e-novine.com - Mile Dodik je novi Radovan Karadžić: "'Za mene je, kad opaljujem četnike, to sam nerijetko ponavljao, stil bio jedini moral, kako bi rekao Gotfrid Ben. Da im ne mogu odbiti ni perke, to sam unaprijed znao. A ono što danas rade najbolje opisuje jedan Njegošev stih: Od poraza bjehu izluđeli, đetinjahu isto kao bebe. Sad, pošto su ispucali sve granate, njihovo zlo truje isključivo njihov narod, i varaju se ako misle da mogu naškoditi tuđemu', kaže Marko Vešović u razgovoru koji prenosimo sa portala Tacno.net
Sa pjesnikom Markom Vešovićem ne treba tražiti specijalni povod za razgovor. Ovaj sveučilišni profesor, pisac i prevoditelj ostavio je neka od najdirljivijih literarnih svjedočanstava o opsadi Sarajeva, stavljajući se na stranu progonjenih. U punoj stvaralačkoj snazi on se i danas upliće u društvena zbivanja, sa jednim konstantnim humanističkim angažmanom. Objavio je više zapaženih knjiga poezije i proze, ali i polemika u kojima raskrinkava balkanske nacionalističke mislioce. Lucidan u mislima i oštar na peru, stvorio je djelo po kome će se pamtiti naše vrijeme. Žurno se odazvao na razgovor za naš portal, odgovorivši na pitanja koja smo mu poslali internetom.
* Gospodine Vešoviću, jednom ste izjavili da ste cijeli život posvetili jednom cilju: da saznate šta je poezija. Pišući je. Pišući o njoj. Tumačeći je studentima. I prevodeći je. Jeste li saznali?
Ostarjeli V. B. Jejts rekao da je cijelog života tražio istinu, i na kraju shvatio da se istina ne može naći, ali se može živjeti. Na sličan način i ja sam pojmio da se odgovor na pitanje šta je poezija ne može naći, ali ga možeš živjeti. Valjda mi se i zato danas dešava ono što nikad ranije nije: u jednom od „napada“ tog življenog odgovora, za dvadeset dana napisao sam 25 pjesama.
* Da li vaši studenti, i općenito mladi ljudi, danas imaju interesa za poeziju?
Ima ih koji pišu pjesme, što znam jer vodim predmet kreativno pisanje. Ima tu dara, ima tu znanja, ali uvijek osjetim da nešto nedostaje. I čini mi se da znam šta je to: vjera u poeziju. Kojom su mene, na početku, zarazili ruski pjesnici. Ne tvrdim, naravno, da su ruski pjesnici 20. stoljeća bolji no ostali evropski pjesnici, ne tvrdim čak ni da ih više volim, da su mi više po ukusu no ostali, nego da su sve ostale nadmašili veličanstvenom i bezumnom vjerom u poeziju. Ima, naravno, poneki student koji me posjeća na mene iz mladosti. Nedavno je Dinko Kreho odbranio diplomski rad iz poezije, a upravo čitam magistrarski rad Vedrana Ćatovića o Brehtovom pjesništvu. U njima ima nečeg što je gorjelo u meni kad sam bio u njihovim godinama. O ostalima – bolje da ne pričam.
Photo: Stock
* Na nedavnoj promociji vaše antologije suvremene bosanskohercegovačke poezije Da je barem devedest treća u Konjicu, govorili ste pjesmu Perač gradskih izloga naše prerano preminule pjesnikinje Jozefine Dautbegović. Šta vas oduševljava kod Jozefinine poezije
Oduševljava me ponajprije to što se radi o meni do nedavno potpuno nepoznatom pjesniku koji je, od rata naovamo, izrastao u vrhunskog. U mojoj diplomi piše da sam profesor jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika, i ja sam to uistinu i bio: čitao sam sve vrijedne pjesnike iz Hrvatske, iz Srbije, iz BiH. Ono što se pisalo u Crnoj Gori čitao sam najmanje, jer sam bio žrtva dojma da je to uglavnom drugorazredno pjesništvo. Učio sam Krležine stihove na kajkavskom (Na galgama tri galženjaka, tri tata, tri obešenjaka) Nazorove na čakavskom (Pokle su me prikovali zlizane za ove daske ja nisan već doma videl, ni svoje zagledal majke), Ujevićevu pisanu jezikom Marka Marulića (Ovdi usrid luke naša mlada plafca uzdvigla je jidra voljna, smina i nova), jer je sve to bio MOJ jezik i još uvijek je moj i zauvijek će ostati moj. I vjerovao sam da me ni Hrvati ni Srbi ni Bosanci/Hercegovci više ne mogu iznenaditi ničim što već ne bih na neki način znao. Jozefina je, zapravo, bila moja generacija, a o njoj pojma nisam imao i ko zna da li bih je ikad i čitao da mi njene Izabrane pjesme nije poklonila Sonja Manojlović, kad sam prije nekoliko godina svratio u DKH u Zagrebu. Najbolje u Jofezine je to što se radi o bespoštedno istinitom pjesničkom glasu. Valjda je i nju rat naučio izravnom i nepotkupljivom govorenju istine.
* Vodili ste brojne polemike sa piscima, sa nacionalistima raznih boja. Kako biste se ukratko osvrnuli na facit te vaše polemičke borbe?
Napisao sam tri knjige koje nisu samo polemičke nego i esejstičke. Analitičke. Jednu o bratu Srbinu, R. P Nogi, po naslovom “Mrzitelj“, drugu o bratu Bošnjaku, pod naslovom “Tunjo veliki i u Tunje mali“, treću o bratu Crnogorcu, Jevremu Brkoviću, pod naslovom “Špijun iz Pipera“. Još da mi je naletio brat Hrvat, ali nije, odužio bih se svima koji govore mojim jezikom. Te su knjige istinska književnost. Samo da sam to napisao, bio bih više nego zadovoljan rezultatima svog polemičkog dara.
* Možete li komentirati polemiku koju ste vodili neposredno nakon rata sa Džemaludinom Latićem, u tom momentu najuticajnim piscem političarem. Branili ste tzv. mješovite brakove. Otkud uopće nekome ideja da gleda u naše privatne živote i lične izbore?
Imam u kompjuteru i polemičku knjigu “Pionirska dolina“ u dva toma u kojoj sam natenane djeljao mnogu braću Bošnjake, braću Srbe i braću Crnogorce . U toj knjizi ima četrdesetak strana o paravojnom hodži Džemaludinu Latiću. To je ubjedljivo najveći glupan koga sam devetao. Nevjerovatno mi je, kad čitam njegove novinske tekstove, da je i on pjesnik. U svemu što pišem, i u polemikama, vidi se da sam prvo pjesnik, a potom sve ostalo. Njegove novinske tekstove je pisao zatucani hodžica i ljakse iz Gornjih Pridvoraca, i to me najviše zaprepašćuje u njima.
* U zbirci eseja 'Tunjo veliki i u Tunje mali', bavite se likom Muhameda Filipovića, također i sina mu Nenada (razobličavajući mit o njima). Ponovno ste stali u odbranu Bošnjaka, braneći ih od licemjerstva samozvanog oca nacije.
Jedan Tunjin kolega iz ANU BiH, koji je čitao je dijelove te knjige objavljene u Oslobođenju, rekao mi je. „Čestitam. Neka si ga. Zaludu ti je, ali neka si ga“. No moram zahvaliti i Tariku Haveriću: da on nije napravio knjigu o Tunji i sinu mu Nenadu, ko zna bih li ikad dovršio svoju. Stoga mogu kazati i za Tarika i sebe: Neka smo ga. Zalud nam je, al neka smo ga. Zalud nam je, jer Tunjo je ime za laž monumentalnu kao egipatska piramida, a piramidu ćeš zalud gađati čak i iz haubice.
* Ćosić, Bećković, Nogo samo su neki od ideologa zla čiju ste zlu misao raskrinkali. Mnogi će reći, šta reći o srpskom nacionalizmu a da to nije rekao Marko Vešović! Koliko je jak danas srpski nacionalizam?
Jednog dana, ukoliko nekog bude zanimalo to što sam pisao o Srbima iz Slobine retorte, i ne samo o njima, otkriće da je to pisao prije svega esejist. Onaj koji analizirao šta su rekli ili napisali pripadnici “srpske intelektualne ološi“, kako je Radomir Konstantinović nazvao Slobine genije. Naravno, esejisti je pomagao i pjesnik: te analize, da ne bi bile dosadne, morao sam začiniti ironjom, humorom, crnim humorom, grotesknim uvećanjima. Puno tekstova nisam dovršio, uprkos tome što sam znao da su tačni, ali u njima je pjesnik, bog zna zašto, odbio da sarađuje, ili nije mogao da proradi. Za mene je, kad opaljujem četnike, to sam nerijetko ponavljao, stil bio jedini moral, kako bi rekao Gotfrid Ben. Da im ne mogu odbiti ni perke, to sam unaprijed znao. A ono što danas rade najbolje opisuje jedan Njegošev stih: Od poraza bjehu izluđeli, đetinjahu isto kao bebe. Sad, pošto su ispucali sve granate, njihovo zlo truje isključivo njihov narod, i varaju se ako misle da mogu naškoditi tuđemu.
* Šta Milorad Dodik predstavlja u kontinutitetu srpskog nacionalizma?
Davno, kad je tek počeo da bjesni, u jednom tekstu sam ga nazvao Radovanom Drugim, a tome bih danas mogao još da dodam: Radovan, nastavljen drugim sredstvima.
Photo: Stock
* Srpska pravoslavna crkva se odupire bilo kakvim reformama. Može li se bez reforme pravoslavne crkve kao stuba srpskog nacionalizma, govoriti o bilo kakvom ozdravljenju srpskog društva?
Mislim, ne mislim nego znam, da su sprski popovi najviša ološ. No bolje je da citiram odlomak i svog teksta o Slobinom kućnom umetniku Kusturici: “Slučaj Muratova sina moramo ubrojiti u najveće, kao suza čiste pobjede pravoslavlja otkako ono postoji. Preciznije, radi se o pobjedi vjere čije temelje je udario Sveti Sava, jer o drugim verzijama pravoslavlja ne znam mnogo, dok o svetosavlju znam sve, ili gotovo sve. Kad kažem svetosavlje, ne mislim na bandite pod kamilavkama koji su blagosiljali Slobine i Rašove koljače. Ne misli na obeborpopa Paju koji je skoknuo da poškropi svetom vodicom srpske topove kad je Mladić krenuo na Goražde. Ni na gergu bezbožnika koji Karadžića kriju, kao svilen jagluk, u svoja njedra, a kad drže liturgiju, polaze od pretpostavke da Bog ne zna šta mi ovdje radimo, kao što ni Tito «nije znao» šta se čini na Golom otoku, iako ga je stvorio. Ne mislim na pastijerskim štakama oboružanu alašu čije je njuške dosta pogledati pa da ti pravoslavna vjera postane kao nerazgažena proteza koja te krvnički žulja. Ne mislim na popiće, popove, popine, popende, popeskare, popesine i populjine, obučene ne u crne matije već u srednjovjekovni mrak što ga nose u duši, a kad ih slušaš, bude želju da kažeš Njegoševim desetercem: čudne stoke, Bog ih posjekao. Ne mislim na mantije čije te bezbožničko blejanje prisiljava da pomisliš: možda vaseljena jeste kruna na božjoj glavi, ali je Zemlja njegov nužnik. Već mislim na svetosavlje kao takovo, svetosavlje po sebi i za sebe, koje je vazda bilo dražesno i otmjeno, stoga me podsjeća na ruke engleske vojvotkinje koje, dok sprema čaj za goste, s neopisivom ljupkošću posluju oko šalica od kineskog porculana. To i takovo pravoslavlje doživjelo je još jednu blistavu pobjedu kad mu se priključio sin Muratov, jedan od najrafiniranijih primitivaca koje znam.
* Rekli ste da ste Crnogorac samo 1%, da ste Bosanac, kategorija koja je nestala ovim ratom. Danas smo svi samo Bošnjaci, Hrvati, Srbi… Ali Bosanaca više nema...
Rekao sam sam Crnogorac 5 posto, što pored ostalog znači da prihvatam isključivo ono što im valja, i da bih rado bio Bosanac, ali da, na žalost, takvih više nema. Nema se više s kim biti Bosanac. Stoga je najistinitije kad kažem da sam sarajevski pjesnik: te riječi nisu prazne, u njima postoji živa supstanca: moj 47-godišnji život ovdje.
* Jednom ste rekli da ste tek u ratu postali Sarajlija, osjetili najveću ljubav za Sarajevo. Niste ga napustili ni pod granatama, već ste ostali braneći ga. Srpski i hrvatski nacionalisti taj grad danas zovu Teheranom?
Rekao sam i da Sarajevo, prije rata, nisam doživljavao kao svoj grad, a da je postalo moje tek kad mi je pokazalo svoje rane. Iza rata, dvaput ili triput sam prošao kroz Banja Luku i napisao da sam se tamo osjećao kao krme u Teheranu, što nije bila dosjetka, no tačna definicija onoga što sam proživljavao. Dok nije izručen u Hag, Milošević je bio ajatolah sa Dedinja. Srpski i hrvatski nacionalisti su u ratu bili i do danas ostali hrišćanski fundamentalisti, stoga kad fundamentalisti koji se krste punom šakom i sa tri prsta napadaju fundamentaliste koji klanjaju, to spada u autohtonu beha grotesku.
* U vašem remek-djelu „Poljska konjica“ ste ispovijedi običnih ljudi transformirali u pjesme. Može li poezija djelatno svjedočiti o vremenu'
Davno sam čitao Kišov precizan, lucidan esej o dokumentaranoj književnosti, ne sluteći da ću nešto slično jednom i ja pisati. Tu je glavno pitanje: kako iz činjenice iscijediti poeziju? U “Poljsku konjicu“ još uvijek unosim sitne dorade. One su najslađe. Evo posljednje: uvodna pjesma je imala naslov: „Koju godinu pred ovaj rat Miroslav Toholje me odvede“ koji funkcionirao i kao prvi stih pjesme. I jednog jutra se probudim, upalim kompjuter i unesem ispravku kojom me snabdio san: “Koju godinu prije“, to je sad naslov i prvi stih pjesme, a onda dođe drugi: “nego što bosanski Srbi zasvirali su u tromblone“, a treći stih sad ovako glasi: “Miroslav Toholj me odveo“ i tako dalje. Sad u pjesmi ima i više poezije: (igra riječi – umjesto “tromboni“, kao da sam greškom napisao “trombloni“), i više dokumentarizma. Kad ponovo čitam tu knjigu, jer lako zaboravljam šta sam naknadno unosio, pa je moram pročitati da vidim slaže li se dorada sa cjelinom, imam dojam: što je više u njoj poezije, više je i svjedočenja.
Radovana Karadžić drugim sredstvima: Mile Dodik
Photo: Stock
* Kako komentirate nedavnu tužbu Emira Kusturice u kojoj od e-Novina traži 20 000 evra za duševne boli zbog teksta koji je prenesen sa Peščanika? Andrej Nikolaidis je također platio 12 000 evra. Već ste pisali o Emirovom sramotnom prisajedinjenju nebeskom narodu?
Prepisaću završni pasus iz tog teksta od 25 stranica (o Nemanji Mirotočivom), koji je nedavno objavljen u e-novinama: “A Petru Lukoviću poručujem: Jebe ti se za Kustinu tužbu! Biće presuđeno, razume se, u korist šeika sa Mokre gore, kako si ga izvolio nazvati, ali ti si građanin Sarajeva, pa ćemo organizirati skupljanje para za još jednu Kustinu žrtvu. Sarajevo, ono koje volim, jer postoje razna Sarajevā, u stanju je da Kusturicu finansira bar dvadeset godina. Toliko mu još života predviđaju oni koji tvrde da su heroinska mnoga herojstva koja Slobin kućni umetnik pravi po Srbiji.
* Poznato je da ste dugogodišnji Sidranov prijatelj. Burno ste reagirali na Sidranovu posjetu Kusturici. Šta vas je nagnalo da se odreknete starog prijateljstva?
Sidran ne može biti prijatelj i sa mnom i sa Nemanjom, jednom od najvećih intelektualnih kurvetina u propaloj Jugi. Točka.
* Dvojica nacionalnih glasnogovornika Fatmir Alispahić i Veselin Gatalo, koji sebe nazivaju piscima, već duže vrijeme vrše linč na cijelu plejadu pisaca: vas, Ivana Lovrenovića, Milu Stojića, Envera Kazaza, Andreja Nikolaidisa... Naziva vas bosanskim ideolozima pretežno nečitljivog izričaja. A vama je pripisivao i da ste kumovali smrti Maka Dizdara, da ste bošnjački plaćenik, srpski izdajica…
Ni jednome od njih nisam dužan ostao i oba će biti proknjiženi u mojoj “Pionirskoj dolini“, a njini tekstovi su živjeli koliko i novine gdje ih objavljuju. Dodajem: taj idilični naslov, kad jednom knjiga bude objavljena, stajaće samo na koricama, a u knjizi ispod naslova stajaće podnaslov u zagradi: “Moj zvjerinjak“. A kad kaže da je moj „izričaj pretežno nejasan“, to je neoboriv dokaz da me Veselin Puhalo nije čitao: svi moji tekstovi savršeno su jasni, pored ostalog i zato sam Crnogorac, a oni vole da ti “sve kažu na panju“; što znači: jasno i nedovosmisleno kao kad na panju siječeš meso. Nejasnost bi prije pristajala Puhalu, bivšem turskom kmetu koji se nije živ čuo pod padišom, a kad progovori morao je svoju misao da zavija u stotinu velova. Moji tekstovi su uvijek krajnje jasni jer iz njih govori ne samo moja lična sloboda već i stoljetna sloboda naroda kojem pripadam.
* Za vas su pisali na nekim portalima da se ne želite zamjeriti građanskoj kulturi Sarajeva, da vjerno i odano pišete protiv Srba, a sve više i Hrvata?
To mi je novo. To znači da govore ofrlje, jer uopšte nisu čitali ono što sam pisao. Najmonumentalnije utjelovljenje građanske kulture Sarajeva i njen najgorljiviji zagovornik, i građanske kuture i građanske Bosne, jeste Muhamed-beg Ontološki kome sam u svojoj knjizi dao što mu niko uzet neće, kako bi rekla moja Darinka. Ti koji kažu da „vjerno i odano pišem protiv Srba“ pojma nemaju da sam napisao najmanje 600 stranica protiv has-muslimana i has-Bošnjaka, koji su me davno častili titulom “islamofoba“. Ja sa Srbima raščišćam ponajprije svoje lične račune: šćer mi je odrasla u tmuši, studeni i pod njihovim granatama, gađali su nju, njenu majku, mene, ubijali moje prijatelje, komšije, poznanike, sugrađane, pa sam odlučio, kako sam već napisao, da im se makar “najebem majke“, ako se već ne mogu osvetiti, a rado bih se osvetio, jer u ono pet posto Crnogorca u meni spada i poslovica: “Ko se ne osveti, taj se ne posveti“.
* U jednom intervjuu za Slobodnu Evropu ste rekli da BiH kao država ne postoji. Ima li ovakva BiH ikakvu šansu?
Za mog života – ne. Niti će kao država postojati, niti ovakva ima ikakve šanse. Šta će poslije biti, baš me briga. Doduše, ako moja kćer bude morala da se u Sarajevo vrati, itekako će me biti briga, ali, ako bude te sreće da se negdje zaposli vani, umrijeću posve spokojno i biću zadovoljan što moje više ništa neće nastaviti da postoji u Sarajevu, a još zadovoljniji što ću ovdje biti brzo zaboravljen. Ali znam da sam uradio mnogošta što će jednog dana trebati kulturi Crne Gore, svejedno što danas tu zemlju i taj narod ne mogu očima vidjeti. Znam, na primjer, da će moja “Poljska konjica“ jednog dana biti na diku Crnogorcima.
- Sent using Google Toolbar"
Friday, March 4, 2011
e-novine.com - Hapšenje Divjaka je skandal
e-novine.com - Hapšenje Divjaka je skandal: "Jovo Divjak je oduvek bio meta Beograda. Nisu ga hapsili u 2005. godine kada je bio u Beogradu, već je sada aktiviran slučaj kada Beograd veoma organizovano sprovodi reviziju istorije iz devedesetih. Ovakvim ponašanjem Beograd sebi gradi poziciju lidera u regionu na pogrešnim osnovama - kaže se u saopštenju nevladnih organizacija iz Srbije
Hapšenje Jovana Divjaka je samo nastavak kontraproduktivnog ponašanja Beograda kada je reč o tumačenju prošlosti iz devedestih. Nakon što su Ejup Ganić, Ilija Jurišić i nedavno Tihomir Purda hapšeni, pa oslobođeni zbog nedostatka dokaza, slučaj Divjak samo produbljuje nepoverenje u regionu prema namerama Beograda. Beograd je ovakvim ponašanjem sebe stavio u ulogu tužitenja i faktora koji definiše karakter rata, po kome je Srbija izgleda, imala najmanju ulogu.
Hapšenje Jovana Divjaka je skandal svoje vrste, jer upravo on predstavlja simbol otpora srpskoj agresiji na Bosnu. Kao srpski general on se od samog početka suprotstavio opsadi Sarajeva zbog čega uživa nepodeljeno poštovanje u BiH. Jovo Divjak je oduvek bio meta Beograda. Nisu ga hapsili u 2005. godine kada je bio u Beogradu, već je sada aktiviran slučaj kada Beograd veoma organizovano sprovodi reviziju istorije iz devedesetih. Ovakvim ponašanjem Beograd sebi gradi poziciju lidera u regionu na pogrešnim osnovama.
Nastavak Miloševićeve politike: Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji
Photo: Stock
Za ovakvo ponašanje Beograda odgovornost ima i međunarodna zajednica i Haški tribunal koji se prilagođavaju Beogradu, kako bi ga privezali za EU. Međutim, ovakav pristup gubi smisao, jer dovodi do zamene teza i iskrivljenih tumačenja koja su žrtvu pretvorili u zločinca.
Zahtevamo od austrijskih vlasti da se Jovo Divjak odmah pusti na slobodu, a od Interpola da preispita sve poternice koje s na njihovu listu stavljaju vlasti Srbije. Zahtevamo da se obelodane kriterijume po kojima su takvi zahtevi jedne zemlje, u konkretnom slučaju, Srbije uzimaju u obzir.
Zahtevamo od naše Vlade da prestane sa politikom koja vodi daljem porastu nepoverenju u regionu, posebno u BiH i da odmah odustane od zahteva da se isporuči Jovan Divjak. Takođe zahtevamo od Vlade da se distancira od Miloševićeve politike, kao politike relativizacije odgovornosti za ratove iz devedestih.
Takođe, podsećamo Vladu Srbije da je njena prioritetna obaveza da uhapsi i Hagu isporuči Ratka Mladića, optuženog za genocid u Srebrenici. To bi bio jedini korak koji bi doprineo obnovi poverenja u odnosima sa susedima, posebno sa Bosnom i Hercegovinom.
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji
Žene u crnom
Fond Biljane Kovačević-Vučo
Gradjanske inicijative
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Civil Rights Defenders
***
SAOPŠTENJE SOCIJALDEMOKRATSKE UNIJE (SDU)
Nakon odustajanja od optužnice protiv Tihomira Purde, zbog nedostatka dokaza, pravosudni sistem u Srbiji nastavlja svoje posrtanje na međunarodnom planu. Hapšenjem Jove Divjaka, penzionisanog generala armije BiH u Beču, na osnovu poternice Srbije, mi ponovo dovodimo u pitanje kredibilitet države.
Sramota države Srbije: Žarko Korać, predsednik SDU
Photo: rferl.org
Podsećamo da je sud u Engleskoj već odbio izručenje Ejupa Ganića Srbiji, na osnovu iste optužnice. Taj sud je zaključio da ne postoje nikakvi ozbiljni dokazi i da se radi o politički intoniranoj optužnici.
Šta Srbija želi ovim optužnicama? Da pokvari odnose u regionu ili da ponovo napiše istoriju predhodnog rata? U svakom slučaju, sramota je da se na osnovu već odbačenih optužnica, hapse ljudi po belom svetu.
- Sent using Google Toolbar"
Hapšenje Jovana Divjaka je samo nastavak kontraproduktivnog ponašanja Beograda kada je reč o tumačenju prošlosti iz devedestih. Nakon što su Ejup Ganić, Ilija Jurišić i nedavno Tihomir Purda hapšeni, pa oslobođeni zbog nedostatka dokaza, slučaj Divjak samo produbljuje nepoverenje u regionu prema namerama Beograda. Beograd je ovakvim ponašanjem sebe stavio u ulogu tužitenja i faktora koji definiše karakter rata, po kome je Srbija izgleda, imala najmanju ulogu.
Hapšenje Jovana Divjaka je skandal svoje vrste, jer upravo on predstavlja simbol otpora srpskoj agresiji na Bosnu. Kao srpski general on se od samog početka suprotstavio opsadi Sarajeva zbog čega uživa nepodeljeno poštovanje u BiH. Jovo Divjak je oduvek bio meta Beograda. Nisu ga hapsili u 2005. godine kada je bio u Beogradu, već je sada aktiviran slučaj kada Beograd veoma organizovano sprovodi reviziju istorije iz devedesetih. Ovakvim ponašanjem Beograd sebi gradi poziciju lidera u regionu na pogrešnim osnovama.
Nastavak Miloševićeve politike: Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji
Photo: Stock
Za ovakvo ponašanje Beograda odgovornost ima i međunarodna zajednica i Haški tribunal koji se prilagođavaju Beogradu, kako bi ga privezali za EU. Međutim, ovakav pristup gubi smisao, jer dovodi do zamene teza i iskrivljenih tumačenja koja su žrtvu pretvorili u zločinca.
Zahtevamo od austrijskih vlasti da se Jovo Divjak odmah pusti na slobodu, a od Interpola da preispita sve poternice koje s na njihovu listu stavljaju vlasti Srbije. Zahtevamo da se obelodane kriterijume po kojima su takvi zahtevi jedne zemlje, u konkretnom slučaju, Srbije uzimaju u obzir.
Zahtevamo od naše Vlade da prestane sa politikom koja vodi daljem porastu nepoverenju u regionu, posebno u BiH i da odmah odustane od zahteva da se isporuči Jovan Divjak. Takođe zahtevamo od Vlade da se distancira od Miloševićeve politike, kao politike relativizacije odgovornosti za ratove iz devedestih.
Takođe, podsećamo Vladu Srbije da je njena prioritetna obaveza da uhapsi i Hagu isporuči Ratka Mladića, optuženog za genocid u Srebrenici. To bi bio jedini korak koji bi doprineo obnovi poverenja u odnosima sa susedima, posebno sa Bosnom i Hercegovinom.
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji
Žene u crnom
Fond Biljane Kovačević-Vučo
Gradjanske inicijative
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Civil Rights Defenders
***
SAOPŠTENJE SOCIJALDEMOKRATSKE UNIJE (SDU)
Nakon odustajanja od optužnice protiv Tihomira Purde, zbog nedostatka dokaza, pravosudni sistem u Srbiji nastavlja svoje posrtanje na međunarodnom planu. Hapšenjem Jove Divjaka, penzionisanog generala armije BiH u Beču, na osnovu poternice Srbije, mi ponovo dovodimo u pitanje kredibilitet države.
Sramota države Srbije: Žarko Korać, predsednik SDU
Photo: rferl.org
Podsećamo da je sud u Engleskoj već odbio izručenje Ejupa Ganića Srbiji, na osnovu iste optužnice. Taj sud je zaključio da ne postoje nikakvi ozbiljni dokazi i da se radi o politički intoniranoj optužnici.
Šta Srbija želi ovim optužnicama? Da pokvari odnose u regionu ili da ponovo napiše istoriju predhodnog rata? U svakom slučaju, sramota je da se na osnovu već odbačenih optužnica, hapse ljudi po belom svetu.
- Sent using Google Toolbar"
e-novine.com - Srbotomija: Omarska i Trnopolje nisu logori
e-novine.com - Srbotomija: Omarska i Trnopolje nisu logori: "Do kraja ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara
Izdanje dnevnog lista 'Politika' od 6. avgusta 1992. godine
SRBIJA NE PROTERUJE MUSLIMANE
Ima li paklenih igara u već dobro poznatom 'slučaju' gotovo hiljadu izbeglica - Muslimana, smeštenih od pre mesec dana u Sportskom centru 'Lagator' u Loznici, koji je pretvoren u izbeglički prihvatni centar još u aprilu, kad su prve kolone izbeglih iz Bosne stigle u Srbiju?
Da svim akterima ovog nemilog događaja, za koji dobro upućeni tvrde i da je podmetnuta 'politička bomba', nije potrebno posebno naglašavati. Jer, mnogo je nezadovoljnih, još više nepoverljivih. U sve je uključen i predstavnik Visokog komesarijata UN za izbeglice od kojeg muslimani smešteni u 'Lagatoru' traže da preuzme nadležnost nad njihovim 'slučajem'.
Šta se, u stvari, dogodilo u Loznici? S obzirom na to da je Loznica među prvima bila na udaru izbegličkog talasa iz Bosne, odlučeno je da sportski centar 'Lagator' bude pretvoren u prihvatni centar za izbeglice. U njemu je petog jula ove godine utočište našlo 970 Muslimana - meštana Šepka, koji se nalazi naspram Loznice, s druge strane Drine. Pored njih, u 'Lagatoru' su smeštene i 142 srpske izbeglice. Kroz ovaj prihvatni centar već su prošle desetine hiljada izbeglih lica, i Srba i ostalih, mnogi su odatle otišli u inostranstvo, a mnogi u izbegličke centre širom Srbije.
