegov antinacionalistički intelektualni angažman i koji su patili i očajavali iz istih razloga iz kojih je patio i on. Patili su i očajavali milioni ljudi koje je protekli rat na Balkanu unesrećio. Mentalno porijeklo tog rata Konstantinović je opisao u toj najznačajnijoj knjizi srpske filozofije. Palanka nije ni grad ni selo, „nego je čardak ni na nebu ni na zemlji". Ona je mentalitet i stanje duha. Ali, bile su potrebne godine da bi „Filosofija palanke" postala ključna knjiga za razumijevanje krvavog haosa u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Kako je primijetila Latinka Perović, to se desilo tek 90-ih godina, kad se duh srpske palanke otjelotvorio u svim pojedinostima, u sramnom ratu koji je Srbija povela protiv drugih i same sebe.
Analizirajući Konstantinovićeve romane, nastale nakon „Filosofije palanke", vojvođanski pisac mađarskog porijekla Laslo Vegel otkrio je u njima one demone za koje do tada nismo znali, "jer smo svu našu pažnju usredsredili na spoljne stupice!. Poznavali smo samo one koji su nas spolja napadali, dok su demoni Konstantinovićevih romana atakovali iznutra, „probijajući se iz duše i duha". A to su palanačka duša i palanački duh. Vegel potom kaže: "Unekoliko uprošćeno, smatramo da „Filosofija palanke", zapravo, predočava jezivo istočno lice ovog regiona koji se već nekoliko vekova bori sa zapadnim licem. To je onaj populizam, kolektivizam, nacionalizam, narodnjaštvo koje nije u stanju da ide u korak sa izazovima modernizacije, i kada se suoči sa njima, to lice se izobliči i postaje opasna demagogija. „Filosofija palanke" nije 'crna hronika komunizma', već crna hronika srednjoevropskog i balkanskog 'istočnjaštva' u kojem antikomunizam može da bude isti onakav đavo kao što je i komunizam, a divlji kapitalizam ne obećava ništa povoljnije izglede od profetičkog antikapitalizma. I u kojem čak sloboda o tiraniji sanja. Reč je samo o tome da se klatno histerično zanjihalo čas u jednu, čas u drugu krajnost. A da je ovo klatno bilo najhisteričnije baš u Srbiji, znači samo to da je ovde istočno lice imalo dublje korene, i da se 'filosofija palanke' pretvorila u dobrovoljno izabranog tiranina."
Stvar je dakle jasna: „filosofija palanke" zakonomjerno se pretvara u dobrovoljno izabranog tiranina. Ovaj Vegelov stav doživljavam i kao svoju malu ličnu satisfakciju. Naime, još u toku rata pisao sam kako je Milošević samo crni šešir na srpskom mentalitetu, koji je tražio takvog i samo takvog vođu, baš kao što su Nijemci šest decenija ranije tražili i dobili Adolfa Hitlera. Uprkos katastrofalnim posljedicama takvog izbora, koji je predstavljao izbor goleme većine Srba, ponovljen u tri ili četiri navrata, oni koji zbog tog užasa nisu patili i očajavali, niti pate i očajavaju ni danas, telale kako nijedan narod ne može biti odgovoran za ponašanje svojih dobrovoljno izabranih vođa i režima. Kao da je Milošević sam granatirao Dubrovnik i sravnio Vukovar sa zemljom, sam provodio etničko čišćenje u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, sam držao Sarajevo u opsadi i sam pobio osam hiljada bošnjačkih civila u Srebrenici. Međunarodno pravo je takvo kakvo jeste, ali trebalo bi barem preispitati Jaspersovo Pitanje krivice.
Sumornom dijagnozom do koje je došao u „Filosofiji palanke", objavljenoj prije 42 godine, Radomir Konstantinović je navukao na sebe odium srpske akademske elite. "Nema zemlje u kojoj palanački duh nije moguć", tvrdi Konstantinović, evidentirajući srpski nacizam iz vremena Drugog svjetskog rata kao apsolutizaciju duha palanke. Miloševićevi ratovi samo su potvrdili tu činjenicu. Iako nikad nije tvrdio da je Srbija svepalanačka zemlja, Konstantinović je godinama bio sistematski prešućivan. Tupa indiferentnost pratila je njegovu sudbinu do kraja, svjedočeći da je u Srbiji duh palanke i danas dominantan. Konstantinović nije imao ništa protiv parole "Dole bando komunistička", jedne od mnogobrojnih na oktobarskim demonstracijama 2001. u Beogradu, kada je srušen Slobodan Milošević, ali mu je smetalo što nije bilo parole "Dole bando nacionalistička". Nacionalistu je vidio kao čovjeka koji ne može više da govori o drugim stvarima, nego jedino o problemima nacije i jezika: "Ali, ja bih mu umesto nacije pokazao groblje - evo ga sutra na njemu! Ali, on neće da gleda grob, nego naciju. Nije lud da gleda u grob!"
Nepokolebljivi kosmopolita, žilavi borac protiv svakog nacionalizma, Radomir Konstantinović nije prispio nigdje. Prije rata je imao kuću u Rovinju, tu je čuvao svoje rukopise, među kojima je bila i njegova prepiska sa Beketom. Mještani su sve to pobacali, gazili po njima i uništili ih. U Srbiji se osjećao kao emigrant, "tuđ u tuđem svetu". "Hoću kući", progonio ga je njegov unutrašnji glas, jer je sebe smatrao izbjeglicom. "Sarajevo - da li je Sarajevo ta kuća? Ili, možda nema više Sarajeva, nema više kuće?... Ako u Sarajevu nema kuće za mene, onda je nema ni u Beogradu, nema je ni u Zagrebu. Beograd može da bude Beograd, i Zagreb može da bude Zagreb, samo ako se Sarajevo zaista vrati Sarajevu; ako ponovo bude ono što je bilo, pre fašističkog ludila - veliki grad svih." Tako je Radomir Konstantinović govorio u Sarajevu 1997. godine.