- Problema nije moralo da bude ni ovog puta - kaže Dobrica Vulović, srpski komesar za izbeglice - jer je i ova grupa ljudi dobila sve što smo obezbedili onima koje smo prihvatili pre njih. Čim su smešteni u 'Lagator', mnogi od njih izrazili su želju da odu u inostranstvo, ali s obzirom na to da od uvođenja sankcija susedne zemlje neće da primaju izbegle iz Jugoslavije, mi nismo mogli da im ispunimo i tu želju. Pošto nas je Zavod za zaštitu zdravlja upozorio da od dugog boravka velikog broja ljudi može da dođe do epidemije velikih razmera, ponudili smo ovim ljudima da izaberu privremeni smeštaj - dok ne dobiju odobrenje i isprave za put u inostranstvo u jednom od četiri mesta: u Boljevcu, Novom Pazaru, Tutinu ili Sjenici. Na taj naš predlog oni su odgovorili sa dva ultimativna zahteva: ili da ih odmah odvezemo do mađarske granice ili da im obezbedimo da ostanu svi zajedno u Loznici. Prihvatni centar u Loznici, međutim, morali smo da zatvorimo iz sanitarnih razloga, pa je tako došlo do 'slučaja'. Zloupotrebivši poverenje poverenika za izbeglice u Loznici koji im je poverovao da sa pomenutim 'dokumentima' mogu da uđu u Mađarsku, 450 izbeglica je u subotu autobusima krenulo put Subotice. Tamošnje vlasti su ih zaustavile i posle tročasovnog ubeđivanja vratile u Loznicu. Nadamo se da će nam u rešavanju ovog velikog nesporazuma - od kojeg muslimansko rukovodstvo BiH želi da napravi veliki politički skandal jer Srbija, navodno, proteruje Muslimane sa svoje teritorije - pomoći Visoki komeserijat UN za izbeglice, čiji je predstavnik otputovao u Loznicu - kaže Vulović.
Priča Muslimana izbeglica koji su naumili u svet, iako su jugo-granice zatvorene sa spoljne strane, razlikuje se od već ispričane srpske verzije, jer tvrde da im Srbija ne dozvoljava da odu kod svojih rođaka u Austriju, iako imaju sva potrebna dokumenta i garancije. O tome su pismom obavestili i gospodina Lorensa iz Visokog komeserijata UN za izbeglice u Beogradu, žaleći se na subotičke zvaničnike koji su ih, navodno, satima držali bez kapi vode, ne dozvolivši im, pod pretnjom vatrenim oružjem, da napuste autobuse. U tom pismu, koje su na volšeban način uputili Visokom komesarijatu od kojeg traže protektorat (nisu ga poslali ni sa jednog faksa koje su dosad koristili za komunikaciju sa svetom) tvrde da je 'Lagator' zatvoren bez opravdanog razloga samo zato što su srpske vlasti naumile da ih 'rasele' u manjim grupama.
Juče su predstavnici Visokog komesarijata UN za izbeglice boravili u Loznici, ali je rezultat razgovora ostao tajna za javnost, mada se nezvanično saznaje da su se svi koji su u tamošnjem Crvenom krstu seli za sto,pokušavajući da reše pomenuti 'slučaj', složili da se izbeglicama ne može ponuditi ono što ni domaćini nemaju. (M. Kuburović)
Izdanje dnevnog lista 'Politika' od 7. avgusta 1992. godine
Milan Panić: OVDE NEMA KONC-LOGORA (Subotica, 6. avgusta):
Iznenada, kada ga je malo ko očekivao, predsednik vlade Jugoslavije Milan Panić našao se danas u Subotici, odnosno na Paliću. Kako je izlazeći iz helikoptera, prilikom dolaska, Milan Panić izjavio, došao je u Suboticu, odnosno na Palić, da bi video da li tu postoje koncentracioni logori za izbeglice iz Bosne i Hercegovine.
Ni tragaa od logora, ovde su svi na koncentracionom kampovanju: Milan Panić
Photo: blic.rs
Ubrzo pošto je sa ciljem svoje posete upoznao prisutne novinare, predstavnike novosadskog korpusa (dočekao ga je general Andrija Biorčević), i rukovodioce Subotice, među kojima su bili i Dragan Božinović, sekretar okruga, i Jožef Kasa, predsednik opštine Subotica, Milan Panić je krenuo da vidi navodni logor.
Obratio se novinarima i rekao: 'Ne verujem nikome, pođimo zajedno da obiđemo logor'. Zajedno sa premijerom grupa domaćih i stranih novinara našla se u kampu za izbeglice. Tamo su predsednika vlade Jugoslavije dočekali predstavnici Crvenog krsta Vojvodine i Subotice koji su hteli da ga upoznaju sa stanjem u ovom izbegličkom kampu. Međutim, Panić je odmah zatražio da obiđe kamp i razgovara sa izbeglicama. Ulazeći u naselje, nije krenuo naznačenom maršutom, već se zaustavio ispred kampa gde je stajala grupa izbeglica.
Sejdo Majukić, rekao je: 'Ovo je moja porodica i nalazimo se ovde već duže vreme. Dobro smo opskrbljeni, dobra je hrana, a niko nas ne maltretira. Možemo i da izlazimo iz kampa kad hoćemo'.
'Da li vas Srbi maltretiraju', pitao je Panić.
'Ne ovi ljudi nam samo pomažu i o njima sve najlepše mogu da kažem' - odgovorio je predsedniku Paniću Sejdo Majukić.
Predsednik Panić obišao je zatim još neke vikendice u kojima su smeštene izbeglice i njih izričito pitao da li ih Srbi ili bilo ko drugi ovde maltretira. Od svih koji su mu odgovorili na ovo pitanje čuo je suprotne odgovore, a kako se ispostavilo, izbeglice su bile iz raznih krajeva Bosne i Hercegovine i to pretežno Muslimani. Ali, među njima bilo je i Srba, i Hrvata.
Đula Lošonc, sekretar Opštinskog odbora Crvenog krsta Subotice, informisao je uz put predsednika Panića da u Subotici, odnosno na Paliću u kampu, ili u odmaralištima više ovdašnjih radnih kolektiva (koji su, uzgred da napomenemo, vrlo luksuzno opremljeni) ima nešto više od 300 porodica izbeglica. Međutim, u Subotici i u još nekim sličnim odmaralištima ili porodičnom smeštaju ima još preko 5.000 izbeglica iz Bosne i Hercegovine i to različitih narodnosti.
Prilikom obilaska nekih vikendica uz jezero Palić u kojima su smeštene porodice izbeglica, predsednik Panić je nastojao da uveri okupljene novinare, a pre svega one strane, da i sam želi da nađe na Paliću neki logor sa izbeglicama, pa je čak u jednom momentu, podstaknut inicijativom jednog novinara, rekao: 'Ja ću iz fondacije moje firme nagraditi sa 5,000 dolara onoga ko ovde na Paliću, ili bilo gde, pronađe koncentracioni logor, o čemu je obaveštena javnost'.
U kraćoj izjavi za štampu Panić je na kraju rekao da se i sam uverio da na ovom području nema nikakvih logora, već da su izbeglice smeštene u vrlo dobrim uslovima i da im je pruženo maksimum onoga što se moglo pružiti. Kako je u Bosni i Hercegovini i da li tamo postoje logori za izbeglice, one ne zna, pošto je on predsednik vlade Jugoslavije, ali želi da uveri domaću i svetsku javnost da logori u njoj, odnosno u Srbiji, Crnoj Gori, a pogotovu oni zloglasni koncentracioni, ne postoje.
Dobro bi bilo da bar zbog onoga što su videli na Paliću, novinari, a pre svega strani izveštači, o tome obaveste svoju javnost. Sa svoje strane, istakao je Panić, on će i Butrosa Galija i Ujedinjene nacije obavestiti o neistinama kakve su one o postojanju logora u Srbiji i Crnoj Gori. (Luka Ivković/Radovan Pavlović)
***
NI TRAGA OD KONC-LOGORA (Prijedor, 6. avgusta):
Posle najnovijeg 'otkrića' Hrvatske televizije da se u Omarskoj i Trnopolju kod Prijedora nalaze koncentracioni logori za Muslimane i Hrvate, u ovaj deo Potkozarja su pohrlili novinari iz mnogih evropskih zemalja, kako bi svetu otkrili istinu o navodnom mučilištu pod Kozarom. Ovde su došli novinari engleske televizijske kompanije Aj-En-Ti, kolege iz Rojtera, 'Gardijana' i 'Tajmsa'.
Photo: mojprijedor.net
Predstavnici Skupštine opštine upoznali su najpre strane izveštače sa proteklim događajima u Prijedoru i predočili im niz dokumenata iz kojih se vidi da je SDA sačinila pakleni plan o likvidaciji Srba u prijedorskoj opštini. Ne pokazujući naročito interesovanje za to, engleski žurnalisti su očekivali izjave zatvorenika, pa su pohitali u Omarsku i Trnopolje. Ponuđeno im je da najpre snime objekte u kojima zatvorenici stanuju, ali ih ni to nije zanimalo. Nisu bili zadovoljni ni izjavama zatvorenika koji su tvrdili da su zadovoljni smeštajem i ishranom i postupcima istražnih organa prema njima. Novinari su tako videli i istražni centar u koji su privedeni muslimanski i hrvatski ekstremisti koji su na osnovu raspoložive dokumentacije pripremali krvavi obračun sa Srbima. (O. K.)
***
RATNI ZLOČINI GENOCIDA 1991-1992.
'Istraživanje genocida jeste jedno od ključnih i najvažnijih istoriografskih pitanja. Ako se nad jednim narodom vrši genocid, ako on gubi teritorije, ljude i zemlje, to sigurno utiče na njegov sveukupni razvitak. U srpskoj istoriji pojava genocida imala je značajno mesto. Srbi su narod koji je stalno bio izložen genocidu, nad njim su vršeni pokolji i deportovan je u nepoznatom pravcu, pa nas je danas ostao daleko manji broj nego da smo živeli i postojali na nekom manje trusnom području', rekao je akademik Radovan Samardžić, predsednik Odbora za istraživanje genocida Srpske akademije nauka i umetnosti, otvarajući juče u Svečanoj sali SANU trodnevno naučno savetovanje 'Ratni zločini genocida 1991-1992.'
Savetovanje, čijem je otvaranju prisustvovao i patrijarh srpski gospodin Pavle, uz veliki broj naučnika različitog profila iz svih srpskih zemalja, Srpska akademija nauka i umetnosti organizovala je zajedno sa Državnom komisijom za ratne i zločine genocida. Ono je otpočelo juče u znak sećanja na žrtve strašnog zločina nad srpskim narodom u Hercegovini koji je kulminirao 6. avgusta 1941. godine umorstvom više stotina ljudi u jami u Šurmancima, ali i u znak sećanja na pre dva meseca uništene spomen-kosturnice i pravoslavne crkve u hercegovačkim selima, među kojima i one u Prebilovcima i Klepcima, kao i manastira Žitomislić iz 16. veka. Ovo naučno savetovanje, međutim, ima još jednu izuzetno važnu ulogu koju naglašavaju gotovo svi učesnici pripremu dokaza i dokumenata o novom genocidu nad srpskim narodom u 1991. i 1992. godini, na teritoriji nezavisnih država Hrvatske i Bosne i Hercegovine, i to za londonsku konferenciju o Jugoslaviji koja počinje 26. avgusta.
Uvek su nas genocidirali: Radovan Samardžić, historik & histerik
Photo: Stock
Akademik Samardžić je govorio o genocidu nad srpskim življem od vremena Vizantije, preko pohoda raznih naroda u srednjem veku, turskih masovnih pogubljenja Srba i zatiranja srpskog naroda, danka u krvi, seče knezova, sve do austro-ugarskog genocida nad Srbima u Prvom, ustaškog genocida u Drugom svetskom ratu i savremenog istrebljenja Srba u prošloj i ovoj godini.
- Ovih nekoliko poslednjih godina naš je narod u stalnom podsećanju na stradanja koja su ga snalazila kroz vekove i koja ne prestaju da ga snalaze i danas - rekao je patrijarh srpski gospodin Pavle, blagosiljajući početak rada naučnog savetovanja u SANU.
- Obeležili smo šeststotu godišnjicu Kosovske bitke, tristotu godišnjicu Velike seobe, pedesetu godišnjicu stradanja u Drugom svetskom ratu i pogibije tolikog naroda... Da su to podsećanja na radosne događaje, na uspehe u graditeljstvu i na umetnička dobra uneta u riznicu svog naroda i u riznice sveta, pa bi i ona dosadila! Sva ova stradanja i nesreće za nas bi bile još strašnije da smo u njih dospeli zbog tlačenja tuđe slobode i ljudi samo zato što pripadaju tuđoj veri, narodu i pismu. To nismo uradili jer smo znali za reči svetog apostola Pavla da ne smemo činiti zlo da bi došlo dobro...
- Ali - nastavio je patrijarh Pavle - ima pojedinaca među pripadnicima našeg naroda koji su na neočekivane postupke druge strane odgovarali istom merom i time unižavali ime svog naroda. Verujem da će i ovo savetovanje biti u stanju da objektivno prikaže naša stradanja i sa jedne i sa druge strane i beskrupuloznu propagandu protiv nas.
- Danas moramo govoriti otvoreno, smireno, bez dramatičnosti, da bismo odgovorili na osnovno pitanje: ko je odgovoran za ono što se dešava, ko je odgovoran za tragediju srpsku, jugoslovensku i svih onih koji stradaju - rekao je dr Milan Bulajić, sekretar Državne komisije za ratne i zločine genocida, inače stručnjak za međunarodno javno pravo i jedan od najupornijih istraživača genocida kod nas.
Pošto je učesnike savetovanja uputio na elaborat u kome su, pored ostalog, pobrojane i sve aktivnosti Odbora SANU za istraživanje genocida od naučnog skupa u oktobru 1991. godine do danas, kao i odštampano pismo generalnom sekretaru Butrosu Galiju, Bulajić je konstatovao:
- Jedan od nespornih razloga za izbijanje i kretanje jugoslovenske krize jeste stalno kašnjenje u delovanju, a jugoslovenska konferencija u Londonu je poslednja prilika za sudbinu jugoslovenskih naroda. Od učesnika ovog savetovanja, od svih nas istraživača i naučnika, zavisi šta će državna delegacija biti u stanju da ponudi kao argumente na toj konferenciji pa tako ja ovo i ne shvatam kao naučni skup već kao pokušaj mobilizacije svih snaga na tom važnom poslu prikupljanja i prezentovanja dokaza, bez politizovanja.
Bulajić je govorio o kašnjenju i sa formiranjem Državne komisije za ratne i zločine genocida, koja je nastala tek 18. marta ove godine i to sa neodgovarajućim nazivom i sastavom, a onda 'dočekana na nož' i to od strane mnogih državnih foruma i intelektualaca. Vrhunac takve nebrige i nesistematičnosti državnih organa, prema rečima Bulajića, dogodiće se 11. avgusta kada će u Saveznoj skupštini biti usvojen zakon o amnestiji, a da pre toga, do dana današnjeg, na dnevni red nije došao zakon o Državnoj komisiji za ratne i zločine genocida.
- Bitno novo, pravno i međunarodno pravno, stanje nastalo je 27. aprila ove godine, kada su se - formiranje Savezne Republike Jugoslavije - sva mesta zločina i stratišta genocida nad srpskim narodom našla van njene teritorije, pa se Državna komisija u svom radu mora pozivati na međunarodne ugovore, na Organizaciju ujedinjenih nacija, na različite vladine i nevladine organizacije - rekao je Bulajić. - O zločinima na jugoslovenskoj strani doznajemo preko Amnesti internešenel, organizacije koja govori o navodnim zločinima srpskih paravojnih formacija od kojih se ograđuje Jugoslovenska armija, ali do danas niko to zvanično nije demantovao, niti je pokrenut postupak ako je to tačno!
Bulajić je, zatim, citirao više izjava predsednika Savezne vlade Milana Panića i predsednika Republike Dobrice Ćosića, koji, takođe, govore o delovanju paravojnih formacija u BiH, osuđuju ih, dok ih Panić čak naziva 'kriminalcima', ali bez držano-pravnog efekta kroz pokretanje postupaka protivtakvih formacija pa to - prema Bulajićevim rečima - 'dovodi u pitanje kredibilitet srpskih žrtava'.
- Prema nezvaničnim obaveštenjima koja imam kao sekretar Državne komisije, zločini se vrše na svim stranama - rekao je on. - Ali, dok hrvatska strana Međunarodnom sudu pravde i drugim organizacijama, a posebno svetskoj javnosti, dostavlja stalne prijave, jugoslovenska strana ne samo što ne dostavlja prijave već i ne demantuje česte lažne prijave druge strane. Zato nas je celi svet i osudio! Životno pitanje za nas je danas pitanje međunarodne odgovornosti za ratne zločine i ako se dokazi suprotnih strana ne razbiju mi ćemo ostati zemlja agresor koja ne samo što nema pravo na ratnu štetu, nego snosi i svu odgovornost!
Posle Bulajićevog izlaganja odvijala se živa diskusija. Batrić Jovanović je govorio o radu Odbora Narodne skupštine Srbije za istraživanje genocida. Odbor je, prema njegovim rečima, još prošle godine u ovo doba planirao dvočasovni film o genocidu NDH nad srpskim narodom koji je trebalo da bude sinhronizovan na više svetskih jezika i prikazan, uz zakup programa, na više značajnih televizijskih stanica. Drugi projekat bila je izrada višetomne studije na osnovu istraživanja genocida dr Milana Bulajića, takođe
Vreme je za mobilizaciju: Milan Bulajić
Photo: www.jerusalim.org
na više svetskih jezika, ali planovi, na žalost, nisu realizovani, kao ni televizijski filmovi o Prebilovcima, o tragediji u redu za hleb u Sarajevu.
Akademik Stevan Karamata je u prioritetne poslove izdvojio 'bombardovanje sveta činjenicama', posebno o ratu u BiH, smatrajući da bi za to trebalo angažovati posebnu ekipu novinara i snimatelja. Profesor dr Novica Vojnović, poreklom iz Klepaca, predavač Univerziteta u Podgorici, rekao je da je svako ko kaže da je to prljav rat 'zločinac srpskog roda', kao i 'svako ko kaže da je protiv rata mirnim putem i rešenjima'. 'To je rat za istrebljenje srpskog naroda, verski rat, u kome se Srbi progone, ubijaju, vešaju, siluju, zatvaraju u logore... Samoodbrana je svugde dozvoljena! Molim Srpsku prvoslavnu crkvu i intelektualce da makar preystanu da se izvinjavaju zločincima za to što nas ubijaju', rekao je on. Profesor Vojnović je govorio o stradanjima svog kraja i srpskog naroda u Hercegovini u Drugom svetskom ratu, ali i o najnovijim događajima od pre nekoliko dana iz Klepaca kada je lekar obesio lekara - Srbina.
Profesor dr Milica Grković je govorila o želji ljudi da se angažuju u prikupljanju materijala i dokumenata o genocidu, a Đorđe Lekić o nastavnim i školskim programima koji su - s jedne strane - izvori genocidnih radnji, a - s druge - parališu odbranu od genocida.
Pažnju je izazvala i diskusija Vojina Dabića iz Informativnog centra Srpskog sabora. Ovaj centar je, upravo, dostavio šest dokumenata o logorima u BiH, a prema njegovom tvrđenju ne bi bilo progona Srba iz Zapadne Slavonije da je armija pružila efikasnu pomoć.
'Ima indicija da armija nije htela da pomogne tom narodu' - rekao je on. - 'Mangupi iz Vlade Zapadne Slavonije negiraju i postojanje logora za Srbe u Marijinom Selu, a pobijene Srbe su prikazali kao žrtve agresije u borbi. Zašto? Isto se dogodilo i u Vukovaru: armija je blokirala istragu i samo zahvaljujući jednom hrabrom istražnom sudiji znamo za dvadesetak žrtava! Isto su uradili i sa zataškavanjem zločina nad vukovarskim bebama, a pustili su i zločinca dr Vesnu Bosanac...'. Skup danas nastavlja rad. (Danica Đurđević)
***
SIGNALI TUZLI ZA PREGOVORE (Požarnica, 6. avgusta):
Skupština novoformirane Srpske opštine Tuzla poslala je onomad apel Organizaciji ujedinjenih nacija, KEBS-u, Međunarodnomkomitetu Crvenog krsta i na još neke adrese, apel za uspostavljanje humanitarnog prolaza od grada soli do semberijskog zaleđa. Najmanje pedesetak hiljada Srba i Muslimana, na obe strane fronta koji e na Požarnici drži mesecima, u tom koridoru nazire prvi uslov za oslobađanje od paklenog ratnog košmara.
Na srpskoj strani ponavljaju, uporno i ubedljivo, pozive tuzlanskim Muslimanima na razgovor, naglašavajući da ne postavljaju nikakve prethodne uslove.
Samo dvojica od ukupno devet odbornika Srpske demokratske stranke nisu uspela da se probiju na slobodnu teritoriju. Jedan od te dvojice Tomo Bogičević uhapšen je. Sve do pre petnaestak dana održavane su kakve-takve telefonske veze sa gradom. Otada se novosti mogu čuti samo od vrlo retkih prebega koji nekim čudom uspevaju da se provuku kroz gustu rovovsku liniju tuzlanske odbrane i kroz minska polja. Njima, kao i svim punoletnim ljudima, koji su napustili grad posle 10. aprila i poznatog masakra vojne kolone, po odluci hrvatsko-muslimanskog kriznog štaba oduzeta su sva građanska prava. Reč je o 12.000 ljudi, mahom Srba ali i drugih nacionalnosti.
Photo: Stock
U Tuzli je ostalo još petnaestak (po nekim procenama čak dvadesetak) hiljada Srba. U Skupštinu srpske opštine stižu uznemirujući podaci o njihovom tragičnom položaju, o nestašici hrane, o epidemiji bolesti sa nepoznatom dijagnozom (plikovi po telu). Naime, u Tuzlu se sručila i lavina od nekoliko desetina hiljada izbeglica. Srpski vojnici su se na požarničkom frontu, pre desetak dana, ipak nepotrebno čudili zašto muslimanska strana ne pušta kolonu izbeglica, svojih saplemenika iz Brčkog, prema gradu, nego je, ispraćena pucnjavom 'zelenih beretki' morala da potraži privremeno sklonište u Semberiji. Šta se događa u Tuzli govore i svedočenja o domu siročadi sa mnogo srpske dece koja su ostala tamo...
Zbog svega toga, smatra se u vrhu Srpske opštine Tuzla, treba što pre razgovarati. Stigle su informacije da su Tuzlu preuzeli Hrvati sa izvesnim Perom Vasiljem na čelu. 'Ako je to istina', kaže republički poslanik za ovaj kraj Milan Tešić, 'onda se možda ukazuju neke šanse za dijalog'.
Tuzlanski Srbi, čija opština obuhvata pet sela (Požarnicu, Kovačevo Selo, Čatlović, Simin Han i Kovačicu) sa oko 25.000 stanovnika, osim humanitarnog koridora, traže i otpočinjanje procesa razgraničenja. 'Decenijama je izgrađivana industrija i infrastruktura, između ostalog i našim novcem, i zato predlažemo početak pregovora o deobnom bilansu. A granica bi išla maticom reke Jale do bivše zgrade vodovoda, onda preko brda Trnovac obuhvatajući srpsko groblje do bivše kasarne Soline, a onda prema brdu Tetima na Majevici...'
Muslimanski deo Tuzle, sa vrlo snažnom industrijom, ostao bi povezan sa područjem Banovića, Lukavca, Maglaja, Zenice. Ćutanje na drugoj strani Srbi tumače samo kao nespremnost za razgovore, odnosno kao iščekivanje povoljnijih rezultata na bojnom polju u velikoj ofanzivi koja i u ovom delu Bosne, po nekim procenama, preti da se razvije.
U međuvremenu, Srpska opština Tuzla, koja je dosad bila pod vojnom upravom, konstituiše se tako da će imati sve institucije, a razmišlja se i o oživljavanju privrede. Iz Tuzle je izvučeno dosta mašina i uređaja, i toliko autobusa da se može osnovati posebno preduzeće, barem za lokalni saobraćaj. Pored ostalog tu je i dvadesetak milicijskih vozila. U Beogradu i još nekim gradovima rade predstavništva tuzlanskih firmi, koja su - kako se ovde ističe - postala privatna prćija izbeglih direktora. To sve treba popisati kao opštinsku imovinu. Reč je o ogromnom kapitalu, smatraju (bivši) Tuzlaci, ne skrivajući nadu da on neće biti otuđen... Zalaganje za koncept saveznog premijera Panića - zaključuju u Požarnici - nije bacanje koplja u trnje; bez demilitarizacije nema mira. Ostaće vapaj u pustinji rata ako Tuzla ne prihvati pregovore. Nadu, međutim, pobuđuju pokušaji bijeljinskih Muslimana da preko svojih veza povuku prve mirotvorne poteze. (Radovan Kovačević)
***
KO SE SVE BIJE U BOSNI
Vest da je razoružano i uhapšeno 70 pripadnika paravojnih formacija u Zvorniku, reklo bi se, kuriozitet je za ove prostore. Zapravo, još 1990. godine, bivše Predsedništvo SFRJ počelo je sa donošenjem niza odluka o razoružavanju paravojnih formacija. Međutim, nikad nijedan 'paravojnik', a još manje neka paravojna jedinica nisu zvanično identifikovani, a kamoli razoružani.
Pritisnut iz inostranstva, a pred međunarodno priznanje Hrvatske, Franjo Tuđman je svojevremeno uhapsio Dobroslava Paragu, pokušavajući da na taj način stavi pod kontrolu njegove 'hosovce'. No, Paraga je uskoro pušten, nijedan 'hosovac' nije razoružan, a javnosti nije poznato kakav je sporazum sklopljen između Tuđmana i Parage...
I, evo, prvi put je, po zvaničnim izveštajima, MUP Srpske Republike Bosne i Hercegovine izveo je hapšenje 'hajduka i harambaša'. Taj postupak obelodanjuje dosta toga, najvažnije saopštava se i time da se Srpska Republika BiH konsoliduje: ako hapsi pripadnike paravojski znači da ima zvaničnu, regularnu vojsku. Zatim, ako Srbi u BiH hapse i razoružavaju svoje paravojske, podrazumeva se da Muslimani i Hrvati treba to isto da učine...
No, to, reklo bi se, teško da će se dogoditi, bar u dogledno vreme. Jer pre neki dan je komandant Izetbegovićevih snaga Sefer Halilović uputio apel 'da svi naoružani građani, grupe i pojedinci nastave ofanzivu i ispišu najsvetlije stranice istorije'. Ovakva javna poruka otkriva da Izetbegović i njegova vlast nimalo nisu 'rezervisani' prema paravojnim formacijama, već da i pojedince pozivaju u oružani boj. Sa druge strane, pak, 'Izetbegovićeva država' nema regularnu armiju. To što postoji, neorganizovano je...
U bosanskohercegovačkom 'karakazanu' i dobro upućeni teško da mogu da razaberu šta je šta i kakvih sve vojski i paravojski tamo ima. recimo, više se ne krije da na tlu BiH operišu brigade regularne Hrvatske vojske. Zatim, tu su pripadnici ZNG koji su rodom iz BiH, a ratovali su kao dobrovoljci u Hrvatskoj, pa se vratili u rodni kraj. Ima takvih i 'hosovaca', ali i onih koji su iz Hrvatske došli kao dobrovoljci. Ko su pripadnici 'crne legije' i ustaških jedinica i, ko im komanduje, pouzdano se ne zna.
To pitanje 'ko kome komanduje' u 'hrvatskom kantonu' u BiH je krajnje složeno, a trebalo bi da je Mate Boban taj koji zapoveda 'vojskama i paravojskama'. Međutim, ne zna se da li ga Paragini 'hosovci' slušaju. Zatim, valjalo bi predpostaviti da regularnim jedinicama Hrvatske vojske komanduje Vrhovni stožer iz Zagreba...
Logična pretpostavka bi bila da se uvid u delovanje paravojski može dobiti ako se prethodno analizira njihov nastanak. No, to je prilično složeno. A kako bi drugačije u BiH i bilo?
Kod nas se neko vreme 'uvrežilo' shvatanje kako su paravojske u stvari stranačke oružane jedinice. To je tako u početku bilo. Začetke paravojski stvarale su SDA, HDZ, HSP, a kod Srba SDS. Sve je to bilo polulegalno, jer se predstavljalo da se 'naoružavanje naroda' obavlja 'pod kapom' teritorijalne odbrane, koja je zvanično jedina bila priznata...
Druga definicija paravojski bi bila da su to oružane jedinice koje ne pripadaju regularnoj armiji. A regularna armija u BiH bila je JNA. No, dogodilo se da je SDA baš Armiju proglsila za 'najveću paravojsku' u BiH, pa su pre izbijanja građanskog rata u BiH muslimanske i hrvatske paravojske napadale objekte i ljudstvo JNA...
No, kakvo je faktičko stanje u Bosni i Hercegovini? Procenjuje se da muslimanske snage, u kojima su domaći Muslimani, ali i oni iz Sandžaka, pa takozvane 'Kučanove zelene beretke', odnosno Muslimani iz Slovenije, zatim Durakovićeve 'crvene beretke' i mnoge manje lokalne jedinice na čijem su čelu 'handžar babe', broje ukupno oko 80 hiljada naoružanih ljudi. Takođe se procenjuje da u BiH ima oko 30 hiljada pripadnika Hrvatske vojske, a da naoružanih bosanskih Hrvata ima oko 35 hiljada... Tu su još, vele, 'beli orlovi', 'Mladi ravnogorci'....
Surovost građanskog, etničkog i veskog rata u Bih proizilazi i iz činjenice da tu deluje mnoštvo paravojski, koje ratuju protiv protivnika, ali i pljačkaju civilno stanovništvo...
PHOTO: Stock
Postupak Srpske Republike BiH kojim započinje eliminaciju paravojski na svojoj teritoriji i u tom smislu je pozitivan čin. No, treba reći da je taj akt naišao i na žestoku reakciju, recimo kod Omladinske organizacije Srpskog rojalističkog bloka. Saša Vučinić, komandant 'Srpskih sokolova' izjavio je da među uhapšenima ima 48 pripadnika pomenute omladinske organizacije, odnosno članova odreda 'Mladi ravnogorci'. Rekao je i to da su oni nepravedno uhapšeni (u trenucima kad su čuvali srpske kuće), ocenjujući 'operaciju hapšenja još jednom prevarom komunista, ovog puta u tandemu Milošević - Karadžić- Panić'. Tražio je da se uhapšeni u roku od tri dana puste iz zatvora. U suprotnom, rojalistička omladina će pozvati sve svoje dobrovoljce da oni oslobode svoje ratne drugove. 'No, to će ujedno značiti obajvu rata - Srbin na Srbina - koji će se najverovatnije proširiti na Srbiju i Beograd', preti Vučinić...
Reagovao je i SNO. Ova stranka smatra da nije potrebno da u BiH idu paravojne formacije kad Srpska Republika BiH ima svoju regularnu armiju, ali da ne treba 'ni prinositi žrtve na oltar novog međunarodnog poretka'.
Akciju razoružavanja paravojnih formacija na teritoriji BiH podržala je i Srpska radikalna stranka. 'Zadnji je bio čas da se te razbojničke bande - koje su na ataru Zvornika harale, pljačkale, šikanirale stanovništvo i uporno pokušavale nasilno da smene lokalno stanovništvo - razoružaju i uhapse', rekao je dr Vojislav Šešelj, predsednik SRS. Uostalom, reče Šešelj, na tom području postoji i mora delovati samo vojska Srpske Republike Bosne i Hercegovine.
Da li će stopama dr Radovana Karadžića krenuti i Alija Izetbegović i Mate Boban, ostaje da se vidi. Početni korak načinili su Srbi, jer, kako reče prvi čovek srpskih radikala, u tradiciji srpskih vojnika nije haračenje, već viteštvo. (Stana Ristić)
- Sent using Google Toolbar"
Izdanje dnevnog lista 'Politika' od 6. avgusta 1992. godine
SRBIJA NE PROTERUJE MUSLIMANE
Ima li paklenih igara u već dobro poznatom 'slučaju' gotovo hiljadu izbeglica - Muslimana, smeštenih od pre mesec dana u Sportskom centru 'Lagator' u Loznici, koji je pretvoren u izbeglički prihvatni centar još u aprilu, kad su prve kolone izbeglih iz Bosne stigle u Srbiju?
Da svim akterima ovog nemilog događaja, za koji dobro upućeni tvrde i da je podmetnuta 'politička bomba', nije potrebno posebno naglašavati. Jer, mnogo je nezadovoljnih, još više nepoverljivih. U sve je uključen i predstavnik Visokog komesarijata UN za izbeglice od kojeg muslimani smešteni u 'Lagatoru' traže da preuzme nadležnost nad njihovim 'slučajem'.
Šta se, u stvari, dogodilo u Loznici? S obzirom na to da je Loznica među prvima bila na udaru izbegličkog talasa iz Bosne, odlučeno je da sportski centar 'Lagator' bude pretvoren u prihvatni centar za izbeglice. U njemu je petog jula ove godine utočište našlo 970 Muslimana - meštana Šepka, koji se nalazi naspram Loznice, s druge strane Drine. Pored njih, u 'Lagatoru' su smeštene i 142 srpske izbeglice. Kroz ovaj prihvatni centar već su prošle desetine hiljada izbeglih lica, i Srba i ostalih, mnogi su odatle otišli u inostranstvo, a mnogi u izbegličke centre širom Srbije.
- Problema nije moralo da bude ni ovog puta - kaže Dobrica Vulović, srpski komesar za izbeglice - jer je i ova grupa ljudi dobila sve što smo obezbedili onima koje smo prihvatili pre njih. Čim su smešteni u 'Lagator', mnogi od njih izrazili su želju da odu u inostranstvo, ali s obzirom na to da od uvođenja sankcija susedne zemlje neće da primaju izbegle iz Jugoslavije, mi nismo mogli da im ispunimo i tu želju. Pošto nas je Zavod za zaštitu zdravlja upozorio da od dugog boravka velikog broja ljudi može da dođe do epidemije velikih razmera, ponudili smo ovim ljudima da izaberu privremeni smeštaj - dok ne dobiju odobrenje i isprave za put u inostranstvo u jednom od četiri mesta: u Boljevcu, Novom Pazaru, Tutinu ili Sjenici. Na taj naš predlog oni su odgovorili sa dva ultimativna zahteva: ili da ih odmah odvezemo do mađarske granice ili da im obezbedimo da ostanu svi zajedno u Loznici. Prihvatni centar u Loznici, međutim, morali smo da zatvorimo iz sanitarnih razloga, pa je tako došlo do 'slučaja'. Zloupotrebivši poverenje poverenika za izbeglice u Loznici koji im je poverovao da sa pomenutim 'dokumentima' mogu da uđu u Mađarsku, 450 izbeglica je u subotu autobusima krenulo put Subotice. Tamošnje vlasti su ih zaustavile i posle tročasovnog ubeđivanja vratile u Loznicu. Nadamo se da će nam u rešavanju ovog velikog nesporazuma - od kojeg muslimansko rukovodstvo BiH želi da napravi veliki politički skandal jer Srbija, navodno, proteruje Muslimane sa svoje teritorije - pomoći Visoki komeserijat UN za izbeglice, čiji je predstavnik otputovao u Loznicu - kaže Vulović.
Priča Muslimana izbeglica koji su naumili u svet, iako su jugo-granice zatvorene sa spoljne strane, razlikuje se od već ispričane srpske verzije, jer tvrde da im Srbija ne dozvoljava da odu kod svojih rođaka u Austriju, iako imaju sva potrebna dokumenta i garancije. O tome su pismom obavestili i gospodina Lorensa iz Visokog komeserijata UN za izbeglice u Beogradu, žaleći se na subotičke zvaničnike koji su ih, navodno, satima držali bez kapi vode, ne dozvolivši im, pod pretnjom vatrenim oružjem, da napuste autobuse. U tom pismu, koje su na volšeban način uputili Visokom komesarijatu od kojeg traže protektorat (nisu ga poslali ni sa jednog faksa koje su dosad koristili za komunikaciju sa svetom) tvrde da je 'Lagator' zatvoren bez opravdanog razloga samo zato što su srpske vlasti naumile da ih 'rasele' u manjim grupama.
Juče su predstavnici Visokog komesarijata UN za izbeglice boravili u Loznici, ali je rezultat razgovora ostao tajna za javnost, mada se nezvanično saznaje da su se svi koji su u tamošnjem Crvenom krstu seli za sto,pokušavajući da reše pomenuti 'slučaj', složili da se izbeglicama ne može ponuditi ono što ni domaćini nemaju. (M. Kuburović)
Izdanje dnevnog lista 'Politika' od 7. avgusta 1992. godine
Milan Panić: OVDE NEMA KONC-LOGORA (Subotica, 6. avgusta):
Iznenada, kada ga je malo ko očekivao, predsednik vlade Jugoslavije Milan Panić našao se danas u Subotici, odnosno na Paliću. Kako je izlazeći iz helikoptera, prilikom dolaska, Milan Panić izjavio, došao je u Suboticu, odnosno na Palić, da bi video da li tu postoje koncentracioni logori za izbeglice iz Bosne i Hercegovine.
Ni tragaa od logora, ovde su svi na koncentracionom kampovanju: Milan Panić
Photo: blic.rs
Ubrzo pošto je sa ciljem svoje posete upoznao prisutne novinare, predstavnike novosadskog korpusa (dočekao ga je general Andrija Biorčević), i rukovodioce Subotice, među kojima su bili i Dragan Božinović, sekretar okruga, i Jožef Kasa, predsednik opštine Subotica, Milan Panić je krenuo da vidi navodni logor.
Obratio se novinarima i rekao: 'Ne verujem nikome, pođimo zajedno da obiđemo logor'. Zajedno sa premijerom grupa domaćih i stranih novinara našla se u kampu za izbeglice. Tamo su predsednika vlade Jugoslavije dočekali predstavnici Crvenog krsta Vojvodine i Subotice koji su hteli da ga upoznaju sa stanjem u ovom izbegličkom kampu. Međutim, Panić je odmah zatražio da obiđe kamp i razgovara sa izbeglicama. Ulazeći u naselje, nije krenuo naznačenom maršutom, već se zaustavio ispred kampa gde je stajala grupa izbeglica.
Sejdo Majukić, rekao je: 'Ovo je moja porodica i nalazimo se ovde već duže vreme. Dobro smo opskrbljeni, dobra je hrana, a niko nas ne maltretira. Možemo i da izlazimo iz kampa kad hoćemo'.
'Da li vas Srbi maltretiraju', pitao je Panić.
'Ne ovi ljudi nam samo pomažu i o njima sve najlepše mogu da kažem' - odgovorio je predsedniku Paniću Sejdo Majukić.
Predsednik Panić obišao je zatim još neke vikendice u kojima su smeštene izbeglice i njih izričito pitao da li ih Srbi ili bilo ko drugi ovde maltretira. Od svih koji su mu odgovorili na ovo pitanje čuo je suprotne odgovore, a kako se ispostavilo, izbeglice su bile iz raznih krajeva Bosne i Hercegovine i to pretežno Muslimani. Ali, među njima bilo je i Srba, i Hrvata.
Đula Lošonc, sekretar Opštinskog odbora Crvenog krsta Subotice, informisao je uz put predsednika Panića da u Subotici, odnosno na Paliću u kampu, ili u odmaralištima više ovdašnjih radnih kolektiva (koji su, uzgred da napomenemo, vrlo luksuzno opremljeni) ima nešto više od 300 porodica izbeglica. Međutim, u Subotici i u još nekim sličnim odmaralištima ili porodičnom smeštaju ima još preko 5.000 izbeglica iz Bosne i Hercegovine i to različitih narodnosti.
Prilikom obilaska nekih vikendica uz jezero Palić u kojima su smeštene porodice izbeglica, predsednik Panić je nastojao da uveri okupljene novinare, a pre svega one strane, da i sam želi da nađe na Paliću neki logor sa izbeglicama, pa je čak u jednom momentu, podstaknut inicijativom jednog novinara, rekao: 'Ja ću iz fondacije moje firme nagraditi sa 5,000 dolara onoga ko ovde na Paliću, ili bilo gde, pronađe koncentracioni logor, o čemu je obaveštena javnost'.
U kraćoj izjavi za štampu Panić je na kraju rekao da se i sam uverio da na ovom području nema nikakvih logora, već da su izbeglice smeštene u vrlo dobrim uslovima i da im je pruženo maksimum onoga što se moglo pružiti. Kako je u Bosni i Hercegovini i da li tamo postoje logori za izbeglice, one ne zna, pošto je on predsednik vlade Jugoslavije, ali želi da uveri domaću i svetsku javnost da logori u njoj, odnosno u Srbiji, Crnoj Gori, a pogotovu oni zloglasni koncentracioni, ne postoje.
Dobro bi bilo da bar zbog onoga što su videli na Paliću, novinari, a pre svega strani izveštači, o tome obaveste svoju javnost. Sa svoje strane, istakao je Panić, on će i Butrosa Galija i Ujedinjene nacije obavestiti o neistinama kakve su one o postojanju logora u Srbiji i Crnoj Gori. (Luka Ivković/Radovan Pavlović)
***
NI TRAGA OD KONC-LOGORA (Prijedor, 6. avgusta):
Posle najnovijeg 'otkrića' Hrvatske televizije da se u Omarskoj i Trnopolju kod Prijedora nalaze koncentracioni logori za Muslimane i Hrvate, u ovaj deo Potkozarja su pohrlili novinari iz mnogih evropskih zemalja, kako bi svetu otkrili istinu o navodnom mučilištu pod Kozarom. Ovde su došli novinari engleske televizijske kompanije Aj-En-Ti, kolege iz Rojtera, 'Gardijana' i 'Tajmsa'.
Photo: mojprijedor.net
Predstavnici Skupštine opštine upoznali su najpre strane izveštače sa proteklim događajima u Prijedoru i predočili im niz dokumenata iz kojih se vidi da je SDA sačinila pakleni plan o likvidaciji Srba u prijedorskoj opštini. Ne pokazujući naročito interesovanje za to, engleski žurnalisti su očekivali izjave zatvorenika, pa su pohitali u Omarsku i Trnopolje. Ponuđeno im je da najpre snime objekte u kojima zatvorenici stanuju, ali ih ni to nije zanimalo. Nisu bili zadovoljni ni izjavama zatvorenika koji su tvrdili da su zadovoljni smeštajem i ishranom i postupcima istražnih organa prema njima. Novinari su tako videli i istražni centar u koji su privedeni muslimanski i hrvatski ekstremisti koji su na osnovu raspoložive dokumentacije pripremali krvavi obračun sa Srbima. (O. K.)
***
RATNI ZLOČINI GENOCIDA 1991-1992.
'Istraživanje genocida jeste jedno od ključnih i najvažnijih istoriografskih pitanja. Ako se nad jednim narodom vrši genocid, ako on gubi teritorije, ljude i zemlje, to sigurno utiče na njegov sveukupni razvitak. U srpskoj istoriji pojava genocida imala je značajno mesto. Srbi su narod koji je stalno bio izložen genocidu, nad njim su vršeni pokolji i deportovan je u nepoznatom pravcu, pa nas je danas ostao daleko manji broj nego da smo živeli i postojali na nekom manje trusnom području', rekao je akademik Radovan Samardžić, predsednik Odbora za istraživanje genocida Srpske akademije nauka i umetnosti, otvarajući juče u Svečanoj sali SANU trodnevno naučno savetovanje 'Ratni zločini genocida 1991-1992.'
Savetovanje, čijem je otvaranju prisustvovao i patrijarh srpski gospodin Pavle, uz veliki broj naučnika različitog profila iz svih srpskih zemalja, Srpska akademija nauka i umetnosti organizovala je zajedno sa Državnom komisijom za ratne i zločine genocida. Ono je otpočelo juče u znak sećanja na žrtve strašnog zločina nad srpskim narodom u Hercegovini koji je kulminirao 6. avgusta 1941. godine umorstvom više stotina ljudi u jami u Šurmancima, ali i u znak sećanja na pre dva meseca uništene spomen-kosturnice i pravoslavne crkve u hercegovačkim selima, među kojima i one u Prebilovcima i Klepcima, kao i manastira Žitomislić iz 16. veka. Ovo naučno savetovanje, međutim, ima još jednu izuzetno važnu ulogu koju naglašavaju gotovo svi učesnici pripremu dokaza i dokumenata o novom genocidu nad srpskim narodom u 1991. i 1992. godini, na teritoriji nezavisnih država Hrvatske i Bosne i Hercegovine, i to za londonsku konferenciju o Jugoslaviji koja počinje 26. avgusta.
Uvek su nas genocidirali: Radovan Samardžić, historik & histerik
Photo: Stock
Akademik Samardžić je govorio o genocidu nad srpskim življem od vremena Vizantije, preko pohoda raznih naroda u srednjem veku, turskih masovnih pogubljenja Srba i zatiranja srpskog naroda, danka u krvi, seče knezova, sve do austro-ugarskog genocida nad Srbima u Prvom, ustaškog genocida u Drugom svetskom ratu i savremenog istrebljenja Srba u prošloj i ovoj godini.
- Ovih nekoliko poslednjih godina naš je narod u stalnom podsećanju na stradanja koja su ga snalazila kroz vekove i koja ne prestaju da ga snalaze i danas - rekao je patrijarh srpski gospodin Pavle, blagosiljajući početak rada naučnog savetovanja u SANU.
- Obeležili smo šeststotu godišnjicu Kosovske bitke, tristotu godišnjicu Velike seobe, pedesetu godišnjicu stradanja u Drugom svetskom ratu i pogibije tolikog naroda... Da su to podsećanja na radosne događaje, na uspehe u graditeljstvu i na umetnička dobra uneta u riznicu svog naroda i u riznice sveta, pa bi i ona dosadila! Sva ova stradanja i nesreće za nas bi bile još strašnije da smo u njih dospeli zbog tlačenja tuđe slobode i ljudi samo zato što pripadaju tuđoj veri, narodu i pismu. To nismo uradili jer smo znali za reči svetog apostola Pavla da ne smemo činiti zlo da bi došlo dobro...
- Ali - nastavio je patrijarh Pavle - ima pojedinaca među pripadnicima našeg naroda koji su na neočekivane postupke druge strane odgovarali istom merom i time unižavali ime svog naroda. Verujem da će i ovo savetovanje biti u stanju da objektivno prikaže naša stradanja i sa jedne i sa druge strane i beskrupuloznu propagandu protiv nas.
- Danas moramo govoriti otvoreno, smireno, bez dramatičnosti, da bismo odgovorili na osnovno pitanje: ko je odgovoran za ono što se dešava, ko je odgovoran za tragediju srpsku, jugoslovensku i svih onih koji stradaju - rekao je dr Milan Bulajić, sekretar Državne komisije za ratne i zločine genocida, inače stručnjak za međunarodno javno pravo i jedan od najupornijih istraživača genocida kod nas.
Pošto je učesnike savetovanja uputio na elaborat u kome su, pored ostalog, pobrojane i sve aktivnosti Odbora SANU za istraživanje genocida od naučnog skupa u oktobru 1991. godine do danas, kao i odštampano pismo generalnom sekretaru Butrosu Galiju, Bulajić je konstatovao:
- Jedan od nespornih razloga za izbijanje i kretanje jugoslovenske krize jeste stalno kašnjenje u delovanju, a jugoslovenska konferencija u Londonu je poslednja prilika za sudbinu jugoslovenskih naroda. Od učesnika ovog savetovanja, od svih nas istraživača i naučnika, zavisi šta će državna delegacija biti u stanju da ponudi kao argumente na toj konferenciji pa tako ja ovo i ne shvatam kao naučni skup već kao pokušaj mobilizacije svih snaga na tom važnom poslu prikupljanja i prezentovanja dokaza, bez politizovanja.
Bulajić je govorio o kašnjenju i sa formiranjem Državne komisije za ratne i zločine genocida, koja je nastala tek 18. marta ove godine i to sa neodgovarajućim nazivom i sastavom, a onda 'dočekana na nož' i to od strane mnogih državnih foruma i intelektualaca. Vrhunac takve nebrige i nesistematičnosti državnih organa, prema rečima Bulajića, dogodiće se 11. avgusta kada će u Saveznoj skupštini biti usvojen zakon o amnestiji, a da pre toga, do dana današnjeg, na dnevni red nije došao zakon o Državnoj komisiji za ratne i zločine genocida.
- Bitno novo, pravno i međunarodno pravno, stanje nastalo je 27. aprila ove godine, kada su se - formiranje Savezne Republike Jugoslavije - sva mesta zločina i stratišta genocida nad srpskim narodom našla van njene teritorije, pa se Državna komisija u svom radu mora pozivati na međunarodne ugovore, na Organizaciju ujedinjenih nacija, na različite vladine i nevladine organizacije - rekao je Bulajić. - O zločinima na jugoslovenskoj strani doznajemo preko Amnesti internešenel, organizacije koja govori o navodnim zločinima srpskih paravojnih formacija od kojih se ograđuje Jugoslovenska armija, ali do danas niko to zvanično nije demantovao, niti je pokrenut postupak ako je to tačno!
Bulajić je, zatim, citirao više izjava predsednika Savezne vlade Milana Panića i predsednika Republike Dobrice Ćosića, koji, takođe, govore o delovanju paravojnih formacija u BiH, osuđuju ih, dok ih Panić čak naziva 'kriminalcima', ali bez držano-pravnog efekta kroz pokretanje postupaka protivtakvih formacija pa to - prema Bulajićevim rečima - 'dovodi u pitanje kredibilitet srpskih žrtava'.
- Prema nezvaničnim obaveštenjima koja imam kao sekretar Državne komisije, zločini se vrše na svim stranama - rekao je on. - Ali, dok hrvatska strana Međunarodnom sudu pravde i drugim organizacijama, a posebno svetskoj javnosti, dostavlja stalne prijave, jugoslovenska strana ne samo što ne dostavlja prijave već i ne demantuje česte lažne prijave druge strane. Zato nas je celi svet i osudio! Životno pitanje za nas je danas pitanje međunarodne odgovornosti za ratne zločine i ako se dokazi suprotnih strana ne razbiju mi ćemo ostati zemlja agresor koja ne samo što nema pravo na ratnu štetu, nego snosi i svu odgovornost!
Posle Bulajićevog izlaganja odvijala se živa diskusija. Batrić Jovanović je govorio o radu Odbora Narodne skupštine Srbije za istraživanje genocida. Odbor je, prema njegovim rečima, još prošle godine u ovo doba planirao dvočasovni film o genocidu NDH nad srpskim narodom koji je trebalo da bude sinhronizovan na više svetskih jezika i prikazan, uz zakup programa, na više značajnih televizijskih stanica. Drugi projekat bila je izrada višetomne studije na osnovu istraživanja genocida dr Milana Bulajića, takođe
Vreme je za mobilizaciju: Milan Bulajić
Photo: www.jerusalim.org
na više svetskih jezika, ali planovi, na žalost, nisu realizovani, kao ni televizijski filmovi o Prebilovcima, o tragediji u redu za hleb u Sarajevu.
Akademik Stevan Karamata je u prioritetne poslove izdvojio 'bombardovanje sveta činjenicama', posebno o ratu u BiH, smatrajući da bi za to trebalo angažovati posebnu ekipu novinara i snimatelja. Profesor dr Novica Vojnović, poreklom iz Klepaca, predavač Univerziteta u Podgorici, rekao je da je svako ko kaže da je to prljav rat 'zločinac srpskog roda', kao i 'svako ko kaže da je protiv rata mirnim putem i rešenjima'. 'To je rat za istrebljenje srpskog naroda, verski rat, u kome se Srbi progone, ubijaju, vešaju, siluju, zatvaraju u logore... Samoodbrana je svugde dozvoljena! Molim Srpsku prvoslavnu crkvu i intelektualce da makar preystanu da se izvinjavaju zločincima za to što nas ubijaju', rekao je on. Profesor Vojnović je govorio o stradanjima svog kraja i srpskog naroda u Hercegovini u Drugom svetskom ratu, ali i o najnovijim događajima od pre nekoliko dana iz Klepaca kada je lekar obesio lekara - Srbina.
Profesor dr Milica Grković je govorila o želji ljudi da se angažuju u prikupljanju materijala i dokumenata o genocidu, a Đorđe Lekić o nastavnim i školskim programima koji su - s jedne strane - izvori genocidnih radnji, a - s druge - parališu odbranu od genocida.
Pažnju je izazvala i diskusija Vojina Dabića iz Informativnog centra Srpskog sabora. Ovaj centar je, upravo, dostavio šest dokumenata o logorima u BiH, a prema njegovom tvrđenju ne bi bilo progona Srba iz Zapadne Slavonije da je armija pružila efikasnu pomoć.
'Ima indicija da armija nije htela da pomogne tom narodu' - rekao je on. - 'Mangupi iz Vlade Zapadne Slavonije negiraju i postojanje logora za Srbe u Marijinom Selu, a pobijene Srbe su prikazali kao žrtve agresije u borbi. Zašto? Isto se dogodilo i u Vukovaru: armija je blokirala istragu i samo zahvaljujući jednom hrabrom istražnom sudiji znamo za dvadesetak žrtava! Isto su uradili i sa zataškavanjem zločina nad vukovarskim bebama, a pustili su i zločinca dr Vesnu Bosanac...'. Skup danas nastavlja rad. (Danica Đurđević)
***
SIGNALI TUZLI ZA PREGOVORE (Požarnica, 6. avgusta):
Skupština novoformirane Srpske opštine Tuzla poslala je onomad apel Organizaciji ujedinjenih nacija, KEBS-u, Međunarodnomkomitetu Crvenog krsta i na još neke adrese, apel za uspostavljanje humanitarnog prolaza od grada soli do semberijskog zaleđa. Najmanje pedesetak hiljada Srba i Muslimana, na obe strane fronta koji e na Požarnici drži mesecima, u tom koridoru nazire prvi uslov za oslobađanje od paklenog ratnog košmara.
Na srpskoj strani ponavljaju, uporno i ubedljivo, pozive tuzlanskim Muslimanima na razgovor, naglašavajući da ne postavljaju nikakve prethodne uslove.
Samo dvojica od ukupno devet odbornika Srpske demokratske stranke nisu uspela da se probiju na slobodnu teritoriju. Jedan od te dvojice Tomo Bogičević uhapšen je. Sve do pre petnaestak dana održavane su kakve-takve telefonske veze sa gradom. Otada se novosti mogu čuti samo od vrlo retkih prebega koji nekim čudom uspevaju da se provuku kroz gustu rovovsku liniju tuzlanske odbrane i kroz minska polja. Njima, kao i svim punoletnim ljudima, koji su napustili grad posle 10. aprila i poznatog masakra vojne kolone, po odluci hrvatsko-muslimanskog kriznog štaba oduzeta su sva građanska prava. Reč je o 12.000 ljudi, mahom Srba ali i drugih nacionalnosti.
Photo: Stock
U Tuzli je ostalo još petnaestak (po nekim procenama čak dvadesetak) hiljada Srba. U Skupštinu srpske opštine stižu uznemirujući podaci o njihovom tragičnom položaju, o nestašici hrane, o epidemiji bolesti sa nepoznatom dijagnozom (plikovi po telu). Naime, u Tuzlu se sručila i lavina od nekoliko desetina hiljada izbeglica. Srpski vojnici su se na požarničkom frontu, pre desetak dana, ipak nepotrebno čudili zašto muslimanska strana ne pušta kolonu izbeglica, svojih saplemenika iz Brčkog, prema gradu, nego je, ispraćena pucnjavom 'zelenih beretki' morala da potraži privremeno sklonište u Semberiji. Šta se događa u Tuzli govore i svedočenja o domu siročadi sa mnogo srpske dece koja su ostala tamo...
Zbog svega toga, smatra se u vrhu Srpske opštine Tuzla, treba što pre razgovarati. Stigle su informacije da su Tuzlu preuzeli Hrvati sa izvesnim Perom Vasiljem na čelu. 'Ako je to istina', kaže republički poslanik za ovaj kraj Milan Tešić, 'onda se možda ukazuju neke šanse za dijalog'.
Tuzlanski Srbi, čija opština obuhvata pet sela (Požarnicu, Kovačevo Selo, Čatlović, Simin Han i Kovačicu) sa oko 25.000 stanovnika, osim humanitarnog koridora, traže i otpočinjanje procesa razgraničenja. 'Decenijama je izgrađivana industrija i infrastruktura, između ostalog i našim novcem, i zato predlažemo početak pregovora o deobnom bilansu. A granica bi išla maticom reke Jale do bivše zgrade vodovoda, onda preko brda Trnovac obuhvatajući srpsko groblje do bivše kasarne Soline, a onda prema brdu Tetima na Majevici...'
Muslimanski deo Tuzle, sa vrlo snažnom industrijom, ostao bi povezan sa područjem Banovića, Lukavca, Maglaja, Zenice. Ćutanje na drugoj strani Srbi tumače samo kao nespremnost za razgovore, odnosno kao iščekivanje povoljnijih rezultata na bojnom polju u velikoj ofanzivi koja i u ovom delu Bosne, po nekim procenama, preti da se razvije.
U međuvremenu, Srpska opština Tuzla, koja je dosad bila pod vojnom upravom, konstituiše se tako da će imati sve institucije, a razmišlja se i o oživljavanju privrede. Iz Tuzle je izvučeno dosta mašina i uređaja, i toliko autobusa da se može osnovati posebno preduzeće, barem za lokalni saobraćaj. Pored ostalog tu je i dvadesetak milicijskih vozila. U Beogradu i još nekim gradovima rade predstavništva tuzlanskih firmi, koja su - kako se ovde ističe - postala privatna prćija izbeglih direktora. To sve treba popisati kao opštinsku imovinu. Reč je o ogromnom kapitalu, smatraju (bivši) Tuzlaci, ne skrivajući nadu da on neće biti otuđen... Zalaganje za koncept saveznog premijera Panića - zaključuju u Požarnici - nije bacanje koplja u trnje; bez demilitarizacije nema mira. Ostaće vapaj u pustinji rata ako Tuzla ne prihvati pregovore. Nadu, međutim, pobuđuju pokušaji bijeljinskih Muslimana da preko svojih veza povuku prve mirotvorne poteze. (Radovan Kovačević)
***
KO SE SVE BIJE U BOSNI
Vest da je razoružano i uhapšeno 70 pripadnika paravojnih formacija u Zvorniku, reklo bi se, kuriozitet je za ove prostore. Zapravo, još 1990. godine, bivše Predsedništvo SFRJ počelo je sa donošenjem niza odluka o razoružavanju paravojnih formacija. Međutim, nikad nijedan 'paravojnik', a još manje neka paravojna jedinica nisu zvanično identifikovani, a kamoli razoružani.
Pritisnut iz inostranstva, a pred međunarodno priznanje Hrvatske, Franjo Tuđman je svojevremeno uhapsio Dobroslava Paragu, pokušavajući da na taj način stavi pod kontrolu njegove 'hosovce'. No, Paraga je uskoro pušten, nijedan 'hosovac' nije razoružan, a javnosti nije poznato kakav je sporazum sklopljen između Tuđmana i Parage...
I, evo, prvi put je, po zvaničnim izveštajima, MUP Srpske Republike Bosne i Hercegovine izveo je hapšenje 'hajduka i harambaša'. Taj postupak obelodanjuje dosta toga, najvažnije saopštava se i time da se Srpska Republika BiH konsoliduje: ako hapsi pripadnike paravojski znači da ima zvaničnu, regularnu vojsku. Zatim, ako Srbi u BiH hapse i razoružavaju svoje paravojske, podrazumeva se da Muslimani i Hrvati treba to isto da učine...
No, to, reklo bi se, teško da će se dogoditi, bar u dogledno vreme. Jer pre neki dan je komandant Izetbegovićevih snaga Sefer Halilović uputio apel 'da svi naoružani građani, grupe i pojedinci nastave ofanzivu i ispišu najsvetlije stranice istorije'. Ovakva javna poruka otkriva da Izetbegović i njegova vlast nimalo nisu 'rezervisani' prema paravojnim formacijama, već da i pojedince pozivaju u oružani boj. Sa druge strane, pak, 'Izetbegovićeva država' nema regularnu armiju. To što postoji, neorganizovano je...
U bosanskohercegovačkom 'karakazanu' i dobro upućeni teško da mogu da razaberu šta je šta i kakvih sve vojski i paravojski tamo ima. recimo, više se ne krije da na tlu BiH operišu brigade regularne Hrvatske vojske. Zatim, tu su pripadnici ZNG koji su rodom iz BiH, a ratovali su kao dobrovoljci u Hrvatskoj, pa se vratili u rodni kraj. Ima takvih i 'hosovaca', ali i onih koji su iz Hrvatske došli kao dobrovoljci. Ko su pripadnici 'crne legije' i ustaških jedinica i, ko im komanduje, pouzdano se ne zna.
To pitanje 'ko kome komanduje' u 'hrvatskom kantonu' u BiH je krajnje složeno, a trebalo bi da je Mate Boban taj koji zapoveda 'vojskama i paravojskama'. Međutim, ne zna se da li ga Paragini 'hosovci' slušaju. Zatim, valjalo bi predpostaviti da regularnim jedinicama Hrvatske vojske komanduje Vrhovni stožer iz Zagreba...
Logična pretpostavka bi bila da se uvid u delovanje paravojski može dobiti ako se prethodno analizira njihov nastanak. No, to je prilično složeno. A kako bi drugačije u BiH i bilo?
Kod nas se neko vreme 'uvrežilo' shvatanje kako su paravojske u stvari stranačke oružane jedinice. To je tako u početku bilo. Začetke paravojski stvarale su SDA, HDZ, HSP, a kod Srba SDS. Sve je to bilo polulegalno, jer se predstavljalo da se 'naoružavanje naroda' obavlja 'pod kapom' teritorijalne odbrane, koja je zvanično jedina bila priznata...
Druga definicija paravojski bi bila da su to oružane jedinice koje ne pripadaju regularnoj armiji. A regularna armija u BiH bila je JNA. No, dogodilo se da je SDA baš Armiju proglsila za 'najveću paravojsku' u BiH, pa su pre izbijanja građanskog rata u BiH muslimanske i hrvatske paravojske napadale objekte i ljudstvo JNA...
No, kakvo je faktičko stanje u Bosni i Hercegovini? Procenjuje se da muslimanske snage, u kojima su domaći Muslimani, ali i oni iz Sandžaka, pa takozvane 'Kučanove zelene beretke', odnosno Muslimani iz Slovenije, zatim Durakovićeve 'crvene beretke' i mnoge manje lokalne jedinice na čijem su čelu 'handžar babe', broje ukupno oko 80 hiljada naoružanih ljudi. Takođe se procenjuje da u BiH ima oko 30 hiljada pripadnika Hrvatske vojske, a da naoružanih bosanskih Hrvata ima oko 35 hiljada... Tu su još, vele, 'beli orlovi', 'Mladi ravnogorci'....
Surovost građanskog, etničkog i veskog rata u Bih proizilazi i iz činjenice da tu deluje mnoštvo paravojski, koje ratuju protiv protivnika, ali i pljačkaju civilno stanovništvo...
PHOTO: Stock
Postupak Srpske Republike BiH kojim započinje eliminaciju paravojski na svojoj teritoriji i u tom smislu je pozitivan čin. No, treba reći da je taj akt naišao i na žestoku reakciju, recimo kod Omladinske organizacije Srpskog rojalističkog bloka. Saša Vučinić, komandant 'Srpskih sokolova' izjavio je da među uhapšenima ima 48 pripadnika pomenute omladinske organizacije, odnosno članova odreda 'Mladi ravnogorci'. Rekao je i to da su oni nepravedno uhapšeni (u trenucima kad su čuvali srpske kuće), ocenjujući 'operaciju hapšenja još jednom prevarom komunista, ovog puta u tandemu Milošević - Karadžić- Panić'. Tražio je da se uhapšeni u roku od tri dana puste iz zatvora. U suprotnom, rojalistička omladina će pozvati sve svoje dobrovoljce da oni oslobode svoje ratne drugove. 'No, to će ujedno značiti obajvu rata - Srbin na Srbina - koji će se najverovatnije proširiti na Srbiju i Beograd', preti Vučinić...
Reagovao je i SNO. Ova stranka smatra da nije potrebno da u BiH idu paravojne formacije kad Srpska Republika BiH ima svoju regularnu armiju, ali da ne treba 'ni prinositi žrtve na oltar novog međunarodnog poretka'.
Akciju razoružavanja paravojnih formacija na teritoriji BiH podržala je i Srpska radikalna stranka. 'Zadnji je bio čas da se te razbojničke bande - koje su na ataru Zvornika harale, pljačkale, šikanirale stanovništvo i uporno pokušavale nasilno da smene lokalno stanovništvo - razoružaju i uhapse', rekao je dr Vojislav Šešelj, predsednik SRS. Uostalom, reče Šešelj, na tom području postoji i mora delovati samo vojska Srpske Republike Bosne i Hercegovine.
Da li će stopama dr Radovana Karadžića krenuti i Alija Izetbegović i Mate Boban, ostaje da se vidi. Početni korak načinili su Srbi, jer, kako reče prvi čovek srpskih radikala, u tradiciji srpskih vojnika nije haračenje, već viteštvo. (Stana Ristić)
- Sent using Google Toolbar"
Tuesday, March 1, 2011
e-novine.com - Kustin prijemni ispit za nebeski narod
e-novine.com - Kustin prijemni ispit za nebeski narod:
A Petru Lukoviću poručujem: Jebe ti se za Kustinu tužbu! Biće presuđeno, razume se, u korist šeika sa Mokre gore, kako si ga blagoizvolio nazvati, ali ti si građanin Sarajeva, pa ćemo organizirati skupljanje para za još jednu Kustinu žrtvu. Sarajevo je, mislim na ono koje volim, jer postoje razna Sarajevā, u stanju finansirati Kustu bar još dvadeset godina
Photo: clae.lu
12. Kusta kao Jalta
Kao častan čovjek, Kusta se s pravom ljuti što nismo zaboravili da je bio paž na dvoru dedinjskoga Kana. Ali ne pitajte kako možeš godinama biti skutodrža čovjeku kome se danas sudi za genocid a ostati častan. Kusta to može, jer, ako dopustite da citiram sebe, vrlina bestidnosti je u tome što omogućuje da uvijek ostaneš neumiješan u gadarije koje si činio. Kusta može ostati častan iako je Slobu ljubio u meso previđeno za sjedenje, isto kao što je ostao Emir a postao pravoslavni hrišćanin.
Kad je pred svetom objelodanio da je hrišćanin, umjesno je bilo Nikolaidisovo pitanje: je li sad Lazar, Živojin ili Vukašin? Jer 'gdi ima imena, ima i simena', rekli bi Dalmatinci. Pitanje je Kustu toliko uvrijedilo da je uložio tužbu i dobio odštetu za pretrpljeni duševni bol, ali čeljade zdrave pameti mora se upitati: zar možeš postati pravoslavac a ostati Emir? Zna se kako se postaje rišćanin. Davno je slijepi guslar rekao: 'Od Ajkune gradi Anđeliju!'
Ljubaznošću Marka Vešovića prenosimo deo njegovog neobjavljenog rukopisa, Dva i po četnika, u kojem se bavi 'Slobinim lovačkim kerom Novakom Kilibardom iz Banjana, Slobinim povjesničarem Zoranom Lakićem iz Podgorice i Slobinim režiserom Nemanjom Kusturicom sa Gorice'.
Ima ih koji tvrde da se Kusta potpisuje kao 'Ajkuna, to jest Anđelija', a meni je očito da se Kusta kazuje pravoslavcem ne zato što se opametio i vratio veri pradedovskoj koju je izdao koznakad, već da bi mogao biti i Srbin i Crnogorac. Uz to, Srbi su danas liberalniji nego ikad, u njih sad može što nije moglo prije: ako možeš biti 'nerođeni Srbin', što Kusta ne bi mogao biti nerođeni polu-Srbin-polu-Crnogorac? A takvim je dozvoljeno da se zovu kako hoće: ni piscu Proklete avlije, koga je Nikolica Koljević proglasio 'najvećim nerođenim Srbinom', nije dirano u ime i prezime. Uostalom rođenih polu-Srba-polu-Crnogorca ima lopatom da ih zgrćeš, pa mi se čini da Kusta sebe broji i u Njih i u Nas kako bi potvrdio i utvrdio vezu između Srba druge klase i Srpskog cveća.
Kusta je, dakle, Jalta na dvije noge: fifti-fifti. Dopola je Srbin, otpola Crnogorac i, kad sam čuo taj haber, da mi je išta značila pripadnost naciji, ispisao bih se iz Crnogoraca, bih, očiju mi, da se ogradim od divljaka, i upisao u Bošnjake da ih djelomično obeštetim za gubitak. No pošto je barjak crnogorski za mene obična krpa plus štap, Kusti praštam što mi je sunarodnik, ali time se ne rješava glavno: kako ćemo ga podijeliti kad na referendumu kažemo da nam ne godi klima u srpskom raju? No možda je moja nedoumica izlišna, možda je omjer u Kusti kao u državi SiCG, što bi ovu zaguljenu stvar bitno uprostilo: ako se 95% Kuste učlanilo u njih Srbe, a 5% se učlanilo u nas Crnogorce, Koštunica može, bar što se mene tiče, da nosi sve!
13. Postmodernist Kusta
'Francuska je', rekao je Kusta novinaru u Kanu, 'zemlja najdraža mom srcu, ali vi imate jednu grupu intelektualaca neverovatne taštine. Toliko spremnih da brane moral. Ali, u ovo naše vreme, moral je relativna stvar'. Tako kaže jučeranji Slobin konjušar a danas Mojsije koji nam je sa Sinajske Gorice snio nove moralne tablice. 'U naše vreme', veli, a potom dođe do migrene poznata i kao stanična drolja ofucana priča o relativnosti morala. Vazda je bilo kustā za koje je moral bio ne samo 'relativna stvar' nego su vlastiti nemoral kušali proglasiti moralom svog doba, a u drukčijim poimanjima morala vidjeli izraz 'nevjerovatne taštine'. Ima li šta novo u toj priči kojom Kusta svoju moralnu kaljugu diže na razinu općeg moralnog zakona?
Vaša tužba protiv e-novina pravo je umetničko delo: Aleksandar Lukašenko odaje priznanje Nemanji
Photo: FoNet
Kusta kaže da je 'pjesnik, buntovnik, čovjek koji istražuje kako svijet funkcioniše. A što više istražujem, sve sam više razočaran čovječanstvom'. Tako mu i treba! Tog buntovnika sa idealističkom havanom u zubima, kad je počeo sa istragom, upozorio sam da odustane od ćorava posla, jer će se neizbježno razočarati. Nije me poslušao. Možda je krivo njegovo kućno vaspitanje: možda je sinu policajca istraga ušla u krv? Kako god bilo, istraga je pokazala da je čovječanstvo iznevjerilo nade koje je Kusta u njega polagao, obistinilo se najcrnje njegovo strahovanje: ljudi nisu na visini zadatka!
Ovaj Kusta koji je 'čovječanstvom sve više razočaran' isti je onaj Kusta koji je bio sve više očaran Slobom za koga se, malo kasnije, zainteresirala grupa haških 'intelektualaca nevjerovatne taštine', 'spremnih da brane moral', jer ih niko nije upozorio na Kustino otkriće da je moral, zapravo, Slobin dinar devalviran 84 milijarde posto. Haški intelektualci, koji su propustili obavijestiti se da smo u postmodernizmu koji veli da nema jedna nego milion jedna istina, zavrli su, u Bosni bi rekli zajunili, da Slobi odrežu nešto malo vječite robije na temelju zastarjelog morala i još zastarjelijeg uvjerenja da je jedina istina ono što piše u dokumentima, pa kako da se Kusta ne razočara u čovječanstvo koje je u Hagu krenulo ne prema 22. već prema 19. vijeku?! Kusta odavno vjeruje: ako hoće da uspješno radi za srBsku stvar, obavezan je upotrebljavati isključivo svoje najgore osobine.
Babe i šarafi: Emir nakon čitanja prvog nastavka Vešovićevog teksta
Photo: Stock
Kad se iz Slobom sve više očaranog podrepaša iščaurio u čovječanstvom sve više razočaranog genija, upitao sam se: je li ljudski rod smio ići toliko daleko da razočara Slobinog umetnika? Ne bih volio biti u koži tom čovječanstvu, jer Veliki Režiser, koji je za pedalj veći nakon svakog lošeg filma, lako bi svojom umjetnošću mogao u zrak dići temeljne ideje u koje “dvonošci bez perja” još vjeruju, a onda se možemo, burazeru, slikati. Kusta je već započeo minerske radove: filmom Život je čudo energično se, veli, 'ogradio od ideje da treba naznačiti naciju koja je u pravu, i naciju koja to nije, napadača i napadnutog'.
Ovdje su pobrkane babe sa šarafima, što me ne čudi: ne jednom sam se uvjerio da Kusti, kad obrazlaže svoje stavove i sudove, logika nije jača strana. Jer Savaotu treba prepustiti odgovor na metafizičko pitanje: koja je nacija u pravu a koja krivu, ali na posve fizičko pitanje: ko je napadač, a ko napadnuti, mora se odgovarati ovdje, na zemlji, mada to Kusti nije po ukusu, jer bi se, u protivnom, ljudski rod pretvorio u ribnjak sa piranama.
U tekstu zbog kojeg ga je Kusta tužio, Andrej Nikolaidis njegove riječi komentira ovako: “Emiru se ne dopada podjela na one koji su napali i ubijali i one koji su se branili i ginuli... Kad se tako shvati moral, sve je moguće, pa i braniti ljude koji su bombardovali grad u kojem je rođen, moguće je i stati na stranu dželata u Srebrenici. Jer po Emiru, nema onih koji su u pravu. Nema pravednih – to je najstarija odbrana onih koji su debelo zgriješili”. Tačno, ali je Andrej, kad je ovo pisao, smetnuo je s uma da živi u zemlji gdje je nastala poslovica koju je zabilježio Vuk: “Ko istinu gudi, gudalom ga po prstima biju“, a zaboravio je i da se hulja ne popravi kad mu kažeš da je hulja, mada hulji treba reći da je hulja, jer će uobraziti da je majkatereza.
Emir Kusturica se svojim filmom oštro ogradio od pitanja ko je dželat a ko žrtva, na šta, kao privatna osoba, ima pravo, ali on je i režiser koji rekao: 'odavno živimo i patimo baš kao u filmu', što je, naravski, značilo kao u Kustinom filmu. Tu i jest nevolja: sve više razočaran u čovječanstvo, Kusta sve više kuša da u svojim filmovima ukloni pregradu koja nas odvaja od pirana. A pošto čovječanstvo živi kao u filmu, jednom će, ako Kusta nastavi s razvaljivanjem svega u šta se hiljadama godina vjeruje, na ovoj planeti ili biti kako kažu Kustini filmovi, ili nas neće biti. Ima li ko da Kustu na vrijeme zaustavi u njegovu paklenom naumu? Već je ismijao pojmove dželat i žrtva, što znači da je čovječanstvo, kako god uzmeš, dužno da po Kustinom receptu prestane razlikovati koljača od zaklanog. Ima li iko da organizuje planetarni miting s parolom: 'Dolje postmodernizam!'
Kusta je korjenit postmodernist, i to je novo u njegovoj do glavobolje poznatoj priči o relativnosti morala. Tečaj iz postmodernizma završio je na Gorici, među jalijašima, koji su mu objasnili da je predrasudu zvanu moral Ajnštajn srušio teorijom relativiteta i nije čudo što danas u Kustinim očima napadač i napadnuti, žrtva i krvnik idu u pljesnive pojmove iz predslobinske epohe, daleke od nas kao vrijeme kralja Artura. U načinu kako francuski intelektualci brane toliko 'relativnu stvar' kakva je ljudski moral, Slobin vodonoša vidi isključivo dokaz 'nevjerovatne taštine' koje je ova brkata igumanija iz Gračanice posve lišena. Kusta zapravo kaže: ko su, bre, oni? Ako bi ko trebalo da bude tašt, onda sam to isključivo ja. Zar uobražavaju da mogu izricati moralne sudove o mom genijalnom delu? Zar uobražavaju da njihovo brbljanje neko brenuje? Oni mi, kao, čuvari morala? Kako možeš čuvati nešto čega zapravo i nema?
Omiljeni diplomatski gost: Nemanja na prijemu u italijanskoj ambasadi
Photo: FoNet/Aleksandar Koković
Kusti ovo nije prvi već 17. put da Kusta drži propovijedi ozdo, iz svoga gliba: 'Ko se u početku', rekao je 1977. godine, 'nije prevario u g. Miloševiću taj nije reagovao ljudski'! Svoj rad na Slobinu dvoru – gdje je bio sluga, Vaistina ili Goluban, ne znam, ali sluga – proglašava trijumfom vlastite ljudskosti. Klanjanje dedinjskom mesaru jak je razlog da se ćuti nadmoćnim nad onima kojim nije pošlo za rukom da se u Slobi 'prevare' i da, kao Kusta, pred njim kleknu u stavu adoracije. Ti, koji se nisu 'prevarili', nisu bili sposobni za ljudsku reakciju, i samo oni koji su, kao Kusta, bleknuli za Slobom, ispoljili su svoju čovječnost. Da su “neprevareni” dopustili da ih Sloba omađija kao Kustu i da su viknuli: 'Sve će njih Slobo srediti!', dokazali bi da su istinski predstavnici najrazvijenije grane primata, nepatvoreni, stopostotni homosapiensi. Emir Kusturica je mnogo veća ljudska mizerija nego što sam pretpostavljao.
14. Kusta položio za Srbina
Podgoričke Vijesti javljaju da je Emir Kusturica s odlikom položio za Srbina. Neki vele: nije položio nego je sebe prisajedinio nebeskom narodu. Ali nije važno je li položio prijemni ili sebe pripojio Srbima da ih pojača, zapravo da pojača i Njih i Nas, što mora biti pozdravljeno, pošto nema dvojbe da je krštenjem u crnogorskom namastiru Savina, gdje je proizveden u Nemanju, želio da simbolično učvrsti veze između dva oka u glavi, kako su ta dva naroda nazvani na mjerodavnom mjestu, jer Kusturica nije sav i svuda Srbin nego je i Crnogorac, mada nije rekao koliko posto, ali nema sumnje da se u njemu preslikava država nastala prisajedinjenjem Crne Gore Slobodanu Miloševiću.
Vijesti su donijele i sliku novopečenog Nemanje sa osmijehom istaknutim kao barjak na najvišoj kuli netom osvojene tvrđave, ali nije navedeno ime kuma koji ga je prilikom krštenja držao na rukama. Kažu da je to bio vladika Amfilohije, kolokovijalno Risto Sotona, što je mogućno: na kuma nižeg ranga Veliki Režiser sumnjam da bi pristao, mada mi se ne čini da mu je dao sasvim precizno ime. Da su mene pustili da ga krstim, dao bih mu mnogo pogođenije ime: sin Muratov morao bi se zvati Lazar.
Brothers in arms: Nemanja & Risto, hard-core vernici
Photo: Combo
Nemojte misliti da iz mene govori zavist čovjeka koji je svojedobno ljosnuo na prijemnom za Srbina, što me onda bacilo u očaj, a sad mi je jasno: to što sam ostao Crnogorac dokaz je da bolje nisam ni zaslužio, jer, što rekao Kanjoš Macedonović, bolji i viši odoše boljijema i višijema, a ja jedva zapadoh vas, braćo Crnogorci, i zato nije riječ o zavisti, čak se trudim da budem objektivan, a tome u prilog evo jedno priznanje: gledao sam posljednje Kustino djelo i priznajem da danas na njega mislim sa nježnošću koja me podsjeća na Trst: uveče, spremajući stvari pred odlazak, s nježnošću sam mislio na grad u kojem sam se sedam dana smrtno dosađivao. Iz tog filma bije žal zbog nestanka Jugoslavije, stoga mi mnogi prizori iz ovog remek-dela – drukčije filmove sin Muratov ne umije da pravi – liče na bočice sa suzama rodbine koje su stari Rimljani stavljali u urnu pokojnikovu.
Pomišljam da ga je na krštenje prisilio i Andrej Nikolaidis svojim pitanjem: ako si pravoslavac, jesi li sad Anđelija ili Jevrosima? Prozirem i da je Muratov sin sebe promakao u Nemanju i zato da bi se o njemu imalo šta pričati, jer taj ne misli da se smije brojiti u žive ako se o njemu ne priča: za ovog režisera, slava se, pored materijalnih dobra koja mu je namrla, sastoji u zadovoljstvu da čuješ priču drugih o tebi, stoga je postao dosadan kao cetinjska kiša, jer već desetak godina postupa na istovjetan način: čim posumnja da su ljudi prestali, ili da bi mogli prestati s pričom o njemu, Muratov sin uzburka javnost novim atentatom na razum, na istinu, na moral, na dobar ukus. A kad opiči po nama koji smo ostali u Sarajevu pod granatama njegovog Slobe, uvijek kažem: 'Nikad gori nije boljima od sebe priredio žalosniji dan'! Mada ga je bar u mojim očima često izvinjavala ljupkost onog što čini: kad kleči pred Slobom, Muratov sin mi je ličio na curicu kleklu da bere visibabe.
Maradona iz Drvengrada: Emir K.
Photo: EPA
Čak pomišljam da će Kusta, ako umre, posegnuti za čudima kako bi svijet nagnao da i dalje o njemu priča, za čudima ne manjim od onih koja je posthumno počinio župan Nemanja u monaštvu nazvan Simeonom. Ima ih koji Muratovog sina već zovu Emir Mirotočivi, što je, dakako, aluzija na Simeona koji je nakon smrti odbio da se raspadne, kao sav pošten svijet i, zavrnušvi šiju zakonima biologije, počeo da iz sebe ispušta miro, to jest mirisno ulje, čime je izborio titulu sveca. “To su zlobnici”, kaže mi prijatelj. “Ko?” “Ma ti koji ga zovu Emir mirotočivi”. “A ja, burazeru, mislim da su potplaćeni. Od Kuste. Koji si priprema zagrobnu karijeru. Pa odlučio da, preko plaćenih duša, pusti buhu navakat. Te ako jednom Muratov sin, ispuštanjem mira, prepiše svetog Simeona, nemojte reći da blagovremeno nisam upro prstom u ovaj društveni problem”.
Muratov sin je povukao veličajan potez u pravi čas: trebalo je nešto poduzeti protiv srpskog beznađa nakon tolikih poraza u ratovima za Veliku, beznađa koje je, zalivano suzama zbog poraza, ižđikalo nebu pod oblake. Sin Muratov je od Noge čuo i upamtio Dučićev stih: 'Samo buktinjama zbori se kroz timne' i odlučio da, u svesrpskom mraku, sebe prečini u baklju koja je planula u posljednji tren, jer ono malo svjetla što ga još ima u srBskoj duši svelo se na slabašan plamičak – ugasio bi ga i šapat.
Uz to, kvalitet srBske nacije u posljednjih petnaestak godina padao je vrtoglavom brzinom: neki vele da je devalvacija Srbina bila upravo proporcionalna rastu topčiderske inflacije, u čemu bi moglo biti istine, jer otkud im, Gospode, odjednom onolika ološ? Marko Darinkin je predslobovske Srbe znao kao narod visoke kvalitete, predstava stečena uglavnom iz njine književnosti koja i jest istinska povjesnica svakog naroda. Čitao sam, na primjer, u Kraljičinoj Anđeliji, istorijskom romanu Čedomilja Mijatovića, priču o srBskom velikašu Mačkiniću koji je, testamentom, svoju suprugu ustupio drugom: ne vjerujem da je ikad i jedan plemić na trećoj sunčevoj planeti toliko daleko otišao u velikodušnosti.
Kako god bilo, Muratov sin mora da je osjetio: pet je do dvanaest da nešto poduzme protiv pojave koja ne raduje ni mene, zakletog vekovnog mrzitelja Srba. Ne raduje, jer sam još zakletiji biofil, onaj koji neizlječivo boluje od ljubavi prema svemu istinski živom, stoga mi se oko srca svije tuga čak i kad čujem imena mnogih današnjih Srbalja: zvuče mi kao ničija, kao da su ispisana na hiljadu godina starim grobljanskim pločama. Radi se o pojavi na koju su blagovremeno upozorili komunisti: njihovu priču o odumiranju nacije prelako smo proglasili bapskom. Opet sam iščitao sve što su najpametniji među njima kazali o tome i odgovorno tvrdim da nisu griješili kad su obrazlagali zašto nacija odumire, ali – koja nacija, to su propustili da kažu, stoga ono najdublje što su rekli o toj pojavi djeluje mi kao egzaktan opis srBske budućnosti, ukoliko se Muratov sin opet ne isprsi i kaže: “Srbi će odumrijeti samo preko mene mrtva”. I isprsio se. Na vakat.
Ovo je drugi put da im sin Muratov u odsudnom času priskače u pomoć. Prvi put je stao na njinu stranu kad se 1 800 000 Muslimana iz BiH odlučilo za genocid nad 9 000 000 Srba, plus genocid nad JNA. Tada je rekao: “Možete, ali preko moga leša.” Znamo šta se potom zbivalo. Sad sin Muratov opet pravi neprocjenjivu uslugu Dušanovim potomcima: ni najveći neprijatelji SrBstva ne mogu poreći da je, promičući sebe u oficijelnog Srbina, Nemanja znatno popravio kvalitet nacije debelo osramoćene u ujediniteljskim ratovima koja bi se, uz to, pogledamo li realne pokazatelje, mogla nadati brzom nestanku.
Na pomolu je paradoks: genocid koji je nebeski narod upriličio nesrbima mogao bi mu doći glave, što istoričari zovu efektom bumeranga: Historijska Nužnost odlučuje da nestaneš Ti koji si poduzimao sve da nestanu Drugi. U tuđ nestanak uložio si toliko biološke, duhovne, moralne energije da ličiš na boksera koga, kao pobjednika, iznose iz ringa na nosilima. Srbinova duša konstantno vene, jer više ni jednom laži nije krijepljena, vene kao uostalom sve što u jednom narodu više gotovo nikom nije potrebno. Jest, odasvud pristižu glasovi da Srbinu nema spasa i da više nema su čim izić pred Miloša: ostaje mu da se, pun sačme koju u sebe sasuo iz sopstvene dvocijevke, kao odstrijeljena divljač skljoka u prvu paprat na koju naiđe.
To ne znači da Muratov sin mora protiv odumiranja Srbalja poduzimati energične akcije, koje su moguće, čak poželjne, ali nisu obavezne, jer meni se čini: dovoljno je golo prisustvo novokomponovnog Nemanje među Srbima pa da ih krene karta, ili bar da osjete kako im je ubrizgano po petsto kubika optimizma, prijeko potrebnog u dane općeg leleka nad vlastitim porazima. Miodrag Stanisavljević to je bolje izrazio: “toga plakanja nakon platkanja”! Da se ja pitam, Nemanju bih ukazom proglasio ministrom za optimizam. Doživotnim. No, i ovako, rezultati koje će postići na tom polju, uvjeren sam, biće blistavi, jer Muratov sin ne može si dozvoliti da ga srBski pesimizam otruje: pobjednički pehari, kojih su njegove vitrine krcate, u tom slučaju bi mu izgledali kao urne s pepelom pokojnika.
Nakon učlanjenja Muratovog sina u Srbe, taj narod će morati da pazi šta radi, jer više ne može reći da nema kome uzeti obraz! Sin Muratov je vazda čuvanje obraza stavljao na jednu, a sve ostalo na drugu stranu, i neće dopustiti da mu sunarodnjaci na obraz udaraju, zato lijepo mogu zamisli vrijeme kad će Srbin, koji je u krčmi zamahnuo flašom Rubinovog vinjaka da razbije glavu Srbinu, od tog nauma odustati u zadnji čas: 'Jebo bi ti ja kevu, da znaš, no ne mogu zbog Nemanje'.
Trijumf pravoslavnog inžinjeringa: Nemanja, živi svetac
Photo: 24sata.hr
Kako god uzmeš, slučaj Muratova sina moramo ubrojiti u najveće, kao suza čiste pobjede pravoslavlja otkako ono postoji. Preciznije, radi se o pobjedi vjere čije temelje je udario Sveti Sava, jer o drugim verzijama pravoslavlja ne znam mnogo, dok o svetosavlju znam sve, ili gotovo sve. Kad kažem svetosavlje, ne mislim na bandite pod kamilavkama koji su blagosiljali Slobine i Rašove koljače. Ne misli na obeborpopa Paju koji je skoknuo da poškropi svetom vodicom srpske topove kad je Mladić krenuo na Goražde. Ni na gergu bezbožnika koji Karadžića kriju, kao svilen jagluk, u svoja njedra, a kad drže liturgiju, polaze od pretpostavke da Bog ne zna šta mi ovdje radimo, kao što ni Tito 'nije znao' šta se čini na Golom otoku, iako ga je stvorio. Ne mislim na pastijerskim štakama oboružanu alašu čije je njuške dosta pogledati pa da ti pravoslavna vjera postane kao nerazgažena proteza koja te krvnički žulja. Ne mislim na popiće, popove, popende, popeskare, popesine i populjine, obučene ne u crne matije već u srednjovjekovni mrak što ga nose u duši, a kad ih slušaš, bude želju da kažeš Njegoševim desetercem: čudne stoke, Bog ih posjekao. Ne mislim na mantije čije te bezbožničko blejanje prisiljava da pomisliš: možda vaseljena jeste kruna na božjoj glavi, ali je Zemlja njegov nužnik. Već mislim na svetosavlje kao takovo, svetosavlje po sebi i za sebe, koje je vazda bilo dražesno i otmjeno, stoga me podsjeća na ruke engleske vojvotkinje koje, dok sprema čaj za goste, s neopisivom ljupkošću posluju oko šalica od kineskog porculana. To i takovo pravoslavlje doživjelo je još jednu blistavu pobjedu kad mu se priključio sin Muratov, jedan od najrafiniranijih primitivaca koje znam. Toliko krupna pobjeda svetosavlja dovoljna je da danas, kad je ta prefinjena bitanga, ta produhovljena vucibatina krštenjem podvrgnuta drukčijem postojanju, zaboravimo dane kad su mu šake služile kao dvije alatke za pljeskanje dedinjskom kasapinu.
15. Kusta ga puši Sarajlijama
U sarajevskom sedmičniku Global Kusta veli: “Naravno da je tragedija Srebrenice i moja tragedija. Desila se mome narodu, ljudima koji govore moj jezik i naravno da ću biti osetljiv na nju“. Nad Kustinim, dakle, Bošnjacima, Kustini su, znači, Srbi – jer Nemanja je dvovalentan, kao atom kiseonika – u Srebrenici napravili zločin, znamo i koji, jer je definisan u haškoj presudi, stoga se Kusti danas čini da je i sam donekle strijeljan u Kravicama. Ova mješavina Srbina, Bošnjaka i Crnogorca, ovaj genije sa tri oka u glavi, prisilio me da se sjetim Dimitrija Karamazova: Preširok je Nemanja. Ja bih ga suzio!
Dječji pjesnik sa Durmitora je, dakle, genocidom u Srebrenici priredio tragediju i Emiru Kusturici, ali se igrom nevesele sudbe, kad je Istrebljivača uhitilo, desilo da mu Nemanja zapoje akatist: ”Ko ne voli Dabić Rašu popušio kitu našu”. Šta ćete, dešava se. Omakne se. Nitko nije savršen. I mada je samom sebi zabranio pušenje, Kusta nije odolio kušnji da ga u Globalu malo dudla Sarajlijama. Slobina kurvetina, koja danas kaže da je Srebrenica i njena tragedija, veruje da su nam Mladićeve granate toliko “razvukle pamet“ da nas može obenđijati blejanjem iz poze Nemanje Mirotočivog.
Zvuci s Mokre gore: Nenad Janković i Jimmy Page
Photo: Stock
Zanimljiv je i četnički futur Kustin. Negdje sam napisao da se četnici, nedvojbeno, jesu borili protiv Hitlera, ali u futuru, što dokazuje njihova najslavnija pjesma: “Spremte se, spremte, četnici, silna će borba da bude”. Spremali su se, tokom čitave okupacije, da Švabama daju što im niko uzet neće, a onda dođe Maršal i Dražu rastavi sa životom, s punim razlogom, uostalom: ko bi gajio guju u njedrima, kako da ne objesiš vojnog genija koji se pune četiri godine oštrio za borbu? I Kusta je čarobnjak futura: “naravno da ću biti osetljiv“, veli, ali ga ne pitajte kad, dodao bi Breht.
16. Zašto ne provjeravate glasine?
1. E-novine su prenijele tekst Raskošno impozantan literarni film u kojem Vladimir Kecmanović prikazuje Kusturičinu autobiografiju Smrt je neprovjerena glasina. Ne zanima me šta Ćosićev mladi jurišnik Kecmanović piše o Slobinom kućnom režiseru Kusturici, ali jesam pročitao antrfile u kojem Kecmanović kaže: “Književnost se smrću mnogo bavi – po mnogima se i ne bavi ničim drugim nego njom – a konstatacija da je smrt neproverena glasina jedna je od najupečatljivijih misli o smrti na koju sam naišao – naoko geg, a u stvari duboka da dublja ne može biti – jedna od najlekovitijih a ujedno najtačnijih definicija koje sam ikada pročitao ili čuo“.
Sve što Kecmanović veli o ovoj “misli o smrti” vjerojatno je točno, ali je posve isključena mogućnost da bi njen autor mogao biti Nemanja Kusturica: prepametno je to za njegovu glavušu.
Svetozar Koljević, profesor anglistike na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, čiju sam svaku knjigu, objavljenu do rata, pomno iščitao, jer ih je napisao čovjek koji, po mom uvjerenju, ide u najveće srpske esejiste 20. stoljeća, bio je ne samo izuzetno pametan već i vrlo duhovit čovjek i, mnogo prije rata, u društvu je govorio, ne jednom, i sa naglašenom ironijom, o ljudima koji se ”ponašaju kao da je smrt neproverena glasina”. Ponekad bi se ovom izrekom poslužio njegov brat Nikola, ali tamo gdje ga, razumije se, Sveta ne čuje. I Rajka Petrova Noga, velikog pamtišu tuđih duhovitosti – satima ti je mogao pričati gde je kad šta kazao Bećković – čuo sam upotrebljavati Koljevićevu duhovitost, te ako mene pitate, Koljevićeva blistava dosjetka je, do Nemanjinih ušiju, doprla preko njegovog intimusa Noge, onoga koji je, na TV Politika, u julu 1994. izjavio: ”Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi neizmirene”, pa ga je Miodrag Stanisavljević nazvao “uterivačem dugova u krvi”.
Doduše, nisam više u stanju kazati je li to bila Koljevićeva lična tvorevina ili citat, mada znam da je, za razliku od Noge, koji se služio tuđim duhovitostima bez navođenja čije su, Svetozar svagda uredno saopštavao izvore. Jednom je Nikola, u razgovoru sa našim kolegicama na fakultetu, rekao: ”Žena je okorela svijačica gnezda, kako veli moj brat”, ali ja sam znao da to nisu riječi njegovog brata već citat iz pisma Džojsa Kerija, engleskog romansijera o kojem je Svetozar napisao esej – treba li uopšte reći: odličan? Nikola je čitao taj esej iz 1963. godine, gdje je citirana ova Kerijeva slika, potom je esej zaboravio a ostalo mu u glavi da je to Svetina duhovitost, stoga nije isključeno da sam i ja zaboravio čija je misao o smrti kao neprovjerenoj glasini pa je danas pripisujem starijem Koljeviću, ali to ništa ne mijenja na samoj stvari: najmanje tridesetak godina pamtim ono što je za Kecmanovića “jedna od najupečatljivijih misli o smrti“ i “jedna od najlekovitijih a ujedno najtačnijih definicija koje sam pročitao ili čuo“, što je vjerojatno točno, ali je isključena mogućnost da je to plod Kusturičine pameti, suviše pravolinijske i primitivne za ovako elegantne piruete.
2. U odgovoru na ovaj tekst sin Nenada Kecmanovića nazvao me “Silajdžićevim matorim jurišnikom“ jer su ga šaptači dezinformirali: za četiri godine svog mandata u parlamentu Federacije BiH, posljednje tri i po godine bio sam nezavisni poslanik, što nije teško provjeriti, a da je Nenadov sin obično slušče “pogonskog kalemara iz Velike Drenove“, kako je Bule zvao oca srBske nacije koji se na talijanskom zove Benito, to znaju čak i kućne pudlice mnogih Beograđana.
Nenadov sin veli da sam se u svom “tekstiću“ bavio njegovim “prikazom knjige Smrt je neprovjerena glasina Emira Kusturice“. Ispraviću ga. Rekao sam da me “ne zanima šta Ćosićev mladi jurišnik Kecmanović piše o Slobinom kućnom režiseru Kusturici, ali jesam pročitao antrfile“ u e-novinama, potom naveo i komentirao taj odlomak o naslovu Kustinog remek-djela koje je isti dan kad je izašlo iz šampe ušlo u istoriju srBske književnosti, uz najviše državne počasti koje prirodno pripadaju mokrogorskom feudalcu za čijim se stolom serviraju isključivo slobinske vrste voća, a to su ona koja imaju koštunicu. Neka čitalac sam prosudi jesam li se bavio prikazom iz pera Benitova mlađanog jurišnika, a ja domećem da je odgovor Nenadova sina pisao insan koji je lak pod kapom, kako bi rekli u mom kraju. I priznam da sam naknadno pročitao njegov tekst o Kusti, stoga sam prisiljen da ga naknadno pohvalim: svečan je kao bronca od koje je u Brčkom izliven Draža Mihailović koji, manji od rahmetli Nikolice Koljevića, izgleda kao da je netom doživio kljenut.
Stubovi srbstva: Matija Bečković i Dobrica Ćosić, intimusi
Photo: FoNet/Božidar Petrović
Nenadov sin još veli: “Vešović kaže kako ga ne zanima šta ’Ćosićev mladi jurišnik Kecmanović’ piše o Kusturici, a ipak sa mnom polemiše“. Jesam li polemisao s njim ili ne, nek čitalac sam sudi na temelju mog teksta, a ja dodajem: ne bih o Ćosićevo kuče ni balježavu nogu obrisao a kamoli s njim polemisao o Slobinoj Leni Rifenštal pod brcima koja je mom Ljevorečaninu davala minđe šakom i kapom, a danas nas ubjeđuje da je na dvoru dedinjskog Kana bila vršilac dužnosti majke Tereze.
Sad evo redaka koje je Nenadov sin pravio od iste nebuloze od koje je, po Kant-Laplasovoj teoriji, nastala planeta zemlja: “On je, kaže, za misao da je smrt neproverena glasina čuo trideset godina pre mene, iz čega bi elektronski čitalac, valjda, trebalo da zaključi kako je od mene trideset godina informisaniji. Moguće da je u pravu, što bi, konačno, i bilo red, budući da je otprilike toliko godina od mene i stariji. Moguće je i da bi neko ko je trideset godina stariji od Vešovića mogao da kaže kako je za rečenu misao čuo trideset godina pre ’mlađahnog Marka’, samo što je, na Markovu žalost ili sreću, u ovoj dolini suza takve sve teže sresti“. Više je nego žalostan ovaj pokušaj da bude duhovit: Ćosićev potrčko misli da može bez miška u svatove. Njegovo samodopadno blejanje ima samo jedan cilj: lupetaj šta ti na pamet prdne, ali ni u ludilu ne pomeni Svetozara Koljevića koji je u mojoj priči jedino važan, pored ostalog i zato što mi je mrsko čuti kad se njegovim duhovitostima, ne navodeći čije su, koriste pripadnici “ratnohuškačkog intelektualnog ološa“, kako je Slobine izmećare nazvao Radomir Konstantinović. Ološa koji ni najmanjim djelićem mozga ne pomišlja “u kakvu se bedu morao survati svet samo da bi oni došli do svoje sreće”, kako reče Klajst. Evo mali primjer.
Niži od rahmetli Koljevića: Dražica u Brčkom
Photo: Stock
Nogo danas kaže: “Sarajevo je uvek bilo odličan grad za pobeći iz njega“. Tome protivurječi sve što znam o Nogi i što ostavljam postrani, jer bi čitalac morao da mi vjeruje na golu riječ, a pozvaću se na primjerak Nogine Zimomore koji sam pozajmio od Abdulaha Sidrana kad sam pisao knjigu Mrzitelj u kojoj sam Nogi raščevrljio vilice kao Bajazit Srbima na Gazimestanu. Zašto pozajmio? Zato što sam Nogine knjige naložio u zimu 1993. kad sam se na knjige grijao. Na tom primjerku u posveti Nogo veli Sidranu: “Ipak smo voljeli ovaj grad, pozadi momentalno“, što je uzeo iz Zogovićeve pjesme Zvezdara – ona terasa s podnožjem u Dunavcu u kojoj se kaže: “taj grad, pozadi momentalno, u kom sam toliko volio, jesam li volio, ipak?“ Takav je Nogo: voli prepisivati ne samo u svojim pjesmama već i kad piše posvete. Sad Nogo veli da je “Sarajevo uvek bilo odličan grad za pobeći iz njega“, ali je i to pravljeno prema predlošku: Svetozar Koljević je govorio: “Jugoslavija je idealna zemlja za ne živeti u njoj“. Nogo danas piše i govori isključivo prema predlošku, a kad bi vratio sve što je od drugih pozajmio ili ukrao, ostao bi go kao džamijski miš.
Nenadov sin na kraju kaže: “Budući da ni Kusturica u svojoj knjizi, ni ja u svom prikazu, ne tvrdimo da ju je on smislio, ne vidim koji je smisao Vešovićevog reagovanja“. E jes bistar ovaj Nenadov sin, ne bilo uroka! Strah me, obraza mi, da taj mogzonjica neće dugo živjeti. To što se Kusturica u javnosti razmeće tim naslovom, što ga objašnjava kao bit vlastite životne filosofije, što se odrije tumačeći njegovu dubinu, što se tim naslovom ponosi ko svitac guzicom, to po sinu Nenadovu uopće nije važno. Ako ću pošteno, taj tekstić smatram skromnim prilogom rasvjetljavanju dubokih tajni velebnog djela koje bi bilo nagrađeno u Štokholmu da nema vječitog Ćosića koji će Kusti, vaj, Nobela zdipiti isped nosa.
A Petru Lukoviću poručujem: Jebe ti se za Kustinu tužbu! Biće presuđeno, razume se, u korist šeika sa Mokre gore, kako si ga izvolio nazvati, ali ti si građanin Sarajeva, pa ćemo organizirati skupljanje para za još jednu Kustinu žrtvu. Sarajevo, ono koje volim, jer postoje razna Sarajevā, u stanju je da Kusturicu finansira bar dvadeset godina. Toliko mu još života predviđaju oni koji tvrde da su heroinska mnoga herojstva koja Slobin kućni umetnik pravi po Srbiji.
Na kraju, jedan vic za uveseljavanje čitalaca. Mujo i Sujo teferiče u Mostaru kraj Neretve. Pukne top. ”Šta je ono”, kaže Mujo, “Bajram nije, a nije ni onaj vlaški svetac”. ”To dolazi njakav Tadić”, kaže Sujo. Top opet pukne. “Šta je sad?” – pita Mujo. “Meščini, nisu ga otprve pogodili”.
- Sent using Google Toolbar"
A Petru Lukoviću poručujem: Jebe ti se za Kustinu tužbu! Biće presuđeno, razume se, u korist šeika sa Mokre gore, kako si ga blagoizvolio nazvati, ali ti si građanin Sarajeva, pa ćemo organizirati skupljanje para za još jednu Kustinu žrtvu. Sarajevo je, mislim na ono koje volim, jer postoje razna Sarajevā, u stanju finansirati Kustu bar još dvadeset godina
Photo: clae.lu
12. Kusta kao Jalta
Kao častan čovjek, Kusta se s pravom ljuti što nismo zaboravili da je bio paž na dvoru dedinjskoga Kana. Ali ne pitajte kako možeš godinama biti skutodrža čovjeku kome se danas sudi za genocid a ostati častan. Kusta to može, jer, ako dopustite da citiram sebe, vrlina bestidnosti je u tome što omogućuje da uvijek ostaneš neumiješan u gadarije koje si činio. Kusta može ostati častan iako je Slobu ljubio u meso previđeno za sjedenje, isto kao što je ostao Emir a postao pravoslavni hrišćanin.
Kad je pred svetom objelodanio da je hrišćanin, umjesno je bilo Nikolaidisovo pitanje: je li sad Lazar, Živojin ili Vukašin? Jer 'gdi ima imena, ima i simena', rekli bi Dalmatinci. Pitanje je Kustu toliko uvrijedilo da je uložio tužbu i dobio odštetu za pretrpljeni duševni bol, ali čeljade zdrave pameti mora se upitati: zar možeš postati pravoslavac a ostati Emir? Zna se kako se postaje rišćanin. Davno je slijepi guslar rekao: 'Od Ajkune gradi Anđeliju!'
Ljubaznošću Marka Vešovića prenosimo deo njegovog neobjavljenog rukopisa, Dva i po četnika, u kojem se bavi 'Slobinim lovačkim kerom Novakom Kilibardom iz Banjana, Slobinim povjesničarem Zoranom Lakićem iz Podgorice i Slobinim režiserom Nemanjom Kusturicom sa Gorice'.
Ima ih koji tvrde da se Kusta potpisuje kao 'Ajkuna, to jest Anđelija', a meni je očito da se Kusta kazuje pravoslavcem ne zato što se opametio i vratio veri pradedovskoj koju je izdao koznakad, već da bi mogao biti i Srbin i Crnogorac. Uz to, Srbi su danas liberalniji nego ikad, u njih sad može što nije moglo prije: ako možeš biti 'nerođeni Srbin', što Kusta ne bi mogao biti nerođeni polu-Srbin-polu-Crnogorac? A takvim je dozvoljeno da se zovu kako hoće: ni piscu Proklete avlije, koga je Nikolica Koljević proglasio 'najvećim nerođenim Srbinom', nije dirano u ime i prezime. Uostalom rođenih polu-Srba-polu-Crnogorca ima lopatom da ih zgrćeš, pa mi se čini da Kusta sebe broji i u Njih i u Nas kako bi potvrdio i utvrdio vezu između Srba druge klase i Srpskog cveća.
Kusta je, dakle, Jalta na dvije noge: fifti-fifti. Dopola je Srbin, otpola Crnogorac i, kad sam čuo taj haber, da mi je išta značila pripadnost naciji, ispisao bih se iz Crnogoraca, bih, očiju mi, da se ogradim od divljaka, i upisao u Bošnjake da ih djelomično obeštetim za gubitak. No pošto je barjak crnogorski za mene obična krpa plus štap, Kusti praštam što mi je sunarodnik, ali time se ne rješava glavno: kako ćemo ga podijeliti kad na referendumu kažemo da nam ne godi klima u srpskom raju? No možda je moja nedoumica izlišna, možda je omjer u Kusti kao u državi SiCG, što bi ovu zaguljenu stvar bitno uprostilo: ako se 95% Kuste učlanilo u njih Srbe, a 5% se učlanilo u nas Crnogorce, Koštunica može, bar što se mene tiče, da nosi sve!
13. Postmodernist Kusta
'Francuska je', rekao je Kusta novinaru u Kanu, 'zemlja najdraža mom srcu, ali vi imate jednu grupu intelektualaca neverovatne taštine. Toliko spremnih da brane moral. Ali, u ovo naše vreme, moral je relativna stvar'. Tako kaže jučeranji Slobin konjušar a danas Mojsije koji nam je sa Sinajske Gorice snio nove moralne tablice. 'U naše vreme', veli, a potom dođe do migrene poznata i kao stanična drolja ofucana priča o relativnosti morala. Vazda je bilo kustā za koje je moral bio ne samo 'relativna stvar' nego su vlastiti nemoral kušali proglasiti moralom svog doba, a u drukčijim poimanjima morala vidjeli izraz 'nevjerovatne taštine'. Ima li šta novo u toj priči kojom Kusta svoju moralnu kaljugu diže na razinu općeg moralnog zakona?
Vaša tužba protiv e-novina pravo je umetničko delo: Aleksandar Lukašenko odaje priznanje Nemanji
Photo: FoNet
Kusta kaže da je 'pjesnik, buntovnik, čovjek koji istražuje kako svijet funkcioniše. A što više istražujem, sve sam više razočaran čovječanstvom'. Tako mu i treba! Tog buntovnika sa idealističkom havanom u zubima, kad je počeo sa istragom, upozorio sam da odustane od ćorava posla, jer će se neizbježno razočarati. Nije me poslušao. Možda je krivo njegovo kućno vaspitanje: možda je sinu policajca istraga ušla u krv? Kako god bilo, istraga je pokazala da je čovječanstvo iznevjerilo nade koje je Kusta u njega polagao, obistinilo se najcrnje njegovo strahovanje: ljudi nisu na visini zadatka!
Ovaj Kusta koji je 'čovječanstvom sve više razočaran' isti je onaj Kusta koji je bio sve više očaran Slobom za koga se, malo kasnije, zainteresirala grupa haških 'intelektualaca nevjerovatne taštine', 'spremnih da brane moral', jer ih niko nije upozorio na Kustino otkriće da je moral, zapravo, Slobin dinar devalviran 84 milijarde posto. Haški intelektualci, koji su propustili obavijestiti se da smo u postmodernizmu koji veli da nema jedna nego milion jedna istina, zavrli su, u Bosni bi rekli zajunili, da Slobi odrežu nešto malo vječite robije na temelju zastarjelog morala i još zastarjelijeg uvjerenja da je jedina istina ono što piše u dokumentima, pa kako da se Kusta ne razočara u čovječanstvo koje je u Hagu krenulo ne prema 22. već prema 19. vijeku?! Kusta odavno vjeruje: ako hoće da uspješno radi za srBsku stvar, obavezan je upotrebljavati isključivo svoje najgore osobine.
Babe i šarafi: Emir nakon čitanja prvog nastavka Vešovićevog teksta
Photo: Stock
Kad se iz Slobom sve više očaranog podrepaša iščaurio u čovječanstvom sve više razočaranog genija, upitao sam se: je li ljudski rod smio ići toliko daleko da razočara Slobinog umetnika? Ne bih volio biti u koži tom čovječanstvu, jer Veliki Režiser, koji je za pedalj veći nakon svakog lošeg filma, lako bi svojom umjetnošću mogao u zrak dići temeljne ideje u koje “dvonošci bez perja” još vjeruju, a onda se možemo, burazeru, slikati. Kusta je već započeo minerske radove: filmom Život je čudo energično se, veli, 'ogradio od ideje da treba naznačiti naciju koja je u pravu, i naciju koja to nije, napadača i napadnutog'.
Ovdje su pobrkane babe sa šarafima, što me ne čudi: ne jednom sam se uvjerio da Kusti, kad obrazlaže svoje stavove i sudove, logika nije jača strana. Jer Savaotu treba prepustiti odgovor na metafizičko pitanje: koja je nacija u pravu a koja krivu, ali na posve fizičko pitanje: ko je napadač, a ko napadnuti, mora se odgovarati ovdje, na zemlji, mada to Kusti nije po ukusu, jer bi se, u protivnom, ljudski rod pretvorio u ribnjak sa piranama.
U tekstu zbog kojeg ga je Kusta tužio, Andrej Nikolaidis njegove riječi komentira ovako: “Emiru se ne dopada podjela na one koji su napali i ubijali i one koji su se branili i ginuli... Kad se tako shvati moral, sve je moguće, pa i braniti ljude koji su bombardovali grad u kojem je rođen, moguće je i stati na stranu dželata u Srebrenici. Jer po Emiru, nema onih koji su u pravu. Nema pravednih – to je najstarija odbrana onih koji su debelo zgriješili”. Tačno, ali je Andrej, kad je ovo pisao, smetnuo je s uma da živi u zemlji gdje je nastala poslovica koju je zabilježio Vuk: “Ko istinu gudi, gudalom ga po prstima biju“, a zaboravio je i da se hulja ne popravi kad mu kažeš da je hulja, mada hulji treba reći da je hulja, jer će uobraziti da je majkatereza.
Emir Kusturica se svojim filmom oštro ogradio od pitanja ko je dželat a ko žrtva, na šta, kao privatna osoba, ima pravo, ali on je i režiser koji rekao: 'odavno živimo i patimo baš kao u filmu', što je, naravski, značilo kao u Kustinom filmu. Tu i jest nevolja: sve više razočaran u čovječanstvo, Kusta sve više kuša da u svojim filmovima ukloni pregradu koja nas odvaja od pirana. A pošto čovječanstvo živi kao u filmu, jednom će, ako Kusta nastavi s razvaljivanjem svega u šta se hiljadama godina vjeruje, na ovoj planeti ili biti kako kažu Kustini filmovi, ili nas neće biti. Ima li ko da Kustu na vrijeme zaustavi u njegovu paklenom naumu? Već je ismijao pojmove dželat i žrtva, što znači da je čovječanstvo, kako god uzmeš, dužno da po Kustinom receptu prestane razlikovati koljača od zaklanog. Ima li iko da organizuje planetarni miting s parolom: 'Dolje postmodernizam!'
Kusta je korjenit postmodernist, i to je novo u njegovoj do glavobolje poznatoj priči o relativnosti morala. Tečaj iz postmodernizma završio je na Gorici, među jalijašima, koji su mu objasnili da je predrasudu zvanu moral Ajnštajn srušio teorijom relativiteta i nije čudo što danas u Kustinim očima napadač i napadnuti, žrtva i krvnik idu u pljesnive pojmove iz predslobinske epohe, daleke od nas kao vrijeme kralja Artura. U načinu kako francuski intelektualci brane toliko 'relativnu stvar' kakva je ljudski moral, Slobin vodonoša vidi isključivo dokaz 'nevjerovatne taštine' koje je ova brkata igumanija iz Gračanice posve lišena. Kusta zapravo kaže: ko su, bre, oni? Ako bi ko trebalo da bude tašt, onda sam to isključivo ja. Zar uobražavaju da mogu izricati moralne sudove o mom genijalnom delu? Zar uobražavaju da njihovo brbljanje neko brenuje? Oni mi, kao, čuvari morala? Kako možeš čuvati nešto čega zapravo i nema?
Omiljeni diplomatski gost: Nemanja na prijemu u italijanskoj ambasadi
Photo: FoNet/Aleksandar Koković
Kusti ovo nije prvi već 17. put da Kusta drži propovijedi ozdo, iz svoga gliba: 'Ko se u početku', rekao je 1977. godine, 'nije prevario u g. Miloševiću taj nije reagovao ljudski'! Svoj rad na Slobinu dvoru – gdje je bio sluga, Vaistina ili Goluban, ne znam, ali sluga – proglašava trijumfom vlastite ljudskosti. Klanjanje dedinjskom mesaru jak je razlog da se ćuti nadmoćnim nad onima kojim nije pošlo za rukom da se u Slobi 'prevare' i da, kao Kusta, pred njim kleknu u stavu adoracije. Ti, koji se nisu 'prevarili', nisu bili sposobni za ljudsku reakciju, i samo oni koji su, kao Kusta, bleknuli za Slobom, ispoljili su svoju čovječnost. Da su “neprevareni” dopustili da ih Sloba omađija kao Kustu i da su viknuli: 'Sve će njih Slobo srediti!', dokazali bi da su istinski predstavnici najrazvijenije grane primata, nepatvoreni, stopostotni homosapiensi. Emir Kusturica je mnogo veća ljudska mizerija nego što sam pretpostavljao.
14. Kusta položio za Srbina
Podgoričke Vijesti javljaju da je Emir Kusturica s odlikom položio za Srbina. Neki vele: nije položio nego je sebe prisajedinio nebeskom narodu. Ali nije važno je li položio prijemni ili sebe pripojio Srbima da ih pojača, zapravo da pojača i Njih i Nas, što mora biti pozdravljeno, pošto nema dvojbe da je krštenjem u crnogorskom namastiru Savina, gdje je proizveden u Nemanju, želio da simbolično učvrsti veze između dva oka u glavi, kako su ta dva naroda nazvani na mjerodavnom mjestu, jer Kusturica nije sav i svuda Srbin nego je i Crnogorac, mada nije rekao koliko posto, ali nema sumnje da se u njemu preslikava država nastala prisajedinjenjem Crne Gore Slobodanu Miloševiću.
Vijesti su donijele i sliku novopečenog Nemanje sa osmijehom istaknutim kao barjak na najvišoj kuli netom osvojene tvrđave, ali nije navedeno ime kuma koji ga je prilikom krštenja držao na rukama. Kažu da je to bio vladika Amfilohije, kolokovijalno Risto Sotona, što je mogućno: na kuma nižeg ranga Veliki Režiser sumnjam da bi pristao, mada mi se ne čini da mu je dao sasvim precizno ime. Da su mene pustili da ga krstim, dao bih mu mnogo pogođenije ime: sin Muratov morao bi se zvati Lazar.
Brothers in arms: Nemanja & Risto, hard-core vernici
Photo: Combo
Nemojte misliti da iz mene govori zavist čovjeka koji je svojedobno ljosnuo na prijemnom za Srbina, što me onda bacilo u očaj, a sad mi je jasno: to što sam ostao Crnogorac dokaz je da bolje nisam ni zaslužio, jer, što rekao Kanjoš Macedonović, bolji i viši odoše boljijema i višijema, a ja jedva zapadoh vas, braćo Crnogorci, i zato nije riječ o zavisti, čak se trudim da budem objektivan, a tome u prilog evo jedno priznanje: gledao sam posljednje Kustino djelo i priznajem da danas na njega mislim sa nježnošću koja me podsjeća na Trst: uveče, spremajući stvari pred odlazak, s nježnošću sam mislio na grad u kojem sam se sedam dana smrtno dosađivao. Iz tog filma bije žal zbog nestanka Jugoslavije, stoga mi mnogi prizori iz ovog remek-dela – drukčije filmove sin Muratov ne umije da pravi – liče na bočice sa suzama rodbine koje su stari Rimljani stavljali u urnu pokojnikovu.
Pomišljam da ga je na krštenje prisilio i Andrej Nikolaidis svojim pitanjem: ako si pravoslavac, jesi li sad Anđelija ili Jevrosima? Prozirem i da je Muratov sin sebe promakao u Nemanju i zato da bi se o njemu imalo šta pričati, jer taj ne misli da se smije brojiti u žive ako se o njemu ne priča: za ovog režisera, slava se, pored materijalnih dobra koja mu je namrla, sastoji u zadovoljstvu da čuješ priču drugih o tebi, stoga je postao dosadan kao cetinjska kiša, jer već desetak godina postupa na istovjetan način: čim posumnja da su ljudi prestali, ili da bi mogli prestati s pričom o njemu, Muratov sin uzburka javnost novim atentatom na razum, na istinu, na moral, na dobar ukus. A kad opiči po nama koji smo ostali u Sarajevu pod granatama njegovog Slobe, uvijek kažem: 'Nikad gori nije boljima od sebe priredio žalosniji dan'! Mada ga je bar u mojim očima često izvinjavala ljupkost onog što čini: kad kleči pred Slobom, Muratov sin mi je ličio na curicu kleklu da bere visibabe.
Maradona iz Drvengrada: Emir K.
Photo: EPA
Čak pomišljam da će Kusta, ako umre, posegnuti za čudima kako bi svijet nagnao da i dalje o njemu priča, za čudima ne manjim od onih koja je posthumno počinio župan Nemanja u monaštvu nazvan Simeonom. Ima ih koji Muratovog sina već zovu Emir Mirotočivi, što je, dakako, aluzija na Simeona koji je nakon smrti odbio da se raspadne, kao sav pošten svijet i, zavrnušvi šiju zakonima biologije, počeo da iz sebe ispušta miro, to jest mirisno ulje, čime je izborio titulu sveca. “To su zlobnici”, kaže mi prijatelj. “Ko?” “Ma ti koji ga zovu Emir mirotočivi”. “A ja, burazeru, mislim da su potplaćeni. Od Kuste. Koji si priprema zagrobnu karijeru. Pa odlučio da, preko plaćenih duša, pusti buhu navakat. Te ako jednom Muratov sin, ispuštanjem mira, prepiše svetog Simeona, nemojte reći da blagovremeno nisam upro prstom u ovaj društveni problem”.
Muratov sin je povukao veličajan potez u pravi čas: trebalo je nešto poduzeti protiv srpskog beznađa nakon tolikih poraza u ratovima za Veliku, beznađa koje je, zalivano suzama zbog poraza, ižđikalo nebu pod oblake. Sin Muratov je od Noge čuo i upamtio Dučićev stih: 'Samo buktinjama zbori se kroz timne' i odlučio da, u svesrpskom mraku, sebe prečini u baklju koja je planula u posljednji tren, jer ono malo svjetla što ga još ima u srBskoj duši svelo se na slabašan plamičak – ugasio bi ga i šapat.
Uz to, kvalitet srBske nacije u posljednjih petnaestak godina padao je vrtoglavom brzinom: neki vele da je devalvacija Srbina bila upravo proporcionalna rastu topčiderske inflacije, u čemu bi moglo biti istine, jer otkud im, Gospode, odjednom onolika ološ? Marko Darinkin je predslobovske Srbe znao kao narod visoke kvalitete, predstava stečena uglavnom iz njine književnosti koja i jest istinska povjesnica svakog naroda. Čitao sam, na primjer, u Kraljičinoj Anđeliji, istorijskom romanu Čedomilja Mijatovića, priču o srBskom velikašu Mačkiniću koji je, testamentom, svoju suprugu ustupio drugom: ne vjerujem da je ikad i jedan plemić na trećoj sunčevoj planeti toliko daleko otišao u velikodušnosti.
Kako god bilo, Muratov sin mora da je osjetio: pet je do dvanaest da nešto poduzme protiv pojave koja ne raduje ni mene, zakletog vekovnog mrzitelja Srba. Ne raduje, jer sam još zakletiji biofil, onaj koji neizlječivo boluje od ljubavi prema svemu istinski živom, stoga mi se oko srca svije tuga čak i kad čujem imena mnogih današnjih Srbalja: zvuče mi kao ničija, kao da su ispisana na hiljadu godina starim grobljanskim pločama. Radi se o pojavi na koju su blagovremeno upozorili komunisti: njihovu priču o odumiranju nacije prelako smo proglasili bapskom. Opet sam iščitao sve što su najpametniji među njima kazali o tome i odgovorno tvrdim da nisu griješili kad su obrazlagali zašto nacija odumire, ali – koja nacija, to su propustili da kažu, stoga ono najdublje što su rekli o toj pojavi djeluje mi kao egzaktan opis srBske budućnosti, ukoliko se Muratov sin opet ne isprsi i kaže: “Srbi će odumrijeti samo preko mene mrtva”. I isprsio se. Na vakat.
Ovo je drugi put da im sin Muratov u odsudnom času priskače u pomoć. Prvi put je stao na njinu stranu kad se 1 800 000 Muslimana iz BiH odlučilo za genocid nad 9 000 000 Srba, plus genocid nad JNA. Tada je rekao: “Možete, ali preko moga leša.” Znamo šta se potom zbivalo. Sad sin Muratov opet pravi neprocjenjivu uslugu Dušanovim potomcima: ni najveći neprijatelji SrBstva ne mogu poreći da je, promičući sebe u oficijelnog Srbina, Nemanja znatno popravio kvalitet nacije debelo osramoćene u ujediniteljskim ratovima koja bi se, uz to, pogledamo li realne pokazatelje, mogla nadati brzom nestanku.
Na pomolu je paradoks: genocid koji je nebeski narod upriličio nesrbima mogao bi mu doći glave, što istoričari zovu efektom bumeranga: Historijska Nužnost odlučuje da nestaneš Ti koji si poduzimao sve da nestanu Drugi. U tuđ nestanak uložio si toliko biološke, duhovne, moralne energije da ličiš na boksera koga, kao pobjednika, iznose iz ringa na nosilima. Srbinova duša konstantno vene, jer više ni jednom laži nije krijepljena, vene kao uostalom sve što u jednom narodu više gotovo nikom nije potrebno. Jest, odasvud pristižu glasovi da Srbinu nema spasa i da više nema su čim izić pred Miloša: ostaje mu da se, pun sačme koju u sebe sasuo iz sopstvene dvocijevke, kao odstrijeljena divljač skljoka u prvu paprat na koju naiđe.
To ne znači da Muratov sin mora protiv odumiranja Srbalja poduzimati energične akcije, koje su moguće, čak poželjne, ali nisu obavezne, jer meni se čini: dovoljno je golo prisustvo novokomponovnog Nemanje među Srbima pa da ih krene karta, ili bar da osjete kako im je ubrizgano po petsto kubika optimizma, prijeko potrebnog u dane općeg leleka nad vlastitim porazima. Miodrag Stanisavljević to je bolje izrazio: “toga plakanja nakon platkanja”! Da se ja pitam, Nemanju bih ukazom proglasio ministrom za optimizam. Doživotnim. No, i ovako, rezultati koje će postići na tom polju, uvjeren sam, biće blistavi, jer Muratov sin ne može si dozvoliti da ga srBski pesimizam otruje: pobjednički pehari, kojih su njegove vitrine krcate, u tom slučaju bi mu izgledali kao urne s pepelom pokojnika.
Nakon učlanjenja Muratovog sina u Srbe, taj narod će morati da pazi šta radi, jer više ne može reći da nema kome uzeti obraz! Sin Muratov je vazda čuvanje obraza stavljao na jednu, a sve ostalo na drugu stranu, i neće dopustiti da mu sunarodnjaci na obraz udaraju, zato lijepo mogu zamisli vrijeme kad će Srbin, koji je u krčmi zamahnuo flašom Rubinovog vinjaka da razbije glavu Srbinu, od tog nauma odustati u zadnji čas: 'Jebo bi ti ja kevu, da znaš, no ne mogu zbog Nemanje'.
Trijumf pravoslavnog inžinjeringa: Nemanja, živi svetac
Photo: 24sata.hr
Kako god uzmeš, slučaj Muratova sina moramo ubrojiti u najveće, kao suza čiste pobjede pravoslavlja otkako ono postoji. Preciznije, radi se o pobjedi vjere čije temelje je udario Sveti Sava, jer o drugim verzijama pravoslavlja ne znam mnogo, dok o svetosavlju znam sve, ili gotovo sve. Kad kažem svetosavlje, ne mislim na bandite pod kamilavkama koji su blagosiljali Slobine i Rašove koljače. Ne misli na obeborpopa Paju koji je skoknuo da poškropi svetom vodicom srpske topove kad je Mladić krenuo na Goražde. Ni na gergu bezbožnika koji Karadžića kriju, kao svilen jagluk, u svoja njedra, a kad drže liturgiju, polaze od pretpostavke da Bog ne zna šta mi ovdje radimo, kao što ni Tito 'nije znao' šta se čini na Golom otoku, iako ga je stvorio. Ne mislim na pastijerskim štakama oboružanu alašu čije je njuške dosta pogledati pa da ti pravoslavna vjera postane kao nerazgažena proteza koja te krvnički žulja. Ne mislim na popiće, popove, popende, popeskare, popesine i populjine, obučene ne u crne matije već u srednjovjekovni mrak što ga nose u duši, a kad ih slušaš, bude želju da kažeš Njegoševim desetercem: čudne stoke, Bog ih posjekao. Ne mislim na mantije čije te bezbožničko blejanje prisiljava da pomisliš: možda vaseljena jeste kruna na božjoj glavi, ali je Zemlja njegov nužnik. Već mislim na svetosavlje kao takovo, svetosavlje po sebi i za sebe, koje je vazda bilo dražesno i otmjeno, stoga me podsjeća na ruke engleske vojvotkinje koje, dok sprema čaj za goste, s neopisivom ljupkošću posluju oko šalica od kineskog porculana. To i takovo pravoslavlje doživjelo je još jednu blistavu pobjedu kad mu se priključio sin Muratov, jedan od najrafiniranijih primitivaca koje znam. Toliko krupna pobjeda svetosavlja dovoljna je da danas, kad je ta prefinjena bitanga, ta produhovljena vucibatina krštenjem podvrgnuta drukčijem postojanju, zaboravimo dane kad su mu šake služile kao dvije alatke za pljeskanje dedinjskom kasapinu.
15. Kusta ga puši Sarajlijama
U sarajevskom sedmičniku Global Kusta veli: “Naravno da je tragedija Srebrenice i moja tragedija. Desila se mome narodu, ljudima koji govore moj jezik i naravno da ću biti osetljiv na nju“. Nad Kustinim, dakle, Bošnjacima, Kustini su, znači, Srbi – jer Nemanja je dvovalentan, kao atom kiseonika – u Srebrenici napravili zločin, znamo i koji, jer je definisan u haškoj presudi, stoga se Kusti danas čini da je i sam donekle strijeljan u Kravicama. Ova mješavina Srbina, Bošnjaka i Crnogorca, ovaj genije sa tri oka u glavi, prisilio me da se sjetim Dimitrija Karamazova: Preširok je Nemanja. Ja bih ga suzio!
Dječji pjesnik sa Durmitora je, dakle, genocidom u Srebrenici priredio tragediju i Emiru Kusturici, ali se igrom nevesele sudbe, kad je Istrebljivača uhitilo, desilo da mu Nemanja zapoje akatist: ”Ko ne voli Dabić Rašu popušio kitu našu”. Šta ćete, dešava se. Omakne se. Nitko nije savršen. I mada je samom sebi zabranio pušenje, Kusta nije odolio kušnji da ga u Globalu malo dudla Sarajlijama. Slobina kurvetina, koja danas kaže da je Srebrenica i njena tragedija, veruje da su nam Mladićeve granate toliko “razvukle pamet“ da nas može obenđijati blejanjem iz poze Nemanje Mirotočivog.
Zvuci s Mokre gore: Nenad Janković i Jimmy Page
Photo: Stock
Zanimljiv je i četnički futur Kustin. Negdje sam napisao da se četnici, nedvojbeno, jesu borili protiv Hitlera, ali u futuru, što dokazuje njihova najslavnija pjesma: “Spremte se, spremte, četnici, silna će borba da bude”. Spremali su se, tokom čitave okupacije, da Švabama daju što im niko uzet neće, a onda dođe Maršal i Dražu rastavi sa životom, s punim razlogom, uostalom: ko bi gajio guju u njedrima, kako da ne objesiš vojnog genija koji se pune četiri godine oštrio za borbu? I Kusta je čarobnjak futura: “naravno da ću biti osetljiv“, veli, ali ga ne pitajte kad, dodao bi Breht.
16. Zašto ne provjeravate glasine?
1. E-novine su prenijele tekst Raskošno impozantan literarni film u kojem Vladimir Kecmanović prikazuje Kusturičinu autobiografiju Smrt je neprovjerena glasina. Ne zanima me šta Ćosićev mladi jurišnik Kecmanović piše o Slobinom kućnom režiseru Kusturici, ali jesam pročitao antrfile u kojem Kecmanović kaže: “Književnost se smrću mnogo bavi – po mnogima se i ne bavi ničim drugim nego njom – a konstatacija da je smrt neproverena glasina jedna je od najupečatljivijih misli o smrti na koju sam naišao – naoko geg, a u stvari duboka da dublja ne može biti – jedna od najlekovitijih a ujedno najtačnijih definicija koje sam ikada pročitao ili čuo“.
Sve što Kecmanović veli o ovoj “misli o smrti” vjerojatno je točno, ali je posve isključena mogućnost da bi njen autor mogao biti Nemanja Kusturica: prepametno je to za njegovu glavušu.
Svetozar Koljević, profesor anglistike na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, čiju sam svaku knjigu, objavljenu do rata, pomno iščitao, jer ih je napisao čovjek koji, po mom uvjerenju, ide u najveće srpske esejiste 20. stoljeća, bio je ne samo izuzetno pametan već i vrlo duhovit čovjek i, mnogo prije rata, u društvu je govorio, ne jednom, i sa naglašenom ironijom, o ljudima koji se ”ponašaju kao da je smrt neproverena glasina”. Ponekad bi se ovom izrekom poslužio njegov brat Nikola, ali tamo gdje ga, razumije se, Sveta ne čuje. I Rajka Petrova Noga, velikog pamtišu tuđih duhovitosti – satima ti je mogao pričati gde je kad šta kazao Bećković – čuo sam upotrebljavati Koljevićevu duhovitost, te ako mene pitate, Koljevićeva blistava dosjetka je, do Nemanjinih ušiju, doprla preko njegovog intimusa Noge, onoga koji je, na TV Politika, u julu 1994. izjavio: ”Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi neizmirene”, pa ga je Miodrag Stanisavljević nazvao “uterivačem dugova u krvi”.
Doduše, nisam više u stanju kazati je li to bila Koljevićeva lična tvorevina ili citat, mada znam da je, za razliku od Noge, koji se služio tuđim duhovitostima bez navođenja čije su, Svetozar svagda uredno saopštavao izvore. Jednom je Nikola, u razgovoru sa našim kolegicama na fakultetu, rekao: ”Žena je okorela svijačica gnezda, kako veli moj brat”, ali ja sam znao da to nisu riječi njegovog brata već citat iz pisma Džojsa Kerija, engleskog romansijera o kojem je Svetozar napisao esej – treba li uopšte reći: odličan? Nikola je čitao taj esej iz 1963. godine, gdje je citirana ova Kerijeva slika, potom je esej zaboravio a ostalo mu u glavi da je to Svetina duhovitost, stoga nije isključeno da sam i ja zaboravio čija je misao o smrti kao neprovjerenoj glasini pa je danas pripisujem starijem Koljeviću, ali to ništa ne mijenja na samoj stvari: najmanje tridesetak godina pamtim ono što je za Kecmanovića “jedna od najupečatljivijih misli o smrti“ i “jedna od najlekovitijih a ujedno najtačnijih definicija koje sam pročitao ili čuo“, što je vjerojatno točno, ali je isključena mogućnost da je to plod Kusturičine pameti, suviše pravolinijske i primitivne za ovako elegantne piruete.
2. U odgovoru na ovaj tekst sin Nenada Kecmanovića nazvao me “Silajdžićevim matorim jurišnikom“ jer su ga šaptači dezinformirali: za četiri godine svog mandata u parlamentu Federacije BiH, posljednje tri i po godine bio sam nezavisni poslanik, što nije teško provjeriti, a da je Nenadov sin obično slušče “pogonskog kalemara iz Velike Drenove“, kako je Bule zvao oca srBske nacije koji se na talijanskom zove Benito, to znaju čak i kućne pudlice mnogih Beograđana.
Nenadov sin veli da sam se u svom “tekstiću“ bavio njegovim “prikazom knjige Smrt je neprovjerena glasina Emira Kusturice“. Ispraviću ga. Rekao sam da me “ne zanima šta Ćosićev mladi jurišnik Kecmanović piše o Slobinom kućnom režiseru Kusturici, ali jesam pročitao antrfile“ u e-novinama, potom naveo i komentirao taj odlomak o naslovu Kustinog remek-djela koje je isti dan kad je izašlo iz šampe ušlo u istoriju srBske književnosti, uz najviše državne počasti koje prirodno pripadaju mokrogorskom feudalcu za čijim se stolom serviraju isključivo slobinske vrste voća, a to su ona koja imaju koštunicu. Neka čitalac sam prosudi jesam li se bavio prikazom iz pera Benitova mlađanog jurišnika, a ja domećem da je odgovor Nenadova sina pisao insan koji je lak pod kapom, kako bi rekli u mom kraju. I priznam da sam naknadno pročitao njegov tekst o Kusti, stoga sam prisiljen da ga naknadno pohvalim: svečan je kao bronca od koje je u Brčkom izliven Draža Mihailović koji, manji od rahmetli Nikolice Koljevića, izgleda kao da je netom doživio kljenut.
Stubovi srbstva: Matija Bečković i Dobrica Ćosić, intimusi
Photo: FoNet/Božidar Petrović
Nenadov sin još veli: “Vešović kaže kako ga ne zanima šta ’Ćosićev mladi jurišnik Kecmanović’ piše o Kusturici, a ipak sa mnom polemiše“. Jesam li polemisao s njim ili ne, nek čitalac sam sudi na temelju mog teksta, a ja dodajem: ne bih o Ćosićevo kuče ni balježavu nogu obrisao a kamoli s njim polemisao o Slobinoj Leni Rifenštal pod brcima koja je mom Ljevorečaninu davala minđe šakom i kapom, a danas nas ubjeđuje da je na dvoru dedinjskog Kana bila vršilac dužnosti majke Tereze.
Sad evo redaka koje je Nenadov sin pravio od iste nebuloze od koje je, po Kant-Laplasovoj teoriji, nastala planeta zemlja: “On je, kaže, za misao da je smrt neproverena glasina čuo trideset godina pre mene, iz čega bi elektronski čitalac, valjda, trebalo da zaključi kako je od mene trideset godina informisaniji. Moguće da je u pravu, što bi, konačno, i bilo red, budući da je otprilike toliko godina od mene i stariji. Moguće je i da bi neko ko je trideset godina stariji od Vešovića mogao da kaže kako je za rečenu misao čuo trideset godina pre ’mlađahnog Marka’, samo što je, na Markovu žalost ili sreću, u ovoj dolini suza takve sve teže sresti“. Više je nego žalostan ovaj pokušaj da bude duhovit: Ćosićev potrčko misli da može bez miška u svatove. Njegovo samodopadno blejanje ima samo jedan cilj: lupetaj šta ti na pamet prdne, ali ni u ludilu ne pomeni Svetozara Koljevića koji je u mojoj priči jedino važan, pored ostalog i zato što mi je mrsko čuti kad se njegovim duhovitostima, ne navodeći čije su, koriste pripadnici “ratnohuškačkog intelektualnog ološa“, kako je Slobine izmećare nazvao Radomir Konstantinović. Ološa koji ni najmanjim djelićem mozga ne pomišlja “u kakvu se bedu morao survati svet samo da bi oni došli do svoje sreće”, kako reče Klajst. Evo mali primjer.
Niži od rahmetli Koljevića: Dražica u Brčkom
Photo: Stock
Nogo danas kaže: “Sarajevo je uvek bilo odličan grad za pobeći iz njega“. Tome protivurječi sve što znam o Nogi i što ostavljam postrani, jer bi čitalac morao da mi vjeruje na golu riječ, a pozvaću se na primjerak Nogine Zimomore koji sam pozajmio od Abdulaha Sidrana kad sam pisao knjigu Mrzitelj u kojoj sam Nogi raščevrljio vilice kao Bajazit Srbima na Gazimestanu. Zašto pozajmio? Zato što sam Nogine knjige naložio u zimu 1993. kad sam se na knjige grijao. Na tom primjerku u posveti Nogo veli Sidranu: “Ipak smo voljeli ovaj grad, pozadi momentalno“, što je uzeo iz Zogovićeve pjesme Zvezdara – ona terasa s podnožjem u Dunavcu u kojoj se kaže: “taj grad, pozadi momentalno, u kom sam toliko volio, jesam li volio, ipak?“ Takav je Nogo: voli prepisivati ne samo u svojim pjesmama već i kad piše posvete. Sad Nogo veli da je “Sarajevo uvek bilo odličan grad za pobeći iz njega“, ali je i to pravljeno prema predlošku: Svetozar Koljević je govorio: “Jugoslavija je idealna zemlja za ne živeti u njoj“. Nogo danas piše i govori isključivo prema predlošku, a kad bi vratio sve što je od drugih pozajmio ili ukrao, ostao bi go kao džamijski miš.
Nenadov sin na kraju kaže: “Budući da ni Kusturica u svojoj knjizi, ni ja u svom prikazu, ne tvrdimo da ju je on smislio, ne vidim koji je smisao Vešovićevog reagovanja“. E jes bistar ovaj Nenadov sin, ne bilo uroka! Strah me, obraza mi, da taj mogzonjica neće dugo živjeti. To što se Kusturica u javnosti razmeće tim naslovom, što ga objašnjava kao bit vlastite životne filosofije, što se odrije tumačeći njegovu dubinu, što se tim naslovom ponosi ko svitac guzicom, to po sinu Nenadovu uopće nije važno. Ako ću pošteno, taj tekstić smatram skromnim prilogom rasvjetljavanju dubokih tajni velebnog djela koje bi bilo nagrađeno u Štokholmu da nema vječitog Ćosića koji će Kusti, vaj, Nobela zdipiti isped nosa.
A Petru Lukoviću poručujem: Jebe ti se za Kustinu tužbu! Biće presuđeno, razume se, u korist šeika sa Mokre gore, kako si ga izvolio nazvati, ali ti si građanin Sarajeva, pa ćemo organizirati skupljanje para za još jednu Kustinu žrtvu. Sarajevo, ono koje volim, jer postoje razna Sarajevā, u stanju je da Kusturicu finansira bar dvadeset godina. Toliko mu još života predviđaju oni koji tvrde da su heroinska mnoga herojstva koja Slobin kućni umetnik pravi po Srbiji.
Na kraju, jedan vic za uveseljavanje čitalaca. Mujo i Sujo teferiče u Mostaru kraj Neretve. Pukne top. ”Šta je ono”, kaže Mujo, “Bajram nije, a nije ni onaj vlaški svetac”. ”To dolazi njakav Tadić”, kaže Sujo. Top opet pukne. “Šta je sad?” – pita Mujo. “Meščini, nisu ga otprve pogodili”.
- Sent using Google Toolbar"
e-novine.com - Kako su Bošnjaci razočarali Kustu
e-novine.com - Kako su Bošnjaci razočarali Kustu:
Kad je Sloba, uprkos činjenici da se svjetski slavna srpska vojna veština izučava na Pentagonu, izgubio sve ujediniteljske ratove koje je vodio, Kusta ga je nazvao “čovjekom koji nije u stanju voditi supermarket, a ne državu”, i dodao: “Miloševićeva osnovna greška je što je mislio da Srba ima 250 miliona i što nije imao dvije atomske bombe u džepu”. Taj isti Kusta danas pred javnost izlazi smjeran kao sveti Sisoje i u odeždi kaluđerice, ali neću predložiti, mada zaslužuje, da novopečenu igumaniju ošišaju na nulu zbog toga što se kurvala sa nacistima, jer znam da ni nakon toga ne bi prestala da iz svoje moralne kaljuže drži pridike Saralijama koji su preživjeli Slobu
Razotkrivanje: Marko Vešović
Photo: STOCK
1. Miljenik Evrope
Čujem da je Emir Kusturica tužio Monitor zbog teksta Dželatov šegrt u kojem ga je Andrej Nikolaidis zbilja majstorski ispreskakao. Odmah potom direktor Monitora Miško Perović imao je priliku da ga upozna sa poleđine: Kusta ga je nazvao telefonom i ispsovao mu na kamaru, u Crnoj Gori bi rekli: jebo mu po spisku, sve, i živo i mrtvo. Što se moglo i očekivati od jalijaša sa Gorice, kažem Peroviću. Sve što je taj radio i govorio od početka rata do danas bilo je manje ili više barapsko, ali to ne bi trebalo da iznenadi one koji znaju da je Kusta rastao i sazrijevao među sarajevskim jalijašima, upio njihov jezik, psihologiju, moral i pogled na svijet. Kusta je miljenik Evrope ponajprije kao kristalno čist obrazac balkanskoga divljaka.
Ljubaznošću Marka Vešovića prenosimo deo njegovog neobjavljenog rukopisa, Dva i po četnika, u kojem se bavi 'Slobinim lovačkim kerom Novakom Kilibardom iz Banjana, Slobinim povjesničarem Zoranom Lakićem iz Podgorice i Slobinim režiserom Nemanjom Kusturicom sa Gorice'.
2. Novopečeni Crnogorac
Prenosim iz novina: “Pravoslavni sam hrišćanin” – izjavio je reditelj Emir Kusturica u intervjuu francuskom Figarou. Na pitanje “kako se danas definiše”, Kusturica je odgovorio: “Moja porodica je poreklom srpska, pravoslavna. Moj otac je rođen kao musliman, ali je, pre svega, bio Srbin. Moja majka je takođe iz muslimanske porodice. Ali, ona se ne identifikuje ni sa jednom religijom. Veruje u snagu ljubavi. Ja svoju nacionalnost zasnivam na svom jeziku. Ranije, to je bio srpskohrvatski. Danas je to srpski. Ovo nacionalno kulturno nasleđe definiše, dakle, moj identitet. Ali, ja se osećam takođe i Crnogorcem, jer mentalitet brđana je blizak mom”.
Kunem vam suncem i svim ispod njega: znao sam da je Kusta Crnogorac! Jesam, života mi svačijega. Nanjušim ti ja Crnogorca i tamo gdje drugi vide najobičnijeg Turčina. Čujte priču koja, ako nije istinita, dobro je smišljena, a čuo sam je u Podgorici. Dva brata na Žabljaku imali su zajedničku kuću, jedan je živio na donjem, a drugi na gornjem boju. Potonji je prodao Kusti svoj dio, a prvi odbio: ne prodaje mu se. Jednom skupio Kusta raju na dernek, pa preglasno pustio muziku, a onaj s donjeg boja dere se: “Utuli to, Turčine, oca ti jebem!” A Kusta svom društvu objašnjava: “Ovo nije ništa nacionalističko. Oni zovu Turčinom svakoga ko podržava Đukanovića”.
Da u Kusti čuči dobar komad Crnogorca shvatio sam prije pet godina kad mi je u novogodišnjem Ninu održao bogovsko predavanje iz etike. A kad mi stane dijeliti moralne ćuške neko od jučerašnjih Dželatovih šegrta, odmah pomislim: ovo mora da je ili Crnogorac ili Srpče podrijetlom iz Crne Gore. Ološ je, dakako, svuda manje ili više ista, ali je samo crnogorska ološ u stanju da vam čita bukvicu gromovitim jezikom biblijskih proroka. Dosad mi je najubojitiju lekciju iz morala održao Novak Kilibarda, Dželatov šegrt iz Banjana, koji je svoju potjernicu za pritajenim četnikom u Marku Darinkinu zaključio besmrtnom rečenicom: “Ne može vašu antiislamsku intimu abolirati vaš fizički ostanak u Sarajevu za vrijeme rata!” Te, ako je suditi po žestini moralne pridike koju mi je očitao u Ninu, Kusta mora da Novaku Kilibardi dođe amidžić. Ili daidžić.
Patriotski skup: Manjo Vukotić. Siniša Kovačević, Emir Kusturica, Matija Bećković
Photo: Stock
Ali Kusta me, izjavom da je Crnogorac, bacio u brigu, i to ne malu no veliku. Dosad sam se bezobzirno, iz svih oruđa, borio za Suverenu Crnu Goru, uvjeren da je naš razlaz s braćom Srbima historijska neminovnost, jer među nama nema ništa nepodijeljeno. Sad su mi druge tice propojale. Zar mogu, nakon saznanja da nam je Kusta zajednički, po staroj pameti nastaviti borbu za oslobođenje iz zagrljaja srpske anakonde? Šta sa Kustom da radimo, zna li mi iko reći? Kako da ga podijelimo, a da se ne kriva ni njima ni nama? Ne, nemojte od mene očekivati da se sa prijašnjim žarom bijem za Suverenu sve dok dobro ne razmislim: vrijedi li boriti se za državu čija će granica prolaziti kroz Emira Kusturicu?
3. Minderpuza sa Gorice
U tekstu Tamo ni Deda Mraz nije uspeo da preživi, objavljenom u Ninu, Kusta je svim Sarajlijama kojih se sjetio štedro dijelio, kao tetka gurabije, intelektualne i moralne pljuske, odozgo, sa postolja ne samo Pravednika, o kojem bi u Crnoj Gori rekli: tri dana da postiš pa da se pričestiš Kustinim poštenjem, nego i glasom svjetskog čovjeka obaviještenog kako na planeti, kad je riječ o duhu, stvari “stoje” ili “hodaju”. I mora mu se, bezbeli, vjerovati: vitez koji je Slobu ljubio u južni dio leđa sada se s punim moralnim pokrićem sa Slobinim žrtvama obračunava jezikom policijskog podnarednika koji ispituje privednog lopova. Uz to, ovaj režiser, u vrijeme dok je za Amerikance snimao svoj mutavi film Arizona dream, definitivno je spoznao šta su prave duhovne vrijednosti koje se danas pomno njeguju u kulturi Zapada, stoga se s punim intelektualnim pokrićem zgraža nad sarajevskom provincijom.
Da se malo podsetimo: Srpsko ubijanje Sarajeva
PHOTO: Stock
U tekstu iz Nina taj “varošanin svemira”, kako bi ga nazvao Mandeljštam, ispoljio je tugaljivu polupismenost, legitimisao se kao plitkoumna osoba i objelodanio raskošan talenat za meraklijsko njuškanje po tuđem “donjem vešu” i znalačko degustiranje njegovih zadaha. Progovorila je iz njega filosofija mahaluše sa Gorice: “Ma štaš ti, bona, pričat, kad je tvoja sestra kurva, a tebi smrdi iz usta!” Rastorokana gorička minderpuza pod brcima, u dane kad je Sloba pristupio metodičnom istrebljivanju Bošnjaka, pljeskala je istrebljivaču, a danas meni vrti prstom ispred nosa, jer joj nije po ukusu što sam sa djetetom i ženom 44 mjeseca ostao u sarajevskom paklu. Slobin seiz je moralni čistunac kakvog nema u tri kadiluka, a Ljevorečanin Marko Darinkin je kurva zato što je pod granatama govorio i pisao protiv Ljevorečanina Slobe i u odbranu njegovih žrtava.
Taj sitni kalkulant koji je htio sve osim da se nađe na strani poraženih u dane kijameta u BiH podržavao je Jačeg, jer mu je Izetbegović bio “general bez vojske”, dok je iza Slobe stajala četvrta po jačini vojna sila u Evrope. I zato je, kad je zagrmjelo u Sarajevu, odbio da se solidariše sa žrtvama, bilo je to protivno njegovim moralnim nazorima, kosilo se sa njegovim prefinjenim umetničkim shvatanjima, pa je pohrlio u bratski zagrljaj mesaru sa Dedinja, a danas, pun pravedničkoga gnjeva, Slobov krilni ađutant nogeta me u Ninu kao nulu ljudsku. A šta od goričke bitange drugo da očekuješ?
Plemenski vrač: Nemanja Kusturica
Photo: flickr.com
4. Prorok Kusta
To mu je bilo malo, pa se pripovratio i Sarajlijama i meni. U međuvremenu, položio je za Mitra Tarabića koji se s velikim merakom bavi mojom budućnošću, jer mu valja pobjeći od svoje jučerašnjice. Drugi Beograđani na vikend odlaze u Barajevo, a Kusta u moju budućnost, otkud se vraća divno preplanuo i snabdjeven novim dokazima da crkoh za “prvim gerilcem Evrope”, onim koga je Maršal dao “objesiti o uže dok nije nastupila smrt”, što rekao Ranko Marinković. Taj pasionirani skupljač ne poštanskih markica već dokaza da će se Marko Vešović učlaniti u društvo Dražinih fanova spreman je čak da navede godinu, možda i mjesec i dan, kad ću ja prestati da budem ja i na kapu prišiti mrtvačku glavu sa ukrštenim koščinama. Kad se poziva na moju budućnost, kao na neiscrpan rudnik nepobitnih dokaza da će mi narasti brada od Topole pa do Ravna Gore, a na kapi kokarda velika kao doratovo prkno, Kusta se ponaša kao plemenski vrač: ako me proglasi četnikom, to ću neizbježno postati, takva je snaga njegove čarobnjačke riječi.
Kusta se ljuto vara ako vjeruje da ću od njegovih urođeničkih vradžbina jednom pošešeljiti, pobećkovićiti ili ponogođogiti. Jer Marko na četničkim zločincima godinama mlati pare u tisku i ne misli brzih dana prestati da ih mlati: bar četnički zločin ne zastarijeva, tako kažu svi pozitivni propisi međunarodnog prava. Sve teče, sve se mijenja, jedino su kokarda i kama permanentne. I zato nisam blesav da naknadno postanem četnik i ostanem bez svoje najomiljenije teme, a možda i bez talenta, jer, ko je čitao moje ratne tekstove i poratne pjesme, znano mu je s kojim sam nadahnućem i s koliko elana opevao bradatu ološ sa “ona tri kokošija prsta”, kako u doba opsade grada reče jedan Sarajlija. I samo je čeljade kokošije pameti moglo reći da će jednom postati četnik Marko Darinkin koji je tri i po godine Slobove i Rašove granate na volej dočekivao, i samo odrta budala je mogla kazati da će se žrtva jednog dana priključiti gergi svojih dželata.
5. Jalijaš kao književni kritičar
Kusta je prorekao i da ću se ubiti, ne “iz nasljedne sklonosti ka samoubijstvu” – ovim ga sad spušta Slobi koga je juče ljubio tamo đe je Vožd najdeblji – već zato što “daktilografkinje bolje pišu od Vešovića”. Razmislio sam da li da budem uvrijeđen ovom tvrdnjom ili ne, i odlučio da ipak budem uvrijeđen: Kusta se ponaša kao austrougarska šikucija iz Kočićevog Jazavca pred sudom: odvodi mi ispred kuće jedinu kravicu od koje živim i sad ću morati sa štapom u prošnju po svijetu, jer drugo ništa, osim pisati, ne umijem.
Šumska duhovnosti: Radovan Karadžić, Biljana Plavšić, Nikola Koljević
Photo: Stock
A da je živ Kočićev zemljak Nikolica Koljević, kao što nije, druge bi mi tice pjevale. Taj bi Kusti kazao: “Nemoj tako! Ja sam Markove tekstove analizirao sa studentima VII. i VIII. semestra opšte kniževnosti da ih podučim dobrom pisanju”. Tako bi mu Koljević kazao. Da je živ. Ali nije. Ubio se. Iz nasljedne sklonosti ka samoubojstvu. Stradao od zločinačke ruke i ostavio me bez odbrane pred Kustom koji tvrdi da pišem lošije no što daktilografkinje kucaju, što je nov pristup književnosti: izjednačio je pisanje i prekucavanje – eto zašto tvrdi da je on napisao Sidranove scenarije: nepobitna je historijska činjenca da ih je prekucao na svojoj Biserici, što mu je dovoljan razlog da ih danas potpiše kao autor.
6. Alajbegova slama
Kaže mi jedan Sarajlija: 'Slobin režiser ponudio je svijetu neoborive dokaze da je Sidranove scenarije napisao Kusta, a ne Sidran, koji je na tim scenarijima samo ’sarađivao’. Vjerovao sam da je Sidran – znam čovjeka, zajedno smo odrasli na Patkama – sjeo i opisao šta je snalazilo njega i familiju mu, od ibeovskog vakta naovamo. Ispostavilo se da je Sidran bio skroman saradnik na svom vlastitom životu. Tako mu, bezbeli, i treba kad ne umije da živi. A da sam ja na Sidranovu mjestu, Kusti bih sve noge polomio, ali ne bih pustio da se moj život događa ne meni već sinu Murata Kusturice koji je u Sarajevu ostao upamćen kao Murat Batinaš. Oko bih Kusti izvadio, ali mu ne bih dao da mi vlastiti život drpiše ispred nosa i naočigled svjetske javnosti. Ali ko je kriv Sidranu što ne umije. Ne umije i tačka. Taj nikad nije umio da živi, znam čovjeka, rastao sam s njim na Patkama. Taj se zapije u birtiji po tri dana a za to vrijeme njegov život Emir Kusturica razvlači ko alajbegovu slamu”.
Pesnička duša: Rašo u uniformi
7. Kustini šaptači
Kusti kao psihologu Radovan Karadžić nije dostojan ni da odriješi remen na obući. Jer, mada o meni ne zna ništa iz prve ruke, dovoljna su mu bila došaptavanja jednog subjekta iz Slobine svite – kako da vam ga opišem? Riječ je o pjesniku koji je, kako bi rekao Sidran, još u voznom stanju, ali za otpada. Ima ničeovske brke kroz koje Dukljane naziva “novim poturicama”, dopola je guslar, a otpola cmizdri nad sudbinom Srba koji su se u nedavnom ratu odali genocidu nad Bošnjacima da pokažu šta znaju i umiju. Došaptavanja tog individuuma – koga u Beogradu zovu Mrzitelj i o kom je Marko Darinkin u jednoj pjesmi rekao da “trijezan huška na klanje, pjan svoje huškanje oplakuje, a istodobno uživa i u prvome i u potonjemu” – bila su Kusti dovoljna da priopći dijagnozu koju ne bi oborio ni Grk iz Prijepolja: Vešović je nerealizovani četnik koga čeka đogonoginska karijera. Tako veli Kusta koji je vaktile prorokovao: “Sve će njih Slobo srediti!” misleći na Slovence i Hrvate. A kad je Sloba, uprkos činjenici da se svjetski slavna srpska vojna veština izučava na Pentagonu, izgubio sve ujediniteljske ratove koje je vodio, Kusta ga je nazvao “čovjekom koji nije u stanju voditi supermarket, a ne državu”, i dodao: “Miloševićeva osnovna greška je što je mislio da Srba ima 250 miliona i što nije imao dvije atomske bombe u džepu”. Taj isti Kusta danas pred javnost izlazi smjeran kao sveti Sisoje i u odeždi kaluđerice, ali neću predložiti, mada zaslužuje, da novopečenu igumaniju ošišaju na nulu zbog toga što se kurvala sa nacistima, jer znam da ni nakon toga ne bi prestala da iz svoje moralne kaljuže drži pridike Saralijama koji su preživjeli Slobu, nego ću razmotriti ponešto od onog što je Ninu rekao o jednom od tih Sarajlija.
Dok je bio pri sebi, Kusta je govorio o filmskoj režiji kao o “finom zanatu”. Biti fini zanatlija danas mu je mizerno malo. Pošemerio od prevelikih doza slobeina i mirahuane, Kusta razume sve, ume sve, obavešten je o svemu, te se nije čuditi što ovaj renesansno svestrani čovek nastupa i kao prodoran književni kritičar koji jednim potezom utvrđuje Sidranovu literarnu minornost: taj “provincijski gigant oženio se mladom ženom, dobio sina i postao nacionalni heroj a da nije napisao ni jedan značajan roman”. Ova maloumna rečenica, bar dopola, ide na dušu Kustinim šaptačima: poznat je beogradski kult romana, čak mitologija romana, utemeljena rečenicom Dušana Matića: “Roman je velika matura književnosti”. Sad znate zašto Kusta Sidrana smatra nezrelim i za ženidbu i za pravljenje djece: nema matursku diplomu u džepu.
Naknadno dopisano: Nedavno su Večernje novosti, koje su objavile Kusturičinu knjigu Smrt je neprovjerena glasina, donijele iscrpan izvještaj sa njene promocije u beogradskom Domu sindikata, kojoj su pored ostalih prisustovali Mira Stupica, Nebojša Bradić i Dušan Kovačević, vječiti Dobrica Ćosić koji je zadužen da Srbe vodi iz jedne vrste sljepila u drugu i neizbježni Matija Bećković koji reče da je Kosovo naskuplja srpska reč i slaga, što mu nije prvi ni potonji put, jer kako može biti najskuplja reč koja ne silazi sa usta nacije? Da je najskuplja, trošili bi je mnogo manje i obazrivije, prištedjeli bi je, pričuvali, Srbi su čuvarni, i ne bi se ‘Kosovo’ od neumjerene upotrebe ofucalo kao kolodvorska kurva. Najskuplja srpska reč je oprosti, zato se njom ne koriste da se ne izliže, kao zlatnik, od uporabe.
Provjeren pisac, još provjereniji izdavač: Nemanja Kusturica i Manjo Vukotić, više od ljubavi
Photo: Stock
Na toj promociji Kusturica je rekao: “Meni je neverovatno da pisac ili pesnik kao što je Abdulah Sidran (podvukao M.V.) nema životnu šansu da o njemu pričaju dvojica akademika, kao što Matija i Duško govore o meni”. Kao što vidite, po ugledu na Novaka Kilibardu, Kusturica njeguje moral babinih jarčeva: kad je otišao na Mokru Goru da se pokloni Kustinoj umjetničkoj i moralnoj veličini, Sidran je prestao biti “provincijski gigant” koji se “oženio mladom ženom, dobio sina i postao nacionalni heroj a da nije napisao ni jedan značajan roman” i postao veličina ravna Kusti koja zaslužuje pratnju od najmanje dva akademika po jednoj književnoj večeri.
8. Sažaljenja dostojni Kusta
Jednom u Veneciji, priča Kusta u Ninu, “provincijski gigant” je ostao u kafani da pije i, pošto nije znao kako se na talijanskom kaže “led”, traži od konobara da mu donese “uno picolo Grenland”. Kusta vjeruje da ovakvim pričicama raskrinkava Sidrana kao zatucanog i neobrazovanog provincijalca, čak sebi čestita na Sidranovom lokanju i neznanju stranih jezika. Ja nemam talenta da sebi čestitam na Kustinoj tvrdnji (koja je izišla iz usta imbecila) da je značajan roman uslov da se oženiš mladom ženom i načiniš sina, ali imam sućuti za slijepca Kustu koji ne vidi da priča o “malom Grenlandu” ide Sidranu u prilog.
Kusta je zaljubljen u književnost: kaže da je u filmu Dom za vješanje prepisivao magijski realizam iz južnoameričkih romana, a nedavno je sebi, skroman kakvog ga je Bog već dao, udijelio ovakav kompliment: 'moj posljednji film ima jak šekspirovski pečat”! Kustu bi njegov kolega Šekspir bezodvlačno ukorio što je ostao slijep za poeziju u Sidranovom zahtjevu da mu Talijani na sto serviraju najveće ostrvo na svijetu, ali u minijaturi. Kakav potez pjesničke mašte kojoj je svijet odjednom sav tu, sav na dohvatu ruke. Sidran je sebe, u tren oka, napravio vlasnikom zemaljske kugle koji si može dozvoliti da za jednu noć, uz viski, propije led cijelog jednog ostrva. Reče mi jedan čoek da je tražio i da mu, uz piće, serviraju mjesec u vidu kriške limuna. Umjesto da Sidranu zavidi kao duhovnom bogatašu, priglupi Kusta iz svog duhovnog podzemlja u Sidranu vidi provincijskog prosjaka.
Potom će nam Kusta povjeriti jednu Sidranovu rečenicu iz doba kad su njih dvojica sarađivali: “Ovo što vidiš, to nije Sidran, nego 99 posto straha, i 1 posto Sidrana”. Nije lijepo, još je manje vaspitano, zbijati sprdnju sa bilo čijim strahom, pogotovo kad znamo da je svijet, kakav nam je bio dosuđen, oskudijevao u mnogo čemu, jedino se nismo mogli potužiti da nam je falilo razloga za strah, ali nerealistično je od Slobinog skutodržice i goričkog jalijaša očekivati finiji odgoj. Kad bolje promislim, i jest bila nevolja Sidranu, jer taj sin ibeovca nije imao, kao Kusta, dva velika izvora sigurnosti: u kući – udbaš Murat, a van kuće – gorička jalija, među kojom je, kad je postao slavan, Kusta regrutovao svoje tjelohranitelje.
Uza sve, zvuči prilično tugaljivo kad Kusta lekciju o hrabrosti drži Sidranu koji je, kao preispoljna kukavica, izdržao bar milion granata dedinjskoga Kana prema kome je Kusta gajio žarku ljubav, koju danas kuša da nam predstavi kao platonsku. Ali to na stranu, a htio sam reći da je Sidran maločas natjerao cifre da poetski izraze njegovu emociju. To je ključni Sidran. Onaj koga mori vječna žeđ za krajnjom preciznošću iskaza (“pjesma mora biti tačna po svemu, a precizna u izrazu”). Posezanje za sitničavim jezikom postotaka, mješavina riječi i cifara u službi iskazivanja egzistencijalnog straha, mješavina poetskog i proznog, lirskog i ironijskog – eto bitnog svojstva onog najboljeg što je izišlo iz Sidranova pera. Jer čim se javi jezik brojki javio se i ironijski razmak između tebe i tvog straha. U tom cifarnom cjepidlačenju, tom pomnom doziranju ogleda se napor da se vlastita emocija duhovno savlada, a to uvijek znači: da se oslobodiš iz njenih šapa. Zbilja moraš biti neobrazovani gorički bilmez bez trunke soli u glavi pa vidjeti razlog za smijuriju u pjesmi koja je haiku napravljen jezikom statistike:
To što vidiš
to nije Sidran
nego 99 posto straha
i 1 posto Sidrana!
Stoga moram priznati da, i kao pjesnik i kao dugogodišnji profesor poezije, zavidim Sidranu na ovoj pjesmici.
Haiku napravljen jezikom statistike: Abudulah Sidran
PHOTO: Stock
9. Kusta i Bošnjaci
Tragedija Emira Kusturice tragedija je genija koga su njegovi sunarodnici u najtežem času izdali. Kusta se kozio, Kusta je mečku rađao da Bošnjake proslavi diljem svijeta, a oni mu uzvratili nožem u leđa. “Znao sam da me ne zaslužujete”, rekao im je Kusta, i potom kleknuo pred Slobom: “Primi me za svoga konjušara!”
Ima li nade da Kusta oprosti Bošnjacima? Teško. Čak i da oprosti njima, neće Izetbegoviću kome je savjetovao: ti si “general bez vojske”, protiv tebe je četvrta po snazi armija u Evropi, čemu se nadaš? Nego budi realan, pa se fino predaj. Nije ga poslušao. E, onda će tvoj narod da nagrabusi, poručio mu je Kusta iz Kana, potom se Slobi poklonio do zemlje, čak i dublje, jer, bistar kao pčelica, nije bio blesav da drži stranu narodu određenom za klanicu. Da je Izebegović prihvatio njegov dobronamjerni savjet kazan sa sigurnog rastojanja od bosanskog pakla i svojski se založio da Bošnjaci nestanu na miran i dostojanstven način, danas Kusta ne bi bio moralna gnjida već dalekovidi umetnik koji se nije htio vezati za ono što je bilo osuđeno da propadne. Završilo se neveselo: Bošnjaci se odbranili, a Kusta ispao gad koji je pljeskao najvećem krvniku Bošnjaka otkako postoje. Da sam na Kustinom mjestu, pas bio ako samog sebe ne bih zatvorio u kavez, kao Amerikanci Ezru Paunda koji je Musoliniju pjevao podoknice.
Je li Kusta bio fasciniran Slobinim musolinijevski uzdignutim podbratkom? Ili je kriv Ćosić koji se na talijanskom zove Benito? Ne znam. Ali je sigurno da su Bošnjaci teško razočarali Kustu: nisu prihvatili Dedinjsku rezoluciju o svom nestanku, nego su se, braneći svoje neotuđivo pravo na opstanak, opasani eksplozivom, bacali pod gusjenice Slobinih tenkova, a Kusta, razumije se, nije mogao ni sanjati da će islamski fanatizam ići baš toliko daleko. Očekivao je da ispolje mrvu pameti i da u Slobinoj vojnoj sili vide višu silu protiv koje ne vrijedi poduzimati ništa. Kusta je Slobine tenkove i topove shvatio kao prirodnu nepogodu, kao neku vrstu poplave, a zar je razumno protestirati protiv poplave, čak i kad proguta 70 procenata Bosne? Kad je vidio da od nestanka Bošnjaka nema ništa, Kusta se odlučio za lirsku tužaljku nad posljedicama poplave: tako je nastala njegova priča o “potkovanom Rasimu” koga je Kusta izmislio kako bi sebi pružio priliku da pred nama razgoliti svoje srce, mehko kao zečji repić. Svoj merhametluk.
Gospodari rata: Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić, Momir Bulatović
Photo: Dragan Kujundžić
“Rat je”, kaže Kusta, “počeo u aprilu 1992. godine. Malo posle toga, takođe u 1992, Dejvid Oven, izaslanik UN, stvorio je mirovni plan. Svi su bili saglasni da ga potpišu. Ali, kada se Alija Izetbegović vratio u Sarajevo, ambasador SAD je od njega zatražio da to ne uradi”. Kusta ostaje kod tvrdnje da je Ovca, zato što je mutila vodu niže Vuka, bila pravedno kažnjena, jer, ako bi odustao od svoje dijagnoze, ispao bi ono što jeste: sitni račundžija koji se zeznuo u procjeni da se Bošnjaci neće odbraniti. Krivi su, dakle, što su preživjeli, jer da nisu, dosad bi bilo zaboravljeno da ih je bilo. Ovako, ispalo je da su u Kustinu kožu zašiveni Mala Gnjida i Veliki Režiser koji, kako reče moj poznanik iz Sarajeva, nakon svakog svog lošeg filma, biva barem za pedalj veći umjetnik.
10. Ženin nacionalizam
“Kada sam napustio Beograd zasvagda, Kusturica je u nekim svojim škrabotinama u NIN-u pisao da sam 'pribjegao ženinom nacionalizmu' (biva ona je kao Hrvatica odmah i nacionalistica). Što je posve budalasto, premda je točno da sam s njom (ali i s mnogim drugim, bliskim i bližnjima) 'dijelio identitet', ili prihvaćao dio identiteta, što smatram posve normalnim, pa to ne zamjeram ni Kusturici koji je izabrao srpsku naciju kao svoju (ili, kad bih govorio njegovim jezikom, ženinu naciju kao svoju). Štoviše, dijeliti identitet s bližnjima je poželjno, ali Kusturici zamjeram što nije bio kritičan prema svemu negativnom u njegovoj novoizabranoj naciji, jer on na to ima pravo čak više od onih koji su rođenjem Srbi, to prije što je sloboda izbora jača od slučajnosti rođenja. Dok sam ja kritizirao 'ženin nacionalizam', on je divanio s Miloševićem, hvalio ga, nosio mu poklone, pljuvao po Zapadu što napada toga masovnog ubojicu i prijeti mu Haagom, vrijeđao druge narode i nazivao ih 'bečkim konjušarima' itd. To što je prešao na stranu Srba nije sporno, samo je timing sporan, jer je stao na stranu egzekutora. Ne polemiziram s njim (mi smo dva udaljena svijeta, dva pola), ali priča mi se nametnula kao zgodan primjer za varijacije o identitetu kojima nikad kraja”. (Iz teksta Mirka Kovača).
11. Potjernica za Švarcenegerom
Kusta veli da “sva zla modernog doba dolaze praktično iz Holivuda”. Na ovo jedino mogu da pred tom posiđelicom lupim petama i kažem: “Razumem!” Kusta njeguje starofrajlinsku filosofiju po kojoj su filmovi glavni kvaritelji mladeži, a ne bilo uštivno ovu staru curu pitati: otkud ona to zna?
Kusti su veoma “smešne priče da su teroristi ljudi koji u svoje samoubilačke akcije kreću nošeni citatima iz Kur'ana i Biblije”. Pa razume se: ne možeš se 12 godina sa četnicima pajdašiti nekažnjeno. Kusta govori kao encikopedisti s bradom do pupka koji se u sve razumiju, o svemu znaju sve, jedino o svojim vlastitim zločinima nemaju blagoga ponjatija. I Kusta zna čime su “nošeni” teroristi, njihova duša mu je poznata kao da je u njoj koliko voliš puta ljetovao, zato su mu “smešne priče” da su ti samoubice bili “nošeni citatima iz Kur'ana i Biblije”. Otkud Kusti ovo znanje? Je li to mudračko “znanje bez iskustva”, što rekli antički filozofi? Ili će prije biti da Kusta ima telefonsku vezu sa istražnim sucem na nebu, a što ne bi koristio povlastice nebeskog naroda u koji se definitivno učlanio? Dospjeli su mu u ruke dokumenti iz Jehovine policijske kartoteke iz kojih bjelodano proizlazi da ti ljudi nijesu “zatucani fundamentalisti, pošto su im svima, gotovo bez izuzetka, glavna inspiracija holivudski filmovi”. Pa jasno. Pa neće valjda Savaot sam sebe optužiti za terorizam: ako bi Kusti priznao da svi oni jesu “zatucani fundamentalisti”, Alaha ne bi ni Drina oprala od sumnje da je umiješan u 11. septembar.
Emirova poruka neprijateljima: Zatvor u Drvengradu
Photo: Stock
Zato Kusta krivicu svaljuje na Holivud, čime je američku politiku izbijelio do anđelske čistote. Jer laže ko kučka onaj ko kaže da su teroristi srušili njujorške nebodere možda zato, ili ponajpirje zato, što Amerika drži Arapima šaku u perčinu. “Bin Laden je u realnom životu hteo da postane Rambo”. Ova Kustina priča izazvala je u meni lirsku sjetu, jer me podsjetila na gimnazijske dane i na nezaboravne odgovore đaka iz magareće klupe. Skender Kulenović bi mu rekao: “Nije rupa u planeti, no je rupa u pameti!” Prije Bin Ladena, među Arapima i Amerikom, znano je i Bogu i narodu, vladala je medena idila, a onda dođe tip koji se nagutao holivudskih filmova i razjebe im medeni mesec.
U redu to, ali otkad Holivud proizvodi videoigrice? Jer, kad Kusta kaže da sva zla dolaze iz Holivuda, pa dometne da su “toliki ratovi i zločini prvo bili isprobani u naizgled bezazlenim videoigricama”, prvo se upitate: kakve veze imaju holivudski filmovi i sa videoigricama, a onda vam se nametne jedini razuman zaključak da su Stalone i Švarceneger vlasnici kompanije za videoigrice. Tražiti logiku u ovoj beslovesnoj smjesi filosofije pousjele cure i buntovništva šesnaestogodišnjeg ponavljača bilo bi što i musti jarca. Zato pustimo nek izdeklamuje svoje: “Odavno živimo i patimo baš kao u filmu. Zato bi u Hagu prvo trebalo da sude Staloneu i Švarcenegeru, makar ključni inspiratori ratnih zločina u čitavom svetu”.
Ostavljajući po strani Kustine nevolje s gramatikom, recimo da naš pravednik, koji šamara čovječanstvo kad mu i kako mu prahne, namrtvo zaboravlja Karadžića i Mladića koji su tri i po godine terorisali 280 000 Sarajlija u obruču i zato se uopće ne pita: iz kojih su “filmova” njih dvojica crpli inspiraciju, nego raspisuje polupismenu potjernicu za holivudskim glumcima. Što me ne čudi: u Kusti, koji je član Koštuničine komisije za Živu Istinu, produžuje se Kusta koji 1997. reče: “Ko se u početku nije prevario u g. Miloševiću taj nije reagovao ljudski”. Kusta je vazda u pravu: i kad predlaže hapšenje Švarcenegera i kad se pred Slobom prostire kao otirač za noge. Ali ni ja ne mislim da se današnji Kusta pere od Slobe. Ovo je “zapiranje g. Kusturice”, kako reče Miodrag Stanisavljević.
* Nastavak feljtona objavljujemo u utorak 1. marta
- Sent using Google Toolbar"
Kad je Sloba, uprkos činjenici da se svjetski slavna srpska vojna veština izučava na Pentagonu, izgubio sve ujediniteljske ratove koje je vodio, Kusta ga je nazvao “čovjekom koji nije u stanju voditi supermarket, a ne državu”, i dodao: “Miloševićeva osnovna greška je što je mislio da Srba ima 250 miliona i što nije imao dvije atomske bombe u džepu”. Taj isti Kusta danas pred javnost izlazi smjeran kao sveti Sisoje i u odeždi kaluđerice, ali neću predložiti, mada zaslužuje, da novopečenu igumaniju ošišaju na nulu zbog toga što se kurvala sa nacistima, jer znam da ni nakon toga ne bi prestala da iz svoje moralne kaljuže drži pridike Saralijama koji su preživjeli Slobu
Razotkrivanje: Marko Vešović
Photo: STOCK
1. Miljenik Evrope
Čujem da je Emir Kusturica tužio Monitor zbog teksta Dželatov šegrt u kojem ga je Andrej Nikolaidis zbilja majstorski ispreskakao. Odmah potom direktor Monitora Miško Perović imao je priliku da ga upozna sa poleđine: Kusta ga je nazvao telefonom i ispsovao mu na kamaru, u Crnoj Gori bi rekli: jebo mu po spisku, sve, i živo i mrtvo. Što se moglo i očekivati od jalijaša sa Gorice, kažem Peroviću. Sve što je taj radio i govorio od početka rata do danas bilo je manje ili više barapsko, ali to ne bi trebalo da iznenadi one koji znaju da je Kusta rastao i sazrijevao među sarajevskim jalijašima, upio njihov jezik, psihologiju, moral i pogled na svijet. Kusta je miljenik Evrope ponajprije kao kristalno čist obrazac balkanskoga divljaka.
Ljubaznošću Marka Vešovića prenosimo deo njegovog neobjavljenog rukopisa, Dva i po četnika, u kojem se bavi 'Slobinim lovačkim kerom Novakom Kilibardom iz Banjana, Slobinim povjesničarem Zoranom Lakićem iz Podgorice i Slobinim režiserom Nemanjom Kusturicom sa Gorice'.
2. Novopečeni Crnogorac
Prenosim iz novina: “Pravoslavni sam hrišćanin” – izjavio je reditelj Emir Kusturica u intervjuu francuskom Figarou. Na pitanje “kako se danas definiše”, Kusturica je odgovorio: “Moja porodica je poreklom srpska, pravoslavna. Moj otac je rođen kao musliman, ali je, pre svega, bio Srbin. Moja majka je takođe iz muslimanske porodice. Ali, ona se ne identifikuje ni sa jednom religijom. Veruje u snagu ljubavi. Ja svoju nacionalnost zasnivam na svom jeziku. Ranije, to je bio srpskohrvatski. Danas je to srpski. Ovo nacionalno kulturno nasleđe definiše, dakle, moj identitet. Ali, ja se osećam takođe i Crnogorcem, jer mentalitet brđana je blizak mom”.
Kunem vam suncem i svim ispod njega: znao sam da je Kusta Crnogorac! Jesam, života mi svačijega. Nanjušim ti ja Crnogorca i tamo gdje drugi vide najobičnijeg Turčina. Čujte priču koja, ako nije istinita, dobro je smišljena, a čuo sam je u Podgorici. Dva brata na Žabljaku imali su zajedničku kuću, jedan je živio na donjem, a drugi na gornjem boju. Potonji je prodao Kusti svoj dio, a prvi odbio: ne prodaje mu se. Jednom skupio Kusta raju na dernek, pa preglasno pustio muziku, a onaj s donjeg boja dere se: “Utuli to, Turčine, oca ti jebem!” A Kusta svom društvu objašnjava: “Ovo nije ništa nacionalističko. Oni zovu Turčinom svakoga ko podržava Đukanovića”.
Da u Kusti čuči dobar komad Crnogorca shvatio sam prije pet godina kad mi je u novogodišnjem Ninu održao bogovsko predavanje iz etike. A kad mi stane dijeliti moralne ćuške neko od jučerašnjih Dželatovih šegrta, odmah pomislim: ovo mora da je ili Crnogorac ili Srpče podrijetlom iz Crne Gore. Ološ je, dakako, svuda manje ili više ista, ali je samo crnogorska ološ u stanju da vam čita bukvicu gromovitim jezikom biblijskih proroka. Dosad mi je najubojitiju lekciju iz morala održao Novak Kilibarda, Dželatov šegrt iz Banjana, koji je svoju potjernicu za pritajenim četnikom u Marku Darinkinu zaključio besmrtnom rečenicom: “Ne može vašu antiislamsku intimu abolirati vaš fizički ostanak u Sarajevu za vrijeme rata!” Te, ako je suditi po žestini moralne pridike koju mi je očitao u Ninu, Kusta mora da Novaku Kilibardi dođe amidžić. Ili daidžić.
Patriotski skup: Manjo Vukotić. Siniša Kovačević, Emir Kusturica, Matija Bećković
Photo: Stock
Ali Kusta me, izjavom da je Crnogorac, bacio u brigu, i to ne malu no veliku. Dosad sam se bezobzirno, iz svih oruđa, borio za Suverenu Crnu Goru, uvjeren da je naš razlaz s braćom Srbima historijska neminovnost, jer među nama nema ništa nepodijeljeno. Sad su mi druge tice propojale. Zar mogu, nakon saznanja da nam je Kusta zajednički, po staroj pameti nastaviti borbu za oslobođenje iz zagrljaja srpske anakonde? Šta sa Kustom da radimo, zna li mi iko reći? Kako da ga podijelimo, a da se ne kriva ni njima ni nama? Ne, nemojte od mene očekivati da se sa prijašnjim žarom bijem za Suverenu sve dok dobro ne razmislim: vrijedi li boriti se za državu čija će granica prolaziti kroz Emira Kusturicu?
3. Minderpuza sa Gorice
U tekstu Tamo ni Deda Mraz nije uspeo da preživi, objavljenom u Ninu, Kusta je svim Sarajlijama kojih se sjetio štedro dijelio, kao tetka gurabije, intelektualne i moralne pljuske, odozgo, sa postolja ne samo Pravednika, o kojem bi u Crnoj Gori rekli: tri dana da postiš pa da se pričestiš Kustinim poštenjem, nego i glasom svjetskog čovjeka obaviještenog kako na planeti, kad je riječ o duhu, stvari “stoje” ili “hodaju”. I mora mu se, bezbeli, vjerovati: vitez koji je Slobu ljubio u južni dio leđa sada se s punim moralnim pokrićem sa Slobinim žrtvama obračunava jezikom policijskog podnarednika koji ispituje privednog lopova. Uz to, ovaj režiser, u vrijeme dok je za Amerikance snimao svoj mutavi film Arizona dream, definitivno je spoznao šta su prave duhovne vrijednosti koje se danas pomno njeguju u kulturi Zapada, stoga se s punim intelektualnim pokrićem zgraža nad sarajevskom provincijom.
Da se malo podsetimo: Srpsko ubijanje Sarajeva
PHOTO: Stock
U tekstu iz Nina taj “varošanin svemira”, kako bi ga nazvao Mandeljštam, ispoljio je tugaljivu polupismenost, legitimisao se kao plitkoumna osoba i objelodanio raskošan talenat za meraklijsko njuškanje po tuđem “donjem vešu” i znalačko degustiranje njegovih zadaha. Progovorila je iz njega filosofija mahaluše sa Gorice: “Ma štaš ti, bona, pričat, kad je tvoja sestra kurva, a tebi smrdi iz usta!” Rastorokana gorička minderpuza pod brcima, u dane kad je Sloba pristupio metodičnom istrebljivanju Bošnjaka, pljeskala je istrebljivaču, a danas meni vrti prstom ispred nosa, jer joj nije po ukusu što sam sa djetetom i ženom 44 mjeseca ostao u sarajevskom paklu. Slobin seiz je moralni čistunac kakvog nema u tri kadiluka, a Ljevorečanin Marko Darinkin je kurva zato što je pod granatama govorio i pisao protiv Ljevorečanina Slobe i u odbranu njegovih žrtava.
Taj sitni kalkulant koji je htio sve osim da se nađe na strani poraženih u dane kijameta u BiH podržavao je Jačeg, jer mu je Izetbegović bio “general bez vojske”, dok je iza Slobe stajala četvrta po jačini vojna sila u Evrope. I zato je, kad je zagrmjelo u Sarajevu, odbio da se solidariše sa žrtvama, bilo je to protivno njegovim moralnim nazorima, kosilo se sa njegovim prefinjenim umetničkim shvatanjima, pa je pohrlio u bratski zagrljaj mesaru sa Dedinja, a danas, pun pravedničkoga gnjeva, Slobov krilni ađutant nogeta me u Ninu kao nulu ljudsku. A šta od goričke bitange drugo da očekuješ?
Plemenski vrač: Nemanja Kusturica
Photo: flickr.com
4. Prorok Kusta
To mu je bilo malo, pa se pripovratio i Sarajlijama i meni. U međuvremenu, položio je za Mitra Tarabića koji se s velikim merakom bavi mojom budućnošću, jer mu valja pobjeći od svoje jučerašnjice. Drugi Beograđani na vikend odlaze u Barajevo, a Kusta u moju budućnost, otkud se vraća divno preplanuo i snabdjeven novim dokazima da crkoh za “prvim gerilcem Evrope”, onim koga je Maršal dao “objesiti o uže dok nije nastupila smrt”, što rekao Ranko Marinković. Taj pasionirani skupljač ne poštanskih markica već dokaza da će se Marko Vešović učlaniti u društvo Dražinih fanova spreman je čak da navede godinu, možda i mjesec i dan, kad ću ja prestati da budem ja i na kapu prišiti mrtvačku glavu sa ukrštenim koščinama. Kad se poziva na moju budućnost, kao na neiscrpan rudnik nepobitnih dokaza da će mi narasti brada od Topole pa do Ravna Gore, a na kapi kokarda velika kao doratovo prkno, Kusta se ponaša kao plemenski vrač: ako me proglasi četnikom, to ću neizbježno postati, takva je snaga njegove čarobnjačke riječi.
Kusta se ljuto vara ako vjeruje da ću od njegovih urođeničkih vradžbina jednom pošešeljiti, pobećkovićiti ili ponogođogiti. Jer Marko na četničkim zločincima godinama mlati pare u tisku i ne misli brzih dana prestati da ih mlati: bar četnički zločin ne zastarijeva, tako kažu svi pozitivni propisi međunarodnog prava. Sve teče, sve se mijenja, jedino su kokarda i kama permanentne. I zato nisam blesav da naknadno postanem četnik i ostanem bez svoje najomiljenije teme, a možda i bez talenta, jer, ko je čitao moje ratne tekstove i poratne pjesme, znano mu je s kojim sam nadahnućem i s koliko elana opevao bradatu ološ sa “ona tri kokošija prsta”, kako u doba opsade grada reče jedan Sarajlija. I samo je čeljade kokošije pameti moglo reći da će jednom postati četnik Marko Darinkin koji je tri i po godine Slobove i Rašove granate na volej dočekivao, i samo odrta budala je mogla kazati da će se žrtva jednog dana priključiti gergi svojih dželata.
5. Jalijaš kao književni kritičar
Kusta je prorekao i da ću se ubiti, ne “iz nasljedne sklonosti ka samoubijstvu” – ovim ga sad spušta Slobi koga je juče ljubio tamo đe je Vožd najdeblji – već zato što “daktilografkinje bolje pišu od Vešovića”. Razmislio sam da li da budem uvrijeđen ovom tvrdnjom ili ne, i odlučio da ipak budem uvrijeđen: Kusta se ponaša kao austrougarska šikucija iz Kočićevog Jazavca pred sudom: odvodi mi ispred kuće jedinu kravicu od koje živim i sad ću morati sa štapom u prošnju po svijetu, jer drugo ništa, osim pisati, ne umijem.
Šumska duhovnosti: Radovan Karadžić, Biljana Plavšić, Nikola Koljević
Photo: Stock
A da je živ Kočićev zemljak Nikolica Koljević, kao što nije, druge bi mi tice pjevale. Taj bi Kusti kazao: “Nemoj tako! Ja sam Markove tekstove analizirao sa studentima VII. i VIII. semestra opšte kniževnosti da ih podučim dobrom pisanju”. Tako bi mu Koljević kazao. Da je živ. Ali nije. Ubio se. Iz nasljedne sklonosti ka samoubojstvu. Stradao od zločinačke ruke i ostavio me bez odbrane pred Kustom koji tvrdi da pišem lošije no što daktilografkinje kucaju, što je nov pristup književnosti: izjednačio je pisanje i prekucavanje – eto zašto tvrdi da je on napisao Sidranove scenarije: nepobitna je historijska činjenca da ih je prekucao na svojoj Biserici, što mu je dovoljan razlog da ih danas potpiše kao autor.
6. Alajbegova slama
Kaže mi jedan Sarajlija: 'Slobin režiser ponudio je svijetu neoborive dokaze da je Sidranove scenarije napisao Kusta, a ne Sidran, koji je na tim scenarijima samo ’sarađivao’. Vjerovao sam da je Sidran – znam čovjeka, zajedno smo odrasli na Patkama – sjeo i opisao šta je snalazilo njega i familiju mu, od ibeovskog vakta naovamo. Ispostavilo se da je Sidran bio skroman saradnik na svom vlastitom životu. Tako mu, bezbeli, i treba kad ne umije da živi. A da sam ja na Sidranovu mjestu, Kusti bih sve noge polomio, ali ne bih pustio da se moj život događa ne meni već sinu Murata Kusturice koji je u Sarajevu ostao upamćen kao Murat Batinaš. Oko bih Kusti izvadio, ali mu ne bih dao da mi vlastiti život drpiše ispred nosa i naočigled svjetske javnosti. Ali ko je kriv Sidranu što ne umije. Ne umije i tačka. Taj nikad nije umio da živi, znam čovjeka, rastao sam s njim na Patkama. Taj se zapije u birtiji po tri dana a za to vrijeme njegov život Emir Kusturica razvlači ko alajbegovu slamu”.
Pesnička duša: Rašo u uniformi
7. Kustini šaptači
Kusti kao psihologu Radovan Karadžić nije dostojan ni da odriješi remen na obući. Jer, mada o meni ne zna ništa iz prve ruke, dovoljna su mu bila došaptavanja jednog subjekta iz Slobine svite – kako da vam ga opišem? Riječ je o pjesniku koji je, kako bi rekao Sidran, još u voznom stanju, ali za otpada. Ima ničeovske brke kroz koje Dukljane naziva “novim poturicama”, dopola je guslar, a otpola cmizdri nad sudbinom Srba koji su se u nedavnom ratu odali genocidu nad Bošnjacima da pokažu šta znaju i umiju. Došaptavanja tog individuuma – koga u Beogradu zovu Mrzitelj i o kom je Marko Darinkin u jednoj pjesmi rekao da “trijezan huška na klanje, pjan svoje huškanje oplakuje, a istodobno uživa i u prvome i u potonjemu” – bila su Kusti dovoljna da priopći dijagnozu koju ne bi oborio ni Grk iz Prijepolja: Vešović je nerealizovani četnik koga čeka đogonoginska karijera. Tako veli Kusta koji je vaktile prorokovao: “Sve će njih Slobo srediti!” misleći na Slovence i Hrvate. A kad je Sloba, uprkos činjenici da se svjetski slavna srpska vojna veština izučava na Pentagonu, izgubio sve ujediniteljske ratove koje je vodio, Kusta ga je nazvao “čovjekom koji nije u stanju voditi supermarket, a ne državu”, i dodao: “Miloševićeva osnovna greška je što je mislio da Srba ima 250 miliona i što nije imao dvije atomske bombe u džepu”. Taj isti Kusta danas pred javnost izlazi smjeran kao sveti Sisoje i u odeždi kaluđerice, ali neću predložiti, mada zaslužuje, da novopečenu igumaniju ošišaju na nulu zbog toga što se kurvala sa nacistima, jer znam da ni nakon toga ne bi prestala da iz svoje moralne kaljuže drži pridike Saralijama koji su preživjeli Slobu, nego ću razmotriti ponešto od onog što je Ninu rekao o jednom od tih Sarajlija.
Dok je bio pri sebi, Kusta je govorio o filmskoj režiji kao o “finom zanatu”. Biti fini zanatlija danas mu je mizerno malo. Pošemerio od prevelikih doza slobeina i mirahuane, Kusta razume sve, ume sve, obavešten je o svemu, te se nije čuditi što ovaj renesansno svestrani čovek nastupa i kao prodoran književni kritičar koji jednim potezom utvrđuje Sidranovu literarnu minornost: taj “provincijski gigant oženio se mladom ženom, dobio sina i postao nacionalni heroj a da nije napisao ni jedan značajan roman”. Ova maloumna rečenica, bar dopola, ide na dušu Kustinim šaptačima: poznat je beogradski kult romana, čak mitologija romana, utemeljena rečenicom Dušana Matića: “Roman je velika matura književnosti”. Sad znate zašto Kusta Sidrana smatra nezrelim i za ženidbu i za pravljenje djece: nema matursku diplomu u džepu.
Naknadno dopisano: Nedavno su Večernje novosti, koje su objavile Kusturičinu knjigu Smrt je neprovjerena glasina, donijele iscrpan izvještaj sa njene promocije u beogradskom Domu sindikata, kojoj su pored ostalih prisustovali Mira Stupica, Nebojša Bradić i Dušan Kovačević, vječiti Dobrica Ćosić koji je zadužen da Srbe vodi iz jedne vrste sljepila u drugu i neizbježni Matija Bećković koji reče da je Kosovo naskuplja srpska reč i slaga, što mu nije prvi ni potonji put, jer kako može biti najskuplja reč koja ne silazi sa usta nacije? Da je najskuplja, trošili bi je mnogo manje i obazrivije, prištedjeli bi je, pričuvali, Srbi su čuvarni, i ne bi se ‘Kosovo’ od neumjerene upotrebe ofucalo kao kolodvorska kurva. Najskuplja srpska reč je oprosti, zato se njom ne koriste da se ne izliže, kao zlatnik, od uporabe.
Provjeren pisac, još provjereniji izdavač: Nemanja Kusturica i Manjo Vukotić, više od ljubavi
Photo: Stock
Na toj promociji Kusturica je rekao: “Meni je neverovatno da pisac ili pesnik kao što je Abdulah Sidran (podvukao M.V.) nema životnu šansu da o njemu pričaju dvojica akademika, kao što Matija i Duško govore o meni”. Kao što vidite, po ugledu na Novaka Kilibardu, Kusturica njeguje moral babinih jarčeva: kad je otišao na Mokru Goru da se pokloni Kustinoj umjetničkoj i moralnoj veličini, Sidran je prestao biti “provincijski gigant” koji se “oženio mladom ženom, dobio sina i postao nacionalni heroj a da nije napisao ni jedan značajan roman” i postao veličina ravna Kusti koja zaslužuje pratnju od najmanje dva akademika po jednoj književnoj večeri.
8. Sažaljenja dostojni Kusta
Jednom u Veneciji, priča Kusta u Ninu, “provincijski gigant” je ostao u kafani da pije i, pošto nije znao kako se na talijanskom kaže “led”, traži od konobara da mu donese “uno picolo Grenland”. Kusta vjeruje da ovakvim pričicama raskrinkava Sidrana kao zatucanog i neobrazovanog provincijalca, čak sebi čestita na Sidranovom lokanju i neznanju stranih jezika. Ja nemam talenta da sebi čestitam na Kustinoj tvrdnji (koja je izišla iz usta imbecila) da je značajan roman uslov da se oženiš mladom ženom i načiniš sina, ali imam sućuti za slijepca Kustu koji ne vidi da priča o “malom Grenlandu” ide Sidranu u prilog.
Kusta je zaljubljen u književnost: kaže da je u filmu Dom za vješanje prepisivao magijski realizam iz južnoameričkih romana, a nedavno je sebi, skroman kakvog ga je Bog već dao, udijelio ovakav kompliment: 'moj posljednji film ima jak šekspirovski pečat”! Kustu bi njegov kolega Šekspir bezodvlačno ukorio što je ostao slijep za poeziju u Sidranovom zahtjevu da mu Talijani na sto serviraju najveće ostrvo na svijetu, ali u minijaturi. Kakav potez pjesničke mašte kojoj je svijet odjednom sav tu, sav na dohvatu ruke. Sidran je sebe, u tren oka, napravio vlasnikom zemaljske kugle koji si može dozvoliti da za jednu noć, uz viski, propije led cijelog jednog ostrva. Reče mi jedan čoek da je tražio i da mu, uz piće, serviraju mjesec u vidu kriške limuna. Umjesto da Sidranu zavidi kao duhovnom bogatašu, priglupi Kusta iz svog duhovnog podzemlja u Sidranu vidi provincijskog prosjaka.
Potom će nam Kusta povjeriti jednu Sidranovu rečenicu iz doba kad su njih dvojica sarađivali: “Ovo što vidiš, to nije Sidran, nego 99 posto straha, i 1 posto Sidrana”. Nije lijepo, još je manje vaspitano, zbijati sprdnju sa bilo čijim strahom, pogotovo kad znamo da je svijet, kakav nam je bio dosuđen, oskudijevao u mnogo čemu, jedino se nismo mogli potužiti da nam je falilo razloga za strah, ali nerealistično je od Slobinog skutodržice i goričkog jalijaša očekivati finiji odgoj. Kad bolje promislim, i jest bila nevolja Sidranu, jer taj sin ibeovca nije imao, kao Kusta, dva velika izvora sigurnosti: u kući – udbaš Murat, a van kuće – gorička jalija, među kojom je, kad je postao slavan, Kusta regrutovao svoje tjelohranitelje.
Uza sve, zvuči prilično tugaljivo kad Kusta lekciju o hrabrosti drži Sidranu koji je, kao preispoljna kukavica, izdržao bar milion granata dedinjskoga Kana prema kome je Kusta gajio žarku ljubav, koju danas kuša da nam predstavi kao platonsku. Ali to na stranu, a htio sam reći da je Sidran maločas natjerao cifre da poetski izraze njegovu emociju. To je ključni Sidran. Onaj koga mori vječna žeđ za krajnjom preciznošću iskaza (“pjesma mora biti tačna po svemu, a precizna u izrazu”). Posezanje za sitničavim jezikom postotaka, mješavina riječi i cifara u službi iskazivanja egzistencijalnog straha, mješavina poetskog i proznog, lirskog i ironijskog – eto bitnog svojstva onog najboljeg što je izišlo iz Sidranova pera. Jer čim se javi jezik brojki javio se i ironijski razmak između tebe i tvog straha. U tom cifarnom cjepidlačenju, tom pomnom doziranju ogleda se napor da se vlastita emocija duhovno savlada, a to uvijek znači: da se oslobodiš iz njenih šapa. Zbilja moraš biti neobrazovani gorički bilmez bez trunke soli u glavi pa vidjeti razlog za smijuriju u pjesmi koja je haiku napravljen jezikom statistike:
To što vidiš
to nije Sidran
nego 99 posto straha
i 1 posto Sidrana!
Stoga moram priznati da, i kao pjesnik i kao dugogodišnji profesor poezije, zavidim Sidranu na ovoj pjesmici.
Haiku napravljen jezikom statistike: Abudulah Sidran
PHOTO: Stock
9. Kusta i Bošnjaci
Tragedija Emira Kusturice tragedija je genija koga su njegovi sunarodnici u najtežem času izdali. Kusta se kozio, Kusta je mečku rađao da Bošnjake proslavi diljem svijeta, a oni mu uzvratili nožem u leđa. “Znao sam da me ne zaslužujete”, rekao im je Kusta, i potom kleknuo pred Slobom: “Primi me za svoga konjušara!”
Ima li nade da Kusta oprosti Bošnjacima? Teško. Čak i da oprosti njima, neće Izetbegoviću kome je savjetovao: ti si “general bez vojske”, protiv tebe je četvrta po snazi armija u Evropi, čemu se nadaš? Nego budi realan, pa se fino predaj. Nije ga poslušao. E, onda će tvoj narod da nagrabusi, poručio mu je Kusta iz Kana, potom se Slobi poklonio do zemlje, čak i dublje, jer, bistar kao pčelica, nije bio blesav da drži stranu narodu određenom za klanicu. Da je Izebegović prihvatio njegov dobronamjerni savjet kazan sa sigurnog rastojanja od bosanskog pakla i svojski se založio da Bošnjaci nestanu na miran i dostojanstven način, danas Kusta ne bi bio moralna gnjida već dalekovidi umetnik koji se nije htio vezati za ono što je bilo osuđeno da propadne. Završilo se neveselo: Bošnjaci se odbranili, a Kusta ispao gad koji je pljeskao najvećem krvniku Bošnjaka otkako postoje. Da sam na Kustinom mjestu, pas bio ako samog sebe ne bih zatvorio u kavez, kao Amerikanci Ezru Paunda koji je Musoliniju pjevao podoknice.
Je li Kusta bio fasciniran Slobinim musolinijevski uzdignutim podbratkom? Ili je kriv Ćosić koji se na talijanskom zove Benito? Ne znam. Ali je sigurno da su Bošnjaci teško razočarali Kustu: nisu prihvatili Dedinjsku rezoluciju o svom nestanku, nego su se, braneći svoje neotuđivo pravo na opstanak, opasani eksplozivom, bacali pod gusjenice Slobinih tenkova, a Kusta, razumije se, nije mogao ni sanjati da će islamski fanatizam ići baš toliko daleko. Očekivao je da ispolje mrvu pameti i da u Slobinoj vojnoj sili vide višu silu protiv koje ne vrijedi poduzimati ništa. Kusta je Slobine tenkove i topove shvatio kao prirodnu nepogodu, kao neku vrstu poplave, a zar je razumno protestirati protiv poplave, čak i kad proguta 70 procenata Bosne? Kad je vidio da od nestanka Bošnjaka nema ništa, Kusta se odlučio za lirsku tužaljku nad posljedicama poplave: tako je nastala njegova priča o “potkovanom Rasimu” koga je Kusta izmislio kako bi sebi pružio priliku da pred nama razgoliti svoje srce, mehko kao zečji repić. Svoj merhametluk.
Gospodari rata: Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić, Momir Bulatović
Photo: Dragan Kujundžić
“Rat je”, kaže Kusta, “počeo u aprilu 1992. godine. Malo posle toga, takođe u 1992, Dejvid Oven, izaslanik UN, stvorio je mirovni plan. Svi su bili saglasni da ga potpišu. Ali, kada se Alija Izetbegović vratio u Sarajevo, ambasador SAD je od njega zatražio da to ne uradi”. Kusta ostaje kod tvrdnje da je Ovca, zato što je mutila vodu niže Vuka, bila pravedno kažnjena, jer, ako bi odustao od svoje dijagnoze, ispao bi ono što jeste: sitni račundžija koji se zeznuo u procjeni da se Bošnjaci neće odbraniti. Krivi su, dakle, što su preživjeli, jer da nisu, dosad bi bilo zaboravljeno da ih je bilo. Ovako, ispalo je da su u Kustinu kožu zašiveni Mala Gnjida i Veliki Režiser koji, kako reče moj poznanik iz Sarajeva, nakon svakog svog lošeg filma, biva barem za pedalj veći umjetnik.
10. Ženin nacionalizam
“Kada sam napustio Beograd zasvagda, Kusturica je u nekim svojim škrabotinama u NIN-u pisao da sam 'pribjegao ženinom nacionalizmu' (biva ona je kao Hrvatica odmah i nacionalistica). Što je posve budalasto, premda je točno da sam s njom (ali i s mnogim drugim, bliskim i bližnjima) 'dijelio identitet', ili prihvaćao dio identiteta, što smatram posve normalnim, pa to ne zamjeram ni Kusturici koji je izabrao srpsku naciju kao svoju (ili, kad bih govorio njegovim jezikom, ženinu naciju kao svoju). Štoviše, dijeliti identitet s bližnjima je poželjno, ali Kusturici zamjeram što nije bio kritičan prema svemu negativnom u njegovoj novoizabranoj naciji, jer on na to ima pravo čak više od onih koji su rođenjem Srbi, to prije što je sloboda izbora jača od slučajnosti rođenja. Dok sam ja kritizirao 'ženin nacionalizam', on je divanio s Miloševićem, hvalio ga, nosio mu poklone, pljuvao po Zapadu što napada toga masovnog ubojicu i prijeti mu Haagom, vrijeđao druge narode i nazivao ih 'bečkim konjušarima' itd. To što je prešao na stranu Srba nije sporno, samo je timing sporan, jer je stao na stranu egzekutora. Ne polemiziram s njim (mi smo dva udaljena svijeta, dva pola), ali priča mi se nametnula kao zgodan primjer za varijacije o identitetu kojima nikad kraja”. (Iz teksta Mirka Kovača).
11. Potjernica za Švarcenegerom
Kusta veli da “sva zla modernog doba dolaze praktično iz Holivuda”. Na ovo jedino mogu da pred tom posiđelicom lupim petama i kažem: “Razumem!” Kusta njeguje starofrajlinsku filosofiju po kojoj su filmovi glavni kvaritelji mladeži, a ne bilo uštivno ovu staru curu pitati: otkud ona to zna?
Kusti su veoma “smešne priče da su teroristi ljudi koji u svoje samoubilačke akcije kreću nošeni citatima iz Kur'ana i Biblije”. Pa razume se: ne možeš se 12 godina sa četnicima pajdašiti nekažnjeno. Kusta govori kao encikopedisti s bradom do pupka koji se u sve razumiju, o svemu znaju sve, jedino o svojim vlastitim zločinima nemaju blagoga ponjatija. I Kusta zna čime su “nošeni” teroristi, njihova duša mu je poznata kao da je u njoj koliko voliš puta ljetovao, zato su mu “smešne priče” da su ti samoubice bili “nošeni citatima iz Kur'ana i Biblije”. Otkud Kusti ovo znanje? Je li to mudračko “znanje bez iskustva”, što rekli antički filozofi? Ili će prije biti da Kusta ima telefonsku vezu sa istražnim sucem na nebu, a što ne bi koristio povlastice nebeskog naroda u koji se definitivno učlanio? Dospjeli su mu u ruke dokumenti iz Jehovine policijske kartoteke iz kojih bjelodano proizlazi da ti ljudi nijesu “zatucani fundamentalisti, pošto su im svima, gotovo bez izuzetka, glavna inspiracija holivudski filmovi”. Pa jasno. Pa neće valjda Savaot sam sebe optužiti za terorizam: ako bi Kusti priznao da svi oni jesu “zatucani fundamentalisti”, Alaha ne bi ni Drina oprala od sumnje da je umiješan u 11. septembar.
Emirova poruka neprijateljima: Zatvor u Drvengradu
Photo: Stock
Zato Kusta krivicu svaljuje na Holivud, čime je američku politiku izbijelio do anđelske čistote. Jer laže ko kučka onaj ko kaže da su teroristi srušili njujorške nebodere možda zato, ili ponajpirje zato, što Amerika drži Arapima šaku u perčinu. “Bin Laden je u realnom životu hteo da postane Rambo”. Ova Kustina priča izazvala je u meni lirsku sjetu, jer me podsjetila na gimnazijske dane i na nezaboravne odgovore đaka iz magareće klupe. Skender Kulenović bi mu rekao: “Nije rupa u planeti, no je rupa u pameti!” Prije Bin Ladena, među Arapima i Amerikom, znano je i Bogu i narodu, vladala je medena idila, a onda dođe tip koji se nagutao holivudskih filmova i razjebe im medeni mesec.
U redu to, ali otkad Holivud proizvodi videoigrice? Jer, kad Kusta kaže da sva zla dolaze iz Holivuda, pa dometne da su “toliki ratovi i zločini prvo bili isprobani u naizgled bezazlenim videoigricama”, prvo se upitate: kakve veze imaju holivudski filmovi i sa videoigricama, a onda vam se nametne jedini razuman zaključak da su Stalone i Švarceneger vlasnici kompanije za videoigrice. Tražiti logiku u ovoj beslovesnoj smjesi filosofije pousjele cure i buntovništva šesnaestogodišnjeg ponavljača bilo bi što i musti jarca. Zato pustimo nek izdeklamuje svoje: “Odavno živimo i patimo baš kao u filmu. Zato bi u Hagu prvo trebalo da sude Staloneu i Švarcenegeru, makar ključni inspiratori ratnih zločina u čitavom svetu”.
Ostavljajući po strani Kustine nevolje s gramatikom, recimo da naš pravednik, koji šamara čovječanstvo kad mu i kako mu prahne, namrtvo zaboravlja Karadžića i Mladića koji su tri i po godine terorisali 280 000 Sarajlija u obruču i zato se uopće ne pita: iz kojih su “filmova” njih dvojica crpli inspiraciju, nego raspisuje polupismenu potjernicu za holivudskim glumcima. Što me ne čudi: u Kusti, koji je član Koštuničine komisije za Živu Istinu, produžuje se Kusta koji 1997. reče: “Ko se u početku nije prevario u g. Miloševiću taj nije reagovao ljudski”. Kusta je vazda u pravu: i kad predlaže hapšenje Švarcenegera i kad se pred Slobom prostire kao otirač za noge. Ali ni ja ne mislim da se današnji Kusta pere od Slobe. Ovo je “zapiranje g. Kusturice”, kako reče Miodrag Stanisavljević.
* Nastavak feljtona objavljujemo u utorak 1. marta
- Sent using Google Toolbar"
Subscribe to:
Posts (Atom)